Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Аутор: Milan Damjanović

  • U Bogoti su za nas svet, nebo i zemlja bili crveni

    Milan Damjanović: Moj dnevnik

    Nisam vodio pedantni dnevnik, ali sam s vremena na vreme zabeležio ponešto za moju ličnu fudbalsku arhivu. Ono što sam smatrao da ne sme da se zaboravi.

    Bio je to izvanredan put. Utisci su se gomilali jedan za drugim filmskom brzinom. Bilo je nemoguće o svemu odmah razmisliti, doneti određen zaključak. Da smo bili na turističkom putovanju i tada bi to bilo teško. A mi smo bili radna fudbalska ekspedicija. Ljudi na zadatku.

    Otputovali smo 9. januara. Predstoji nam put avionom na relaciji Beograd — Rim — Pariz — Njujork — Meksiko — Bogota. Navikao sam na vožnju avionom. Naučio sam sebe da mnogo ne razmišljam, da me misli odnesu daleko, daleko… Posmatram većinu golobradih fudbalera Partizana. Nikada nismo imali ovako mlad tim. To je generacija bez kompleksa, ne plaše se aviona, višečasovnog putovanja, teških protivnika. To je generacija koja misli da sve zna i sve može. I treba da budu takvi.

    Put je trajao oko 22 časa. U Rimu smo se odmarali tri časa. Prespavali smo u Parizu, u „Bon-hotelu“, u blizini Opere. Posle osmočasovnog leta preko Atlantika, Boingom 707, stigli smo u Njujork i odmah nastavili put za Meksiko. Zabeležio sam da su mi to bili najneprijatniji trenuci na putu: sedam časova smo proveli u „tranzitu“ očekujući avion koji je trebalo danas prebaci u Bogotu. A bila je noć, nigde ništa otvoreno. Kao da smo bili na drugoj planeti.

    Šekularac

    Na aerodromu u Bogoti dočekalo nas je osoblje Ambasade. Sa njima je bila i supruga Dragoslava Šekularca, Gordana. Mi smo stari prijatelji. Rekla mi je da je Šeki na treningu i da će nas potražiti u hotelu. Dane provedene u Bogoti Šeki mi je učinio prijatnijim i zanimljivijim. Sećam se, kada je dolazio iz SR Nemačke u Beograd, govorio je da ne može da izdrži profesionalne obaveze, da ne može da izdrži bez Beograda, bez „Madere“. U Bogoti sam sreo drugog Šekularca. Kaže da će ostati tamo dogod bude mogao da igra. Posetio sam ga i kod kuće. Stanuje u lepo nameštenom, četvorosobnom stanu. Šeki je ostao veran sebi i svom temperamentu pa je na svakoj utakmici navijao za Partizan, čak i onda kada smo igrali protiv njegovog Santa Fea! Rekao mi je u šali:

    — Eto, Gico, došlo vreme da i ja navijam za Partizan. Naravno, i iz srca, ali i iz računice. Ako pobedite, moja cena ovde raste…

    Bogota

    Bogota je tipičan južnoamerički grad. Grad kontrasta u svakom pogledu. Na samo sto metara jedan od drugog nalaze se kvartovi velike socijalne bede i luksuzni, blještavi kvartovi modernih vila. Čovek oseća miris novca…

    Najavljeni smo velikom reklamom. Radio je prekidao redovan program najmanje pedeset puta dnevno reklamirajući utakmice. Kada je već o radiju, reporteri u Bogoti su nenadmašni. Slušajući ih kako komentarišu akciju na sredini terena čovek bi pomislio da će gol da padne u svakom trenutku. Na tribinama retko koji gledalac ne nosi tranzistor. Nije ni čudo, reportaže su žive, raznovrsne, smenjuju se reporteri smešteni u svlačionici, oni pored igrališta koji intervjuišu fudbalere u toku igre…

    Zekinjo

    Crnoputo desno krilo Botafoga Zekinjo, mali rastom, suvonjav, kao rahitičan, dobar mi je poznanik. Igrao sam protiv njega tri puta i nikada nisam imao velikih problema. Zekinjo je nervozan, brz kao zec, i kad ide ulicom čini se da fintira prolaznike. Još uvek nisam siguran da li se savija čas levo, čas desno, namerno, ili mu je to manir. Igra slično Garinči. Na jednoj utakmici nismo se čestito ni susreli, a sudija je odsvirao kraj. Na drugoj sam bio izbačen iz igre. Bez razloga, prvi put u karijeri. Zekinjo je „zagradio“ loptu a ja sam se bacio i klizajućim startom odneo i njega i loptu… Dugo sam razmišljao kako treba igrati protiv Zekinja. Ako prihvatim trku, izgubio sam. Pronašao sam rešenje u pozicionoj igri. Zekinjo je slobodno primao loptu, sa njom čuda stvarao, ali na prostoru od kvadratnog metra, pa bi mi je onda, začuđen što ja ne reagujem, takoreći bez borbe ostavljao.

