Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Аутор: Miodrag Kos

  • Netaktičnost

    KROZ NAŠU LUPU

    Nedavno je u sportskoj rubrici „Politike“ objavljeno pismo jedne čitateljke, koja se žalila što uoči utakmice Partizan — Zvezda karte nisu prodavane van blagajni stadiona JNA i što cene (40 i 20 din.) nisu objavljene, jer se na izvestan način osetila prevarenom, i bila je prinuđena da se gura pred blagajnom.

    Urednik „Politike“ želeo je pre objavljivanja ovog pisma da čuje i „drugu stranu“: potražio je objašnjenje od sekretara FK Partizana — Slavka Ivanovića, koji je lakonski odgovorio: „Pa ako joj je cena ulaznica bila visoka zašto se nije vratila?“

    Tu rečenicu, taj „zvanični odgovor“ Partizana, pročitao sam dva puta ne verujući da je to mogao da kaže Slavko Ivanović, profesionalni sportski radnik i čovek koji je upravo poznat po tome što savršeno kontroliše sebe, ima takta i zna da nađe pravu reč za svaku molbu.

    Toga dana Ivanović je izneverio sebe i naneo štetu svome klubu, čak i da se radilo o bilo kome, a ne jednom istinskom prijatelju Partizana.

    Sticajem okolnosti poznajem čitateljku Jelenu Jakšić i njenog brata Ivu Jakšića, glumca Jugoslovenskog dramskog pozorišta koji su strastveni navijači „crno-belih“. Još od onog dana su po oslobođenju zemlje skinuli partizanske uniforme i pošli na stadion zavoleli su Partizan i do danas ga verno smatraju svojim klubom. Godinama njih dvoje po kiši, hladnom vetru, snegu i vrućini odlaze nedeljom popodne na stadion JNA, često i van Beograda, da bodre svoje ljubimce, da sa njima podele radost i tugu. I, eto, ona je u revoltu prema klubu koji voli, a čiju jednu akciju nije smatrala korektnom, obratila se pismom „Politici“ u nadi da će na taj način pomoći Partizanu, njegovim navijačima i, naravno, sebi.

    Ne pripadam ljudima koji zameraju ruži što ima trnje, već sam zahvalan trnju što je dalo ružu, pa ništa mi nije tako strano kao pomisao da bi iz mog pera mogla da potekne bilo kakva malicioznost. Međutim, neke pojave, gestovi i akcije u svim klubovima Partizana zahtevaju kritički i analitički stav redakcije „Partizanov vesnik“ i on to čini sa savesnošću i odgovornošću koju čitaoci pozdravljaju.

    Slavko Ivanović je za hiljade prijatelja sporta na neki način i sinonim Partizana: on nije efemerna ličnost, pa je samim tim dužan da dobro meri svoje reči, jer se sve ono što on kaže i uradi identifikuje sa klubom. Zato bez namere da didaktišemo moramo reći da je ta izjava sekretara Ivanovića bila netaktična i da je ispod nivoa i njega i kluba.

    Nadamo se da će drugarica Jelena Jakšić, inače pretplatnica „Partizanovog vesnika“, bar u ovim redovima dobiti izvesnu satisfakciju.

  • Derbi i navijači

    KROZ NAŠU LUPU

    U jugoslovenskim okvirima postoji samo jedan derbi: Partizan — Crvena zvezda! Svi ostali susreti koje stavljamo pod tu etiketu nikada ne mogu imati im neće imati tu magiju, taj delirijum groznice, tu aromu iščekivanja zbog koje napetih nozdrva hrlimo prema hramu fudbala.

    Tako je već 25 godina. Prodefilovali su mnogi majstori fudbala, koji su bili junaci ili tragične ličnosti derbija; miliona gledalaca doživljavali su svoje najponosnije trenutke sreće i svoj najdublji jad; menjali se akteri i ponešto u samom dekoru ambijenta, ali jedno ostaje: to najsjajnije nadmetanje dva, naša najbolja fudbalska kluba, ostaje — derbi!

    To je ona utakmica u kojoj nema ravnodušnih posmatrača. Svi se oni poistovećuju sa svojim klubom, sa igračima dole, na borilištu, i — postaju jedno. Njih u čvrsto jedinjenje vezuje jedna želja: da se pobedi časni rival! U tim trenucima nelogičnost razdražuje, a preterana logika iscrpljuje. Oni tada vatreno žele da dožive radost i da se u njoj održe do kraja utakmice. Zato se navijači tako iskreno uzbuđuju, lako nerviraju na svaku odluku sudije ili ružan gest protivnika. Jer: tada u gledalištu dominira strast a ne razum!

