Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Аутор: Mihailo Blečić

  • Partizan ima najelitnije navijače!

    IGRE I LJUDI

    Ako je tačno da svaki klub ima navijače kakve zaslužuje, onda Partizan već godinama ima publiku kakvu ne zaslužuje. Ni igrama ni rezultatima. A da o trofejima i ne govorimo (već je više od pet godina kako ovaj poznati fudbalski klub nije osvojio ni jedan značajniji domaći trofej). To bi, nema sumnje, mogao biti veliki razlog za osipanje velike navijačke porodice ovog popularnog kluba. Ali razlozi su jedno, a ljubav drugo. Time se može objasniti okolnost da su oni koji su nekada voleli Partizan ostali uz njega, mada im niko ne bi zamerio i da nisu. I to ne samo oni obični, koji su obično najverniji, već i oni elitni.

    Partizan ako nema najbrojniju, što nije sasvim izvesno, on ima sigurno najelitniju publiku. I, možda najviše zbog toga, njegova publika nije tako bučna i grlata, kao Hajdukova i Zvezdina. Ona ume tiho, spontano da prati igru, da uživa u njoj, da nagradi ono što je najbolje u njoj, da se ponese viteški, nagrađujući aplauzom i protivnika ako je zaslužio. Sve su to odlike odabrane, izuzetne publike, koja poseduje sportsku i ličnu kulturu. Možda bi neka druga, temperamentnija i bučnija publika bila od veće praktične koristi za vreme igre. Ali, šta se tu može: svaki klub ima publiku kakvu zaslužuje. Zar Partizan svojom igrom decenijama nije odgajao baš takvu — intelektualnu publiku? Zato nije ni malo čudno što za „crno-bele“ navijaju toliko poznate ličnosti koje pripadaju našoj intelektualno-stvaralačkoj eliti: umetnici, naučnici, političari, javni radnici…

    Njih je, nema sumnje, privukao nesvakidašnji tretman fudbalske igre koji su oduvek negovali Partizanovi igrači. Jer šta bi drugo ako to ne bi moglo privući tako velike artiste kao što su već sad pokojni Ljubiša Jovanović, zatim Mija Aleksić, Mira Stupica i drugi, ako ne izuzetan šarm Partizanove igre. Šta bi moglo naterati na stadion jednog mislioca evropskog formata kao što je profesor dr Ljubomir Tadić, uvek kad igraju „crno-beli“, sijalo sunce i padale kiše. Šta bi moglo naterati jednog takvog predstavnika duha, kao što je Duško Radović da prati igru „crno-belih“ svuda gde igraju. Ili njegovog kolegu po peru Zvonimira Majdaka, da iz svog Zagreba potegne u Novi Sad, Split, Beograd, da bi video „crno-bele“ momke. Dug je spisak tih elitnih Partizanovaca, koji ni u trenucima svojih najvećih duhovnih uzleta ne zaboravljaju na svoj Partizan. Tu su poznati pisci: Dušan Kostić, Oskar Davičo, Vasa Pantelić, Branko Ćopić, Skender Kulenović, Risto Tošović, dr Miloš Bandić, Brana Crnčević, Mića Danojlić, Branislav Petrović, Božidar Šujica, Filip David, Slobodan Novaković, Ilija Popovski, Aca Antić, Milenko Vučetić, Radoslav Vojvodić i drugi. Gotovo uvek kad igra Partizan na stadionu se mogu videti: Koča Popović, Peko Dapčević, Tempo, Veljko Vlahović, Mijalko Todorović, Đuro Kladarin, Veljko Milaković, dr Rajko Tomović, dr Vojin Šulović, dr Dragiša Ivanović, dr Zvonko Damjanović, dr Srđan Hajduković, dr Nikola Sekulović i drugi poznati naučnici su takođe Partizanovci.

