IGRE I LJUDI
Ne znam tačno koja je to nedelja bila, ali znam da nije bilo davno i da je to bila „crna nedelja“ za Partizan. Jer toga dana svi klubovi sportskog društva Partizan, koji učestvuju u višem rangu takmičenja, izgubili su mečeve. Po svojim sportskim rezultatima to je svakako jedinstven slučaj u analima ovog velikog sportskog kolektiva.
Događa se da zataji jedan tim, pa i više njih, ali ne i da svi dožive poraze. Pa kako se onda moglo dogoditi to što se desilo Partizanovim sportistima? Jer morale su toga dana da se podudare mnoge okolnosti, mnoge komponente neuspeha, nerada, nesreće pa da se desi ono što se desilo.
Na žalost, ni taj dan potpunog neuspeha Partizanovih sportista, nije u meni a verovatno ni u mnogim drugim prijateljima crno bele boje, pokrenuo izuzetne emocije, osećanja saučešća i sapatništva! Ne zato što smo ih se odrekli, već naprosto što više nemamo emocija da bismo ih pravdali, sažaljevali ili prekorevali! Nemamo, jer smo ih istrošili. Osećanje ravnodušnosti je možda jedino osećanje koje smo još sačuvali za njih a na njima je da se izbore za nekadašnju ljubav. Kako se ponašaju na terenu, mnogi od njih nisu čak ni to zaslužili. Jer, oni često ne pokazuju ni onaj osnovni, minimalni sportsko-moralni motiv: boriti se i igrati bez obzira na rezultat! Ali, nisu fudbaleri usamljeni u svojim sportskim manifestacijama. Ne jedanput sam se suočio sa pomanjkanjem sportskog morala u igri mnogih Partizanovih sportista i timova. Svedoci smo, kod fudbalera naročito, čestih izliva malodušnosti, eksplozija neodgovornosti na terenu. Toliko puta smo videli da oni čim osete da je protivnik uporan i tvrd — odustaju od borbe! Koliko su samo utakmica izgubili, pre svega zbog toga, minimalnim rezultatom; Koliko puta smo ih gledali kako mirne duše prepuštaju igru svome, rivalu, čim on izjednači ili povede. Spomenimo samo kad je Hajduk izjednačio na 3:3, pojedini Partizanovi igrači su prosto bežali od lopte, a neki čak i sa terena! Jesenas, kad je isti taj tim izjednačio na 1:1 u Splitu, slika se ponovila: crno-beli momci su se predali! I sve to tako, neviteški, naočigled stadiona, pred mnoštvom svedoka! Nije se to desilo, na žalost, samo tada, u te dve utakmice; to se, bezmalo, dešava iz nedelje u nedelju!
To je, nema sumnje, izdaja crno bele boje, odsustvo elementarnog sportskog morala! Gledajući te momke, kojima bi prema onom što pokazuju na terenu često više priličila keceljica nego dres, čovek se s pravom pita: teče li staračka krv u njihovim venama? Jesu li to sportisti, ti svojevrsni supermeni našeg vremena, ili neki čudni mladostarci? Zar su ti mladići zaslužili da nose dresove jednog Belina, Bobeka, Čajkovskog, Milutinovića, Galića… Znaju li oni da je Milutin Šoškić branio više od pola utakmice po raskvašenom, blatnjavom mostarskom terenu sa polomljenom ključnom kosti i da mu je trebalo nekoliko meseci da se oporavi od te teške ozlede; Znaju li oni da je taj isti momak dva puta lomio nogu i dva puta se vraćao na sportski teren? Znaju li oni da je jedan Vasović podmetao glavu tamo gde se mnogi od njih ustručavaju da podmetnu kopačku? Znaju li oni da su Englezi za Rašovića rekli da je to čovek sa srcem kao Temza? Znaju li oni da je Milan Galić na svakoj utakmici u crno belom dresu gubio po dva-tri kilograma težine? Znaju li oni da je jedan Milutinović sa razbijenom glavom i sa narušenim zdravljem izgarao na terenu?
Znaju ili ne, svejedno, tek oni igraju, najčešće, jadno i nikakvo. Da li su oni pre neko veče videli na TV ekranima kako igra jedan Sandro Macola. U stvari, ne kako igra, već kako se bori! Taj priznati „princ fudbala“, nije se libio da trči od gola do gola, da posrće po terenu od umora, da se baca protivničkim igračima u noge, da ih čak faulira kad drukčije ne može! On, Sandrino Macola!
U igri današnjeg Partizana ne može se ni slučajno videti neko ko se tako bori, trči, izgara na terenu. Zato, valjda, i nema jednog Macolu, a kako stvari stoje neće ga još zadugo ni imati. Ali, zato je to to tim umišljenih zvezda i zvezdica, tim gospode u kopačkama.
Na žalost, to pomanjkanje sportskog morala u igri nije patent Partizanovih fudbalera; Često i bezobzirno prezentiraju nam ga i drugi Partizanovi klubovi. Dešava se, na primer, da Partizanov bokser, nezadovoljan ponašanjem sudije, jednostavno napusti ring! Dešava se da jedan klub (hokejaši) povede sa 3:0 i baš kao njihova braća po indolenciji, fudbaleri, izgube sa 4:3! Dešava se da i tako moćna, i za naše prilike superiorna ekipa kao što su vaterpolisti, izgubi od daleko slabijeg tima (splitskog Jadrana), da se u stvari preda, samo zato što nije verovala u sportski ishod šampionata!
Brojni su primeri, malodušnosti, neborbenosti, neviteštva i dezerterstva u igri Partizanovih timova! Brojni i neshvatljivi. Zašto do njih dolazi, koji su njihovi etički, psihološki, socijalni i ljudski razlozi, ako ih uopšte ima? Nije u mojoj nadležnosti, a još manje u mojoj moći, da ih iznalazim, obrazlažem, motivišem. Ja samo registrujem jednu pojavu, ružnu i asportsku, nedostojnu crno-bele tradicije, i tražim objašnjenje za nju i njene posledice. U ime brojnih prijatelja SD Partizana; u ime sportskog morala i divne tradicije Partizanovih sportista!