Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Аутор: Milica Stojadinović

  • Sa klizaljkama do diplome inženjera

    Još jedan mladi takmičar Partizana potvrdio da sport i škola nisu u suprotnosti

    Milenko Materni, hokejaš Partizana, spada u red onih ne tako retkih sportista, koji su na vreme i u rekordnom roku završili školovanje. Diplomirao je na elektrotehničkom fakultetu i time dokazao da škole i sport mogu ići ići uporedo bez šetnih posledica.

    Proslavljajući diplomu Milenko istovremeno proslavlja i mali jubilej — deset godina provedenih u Partizanu.

    I sada, kada je „osvojio“ još jednu titulu inženjera, s pravom se svi možemo ponositi što Partizan u svojim redovima oduvek gaji izvanredne sportiste i još bolje inženjere, lekare, profesore.

    Isto kao što su ga neraskidivim nitima vezali problemi i formule za elektrotehniku, tako su ga palica, klizaljke i „pak“ vezali za ledenu ploču. Ta druga ljubav počela je slučajno 1961. godine kada je Partizan tražio klizače za svoju juniorsku ekipu. Odlučio je da oproba sreću kao sportista. Posle napornog učenja odlazio bi svake večeri na „Taš“ željan da savlada sve tajne ove dinamične i uzbudljive igre.

    Četiri godine je proveo u juniorskom timu i za to vreme Partizan je dva puta osvojio šampionsku titulu. Njegov talenat je ubrzo bio zapažen, pa je bio pozvan i u juniorsku reprezentaciju za koju je nastupio pet puta. Branio je i boje studentske reprezentacije Jugoslavije na Univerzijadi u Torinu.

    Kasnije, kada se raspao čuveni Partizanov tim juniora, prelazi sa drugovima u seniorsku ekipu čiji kostur i danas sačinjavaju.

    Najznačajnija godina u njegovoj sportskoj karijeri je svakako 1969. kada je sa 15 postignutih golova bio najbolji golgeter. Ova godina će mu ostati u sećanju i po izvanrednoj pobedi nad ekipom Jesenica koja je rešavala da li će Partizan ostati u društvu najboljih ili ne. „Crno-beli“ su pobedili, ali ni to nije bilo dovoljno da ostanu u ligi. Nepravedno su im poništeni bodovi i naši hokejaši su se preko noći našli u Drugoj ligi.

    Zbog novonastale situacije a i zbog želje da na vreme završi fakultet, često je dolazio u iskušenje da napusti ledenu ploču. Međutim, prevagnula je ljubav prema drugovima i Partizanu. Nije imao snage da ostavi prijatelje u trenutku kada im je bio najviše potreban.

    Sve želje i ambicije ovog dvadesetpetogodišnjeg mladića vezane su za zaposlenje i uspeh Partizana u narednom takmičenju.

    „Mislim da su beogradski hokejaši u daleko nepovoljnijoj situaciji nego što je to slučaj sa ekipama iz Slovenije i drugih republika gde postoje pokrivene dvorane“, kaže Materni. „Mi nemamo ni najosnovnije uslov za trening, a o nekom napredovanju nema ni govora. Ulazimo u formu tek kada je prvenstvo pri kraju. Prinuđeni smo da odlazimo u inostranstvo na pripreme, jer Beograd nema pokriveno klizalište. I dok god budemo radili i trenirali pod ovim uslovima uvek će dolaziti u pitanje opstanak naših hokejaša u Prvoj ligi.“

    Trenera pet puta nedeljno, ali i pored toga stigne da ode u pozorište, gde je rado viđen gost. Voli da se nađe sa svojim klupskim drugovima — da pričaju o svemu i svačemu. Ali ipak, najdraža mu je zabava rešavanje raznih matematičkih problema i to uz pop-muziku, čiji je poklonik. Sada, kada je diplomirao imaće mnogo više vremena za hokej, i nada se da će Partizanu dati više nego što je to dosad pružao.