    Poznati pozorišni, filmski i estradni umetnici su poznati Partizanovci: Aleksandar Gavrić, Petar Banićević, Bora Todorović, Slobodan Aligrudić, Vera Čukić, Zoran Ratković, Dina Rutić, Neda Arnerić, Ismet Krcić, Nada Knežević, Radmila Karaklajić, Silvana Armenulić, i drugi. Mnogi naši poznati novinari su takođe Partizanovci: Dragan Marković, Sergije Lukač, Predrag Knežević, Aleksandar Prlja, Velibor Savić, Vladimir Kolak, Žika Todorović i dr.

    Spisak poznatih Partizanovaca, čije srce kuca za Partizan je verovatno mnogo veće. Ja sam spomenuo samo imena onih ličnosti kojih sam se setio ovog trenutka. Neka mi ne zamere oni kojih se nisam setio. Mada bi mnogo bolje bilo da ih se sete bar ponekad i igrači u „crno-belim“ dresovima. I da njihovo zakuca za Partizan bar toliko, koliko kuca srce ovih poznatih Partizanovaca i njihovih nepoznatih sapatnika.

  • Božidar Šujica, pesnik: Verujem u Zeca

    KLUB POZNATIH PARTIZANOVACA

    Božidar Šujica, jedan od najpoznatijih i najgrlatijih Partizanovih navijača, spada u red naših najpoznatijih savremenih pesnika. Ovaj tridesettrogodišnji profesor srpskohrvatskog jezika, objavio je do sada samo dve knjige pesama („Prestupne noći“ 1961. i „Vreme i temelji“ 1966. godine), Ali, to je bilo dovoljno da dobije nagradu za knjigu godine i da bude svrstan od najstrožijih estetičara u malobrojnu porodicu eminentnih pesnika.

    ŠUJICA: Da se razumemo, ja nisam navijač, ja sam prijatelj Partizana, drug njegovih igrača, njihov brat, njihova krv…

    P. VESNIK: Kako je počelo to prijateljstvo i bratstvo?

    ŠUJICA: Ja sam još u Kragujevcu, dok sam bio u gimnaziji imao najzvučniji naziv u školi — Bobek, mada su mi govorili da frapantno ličim na Zebeca.

    P. VESNIK: A kako ste postali — drug brat i krv Partizanovih igrača?

    ŠUJICA: Kafanski!

    P. VESNIK: Ali, koliko znam Partizanovi igrači ne idu u kafanu?

    ŠUJICA: Ali igraju boemski fudbal.

    P. VESNIK: Koji su vam Partizanovi igrači posebno prirasli za srce?

    ŠUJICA: Zlatko Čajkovski mi je još kao gimnazijalcu rekao da je Bobek najbolji igrač na svetu. On je to možda bio, ali u Jugoslaviji, Zebec je to mogao da bude. Šoškić je bio — najčedniji. Vladica i Čebinac bili su — noge tima. Galić beskrajno simpatičan. Miladinović neslućeno darovit, veliki moj drug, Jusufi — najveći kavaljer. Vasović, najviše postigao od svih, ali ne u Ajaksu već u Partizanu. Od sadašnje generacije, znam kao divne momke i igrače — Paunovića, Đorđevića, Damjanovića, Ćurkovića, Rašovića…

    P. VESNIK: Zašto Partizan i pored takvih igrača koje je imao i koje ima, ipak nije postigao izuzetne rezultate na domaćoj fudbalskoj sceni?

    ŠUJICA: Bio sam na proslavi Dvadesetpetogodišnjice Partizana. Tamo me frapirala narcisoidnost nekih ljudi iz uprave, koji se, očigledno više brinu o sebi nego o Partizanu. Ti ljudi možda imaju ljubavi, ali sigurno nemaju fudbalskog znanja i njihova se ljubav pretvara u samoljublje, a možda i u koristoljublje.

    P. VESNIK: Valjda je ta uprava ipak učinila nešto za dobro Partizana?

    ŠUJICA: Jeste, nešto zaista veliko: angažovanje Gojka Zeca. Taj čovek nije maher, mućkaroški genije, prekupac i nakupac bodova, demagog, on ne ugađa čaršiji, ne kupuje novinare, ali je zato vredan sistematičan, krcat znanjem, nekompromitovan, a kao čovek čist, pošten i dostojanstven. On je, besumnje, čovek kome treba dati dugu prugu, a on će znati da svoju kompoziciju dovede do Kupa sveta. Ja kao prorok vidim već ozbiljnog i mirnog Gojka koji će i to primiti normalno kao i ovaj neuspeh Partizana, koji je najmanje njegov.