    Već davno je utvrđeno da u velikom fudbalskom okršaju često gledaoci mogu da budu odlučujući faktor, da svojim bodrenjem i atmosferom koju stvore pokrenu svoj tim a parališu protivnika. Zato je svaki navijač jednim delićem i tvorac pobede svoga tima.

    Navijači se mogu odreći svake utakmice izuzev derbija. Ne, takvu izdaju nje poznaje još ni jedan fudbalski strasnik. I zato će u nedelju stadion JNA biti opet jedan uzavreli vulkan. Još jednom će fudbal dokazati svoju moć posedovanja nad svojim poklonicima, a davno je utvrđeno da se savršeno posedovanje dokazuje davanjem, pa se nadamo da će igrači oba tima pružiti punu meru svojih mogućnosti i dati doprinos ravan onom navijačkom.

    Sticajem okolnosti ovoga puta ambicije partnera nisu iste: Partizan se bori za prvo mesto, Zvezda samo brani ugled u duelu sa najvećim rivalom. Zato možemo očekivati da će navijači „crno-belih“ imati jače motive za bodrenje, da će biti življi i glasniji i da će upravo huk iz gledališta biti ono „što ih napred kreće“.

    Uostalom, tu utakmicu pored 22 igrača „igra“ i svaki navijač, pa zato očekujemo da će u nedelju fudbaleri i prijatelji Partizana biti jedan ogroman i savršeno orkestriran „tim“ koji svoj put ka tituli mora da ukrasi i onom najdražom pobedom kako bi krajnji trijumf bio potpun ako do njega dođe.

  • „Nestašni dečko“ sa Bistrice

    Predstavljamo vam buduće asove: Nečujno je postao član Partizana, a veruje da će rukama dohvatiti zvezde

    Svi ljudi koji se bave stvarima uma poznaju se na prvi pogled, poseduju nešto zajedničko. Tako je i sa sportistima: imaju mek hod, lako držanje i jednu posebnu vrstu samosvesti koja vuče korene iz snage mišića i slave, jer njih ljudi na ulici posmatraju kao pobožne slike.

    Međutim, dogodi se ponekad da vas skromnost i diskretno ponašanje jednog fudbalera gotovo zbuni, jer smo najviše navikli na njihovo smelo ponašanje, veseli izgled, pa i razmetljivost.

    Moj susret sa Dimitrijem Mitrovićem, najdarovitijim fudbalerom Crne Gore i odskora članom Partizana bio je posve neobičan.

    Zamolio sam administraciju fudbalskog kluba da jave Mitroviću da ga posle treninga očekujem u prostorijama „Partizanovog vesnika“. Tog mladića nisam poznavao. Video sam ga u dresu Partizana samo na jednoj utakmici, onoj zlosrećnoj sa Čelikom. Tada je igrao pod teškim psihološkim opterećenjem, ali nas je sve na prečac uverio u svoju darovitost. Naravno, to nije dovoljno da bi postao standardan prvotimac Partizana, ali pred njim su vreme i rad, pa se može dogoditi ono što trener Zec očekuje: da se jedan fini materijal oblikuje u fudbalskog majstora.

    Rob ekstrema

    U redakcijsku sobu tiho ulazi mladić u crnom džemperu i crnim zvonastim pantalonama. Srednjeg rasta, bujne tamno plave kose sa dugim širokim zulufima. Tipičan mladić naših dana, jedan od onih koje svakodnevno srećemo ispred fakulteta ili na ulicama. Prišao je mom stolu. Ustao sam da odgovorim na pruženu ruku, ali je došljaku bilo jasno da ga ne poznajem. „Rekli su mi da vam se javim posle treninga“ — procedio je. „Ah, razumem, ti si Mitrović“ živo uzvratih ponudivši ga stolicom. Seo je na sam kraj stolice, pa nisam znao da li se žuri ili mu je neprijatno. Međutim, jedno je sigurno: nije mu taština bila pogođena što ga nisam poznao!

