FELjTON
Čuveni Partizanov as od životnih drama do najvećih počasti u fudbalu
Život Milana Galića, proslavljenog golgetera Partizana i državne reprezentacije, nije pamflet, već prava drama i zato zaslužuje da mu posvetimo redove ovog feljtona, koji će u nastavcima objavljivati naš list.
Ovo je priča o trnovitom putu slavnog fudbalera: o tegobama i iskušenjima dečaka, koji je, izgubivši roditelje u ratu, proveo deset godina u domovima za ratnu siročad, postao fudbalski as i — pravnik.
Danas Galić ima 33 godine ali još uvek sa velikim uspehom igra kao profesionalac u Francuskoj.
Izvesni doživljaji leže isuviše duboko u čoveku, u „samoj duši“ njegovoj negde u podsvesti, te ostaju sačuvani od vremena koje svojim tokovima briše mnoga sećanja.
Bila je nedelja. Datum: 31. maj 1959. Stadion JNA, po ko zna koji put, ispunjen do poslednjeg mesta. U poslednjem danu ovog najlepšeg beogradskog meseca, letnja žega je već potisla blago proleće. Bilo je toplo, odviše toplo.
Dvadesetak fotoreportera nestrpljivo je čekalo izlazak najboljih fudbalera Jugoslavije i Bugarske, koji su toga dana imali prvi meč u takmičenju za Kup evropskih nacija. Pojava igrača, koji su se mirnim, dostojanstvenim koracima uputili ka centru igrališta, ustalasala je gledaoce i nestrpljivo iščekivanje dostiglo je svoj vrhunac. Iz hiljade grla, kao vulkanska erupcija, pokuljali su klici „plavi“, „plavi“…
Beara, Zebec, Crnković, Šekularac i ostali fudbalski matadori sa tolikih borilišta, u vojničkom stavu postrojeni na sredini terena, slušali su himne i zahvalno pozirali kamerama snimatelja koji su svojim trčkaranjem oko igrača jedini remetili sveopšti mir i dostojanstvenu ukočenost.
I upravo u tim trenucima, dok su skladni akordi „Hej Sloveni“ odzvanjali stadionom, jedan mladić u plavom dresu, vidno uzbuđen i ustreptao, tiho se zaklinjao sebi i himni koju je slušao. „Daću sve od sebe da moja igra u fudbalskoj reprezentaciji Jugoslavije bude obeležena našom pobedom!“ — ponavljao je on samome sebi.
Izvan onog svečanog dekora, još na zagrevanju, dvadeset jednogodišnji mladić je osetio kako mu u glavi nešto tutnji, da mu puls jače bije i da mu kolena klecaju. Sada, kada se već našao na poprištu borbe koja svakog trenutka treba da otpočne, trema je iščezla i sve je bilo pretvoreno u jednu želju: da zaigra što bolje može.
Reski zvižduk pištaljke sudije oglasio je početak utakmice, a zatim se izgubio u opštim poklicima: „Plavi“: „plavi“!…
Zebec je dodao loptu Šekularcu, koji se elegantno i lako oslobađa protivnika i dodaje Petakoviću. Desno krilo naše reprezentacije nosi loptu pored aut-linije i vraća je u sredinu, ka Zebecu. Lukavi kapiten dokazuje svoje fudbalske majstorstvo i ubacuje loptu u prazan prostor. Na nju kreću bugarski centar-half i naša leva polutka.
Jugosloven je bio brži, predriblovao je svoga protivnika i juriša pravo na golmana. Odlični bugarski vratar Najdenov, uočivši svoju bespomoćnost, polazi u susret opasnom napadaču. Sledi kratak trzaj noge i — lopta se koprca u mreži. Goool!… tutnji stadion od radosti navijača. Slova od sijalica na velikom crnom semaforu pokazuju da još nije istekao ni prvi minut igre, a rezultat je već 1:0 za Jugoslaviju!
Mladić guste, crne kovrdžave kose, okrugla lica i osmeha prijatnog kao u deteta — odjednom nestaje između igrača u plavim dresovima koji mu stiskom ruke, zagrljajem i poljupcem čestitaju prvi gol postignut u dresu najdražih boja.
Tako je počeo debi Milana Galića u nacionalnom timu Jugoslavije. Može li se zamisliti lepša prva igra za reprezentativnu momčad, od ove kad debitant već u 35. sekundi postiže gol za svoju ekipu? Sve to pomalo ličilo na najlepši san, sve je bilo toliko živo i lepo da ni sam Galić tokom utakmice nije bio svestan da li je to varka ili zbilja…
Tako je počelo novo poglavlje u fudbalskoj karijeri Milana Galića. Ali pre toga, u onom razdoblju od dve decenije, zbilo se mnogo štošta što je vezano za ličnost „prvog igrača reprezentacije“ — kako je to dugogodišnji savezni kapiten Aleksandar Tirnanić imao običaj da kaže za Milana Galića.
Vratimo se dvadesetom i nešto godina unazad i neka prisećanja i uspomena Milana Galića osvetle njegov životni put do naših dana.
Pod roditeljskim okriljem
U praskozorje velikog svetskog požara, kada je savest čovečanstva bila stavljena pred najveće iskušenje, u malom i siromašnom krajiškom selu Maleševci — porodica Jovana Galića dobila je jednog novog člana, četvrto a treće muško dete ove porodice primljeno je s radošću. Dali su mu ime Milan. Dečkić je bio krupan, zdrav i uvek nasmejan. Kao da je znao da će mu život u kasnijim godinama za dugo oduzeti smeh i radost, mališan je u kolevci bio vedar i blagorodan.
Te dane pelena, prvih Milanovih koraka i prvih izgovorenih reči — danas se niko ne seća. A upravo za njima žali Milan Galić. Jer: to su jedine tri godine koje je proveo u toplom roditeljskom domu, a on ih se ne seća — bio je isuviše mali.