  • Fudbalske i druge igre

    IGRE I LJUDI

    Ovogodišnje jugoslovenske fudbalske igre su završene. Ostaće zapisano da je titulu najboljeg fudbalskog tima ove godine osvojio splitski Hajduk. Ali, biće svakako i onih koji će tražiti drukčiju formulaciju. Na primer: titulu ovogodišnjeg prvaka Jugoslavije izgubio je beogradski Partizan. No, nije bitno koja je od ovih formulacija precizna. Bitno je da je poznat zvanični šampion. I da za taj svoj uspeh zaslužuje — čestitku. Čestitku za igru i nadigravanje, za izdržljivost i upornost, za veru u sebe i mnogo štošta drugo.

    Partizan, ako nije zvanični šampion, on je svakako tragični heroj ovog prvenstva. Tim koji je, dok je igrao kompletan, igrao odista šampionski nije postao ono što u stvari jeste, samo zahvaljujući tragičnim okolnostima (bio je lišen usluga četvorice prvotimaca, od kojih su trojica reprezentativci). No, ne bi bilo pravedno sada time pravdati Partizanov neuspeh ili, pak, objašnjavati Hajdukov uspeh. Možda bi Hajduk bio šampion i da Partizana nisu pogodile takve nedaće. Možda. O tome sada ne vredi raspravljati, jer kakve vajde od toga. Istina, analiza Partizanovog neuspeha može biti od koristi i pouke. Ali, čini mi se i analiza Hajdukovog uspeha — mnogo više. Evo, zato, jedne subjektivne anatomije tog uspeha.

    Igra

    Valja, najpre, odati počast Hajdukovoj igri: muškoj, srčanoj, bespoštednoj, punoj igračkog temperamenta i volje za pobedom. Sa koliko su želje ti momci ulazili u svaku igru govori podatak da su mnoge svoje utakmice dobili pred sam kraj igre. Najkarakterističniji primeri su igre protiv Železničara (2:1) i Vojvodine (3:1) koje su dobili u poslednjim sekundama igre, mada su protivnici prvi došli u vođstvo! Ili primeri o dobijenim utakmicama gde su ranije obično gubili (na primer u Nišu), zatim o mnogim utakmicama kojima su protivnici prvi postigli golove, igrali bolje, ali oni ipak pobedili!

    Samouverenost

    Razgovori što sam ih, slučajnim sticajem okolnosti, vodio sa nekim članovima uprave Hajduka uoči prolećnog dela prvenstva, odisali su čudnom. gotovo nesvakidašnjom samouverenošću. Još tada oni su iskreno verovali da će njihovi „bili“ pobediti. „Mi smo tako rešili“, govorili su mi oni, „a kad se mi rešimo — postali bismo i prvaci u skijanju iako ovde nema snega“! Spomenuli su i primer košarkaša: u Splitu ovaj sport nikada nije imao tradiciju, klub je tek pre nekoliko godina osnovan, ali su splitski „tići“ doneli ove godine u svoj rodni grad šampionsku titulu!