    Bilo je očito da je nenaviknut na razgovore sa novinarima. Ali, što smo više ćaskali Mitrović je bio sve slobodniji i razgovor smo završili, maltene, kao stari znanci. U stvari, to je bila intimna sportska ispovest jednog fudbalera koga razdire nemir zbog nedosegnute afirmacije, zbog tih stalnih konflikta koje je imao u jednoj sredini za koju je osećao da mu je tesna kao odelo iz koga smo izrasli; zbog svog vrelog temperamenta, zbog dvogodišnjeg neprirodnog prekida fudbala u karijeri koja je tek bila počela a puno obećavala, zbog mnogo čega što je imao pred sobom na tom putu da se fudbalski izkaže kao pravi as.

    Dimitrije Mitrović pati što ga smatraju fanatičarom ekscesa, što misle da ne može da obuzda svoju vrelu krv, da je rob ekstrema, jer je, eto jednom u samozaboravu napao sudiju pa je osam meseci gledao svoju Budućnost sa tribina.

    Ali, sve je to sad prošlost. Njegovi snovi postali su java: došao je u veliki klub, spreman je da uči i sluša i čvrsto veruje da će uskoro dokazati da je to odlična Partizanova investicija.

    Okrenut prema budućnosti

    Mitrović dobro meri minulo vreme i sve ono što je u njemu propustio, pa je zato sav okrenut prema onome što dolazi. Sa sigurnošću tvrdi da se više ne plaši vlastite krvi i svoje prekomernosti. Svestan je da mu karamazovski prilaz životu nije doneo ništa dobro. Pio je, jer nije želeo da „kvari drugovima raspoloženje“, devojke je voleo kao i svi drugi mladići njegovih godina, ali je njemu sve pripisivano u pojačanim dimenzijama. Alkohol je ostavio. Više ne zna šta je noćni život. Ide u bioskop, rado sluša muziku i misli na to kako će se ove jeseni oženiti devojkom koju je ostavio u Titogradu.

    „Za mene je najvažnije da počnem da napredujem u fudbalu“, kaže smerno simpatični Crnogorac, „jer i danas znam onoliko koliko sam znao kada sam imao 17 godina i kada je trebalo da branim boje omladinske reprezentacije Jugoslavije. Stagnirao sam. To me najviše boli.

    „Zato sam dao obećanje sebi da ću se izboriti za mesto u prvoj ekipi i da ću nešto završiti, školu ili zanat tokom ovih godina koje ću provesti u Beogradu kao član Partizana.

    Odličja i slabosti

    Mitrović je kategoričan još u jednom: da se više nikad ne vrati u Budućnost! U početku je patio za Titogradom, drugovima i onim lagodnim životom koji je ostavio, ali se sad već divno oseća u velikom gradu.

    Posle pauze od godinu dana teško su mi pali naporni treninzi na kojima je ostajao bez daha, ali je sad sve bolje. Ima 2-3 suvišna kilograma, i to će skinuti.

    Za njega stručnjaci kažu da izvanredno oseća igru, da ima ideja, odličnu tehniku, smisao za kombinaciju i pravovremenu predaju lopte. Udarac mu je tehnički izgrađen, služi se obema nogama, maštovit je, raznovrstan i ima veliki radijus kretanja.

    Nije brz i u obavljanju defanzivnih zadataka (što je vrlo važno za igrača u srednjem redu!) ne snalazi se najbolje: nije dovoljno uporan i tehnika oduzimanja lopti mu još nije na željenom nivou.

    „Značaj taktičke spremnosti shvatio sam tek u velikom klubu, u prvoligaškim okršajima, i nadam se da ću kod Gojka Zeca imati najkompletniju obuku. On je bio moj trener u Budućnosti i to je bio najplodonosniji period titogradskog fudbala.“

    Mitrović zasad sedi na klupi za rezervne igrače. Čeka šansu da zaigra uz Boru Đorđevića i Vukotića, pomiren sa tim da nema pravog života bez velikih bolova i velikih radosti.

    Lična karta

    Rođen 1947 godine u Zaječaru. Fudbal počeo da igra u pionirskom timu titogradske Budućnosti 1963. godine, da bi već sledeće sezone postao junior. Posle dve godine oblači dres prvotimca i postaje jedan od najboljih igrača.

    Visok je 176 sm. težak 72 kilograma. Igra ofanzivnog halfa ili povučenu polutku tzv. vezni igrač. Treneri su mu bili: Vujošević, Rogošić, Pazmanj, Darmanović, Dedović, Zec i Saračević.

