TRAGOM DOKUMENATA I LEGENDI
U prošlom nastavku smo opisali kako je centarfor prve generacije fudbalera našeg večitog rivala Jovan Jezerkić napustio prekonoć Crvenu zvezdu, obreo se u našem „crno-belom“ dresu i čak odlučio pobedonosnim golom prvi veliki derbi u nacionalnom kupu u korist Partizana. Bilo je to u četvrtfinalu Jugo-kupa 1947. godine i logično navijači „crveno-belih“ nisu mogli to nikada da mu oproste. Ispratili su ga sa terena ogorčenim povicima: „Ua izdajnik“ „Ua pobegalac!“
Međutim, Jezerkić je samo prvi „povukao nogu“. Jer, u docnijoj istoriji odnosa dva naša najpoznatija fudbalska kolektiva ovaj prelazak iz jednog u drugi, iako nije bio baš tako čest s vremena na vreme se obostrano događao i to sa mnogo manje buke i larme nego što je to bio slučaj u ovom porođajnom, romantičnom periodu našeg posleratnog fudbala. Doduše, nekad su ti prelasci bili najnormalniji, uz uzajamni dogovor i saglasnost, a nekad su bili plod nesporazuma na relaciji igrač-klub i nužno su se manifestovali kao ekscesi, a katkad i kao istinske afere!
Bez pretenzija da navedemo baš limitativno sve fudbalere „prebeglice“ iz Partizana u Zvezdu i obratno tokom minulih 26 godina, a još manje pokušavajući da objasnimo njihove razloge (prostor nam ne dozvoljava) citiraćemo ove imena samo onih najpoznatijih uz zaključke koji se nameću.
Glavne akvizicije u našem klubu iz „crveno-belog“ dresa bili su: Jovan Jezerekić, Milovan Ćirić, Milence Petrović i Antun Rudinski. Obratno iz Partizana u Crvenu zvezdu prešli su za to vreme: Bela Palfi, Boba Mihajlović, Ranko Borozan, Branko Zebec, Velibor Vasović, Zvezdan Čebinac i Miodrag Đurđević.
Već letimični pogled na gornja imena pokazuje nam da je naš komšija u ovom „čenčiranju“ bolje prolazio. Ne samo kvantitativno (odnos je 7:4 za Zvezdu), već pre svega kvalitativno: dok su nama dobegli dva povremena reprezentativca (Jezerkić i Rudinski), dotle su se na Autokomandu odselili jedan svetski fudbaler (Zebec), dva višestruka reprezentativca (Vasović i Palfi) i trojica koji su s vremena na vreme oblačili državni dres (Mihajlović, Čebinac i Borozan).
Ali, kao što smo već napred rekli, bilo je usamljenih slučajeva kada su se u dolasku poznatih fudbalera „pokavžila“ naša dva kluba u pokušaju da jedan drugom preotme mladog igrača. Tako je Partizan pretekao svog rivala u slučaju Miloša Milutinovića, a Crvena zvezda mu se posle nekoliko godina revanširala dobivši trku u jurnjavi sa Stevanom Ostojićem.
Još ređi su slučajevi bili da se tehnički štabovi prevare u proceni talenta jednog igrača pa ga protivnik preuzme i on docnije izraste u velikog fudbalera i reprezentativca. Tako je recimo, u našem „crno-belom“ jatu neoprostiv greh napravljen sa Tihomirom-Batom Ognjanovim. Ocenjen kao fudbaler našeg drugog tima kao neperspektivan otišao je u „crveno-beli“ tabor i prekonoć postao standardni reprezentativac koji je docnije proslavio i srebrni jubilej u državnom dresu! Još veći je bio kiks Zvezdinog vođstva koje na audiciji nije imalo njuh za kvalitete jednog Milana Galića. Ispustili su ga, obreo se u Partizanu i u njegovom dresu dočekao je i zlatni jubilej u nacionalnom timu!
Kao što vidimo u dovođenju mladih igrača i proceni njihovog dara mi smo bili srećnije ruke. Jer, jedan Milutinović i Galić nesumnjivo teže znatno više na kantaru fudbalske vrednosti od jednog Ognjanova i Ostojića!