… i obećava da će se neumorno boriti i učiniti sve da dođe radost na Stadion JNA. — Ponovo u svom omiljenom dresu
Kad zastaneš da sa njim prvi put razgovaraš, njegova prevelika sigurnost ostaviće loš utisak i ti ćeš ga prihvatiti kao samozaljubljenika. Prvi utisak, često, vara. Jer ako je naizgled, i samo naizgled, zaljubljen u sebe samog, Katić još mnogo više voli ono čime se bavi i u šta veruje — fudbal. Njemu pripada do kraja, do najvećih žrtvi i odricanja.
KATIĆ: Volim fudbal i to nije ništa novo. Tako će vam reći gotovo svaki moj kolega sa terena. Svima im treba verovati. Nama je lopta neka vrsta droge. Jednostavno, ne možemo bez nje. Mnogo sam stvari u životu izgubio i propustio zbog fudbala, ali bih ono što sam za uzvrat dobio, veoma rado platio i mnogo većom cenom, nego što je odricanje od nekih zadovoljstava.
Dok govori, ruke se, same od sebe, pridružuju svakoj reči, i misliš kako bi bez tih pokreta ono rečeno bilo nepotrebno i nedovoljno jasno. One su — dopuna.
Jedan od njegovih saigrača kaže da onakav kakvim ga odaje njegova spoljašnost, Katić više podseća na kakvog buntovnog pesnika, nego na čoveka od fudbala. Sa jedne strane možda je u pravu, sa druge sasvim sigurno ne. Jer, ako je i pesnik, onda je to najmanje po svojoj spoljašnosti.
Kad se nedavno vratio iz vojske ljudi u „Partizanu“ i oko njega iskreno su se obradovali. Od Ilije kao da se očekuje da preporodi ekipu, da zaigra onako kako samo on ume, da podigne moral mlađima i pruži primer kako se treba zalagati i boriti.
Ali, da li jedan čovek može da učini tako mnogo? Jedna lasta ne čini proleće. To je tačno, ali oni koji Katića dobro poznaju tvrde da će pružiti više nego što je ranije pružao. On kao da, sad, tek počinje.
KATIĆ: Znam da od mene mnogo očekuju, i ja ću se truditi da to opravdam. Ono što drugi očekuju, mnogo je manje od onoga što sam očekujem. Jer, kad se nešto istinski voli, kad se istinski želi uspeh ili opstanak, prepreke ne postoje. Nema ničeg što bi moglo zaustaviti ili pokolebati.
Koliko je fudbal njegova velika ljubav, njegova svakodnevna briga i nemir, toliko je porodica njegova ogromna podrška i mir.
KATIĆ: Tek od kad sam se oženio postao sam ličnost u pravom smislu te reči. Sad mi je jasno zašto treneri savetuju fudbalerima da se rano ožene. Nema ničeg boljeg od mirnog, porodičnog života. U mojoj maloj porodici svako igra svoju ulogu, i veruje da je njegova glavna.
P. VESNIK: Tek ste došli iz vojske, a već se spremate da krenete u okršaje. Mislite li da ste spremni?
KATIĆ: Možda i nisam sasvim spreman, ali ću, ako trener želi, zaigrati odmah. Odaću vam jednu malu tajnu — meni je od svega važnija, moralna podrška. Eto, dovoljno je da mi neko kaže: zapni Ilija, a ja zapnem, i sve je u redu. Nadam se da ću sad imati podršku i od trenera i od saigrača i od publike. Za ostalo ne brinem.
Nekad je želeo da bude fratar. Bio je, čak, neko vreme i u samostanu. Sad bi želeo da to zaboravi. Za njega postoji i ostaje samo fudbal i porodica. Predstoje mu nove igre, ponovno dokazivanje i uspesi koji će biti još veći, jer to obećavaju njegova zrelost i „glad“ za fudbalom.
Kad se, na kraju, posle ovog razgovora sve sabere, kao da ništa u njegovom životu nije moglo jedno bez drugoga, sve je povezano i sve neminovno — i ono što je bilo pa prošlo i ono što ostaje ili će tek doći.