    Član Partizana od 1971 godine.

  • Kad fudbal postaje med za oči

    Komentar utakmice Partizan — Velež 3:0: Najbolja igra „crno-belih“ ovog proleća bude smele nade u finišu prvenstva

    Kako je to bilo divno veče za sve prijatelje fudbala, posebno za navijače Partizana. Odavno gledalište nije bilo tako iskreno oduševljeno, tako poneseno kao tokom ovih 90 minuta igre sa Veležom.

    Partizan se na ovoj utakmici pokazao u najboljem svom izdanju i, možemo slobodno reći, to je bila takva interpretacija fudbala kakvom bi se ponosile i one sjajne generacije Bobeka, „Čika“, Jusufija i Kovačevića.

    Partizan je u susretu sa Veležom igrao raznovrsno, sadržajno, organizovano, ali sa maštom i improvizacijom. Rečju, bio je to pravi fudbalski vatromet!

    Balzak kaže „da sve stvari gledane kroz maglu izgledaju lepše“. Međutim, i sve fudbalske utakmice doživljavaju se lepše ako su pod reflektorima. To je potvrdio i ovaj susret s Mostarcima, pa je i to na određen način učinilo da utisak bude tako veličanstven.

    Dakako, ne smemo zaboraviti ni odličnog i vrlo ambicioznog protivnika. Mostarci su pružili žilav otpor, ali je Partizan bio poletan i toliko raspoložen da bi pred njim pao i jedan Mančester junajted.

    Da li je ovaj sjajni finiš „crno-belih“ došao malo kasno — pitaju se navijači sa zebnjom u srcu: Ili: šta je to što je tako radikalno izmenilo igru Zecovog tima nabolje?

    Pre svega cela ekipa je igrala sa takvim htenjem da je to bilo najimpresivnije. Ritam, zalaganje, borbenost, kolektivnost i rešenost da se utakmica dobije bili su toliko prisutni u svakom igraču i u svakoj akciji da pobeda nijednog trenutka nije dolazila u pitanje.

    Dakako, treba istaći i tri nove ličnosti: vrlo sigurnog, spretnog i srećnog golmana Furtulu koji je malo otkrovenje za beogradsku publiku. Zatim britkog i vrlo jednostavnog beka Marića i, najzad, hitronogog, vrednog i veštog golgetera Živaljevića.

    Suviše je smelo na osnovu jedne igre donositi neke definitivne zaključke, ali je vrlo umesno pitanje: zar brzi i prodorni Živaljević, taj opasni šuter i vešti dribler nije još ranije mogao naći svoje mesto u ekipi, a i Furtula svojom pojavom i mirnoćom deluje toliko golmanski da zaslužuje poverenje.

    U svakom slučaju, igra protiv Veleža ospokojuje pred gostovanje u Banjaluci i posebno pred susret sa Zvezdom, a i obavezuje sve igrače na nove podvige.

  • Umesto čestitke

    KROZ NAŠU LUPU

    Pravom poezijom zadrhću žice navijača Partizana kada se povede razgovor o poslednjem uspehu fudbalera na Pentagonal turniru u Bogoti.

    Ta današnja mlada generacija „crno-belih“ pred uvek budnim očima Gojka Zeca, u silnom vrenju svoje ponesenosti preti da preplavi „nasipe“, da svojom besprimernom vitalnošću i talentom nadigra sve protivnike i da u blagotvornom sjaju pre početka ovog leta donese Partizanu još jednu titulu šampiona države.

    Trijumf Partizana u Bogoti nismo očekivali. Došao je nenadno, ali nije pao s neba. Još jednom je potvrđeno da se velika uspesi ne ostvaruju bez muke i truda. Pentagonal u Bogoti je sad u divnom sazvuku sa onim iz Siudad Meksika. Združeni — mnogo kazuju, a još više obećavaju.

    Znati — to je vredno, zamišljati to je još dragocenije! I zato sada svi mi stvaramo svoju viziju sutrašnjice ovog današnjeg tima Partizana. Merimo, analizirao, procenjujemo, upoređujemo… A sve to ima zajednički imenitelj: krajnji domet! I pitamo se: jesmo li svedoci rađanja jednog novog šampionskog tima? Priznajmo: ekipa ne ostavlja utisak veličine, ali njena snaga nije u naglašenim zvezdama, već u nečem mnogo presudnijem: u ozbiljnom, profesionalnom radu, u zdravim odnosima u ekipi i celom klubu, u jednoj izuzetnoj psihološkoj stabilnosti svakog pojedinca i tima, kao i u tome što je u rukovođenju skromnost zamenila oholost.