    Pobednička klima

    Zna se da u Splitu i uopšte u Dalmaciji vlada mediteranska klima. Međutim, ove godine je tamo preovlađivala — pobednička klima. I to sve zbog — Hajduka. Otkako je počeo ovaj šampionat Dalmacija je živela za Hajduk. Svaki njegov trijumf je bio i trijumf njenih žitelja. Oko kluba je stvorena pobednička atmosfera. I Hajduk je pobeđivao. Splićani, kao svi mediteranci su temperamentni i spontani. Oni se ne stide svojih emocija, želja, oni umeju otvoreno da vole, pate i pa se raduju. Tako je bilo i sa emocijama i željama okrenutim Hajduku. Oni su mu javno izjavljivali ljubav, ali su zato tražili — pobede. I on je pobeđivao. Da bi istrajao u tome bodrili su ta i zabavljali usađivali mu čeličnu volju i granitni duh, poznati dalmatinski umetnici: Miljenko Smoje, Boris Dvornik, Asja Kisić, Mišo Kovač, Zdravka Krstulović… Oni su igračima pripremali duhovnu i duševnu hranu. Istina za njihovu dušu bio je zadužen poseban stručnjak — jedan uvozni psiholog. Igrači koji su imali uz sebe takve i njima slične dušebrižnike, telohranitelje, sponsore i iscelitelje nisu ni mogli imati neke druge ambicije sem pobedničkih.

    Maškare

    Kako to često biva, sportske igre prate i neke druge igre. Za njih je potrebno isto toliko, a možda i više umešnosti nego li za one prave. I tu su se ljudi oko Hajduka pokazali kao pravi šampioni. Ako im rezultat neke utakmice nije odgovarao, kao one sa OFK Beogradom u Splitu, oni su umeli da pozovu u pomoć famoznog šišmiša koji je u pravom trenutku onesvestio sudiju, a to je značilo i prekid utakmice. Taj famozni šišmiš izgleda da je bio prisutan i na još nekim Hajdukovim utakmicama. Ako im se sudije nisu dopadale, oni su znali da organizuju hajku na sudijsku organizaciju.

    Ako su igrači nekog tima isuviše dobro baratali loptom oni su znali da ih kamenuju, da im zaprete… I ne samo to: oni su umeli i njihovim sugrađanima da sateraju strah u kosti — preteći im i bacajući im automobile u more!

    Ako je bilo potrebno oni su učinili da jedan običan fudbalski meč postane predmet žestokih političkih rasprava, čak i najviših partijskih foruma!

    Ako je bilo potrebno… Ali ne, To je bilo dovoljno za ovu godinu. Partizan i ljudi oko njega, (na žalost ili na sreću) nisu znali ni jednu od tih igara. I zato nije ni čudo što nisu postali šampioni. I možda je dobro što je tako.

  • Brutalnost guši veštinu

    IGRE I LJUDI

    Ta fotografija koju je u koloru objavio jedan poznati strani časopis, delovala je jezivo svojim naturalizmom: u prvom planu su bile noge fudbalera sa spuštenim čarapama. U stvari to i nisu bile ljudske noge već nešto što je samo ličilo na njih: deformisane, izbrazdane kramponima, poprskane krvlju. Unakažene, ličile su pre na noge nekog verskog fanatika posle ritualnog šibanja ili na noge ratnika posle okršaja. Snimak koji je delovao tako zastrašujuće načinjen je u koloru, razume se. posle neke utakmice. Potražio sam u potpisu ispod slike ime nesrećnog vlasnika tog unakaženog para nogu i ustanovio da se zove — Džordž Best! I tek tada me obuzela teza pomešana s besom: zar je neki divljak mogao tako surovo da unakazi jednog takvog fudbalskog majstora? Doveden do očajanja, verovatno, upotrebio je svoj poslednji (a možda i jedini) adut — brutalnost da bi zaustavio jednog takvog čarobnjaka kao što je Best, igrača dostojnog simbolike svog imena (najbolji).

    Razmišljajući nad ovom fotografijom setim se da sam jednog leta na plaži bio zapanjen mnogobrojnim ožiljcima, brazgotinama, kvrgama i oteklinama što su pokrivale noge jednog takođe velikog igrača, jednog para nogu i ustanovio da se zove — Dragoslava Šekularca. Nedavno sam takav isti reljef neviteštva video na nogama Bore Đorđevića. Verovatno ništa drukčije ne izgledaju ni noge Milana Galića, Josipa Skoblara, Vukasa, Milutinovića, Bobeka, Džajića, Musemića, Petkovića… Ali, zato tih ožiljaka verovatno nema na nogama jednog Bolfeka, Mite Stojanovića, Režeka, Kokeze, Čopa, Milićevića, Dojčinovskog, Mečkarova, Raca, Popadića, Hadžiabdića, Kapidžića, Valeca… Neko će reći; pa i oni su fudbaleri i oni igraju fudbal nogama. i oni rizikuju… Da, ali tu ima razlike: prvima su noge sredstvo, a drugima — cilj. Prvi se služe nogama da bi ostvarili svoje igračke ideje, maštu da bi nadigrali, a drugi imaju samo jedan cilj da onemoguće igru i igrača! I zato, u sudarima tih različitih igračkih ideja, dolazi i do takvih neigrački. trenutaka kad prestaje igra a nastaje obračun do surovosti.