    Ostaje nam da sačekamo zimu i da na klizalištu vidimo jednog „novog“ hokejaša, inženjera Milenka Maternija koji će lišen učenja, posećivanja predavanja, vežbi i ispita sigurno dati punu meru svojih mogućnosti.

  • Četrnaesta titula prvaka — Partizana!

    Još jedan uspeh „crno-belih“: Najveći uspeh postigao je internacionalni majstor Velimirović, koji je dobio tri od četiri odigrane partije!

    Na prvenstvu države, koje je održano u Puli od 12. do 24. maja ove godine, novi ekipni šampion Jugoslavije u šahu postao je beogradski Partizan. Posle tri godine, „crno-belima“ je pošlo za rukom da savladaju večitog rivala — Crvenu zvezdu i sa 45,5 osvojenih poena stanu na pobedničko postolje ispred „crveno-belih“ (43,5) i zagrebačke Mladosti (42 poena).

    U konkurenciji osam ekipa vodila se ogorčena borba za svaku partiju, za svaki poen, tako da se do poslednjeg poteza nije znalo kome će pripasti. prvo mesto. Crvena zvezda je branila titulu prvaka, a Partizan je žarko želeo da je povrati. Ništa manje opasan pretendent na prvo mesto bila je ekipa Mladosti, koja je samo dan kasnije, na takmičenju za Kup maršala Tita osvojila ovaj dragoceni trofej.

    Kapiten ekipe dr Petar Trifunović nije imao puno problema oko sastava ekipe, koja je nastupila u sledećem sastavu: Gligorić, Matulović, Matanović, Ostojić, Karaklajić, Velimirović (rezerve Veličković i Bošković), omladinci Jakovljevski i Jovanović (rezerva Đurić), žene: Sokolova, Vujanović (rezerva Merlini). Od prvog trenutka svi su čvrsto verovali da je došao trenutak kada Partizan može sigurno i bez bojazni startovati na ovogodišnjem prvenstvu. Međutim, sam početak nije obećavao mnogo. Ekipa je slabo startovala, a veliki hendikep je bila i loša igra velemajstora. Gligorića, koja je usledila kao posledica naporne turneje po Americi.

    Kriza je bila brzo prebrođena, tako da je u ovom trenutku došla do izražaja homogenost ekipe i borbeni duh na koji su svi računali (kako sami šahisti, tako i rukovodstvo).

    Veliko pojačanje i osveženje za šahovski klub predstavlja inter-majstor Velimirović, koji je od četiri partije dobio tri! Na ovom šampionatu naročito dobro su igrali velemajstor Matulović, inter-majstor Karaklajić i majstorski kandidat Veličković, a oni su ujedno osvojili i najveći broj poena za Partizan — ukupno 11,5.

    Najbolji pojedinačni uspeh na celom šampionatu imao je naš omladinac Nenad Jovanović, koji je iz sedam partija izvojevao šest pobeda. Dobar rezultat zabeležila je i Tanja Vujanović sa pet pobeda iz sedam mečeva.

    Finiš šahista Partizana bio je izvanredan. Postignute su dve visoke pobede i to protiv Novog Sada sa 8:2 i Kvarnera sa 8:2, dok je u poslednjem kolu savladan prošlogodišnji prvak Crvena zvezda sa 6,5:3,5 poena. Ova pobeda rešila je novog prvaka Jugoslavije, a ekipa Partizana je po četrnaesti put primila dragoceni trofej od generalnog sekretara ŠSJ Koste Đurašinovića.

    Pored vrsnih šahista, koje Partizan ima u svojim redovima, velike zasluge za ovaj uspeh imaju i novi predsednik kluba general Miloš Zekić, potpredsednik Zdravković, kao i sekretar Nikolić.

    Šahovskom klubu i ljudima koji rade u njemu, konačno je pošlo za rukom da ostvare homogenost u ekipi i stvore borben duh među šahistima.