    I upravo zato što danas u kompletnom Partizanu nema nigde jedne pukotine, nigde truni nekadašnje slabosti i defekta mogućno je postići i više no što nam se čini da su krajnje moći današnjih nosilaca crno belog dresa.

    Da se razumemo: to ne znači da je Partizan zabarikadiran prema svakoj slabosti, zidom ograđen od grešaka, ali je bitno da je jedinstven unutra i prema spoljnjem svetu, a to je velika zaloga za nove uspehe.

    Bogota neumitnošću vremena već pripada prošlosti. Naše misli se okreću prema onom što dolazi. Međutim, ubeđen sam da će uspesi iz Meksika i Kolumbije dugo, bistro i oštro ostati vidljive uspomene ispod struje vremena i to je ono što umesto čestitki treba reći tim mladićima. Naročito u ovom trenutku kada je potrebno da osnaže obruč svoje volje pred nastavak prvenstva.

  • Još jedan latinski podvig

    KROZ NAŠU LUPU

    Treba li reći da se u Latinskoj Americi igra najbolji fudbal na svetu!? Za milione na tom kontinentu fudbalska igra je uzvišena stvar! U toj strasti oni se na poseban način, prazne. Niko ne ume tako da se raduje i toliko da pati na stadionu kao Južnoamerikanci.

    Za većinu od njih žene, muzika i fudbal su prava stvarnog života. Oni malo jedu, još manje piju. Za njih je kaplja alkohola varnica za ludilo. Ali, zato se on opijaju — fudbalom. U ovoj igri oni doživljavaju svojevrsne ekstaze, delirijum groznice koji ne poznaju fudbalski strasnici na ostalim delovima naše planete.

    To je fudbal čiju lepotu uramljuju naše oči: fudbal improvizacije, briljantne tehnike, fantazije, živosti i brzine. Tri brazilske i jedna urugvajska titula svetskih šampiona najbolje potvrđuju supremaciju južnoameričkog fudbala.

    Prošle godine u ovo isto vreme Partizan je u Meksiku na čuvenom Pentagonalu u Siudad Meksiku osvojio prvo mesto i tako na ubedljiv način doprineo reafirmaciji jugoslovenskog fudbala u tom delu sveta. Recimo još da je tada, na tom turniru, glavni favorit bio slavni tim Brazila, Botafogo, koji u svojoj ekipi ima čitavo sazvežđe fudbalskih umetnika, zatim državna reprezentacija Meksika, domaća Gvadalahara i tek na četvrtom mestu bio je naš Partizan. Međutim, Beograđani u crno-belim dresovima nisu tako mislili. Htela su da se dokažu u jednoj tako jakoj međunarodnoj konkurenciji i — uspeli su.

    Ove godine Paunović, Bora Đorđević i njihova družina učestvovali su na Pentagonalu u Bogoti, glavnom gradu Kolumbije. Domaćin, ambiciozni klub Santa Fe u kome je trener naš internacionalac Toza Veselinović, a prvi igrač Dragoslav Šekularac, želeo je da na ovom turniru osvoji pehar. Iste pretenzije imao je i Botafogo (uz još onu želju dugu godinu dana: da se revanšira Partizanu za prošlogodišnji poraz!), dok je Gojko Zec smerno najavio da vodi ekipu na pripreme, ali da to ne znači da će rezultati njegovog tima biti u drugom planu. Inteligentni i oprezni trener „crno-belih“, po običaju, bio je diskretan. Uostalom, to je u njegovoj prirodi, jer razmetljivost mrzi iznad svega.

    Taj tihi dolazak u Bogotu učinio je da je Partizan posle neočekivanog trijumfa ispraćen sa pompom, pažnjom i zahvalnošću koji su prelazili sportske okvire. Eto još jedne potvrde koliko su sportisti dobri ambasadori svoje zemlje.