    Gledao sam, nedavno, u Zagrebu, kako mladi Valec, valjda po trenerovim instrukcijama, zloupotrebljava svoj talenat i domaći teren pokušavajući da na svaki način onemogući Boru Đorđevića. Kad je video da to ne može igrom i fudbalskim sredstvima, pribegao je surovim startovima: uvek kad je Đorđević imao loptu pred sobom on je nasrtao na njega obema nogama! I naravno, gotovo uvek iz tih duela izlazio kao „pobednik“: Đorđević je bio više u horizontali nego uspravno! Sudija Rauš (ah taj Rauš) je primećivao neke prekršaje pa i kažnjavao, ali nikada kao opasnu igru, što je mladog Valeca još više hrabrilo. Začudo, Đorđević na toj utakmici nije bio ozbiljnije povređen, ali je bio pošteno premlaćen. Međutim, ono što nije uspeo Valec u Zagrebu, uspeli su Kojović i Hadžiabdić u Sarajevu; Đorđević je opet povređen! Po ko zna koji put u svojoj ne baš dugoj karijeri!

    Na Karaburmi sam nedavno gledao jedan takođe neviteški obračun: Kapidžić, Popadić i Šoškić 90 minuta su nemilosrdno jurili po terenu i tukli Petkovića i Santrača, naročito kad bi bili nadmudreni, a bili su gotovo uvek. Sudija Horvat ni jednog od ovih fudbalskih „siledžija“ nije ni opomenuo! A moglo se desiti da ova dvojica vrsnih igrača, inače rekonvalescenti, opet idu u bolnicu!

    Ili primer nesrećnog Vahidina Musemića! Taj vrsni igrač je, verovatno u svojoj karijeri više bio u gledalištu nego na terenu! Mnogi centarhalfovi su diplomirali surovost baš na ovom poštenom borcu. Odlazeći sa fudbalske scene, Stjepan Bobek je, valjda u trenutku iskrene srdžbe, rekao: „Da nije bilo Vladice Popovića verovatno bih igrao još 5—6 godina!“

    Slične izjave o sličnim kostolomcima mogli bi dati i drugi naši veliki igrači. Svedoci smo da se mnoge sjajne karijere prekidaju nasilno, da mnogi veliki igrači bivaju sputani nefudbalskim sredstvima.

    I zato nedavna izjava jednog od naših najpoznatijih ortopeda prof. dr Cvetka Rakića da se „u Jugoslaviji igra najgrublji fudbal na svetu“ deluje, odista dramatično. Jer, ako se ovako nastavi sa naših terena će nestati i onako malobrojni fudbalski majstori. Naši stadioni će poželeti fudbalske hudožestvenike.

  • Risto Tošović: „Kad izgubi Partizan, ne izlazim iz kuće“

    KLUB POZNATIH PARTIZANOVACA

    Naš ugledni pesnik Risto Tošović, poznat je i kao veliki simpatizer „crno-belih“, Dugo godina je obavljao vrlo značajne funkcije u kulturnom i javnom životu (glavni urednik „Književnih novina“, urednik „Politike“, glavni urednik „NIN-a“ itd. Sada je predsednik Udruženja književnika Srbije. Nekada je bio i član uprave FK „Partizan“.