    Roberto

    Pričali su mi fudbaleri Botafoga da im Roberto mnogo znači, jer je izvanredan centarfor, fudbaler izvan serije, ali da zbog njega imaju niz problema, jer redovno izaziva tuču. On je tip fudbalera koje niko ne voli: kukavica, udari, pa beži po igralištu. Udario je Paunovića bez lopte! Srce mi je uzdrhtalo. Bio je to signal za neviđenu tuču. Naš mladi golman Furtula dotrčao je čak sa klupe za rezervne igrače i nokautirao Roberta. Furtula je bukvalno shvatio moje savete upućene mu posle utakmice protiv Santa Fea. I tada je izbila tuča, a Furtula je sedeo kao prikovan za klupu. Prišao sam mu i rekao:

    — Nije te sramota! Mlad si, jak, a sediš dok ti drugovi vode „rat“.

    Protiv Botafoga Furtula nije sedeo — i to je platio Roberto.

    Botafogo

    Botafogo je bez konkurencije najbolji brazilski tim. Igra izvanredno. Bolji je od Santosa koga sam gledao na utakmici protiv Milonariosa.

    Brazilci su teško podneli poraz u prvoj utakmici protiv Partizana. Želeli su revanš po svaku cenu. Prihvati li smo revanš — i opet Brazilci nisu pobedili. Igrali su nervozno, isuviše su želeli pobedu. Ponudili smo im da ta utakmica bude egzibicija, da ne razmišljamo o rezultatu. Nisu pristali, želeli su iznad svega da pobede Partizana.

    Pele

    Teško da ću ikada zaboravi ti susrete sa našim iseljenicima. U Kaliju, neki Marko, Dalmatinac, poklonio nam je šešire od čije prodaje živi. A živi veoma dobro. Posle svake pobede u hotelu nas je dočekivao njegov telegram kojim nam je čestitao.

    Sreo sam se i sa Peleom, prvi put u životu. Izmenili smo zastavice, značke. Igra fenomenalno. Trči kao mladić. Protiv Milonariosa postigao je dva gola, a igrao je povučeno, podjednako i u odbrani i u navali.

    Kapiten

    Eto, i to sam doživio: postao sam kapiten Partizana! Uoči prve utakmice na turneji prišao mi je trener Gojko Zec i rekao:

    — Damjanoviću, vi ćete biti kapiten.

    Igram fudbal od 1953, igrao sam protiv svih najboljih fudbalera sveta, a sada sam prvi put osetio tremu. Možda to nije bila trema, možda se to zove breme odgovornosti. Postao sam kapiten, mlade, ambiciozne ekipe, ekipe sa velikom tradicijom i velikim internacionalnim renomeom. Više nisam razmišljao samo o svom mestu levog beka i protivničkom desnom krilu. U svakoj situaciji znao sam da istupam i kao kapiten.

    Drljača

    Bilo mi ga je iskreno žao. Čekao je svoju šansu u Partizanu i dočekao je u 25. godini. Želeo je da na jednoj utakmici pokaže sve što zna, da se odmah nametne i stekne poverenje svojih drugova i rukovodstva ekipe. Odlično je branio. Kad je povređen napustio igru, seo je pored mene i Brazilca Žairzinja. Niko od nas tada nije ni slutio da će sutradan lekari konstatovati prelom noge. Šteta. Ja znam Drljaču, znam koliko je ambiciozan i koliko voli fudbal. Vratiće se on ponovo na gol Partizana.

    Susret sa Milanom Galićem

    Kada smo saznali da se vraćamo u Beograd, da ne nastavljamo turneju po Meksiku, niko nije bio srećniji od mene. Sada mi put više nije bio tako neinteresantan i dosadan, jer sam znao da je njegov cilj — Beograd. U Parizu sam saznao da na stadionu „Kolomb“, za Kup Francuske, igraju Rems i Sedan. Trener Zec i ja uzeli smo taksi i stigli na „Kolomob“ kada je počinjalo drugo poluvreme. Želeli smo da vidimo Galića i Dakića koji igraju u Remsu. Galić je igrao izvanredno. Stvorio je sebi dve gol-šanse, a posle njegove akcije Rems je postigao jedini gol na utakmici. Iznenadio sam se: posle utakmice fudbaleri Remsa proslavili su pobedu šampanjcem! Čudni su metodi treninga francuskih klubova. Galić mi je ispričao da sa Dakićem samoinicijativno trenira, jer kad odigraju utakmicu u nedelju, igrači se na treningu nađu zajedno tek u četvrtak! Galić je u odličnoj formi, kapiten je Remsa, čuvenog francuskog kluba u kome je nekada igrao Rejmond Kopa.

    Biti stranac koji je tek došao u klub i dobiti kapitensku traku znači izuzetno priznanje. a „Gale“ je to doživeo u Remsu.

