O plamenu borbi na ringovima, pobedama, porazima, Maletiću i Nešiću, sudijama…
Posle dva derbija mnogima od nas potekle su suze. Radosnice i tužbalice. Istovremeno. Ispunili smo obećanje. Nismo doživeli nijedan poraz. Ali, da nije bilo sudijskih nepravdi i dezertiranja nekih naših takmičara mogli smo da se plasiramo i bolje od 8. mesta.
U žestokim obračunima sa vodećim tandemom, Dinamom i Kablovima, gledalište je posle ko zna koliko vremena više provelo na nogama nego mirno posmatrajući zbivanja. Dvojica momaka lavljeg srca još jednom su potvrdila da je Partizan sve bliže prošlosti kada je bio kaznena ekspedicija. Novi heroji ringa, Miodrag Maletić i Dušan Nešić, pošteno su izbombardovali protivnike. I, uz najvećeg asa „crno-belih“ svih vremena, Svetomira Belića, najzaslužniji su što borilište nije napušteno pognute glave.
Hrabri momak Miodrag, imenjak pokojnog šampiona Mitrovića, možda još većeg srca od našeg tragično izgubljenog druga, poduže pokušava da širom otvori vrata prvog tima. Sticajem okolnosti fizički radnik, istovremeno i vanredni učenik srednje Saobraćajne škole, načinio je podvig kakvom se malo ko nadao. Maletić je prvo izmitraljirao Gavrančića, pobednika u mečevima i sa takvim asovima kao što su Pajković i Omerović. A, onda je, protiv Svetozarevčana, kada su neki već videli da mu se bliži kraj, u drugoj rundi za duže vreme onesposobio veliku nadu Ljubiše Mehovića — Milanovića.
O Nešovićevom čojstvu dobro znaju svi poklonici pesničenja. Pa makar za koga navijali. Kada se na izgled slabašni slikar umesto palete prihvati bokserskih rukavica ne dao vam Bog da se nađete s njime oči u oči. Uostalom, neka vam o tome pričaju veliki baletan među konopcima Tomislav Stevanović i retko srčani Jagodinac Milosavljević…
Jugoslovenski boks je, na žalost, grubom greškom njegovih rukovodilaca, postao ekipni sport umesto, kao svugde u svetu, individualni. I možda to najviše škodi vlasniku srebrne medalje sa poslednjeg prvenstva Evrope Beliću. Nikako da ugodi prisutnima. Kada se igra s protivnicima, isto kao i u slučajevima ako pokaže oštrinu svojih zuba, čuje se tu i tamo zvižduk. Nas to ne brine, po ko zna koji put dokazao je da u našem pesničenju nema ravnog. Dugo još biće u polusrednjoj i srednjoj kategoriji što su svojevremeno Soni Liston i Kasijus Klej bili za pretendente na presto u najtežoj profesionalnoj kategoriji.
Nije to kraj priče o našim uzdanicama. „Komarac“ Živković neprijatno je iznenadio iskusnog Pančevca Žmukića. Vitomir Stanojević sa minimalnim količinama kiseonika u plućima, dok su njegovi klupski konkurenti u bantam kategoriji pobegli glavom bez obzira, posle poraza od razarača Milosavljevića nadmudrio je prefinjenog tehničara Vujičića. Lakčevića nije pokolebao nezasluženi neuspeh u ogledanju s renomiranim Lajkom u meču s Kablovima brzo je dokazao Miletiću da mu nije mesto u ringu. Tu je i Aleksandar Popović, koji je ostvario dragoceni poen u susretu s Dinamom. Tvrdim, biće to veliki as ako shvati da i na ringu um caruje, a ne snaga.
Trener obično ostaje u senci svojih učenika. Prvi Jugosloven, osvajač srebrne medalje na prvenstvu Evrope, Kosta Leković, sigurno je jedan od najzaslužnijih što smo prekinuli s rekordno kratkom vremenu upoznao je gotovo svakog pojedinca do u dušu. Postao je „otac i majka“ ekipe i znalački je doveo u mirne vode.
Pored zvezdanih, naravno, imamo i tmurne trenutke. Ispašće to verovatno kao žalopojka kada se ponovo okomimo na sudije. Ali, pogledajmo činjenice. Oba derbi meča završena su nerešeno. No, dok za susret s Dinamom možemo s punim pravom da protestujemo što Lakčeviću i pre svega Radojeviću nije dodeljena pobeda, epilog okršaja s Kablovima je naša želja da nam u prvenstvu i dalje borbe vode, po našem mišljenju, u dve poslednje godine najbolji jugoslovenski sudija, Grigorije Novičić i njegove kolege u meču sa Svetozarevčanima Aleksandar Mihajlović, Stanisavljević i Jeremić. Bili bismo sigurno, i to sasvim pravedno, daleko bolje plasirani nego što jesmo.
Razočaranja postoje i u sopstvenim redovima. Naše čedo, Fahrija Šekularac, napravio je postupak stran slavnom kolektivu. Ulagali smo u Šekularca, pružali mu sve pogodnosti, a on nam je vratio kamenom u leđa. Bez ikakvog razloga nije vežbao čitave sedmice i odbio je da se pojavi protiv Kablova. Izostavili smo ga iz ekipe i svima dokazali da Partizan ima dovoljno snage da bude veliki i bez dezertera, pa ma koliko oni vredeli.
Do zimske pauze predstoji gostovanje u Zrenjaninu. Još pre mesec dana našim vernim pristalicama smo obećali — za poraze više nećemo ni da čujemo!