    P. VESNIK: Od kada i zašto navijate za „Partizan“?

    TOŠOVIĆ: Negde 1946, godine našao sam se na starom stadionu BSK-a. Otišao sam na utakmicu, a nisam znao ko igra. Jedna ekipa je igrala fantastično. Rekli su mi da je to — „Partizan“. Kasnije sam odlazio na sve Partizanove utakmice i počeo da navijam za taj klub, ne samo zbog dopadljive igre, već i zato što su bili istinski jugoslovenski klub i zato što su nosili tako simbolično ime. Od tada, sa njima delim i vedre i tmurne dane.

    P. VESNIK: Kojih je bilo više: vedrih ili tmurnih?

    TOŠOVIĆ: To je teško reći. Možda se tmurni dani duže pamte. Ja, ipak, mislim da je bilo više onih drugih. Bilo ih, bar u vreme kada su u „Partizanu“ igrali Bobek, Milutinović i drugovi, a i kasnije u doba Galića i Šoškića.

    P. VESNIK: Šta radite kad „Partizan“ izgubi?

    TOŠOVIĆ: Ništa. Tugujem. Obično jedan dan ne izlazim iz kuće, naročito ne među poznanike koji bi mogli biti pakosni zbog toga.

    P. VESNIK: Poslednjih godina verovatno Vam se često događa da ne izlazite iz kuće…

    TOŠOVIĆ: Nažalost, jeste! Čini mi se da ova nova ekipa „crno-belih“ momaka nema moral koji je imala, na primer, generacija Vladice Kovačevića. I zato oni često gube i od slabijih timova, čak i na svome terenu. Kad je već reč o moralu, moram reći da je moj utisak da se ti momci odveć lako predaju, ne samo kad gube i kad je to neminovno, već i kad im ne krene od početka. Osim toga, oni nemaju ono što je svojstveno velikim timovima: da u toku igre menjaju način igranja, da se snalaze na terenu…

    P. VESNIK: Ima li drugih razloga za neuspehe?

    TOŠOVIĆ: Nisam sklon da neuspehe pravdam nekim razlozima izvan fudbalske igre (sudije, na primer). Poraz u sportu gotovo uvek je izraz subjektivnih slabosti. Jednom velikom timu, kao što je Partizan ne sme se dogoditi da ostane bez ključnih igrača onda kad su mu najpotrebniji. O tome se mora voditi računa bar 4—5 godina unapred. Partizanu su neophodni praktični ljudi. koji vidovito misle i imaju visoko razvijenu profesionalnu svest. Što se toga tiče, „Zvezda“ je bila uvek ispred „Partizana“. Osim toga Zvezda je uspela ono što „Partizan“ nije: da oko kluba stvori određenu povoljnu klimu, da okupi svoje prijatelje i simpatizere. To je i „Partizan“ mogao s obzirom da ima dosta simpatizera i veliki broj uglednih prijatelja iz raznih društvenih slojeva i profesija. Naravno, ta se greška još uvek može ispraviti…

    Ali ne znam da li mogu neke druge…

  • Zabrinjavajuća stagnacija

    IGRE I LJUDI

    Nedavno na jednoj utakmici Partizanovih hokejaša, odigranoj pred uvredljivo malim brojem gledalaca, sreo sam svog starog znanca, osvedočenog Partizanovca.

    — Gde si, ne viđam te! — rekoh mu.

    — Pa kako bi me i viđao, kad ne ideš na Partizanove utakmice — reče on zagonetno se smeškajući.

    — Idem, kako ne, uvek kad sam u Beogradu — rekoh ozbiljno.

    — Ali ne idemo na iste utakmice — procedi on zagonetno.

    — Kad god stignem gledam fudbal, vaterpolo, košarku… — rekoh.

    — E, baš zato se i ne viđamo, jer ja gledam Partizanove atletičare, hokejaše, boksere, stonotenisere, rukometaše, rvače i druge klubove koji se ne takmiče u prvim saveznim ligama — reče on ozbiljno i ironičnim tonom dodade: — Uskoro neću moći da stignem na toliko strana, jer biće sutra još više naših „posrnulih“ timova…

    Nisam znao šta da odgovorim ovom očigledno razočaranom simpatizeru crno-bele boje. Jer njegova replika me podseti na jednu neprijatnu, gotovo tragičnu činjenicu da se nekada velika i moćna, najmoćnija u nas, porodica šampionskih klubova JSD Partizan poslednjih godina toliko osula da danas gotovo polovina njih tavori u drugoligaškim ili drugim, nižim takmičarskim razredima.