  • Ne igramo samo za ovaj trenutak, već za renome i ugled Partizana

    Levi bek Partizana Milan Damjanović piše „Partizanovom vesniku“ iz Bogote

    (Bogota, januara) — Kada budete čitali ovo pismo znaće se pobednik „Pentagonala“, znaće te da li smo izvanredno prvi, ili hrabro drugi, na turniru koji je okupio veliko fudbalsko društvo.

    Impresioniram sam i polaskan ugledom i renomeom koji ovde uživamo. Na svakom koraku dočekuju nas i ispraćaju kao šampione, kao izuzetne goste. Nema u tim susretima, u tim kontaktima, oficijelne patetike. Naši domaćini su ljudi koji svakog čoveka postavljaju na mesto koje zaslužuje — i tako se prema njemu i ophode.

    Čudni su utisci sa ovakvih putovanja. Čini se da su 24 časa leta avionom ne mogu da zaborave. A već sutradan, posle prespavane noći, život počinje normalno, kao i u Beogradu, navike se osim u malim izuzecima ne menjaju.

    Rad

    Rad je i ovde u Bogoti formula života fudbalera Partizana. Treniramo, analiziramo proteklu utakmicu, spremamo se za sledeću. Sve što činimo planirano je do tančina. Zec ovde u Bogoti isti je kao onaj u Beogradu. A to znači da radimo maksimalno disciplinovano. sa maksimumom volje.

    Kada je fudbal u pitanju kod nas je prisutan i jedan novi motiv: kao nikada osećamo šta znači biti član Partizana, osećamo šta znači igrati ne samo za ovaj trenutak i već i za onaj godinama stican renome i ugled Partizana.

    I sada, pred utakmicu protiv Botafoga, mogu slobodno reći da Partizan može slabo da igra, ali ne može da igra neborbeno, bez volje, bez žara. To je danas veliki kvalitet naše ekipe.

    Šekularac

    Mene je posebno obradovao susret sa Šekularcem. Igrali smo nekada zajedno, igrali smo i jedan protiv drugog. Bili smo uvek ljuti protivnici, ali i veliki prijatelji. Pre neko veče iskoristili smo slobodno vreme i posedeli u jednoj kafanici. Šeki, emotivan kao uvek, poče priču:

    — Koliko smo puta sedeli ovako zajedno u „Maderi“ i nikada nismo osetili to kao nešto izuzetno, nešto što se ne zaboravlja, A sada, odavde, najbolje osetiš koliko nam je u stvari ta beogradska svakodnevnica draga…

    Šeki još uvek dobro igra. Ne krije da su za njega ovi dani boravka Partizana u Bogoti i onaj „tranzit“ Crvene zvezde kroz Bogotu, trenuci koji nemaju svoju cenu.

    U celoj onoj gužvi na utakmici protiv Santa Fea, kada se zbilja nije znalo ko na koga sa kakvom namerom nasrće, Šeki i golman Sanković ostali su po strani. Posle utakmice Šeki mi je pola u šali, pola u zbilji, rekao:

    — Gico, pričaj kada se vratiš u Jugoslaviju da može i neka gužva da prođe, a da se u nju Šekularac ne umeša.

    Ovde je i Toza Veselinović. On se oseća kao domaćin, plašio nas je pred utakmicu protiv njegovog Santa Fea, iako, sam, nije verovao u pobedu svoje ekipe.

    Igra

    Znam da vas najviše interesuje kako igramo. Daleko je od pameti tvrditi da nam Katić i Ćurković ne nedostaju. Međutim, moram da podvučem da smo položili ispit, da nas je odsustvo dvojice izvrsnih fudbalera, ključnih za našu igru, mobilisalo do te mere da iz sebe izvlačimo i poslednji atom snage i veštine.

    Golmani, i Drljača i Furtula položili su ispit. Šteta što se Drljača povredio. Godinama je čekao tu šansu — i kada mu se ukazala prilika kost na nozi je napukla. Za fudbalera nema veće nesreće.

    Doputovao je Nišlija Knežević, To je veliko pojačanje za naš tim, ali, moram reći da nas je Furtula sve iznenadio. Neiskustvo je nadoknadio srcem, hrabrošću, videlo se, bio je rešio da pogine ako treba, ali da dobro brani. I branio je odlično.

    Mi u odbrani znali smo da iza nas ne stoji Ćurković i bez obzira na poverenje u Drljaču i Furtulu, igrali smo sa dozom opreza. Nismo, takoreći, učinili ni jednu grešku.

    Zvezda

    Sreli smo se u Bogoti sa fudbalerima Crvene zvezde. Bio je to srdačan, topao, prijateljski susret. Proveli smo uglavnom zajedno taj dan. I mi i oni mislimo isto: lepe su, korisne ove turneje, ali kod kuće nam je ipak najlepše. Topliji mi je onaj sneg kod kuće nego ovo sunce u Bogoti. Možda bi zimu trebalo drugačije planirati. Nije to nostalgija, već želja za racionalnijom računicom.

    Nisam ja jedini koji tako misli.