Blistav završetak sezone za mladog reprezentativca Milivoja Karakaševića

Zagrebačka sportska dvorana u Trešnjevci ostaće sigurno mladom stonoteniseru Partizana Milivoju Karakaševiću u uspomeni kao poprište, gde je ostvario svoj najveći uspeh u meteorskoj karijeri.

U konkurenciji najboljih jugoslovenskih igrača „Karaš“, kako ga popularno zovu, postao je novi šampion Jugoslavije. Postao je pobednik turnira ispred jednog Šurbeka, koji je ne tako davno u Nagoji osvojio treće mesto u svetu. ispred levorukog Antona Stipančića šampiona sveta u mešovitom dublu i jednog Koprivice, šampiona Evrope.

Karakašević je tako konačno postigao toliko željenu afirmaciju u domaćoj konkurenciji, koju je priželjkivao od trenutka kada je uvršten među najbolje u Jugoslaviji.

Sećam se našeg razgovora posle Nagoje i šampionata sveta gde smo bili zaista krajnje nesrećni kada smo izgubili onaj famozni meč od Japana sa 5:4 iako smo vodili sa 4:1. Tema našeg razgovora tada nije bio meč Japan — Jugoslavija, već poraz Karakaševića od tada svetskog prvaka Japanca Itoa u pojedinačnoj konkurenciji. Stručnjaci stonog tenisa tvrde da je Karakašević upravo rođen da lako pobeđuje Itoa. To je „Karaš“ potvrdio, jer je do tog meča znao samo za pobede u meču sa japanskim igračem. Ipak tada je doživeo poraz od 3:2. Ito je kasnije u polufinalu eliminisao i Šurbeka, pa su mnogi bili skloni da „osude“ Karakaševića što je olako dopustio da Jugoslavija nema svetskog šampiona.

„Želeo sam i tu famoznu pobedu protiv Itoa“, pričao je skoro rezignirano Karakašević. „Pobeđen sam bio od trenutno boljeg. Da sam pobedio sigurno da bih i protiv Šurbeka igrao na pobedu…“

Ove skoro iskričave reči nagoveštavale su da dojučerašnji debitant u nacionalnom timu više nema respekta prema asovima iz „plave“ čete. I ne tako dugo posle ove izjave Karakašević je potvrdio svoje aspiracije.

Kažu da je domaći šampionat ipak nešto specifično. Sve što se ostvari na internacionalnim turnirima u zemlji i inostranstvu ipak pada delimično ispred titule šampiona u domaćoj konkurenciji.

„Želeo sam toliko taj trofej“, priča novi prvak Jugoslavije. „Ipak to je neka satisfakcija za ambicije koje sam gajio od trenutka kad sam počeo da drugujem sa tom malom belom lopticom. Znate kako je. Treninzi i samo treninzi. Jedan udes se vežba po sto — dvesta puta. I kada mislite da ste ga potpuno osvojili u pravom trenutku kada vam je najpotrebniji zataji. Noći sam provodio razmišljajući kako postati as. Kako ući do tančina u ovaj sport refleksa, zanosa, snage…“

A novi prvak Jugoslavije kao da je na svom putu imao samo razočaranja. U Minhen na šampionat sveta 1968. nije putovao, jer je bio „mlad“. Debitovao je u Moskvi i doživeo pravo krštenje u furioznom finalnom meču protiv Švedske kada je izgubio onu petu partiju koja je Šveđanima donela titulu šampiona Starog kontinenta. Isto mu se dogodilo i u Nagoji, možda još drastičnije. Protiv Japana vodili smo čak sa 4:1 i bili na domaku ostvarenja prave senzacije. Ipak Japan je pobedio sa 5:4. a poslednju odlučnu partiju igrao je ponovo Karakašević.

„Osećao sam se čudno“, priča on. „Kao da sam se pribojavao da se Moskva ne ponovi. Dobio sam prvi set, ali to mi nije ulilo poverenje. Dogodila mi se po drugi put tragedija…“

Ipak čini se da ovaj kršni momak sve to shvata kao sport. U njemu se pobeđuje ili gubi. Trezveno rezonuje:

„I porazi su deo sporta. Zar u Zagrebu nisu isto tako bili tužni moji rivali Šurbek, Stipančić i Korpa. Bio sam spretniji i postao šampion. Prvi put.“

I odmah zatim dodaje:

„Samo ja znam da nisam sve naučio. Zato tek sad treniram. Treba očuvati renome prvog reketa vodeće nacije u svetu…“