  • Istinoljubivi majstor šaha

    Priča o Milunki Lazarević, internacionalnom šahovskom majstoru

    Klub književnika u Novom Sadu dugo je bio idealno utočište Milunki Lazarević svake one večeri, kada bi njen otac dovodio prijatelje u stan da odigraju po koju partiju šaha. Tada je u njihovom domu morala da vlada „grobna tišina“. Samo je povlačenje figura narušavalo mir koji je vladao. Po prirodi temperamentna, Milunka nije mogla dugo da sedi na jednom mestu i zato je radije odlazila u klub.

    U trenucima kada je bila dobre volje, pokušavala je da razume oca i njegove prijatelje — da shvati o kakvim se to nevidljivim silama radi, koje su u stanju da kao magnet vežu čoveka za crno-belo polje. Tada bi pristajala da joj otac pokaže kako se figure kreću. Nejasno je znala da se cilj igre sastoji u davanju „šaha“ i „mata“. Ali i to je bilo isuviše za osobu koja je mrzela ovu drevnu igru.

    Šah pobeđuje liriku

    Vreme je provodila u pisanju pesama, slušanju muzike, bavljenju atletikom i brzom hodanju. Nije ni slutila da će samo nekoliko godina kasnije, 1950, instruktor Šahovskog odbora Vojvodine Žarko Popović, doći u njenu gimnaziju i organizovati prvenstvo škole u šahu. I, mada je mrzela ovu igru, žarko je želela da pokaže drugovima i drugaricama kako i ona zna da barata figurama.

    Ni dan danas nije svesna kakvom se filmskom brzinom sve odvijalo. Osvojila je prvenstvo škole i drugo mesto na prvenstvu Novog Sada. Usledilo je prvenstvo Vojvodine i osvojeno šesto mesto.

    Već tada stručnjaci u njoj otkrivaju veliki talenat, ali ona sve to neozbiljno shvata, misleći, da je ove rezultate postigla sticajem okolnosti.

    Ni tada, a ni kasnije, još ne oseća nikakvu ljubav prema šahu. Verovala je da joj ova igra može omogućiti lepa putovanja, ali nikako i lično zadovoljstvo kakvo je osećala prilikom pisanja stihova.

    Partija protiv Zagrepčanke Vinceljak, 1950 godine, ostaće joj u nezaboravnoj uspomeni. Nikako nije mogla da oprosti sebi što je izgubila, jer je imala figuru više. Ovo je bila prekretnica za Milunku Lazarević. Iz čistog inata i besa, a i zbog povređene sujete — jer svi su govorili: „Evo buduće svetske prvakinje“, odlučila je da ozbiljno trenira, a ne kao do tada stihijski i kad stigne.

    Svakog dana dvanaest sati učila je osnove šaha. Upoznavala se sa teorijom ove igre, a Rudolfu Mariću najviše ima da zahvali za upućivanje u tajne ove igre. Dolazila je posle ponoći i svaki put bi se sukobljavala sa majkom, koja je sada, zbog ćerke, postala još ogorčeniji protivnik šaha.

    Put uspeha

    Mržnja koju je Milunka osećala u početku, vremenom se pretvarala u ljubav prema šahu, da bi na kraju prerasla u fanatizam.

    Dug bi bio spisak uspeha Milunke Lazarević. Dovoljno je reći da je sedam puta osvajala prvenstvo Jugoslavije, da je nacionalni i internacionalni majstor, višestruki pobednik mnogih domaćih i međunarodnih turnira, osvajač dva muška turnira zbog čega je dobila nadimak „Napoleon šaha“, da je dva puta bila pred osvajanjem titule svetske prvakinje i da je kruna oba puta izmakla za pola poena.

    Posle prvog, a naročito drugog debakla, doživela je nervni slom. I u takvim trenucima, umesto da naiđe na podršku okoline, ova ju je nemilosrdno „sekla“. Na sve strane je čula pitanje: — „Pa zar nisi mogla još pola poena da osvojiš?“ Niko se u tim trenucima nije setio da kaže da nam je Milunka donela srebrnu medalju sa Olimpijade u Splitu, 1963. Niko se od njih nije prisetio da ta žena već 20 godina igra šah bez prestanka; da niže pobedu za pobedom, pa zašto da i ona nekad ne izgubi, makar to bilo i u takmičenju za titulu svetske prvakinje.