    Danas odista nije lako biti navijač Partizana: gotovo da nema kluba ovog društva na čije se utakmice može otići bez straha kao nekad! Neko će možda reći da su drugi veoma napredovali, što je možda tačno, ali isto tako nije neumesno upitati zašto je Partizan za to vreme — stagnirao?

    U životu sportskog društva ili tima, kao i u životu čoveka, moguće su krize i padovi. Oni su često logična posledica raznih okolnosti objektivne ili subjektivne prirode, i zato opravdane ili neopravdane. Tako bi se moglo reći i za takmičarski pad pojedinih klubova JSD Partizan. Jer nije mala stvar kad odjedanput iz vrhunskog sporta iščezne nekoliko višegodišnjih šampiona, među kojima su neki svojevremeno spadali u same vrhove evropskog kvaliteta. To je veliki gubitak za jugoslovenski sport, a za JSD Partizan — gotovo tragedija.

    Kad se tako nešto dogodi u jednoj sportskoj porodici. makar ona bila najbrojnija i najmoćnija, kao što je nekad bilo JSD Partizan — normalno je da se pribegne opštoj mobilizaciji. Koliko se sećam tako nešto nije preduzeto u Partizanu. S vremena na vreme začuo se glas tužbalice, čula se i neka reč opravdanja, poneko objašnjenje… Čak je bilo pokušaja da se krivci za ove neuspehe potraže izvan sportskog društva Partizan. Međutim, da ove nedaće nisu plod objektivnih već subjektivnih okolnosti govore očigledni znaci daljeg procesa oboljevanja Partizanove sportske familije. Kako sada stvari stoje može se lako dogoditi da se ranijim žrtvama ove neobične epidemije pridruže još dve-tri ekipe (košarkaši, košarkašice, a možda i — odbojkašice). Opet je reč o bivšim šampionskim timovima!

    Trenutak je, odista da se, ako ništa drugo, bar trezveno zamisli nad fenomenom osipanja u SD Partizan. I da se potraži lek toj „sportskoj koleri“. Ili, ako to već nije moguće, da se objasne pravi razlozi te zagonetne, „nepoznate i neizlečive“ bolesti. Toliko su bar zaslužili oni koji danas prate utakmice svojih ljubimaca, nekadašnjih šampiona, na raznim poprištima manjeg značaja. Bilo bi pravedno da i oni koji su doprineli tom nesvakidašnjem padu s visine, izgube bar pravo uticaja na politiku Jugoslovenskog sportskog društva Partizan. Jer, ipak mi se čini, da su za Partizanove neuspehe poslednjih godina mnogo manje krivi sportisti, ako su uopšte krivi, od onih koji su ih vodili, a nisu se snašli u uslovima kada je DSNO prestao da brine o Partizanu. Da je tako govore primeri drugih sportskih kolektiva koji su u isto vreme, mada manje teškim uslovima, uspeli da ostvare uspehe i da zauzmu one pozicije koje su pojedini klubovi JSD Partizan ispustili iz ruku.

    Dosta je bilo naslađivanja uspesima sa trake Partizanovog vremeplova! Valja jednom otvoreno pogledati istini u oči. Nekada moćna porodica SD Partizan, koja je znala da osvoji i po deset titula šampiona države godišnje, u poslednjih pet godina imala je svega dva-tri kluba koji su bili kadri da se domognu šampionskog trona. Za Partizan, još uvek najbrojnije, ali ne i najmoćnije sportsko društvo, to je premalo, gotovo nedovoljno imena i tradicije?

    Nešto treba učiniti. Na potezu su oni ljudi koji danas vode brigu o Društvu i njegovim klubovima.