IGRE I LJUDI
Kao iskreni pristalica fudbalske igre, poradovao sam se ovogodišnjoj fudbalskoj sezoni. I požurio na prve utakmice. Ali one nisu ispunile moja očekivanja. To je početak sezone, pomislio sam, biće bolje. I s tom namerom opet krenuo prema igralištu, otvorenih čula. Ali nije bilo bolje.
Došla je subota, dan okršaja naše reprezentacije sa DR Nemačkom. To je reprezentativni fudbal, to mora biti dobro. pomislio sam. Ali to nije bio reprezentativni fudbal, to uopšte nije ni bio fudbal. Jer nije bilo ni golova, ni akcija, ni golmanskih parada, ni dramatičnih scena.
Ne gubeći nadu otišao sam na utakmicu Zvezda — Železničar, misleći da će me sudar dva naša trenutno najspremnija tima najzad zadovoljiti. Ali nije bilo tako: lopta je bila više izvan igre nego u igri, a sama igra prepuna grubosti i slučajnosti. I da nije bilo golmanskih nespretnosti možda ne bi bilo ni golova.
Svoju neutoljenu fudbalsku glad pokušao sam nahraniti večitim derbijem Partizan — Zvezda. Ali, to je bio derbi po imenima, a ne i po igri: možda najlošija predstava ova dva tima i, svakako, najskuplja. Da nije bilo jedne golmanske nesmotrenosti ni ovog puta ne bi pao ni jedan gol! Moja fudbalska znati želja nije mogla da miruje ni iduće nedelje. Otišao sam na Karaburmu. verujući da će OFK Beograd — Železničar dati svoj uobičajeni doprinos fudbalskoj veštini: uzbudljivost. dramatiku i efikasnost. Na žalost — ništa od svega toga, ništa, dakle ni od fudbala!
Jedini izuzetak, u nizu tih monotonih jesenjih predstava, čini prvo poluvreme utakmice Partizan — OFK Beograd. Ali jedno poluvreme dobre igre nije dovoljno da se zaborave svi oni dugi časovi maltretiranja fudbalske lopte,
Tako je protekla jedna sumorna fudbalska jesen, (Ne verujem da će se do kraja sezone nešto dogoditi).
Gledajući sve te loše utakmice, čoveku se iz nedelje u nedelju otme usklik: Pa to sam već gledao! A odmah posle toga pitanje: Dokle tako? Dokle će gledaoci biti žrtve nemarnog, neodgovornog obezvređivanja fudbalske igre od strane njenih interpretatora? Dokle će treneri svojim kalkulantskim taktiziranjima (ne bi li uknjižili bod — dva) izneveravati suštinu fudbalske igre? Ne plaše li se oni za egzistenciju fudbala? Jer ako oteraju gledaoce dosadnim i skupim predstavama, može im se dogoditi da igraju bez publike i, sledstveno tome, bez materijalne naknade. To treba reći trenerima i igračima. Znam nekoliko strastvenih Zvezdaša koji već godinama ne gledaju svoje ljubimce. Oni su ostali dosledni svojoj odluci čak i u vreme najvećih Zvezdinih uspeha i pobeda. To je njihov tih protest protiv izneveravanja „Zvezdinog“ stila igre i, po njima, izneveravanja suštine fudbalske veštine. Oni i mnogi drugi ne mogu da shvate da je rezultat u prvom planu, a ne igra i nadigravanje.
Znam i neke Partizanovce koji dosta dugo ne idu na utakmice, svojih ljubimaca iz istih razloga. (Oni ne mogu da shvate da centarfor njihovog tima igra odbrambenog igrača, da njihovo krilo čuva protivničkog beka)! Jedan iskreni i ugledni „Partizanovac“ nije otišao na poslednji derbi večitih rivala, prvi put otkako ova dva tima igraju, uvređen visokom cenom te utakmice, koja po njegovom mišljenju, o6jektivno ne može danas pružiti vrhunski fudbal, jer nema vrhunske protagoniste. Prema tome ni pravo na vrhunsku cenu. Valja reći da je taj njegov gest bio potpuno opravdan i da mu je sama fudbalska predstava dala za pravo.
Ako se ovako nastavi, nemarnošću i nesporazumima, izneveravanjem fudbalske igre, gledaoci će poželeti fudbala a stadioni gledalaca. A to niko ne želi.