    Milunka je jedini ženski internacionalni majstor, koji igra na svim međunarodnim turnirima. Koliko na ovim takmičenjima stradaju nervi i zdravlje, mogu da shvate jedino oni koji se bave šahom.

    Danas, posle toliko vremena Milunka se sredila. Ona je našla sebe i čvrsto veruje da će na predstojećem turniru za svetsku prvakinju mnoge morati da se namuče, ukoliko budu želele da osvoje i pola poena.

    Život podređen šahu

    Zbog prevelike ljubavi prema šahu Milunka je isuviše žrtvovala od ličnog života. Sve je podredila šahu, toj specifičnoj „narkomaniji“, pa čak i svoj dom. Za sobom ima dva neuspela braka, jer ni jedan od njenih supruga nije mogao da shvati duga i česta putovanja. Iz ovog perioda života, pored čestih neprijatnosti, ostala joj je jedna svetla tačka, a to je devetogodišnji sin Radames, koji je dobio ime po istoimenom junaku iz opere Aida.

    Ponosna je na svoga „Bucu“, koji trenutna živi sa ocem u Moskvi i gde je kao veliki talenat za klavir, imao već dva javna nastupa. Istina ovaj rastanak joj je teško pao, ali je ga svesna da mali tamo ima bolje uslove za napredovanje, pa se i sa tom nevoljom morala da pomiri.

    Milunka pripada onoj grupi, koja igra emotivan šah. Puna je mašte, kombinacija i tehnike. Rečju, pravi umetnik u svojoj profesiji. Smatra, da je za ovakve osobe vrlo važna ljubav, sređen i miran život. Lično, najbolje igra kada je zaljubljena! Uvek je vrela ili hladna — nikad mlaka. Kod nje nema sredine: ili voli ili mrzi! Isuviše iskrena i otvorena dobila je ime „Bič božiji“, koji i danas nosi zbog toga što kaže ono što misli.

    „Maskota“

    Inače oseća veliko zadovoljstvo kada igra mečeve sa jakim protivnicama i tada daje najbolje partije. Međutim, sa slabijim protivnicama ne voli da igra, jer nikad ne može dovoljno da se koncentriše i tako se često dešava da izgubi i od poslednje na tabeli.

    Opšte je poznato da sportisti nose svoje maskote. Ona nikad nije imala maskotu, verovatno je nikada neće ni imati, jer maskote su male i mogu da se nose. Njena „maskota“, ako bi tako mogli da je nazovemo, je poznati humorista Brana Crnčević. Kao potpredsednik šah kluba Novi Beograd i veliki ljubitelj ove igre Brana Crnčević uvek prisustvuje svim takmičenjima. Kad god je bio u dvorani Milunka je dobijala sve partije bez teškoća, ali će joj zato biti vrlo teško da nosi jednu ovakvu „maskotu“ na sve turnire na kojima učestvuje.

    Svoje slobodno vreme provodi, uglavnom, slušajući operske arije, ruske i mađarske romanse. Mnogo čita, prevodi i piše stihove. Pre tri godine 1967, objavljena je njena zbirka pesama pod imenom „Crno-belo“; bavi se i vinarstvom. Pisala je komentare za skoro sve listove širom naše zemlje i verovatno će se jednog dana posvetiti ovom pozivu, jer se šaha ne može živeti. Trenutno ženski šah je u nemilosti i ona za sve svoje rezultate postignute na domaćem i međunarodnom planu prima samo 400,00 dinara. Kakva je to nagrada, bolje da i ne komentarišemo!

    Ostaje nam samo da poželimo našoj Milunki mnogo sreće na predstojećem turniru kandidatkinja, sa nadom da će nam se vratiti s jednom od medalja.