KLUB POZNATIH PARTIZANOVACA
Filip David je jedan od naših najtalentovanijih pisaca mlađe generacije. O tome svedoče i njegove knjige: „Bunar u tamnoj šumi“, „Zapisi o stvarnom i nestvarnom“ i nekoliko TV drama. I nagrade „Mladosti“ i Udruženja književnika Srbije. Sada je na dužnosti urednika drame Drugog programa Televizije Beograd.
P. VESNIK: Zašto kao dramaturg navijate baš za Partizan?
DAVID: To nema mnogo veze s dramaturgijom, već više sa — Bobekom. Zavoleo sam Partizan zbog njega, a u tome mi je pomogao i otac koji takođe voli ovaj klub od osnivanja.
P. VESNIK: Zašto vas sve manje viđamo na fudbalskim stadionima?
DAVID: Možda zato što imam sve manje vremena. Ili možda zato što čovek na stadionu sve više ima prilike da se nervira nego da se razonodi. No, i pored svega toga odlazak na stadion mi je još uvek najlepši odmor.
P. VESNIK: Da Partizan nema fudbalski klub, da li biste navijali za neki drugi klub?
DAVID: Fudbal me je privukao, ali sam vremenom zavoleo sve klubove crno-bele porodice. Danas mi podjednako teško pada poraz košarkaša, vaterpolista, boksera ili fudbalera.
P. VESNIK: Danas se, kažu, ne igra fudbal kao nekad, a da li se navija kao nekad?
DAVID: Mislim — ne. Ranije je u tome bilo više psihoze strasti, temperamenta. Danas se istina, navija kulturnije; nema više one zagriženosti između „Zvezdaša“ i „Partizanovaca“.
P. VESNIK: Da li je to dobro ili loše za fudbal?
DAVID: Ne znam. Samo mi se čini da to znači da se danas fudbal ne igra dobro kao nekad. Jedan dobar fudbaler ne mora uvek da igra genijalno, ali zato ne sme da igra — slabo, odnosno da se ne bori, da ne pokušava.
P. VESNIK: Sport je sastavni deo našeg života, ali ne i naše savremene književnosti. Zašto?
DAVID: Naša književnost se premalo bavi, urbanim temama. Jedan pozorišni kritičar je nedavno rekao da je gotovo neverovatno da ni jedan naš pisac nije opisao atmosferu masovnu psihozu koja je dizala na noge čitav grad, stvarala trzavice u porodicama, uvek, pred svaki derbi Partizan — Zvezda. Ta atmosfera je svojevrstan psihološki i sociološki fenomen i svakako nije tema za potcenjivanje.
P. VESNIK: Zašto pisci, ipak, zaobilaze ovu temu?
DAVID: Kod nas postoji uverenje da je sport samo igra i zabava, i to zabava drugog reda. Izgleda, na žalost, da i pisci tako misle. To je, bez sumnje, izvitopereno shvatanje. Dragoslav Mihailović je napisao jedan od najboljih romana naše posleratne literature „Kad su cvetale tikve“, baveći se, dobrim delom, sportom, tačnije — boksom i bokserima, u Ateljeu smo nedavno imali prilike da vidimo jednu zanimljivu dramu („Ziger-zager“) od Pitera Tersona; on se bavi fudbalom i navijačima da bi izrazio jednu svoju filozofsku misao i poruku.