    Ali, vratimo se uspehu „crno-belih“. I priznajmo: niko od nas to nije očekivao. Prvo što je Partizan posle trijumfa u Meksiku sada smatran autentičnim predstavnikom najkvalitetnijeg evropskog fudbala, pa samim tim i opasnim protivnikom, a drugo, ekipa je odletela bez kapitena Ivana Ćurkovića, golmana najviše klase i oslonca tima, kao i bez Ilije Katića u ovom trenutku nezamenljivog igrača srednjeg reda. Bio je to svojevrstan hendikep za „crno-bele“ pred njihov start u Bogoti. Međutim, radosne vesti nisu prestajale da nas zapljuskuju i tako smo se još jednom osvedočili koliko je vitalan današnji tim Partizana, kako ima visok moral, koliko je profesionalan i vešto vođen.

    Zato je ponovni uspeh nova radost za prijatelje „crno-belih“ i pravi vesnik onoga što ovog proleća očekujemo.

  • Udesi ohrabruju veličine

    Slavko Drljača priča

    S prijateljskim osećanjima i redakcijskom dužnošću pošao sam da posetim Slavka Drljaču, golmana Partizana koji se upravo tih dana vratio iz Bogote sa slomljenom nogom i gipsom na njoj.

    Smisao udaraca u životu naučio sam da razumem s vremenom i dok sam se penjao na drugi sprat razmišljao sam o tome kako je taj mladi čovek, godinama „golman u senci“ primio tu surovu igru sudbine u trenutku kada mu se činilo da se ostvaruje jedna od najboljih java njegovog života. Da li će biti sumoran, tužan i zlovoljan i hoće li ga naš razgovor o Južnoj Americi pritiskivati svojom neprijatnošću — razmišljao sam tražeći u sebi i od sebe punu osetljivost na sve ono što jedna tako delikatna situacija sobom nosi.

    Ali, stisak ruke i osmeh odmah su mi kazali da je svaka bojazan bila suvišna. Drljača je i ovom prilikom svojim smelim i veselim izgledom, koji je urođen mladosti, stavio do znanja da u toj nesreći ne vidi nikakvu tragediju, da je to prosto bila jedna od onih slučajnosti koja se „događaj jednom u pet hiljada godina“ i da su ga dr Ristić i profesor Radulović obodrili svojim optimističkim prognozama o njegovom daljem brzom ozdravljenju.

    Drljača je završio Višu školu spoljne trgovine, a njegova supruga će uskoro dobiti diplomu Filozofskog fakulteta, pa je tako i van fudbala sasvim obezbedio svoju materijalnu egzistenciju.

    No, i pored toga što je intelektualac mladi golman Partizana ne razgovara s mnogo fantazije i živosti. Reklo bi se da je introvertan ili ne naviknut na razgovore sa novinarima. Tek, sve što sam želeo da doznam izvlačio sam s mukom.

    Bele maramice

    Čovek bez sumnje nauči nešto knjigama, ali nauči mnogo više putujući po svetu. Fudbaleri su tu u izuzetno povoljnom položaju. Međutim, s profesionalizmom se nešto menja. To više nisu pelčabarske ili turističke turneje, već — rad! I ovaj boravak Partizana u tom delu sveta inspirisan je prevashodno tom potrebom: da se ekipa dobro pripremi za nastavak prvenstva!

    — Mnogo je uzdaha i zavisti propratilo naš odlazak u Južnu Ameriku — kaže Drljača, ali malo ko zna koliko smo mi istinski robovi fudbala. Eto mi smo u Bogoti trenirali dva puta dnevno i pored turnira. Razređen vazduh nam je stvarao posebnu teškoću, ali je Zec i u toj situaciji inteligentno postupio: majstorski je dozirao treninge i postepeno je povećavao intenzitet tako da smo uspevali da ostvarimo svo planirano.

    Hotel „Kardiljera“ je vrlo komforan. Hrana nije evropska u pravom smislu te reči i ukoliko se u njoj ne uživa, bitno je da se unosi potreban broj kalorija.

    Inače, Partizan je veoma popularan u tom delu sveta. Štampa nam posvećuje vrlo veliku pažnju, a pravo poštovanje doživeli smo već na prvoj utakmici. Ono je iskazano na dvostruki način: prvo, posle himne Milionarnosa svirana je jugoslovenska himna, a drugo, ceo stadion nas je pozdravio mahanjem hiljadama belih maramica što je znak izuzetnog uvažavanja, kako smo to kasnije doznali od naših ljudi koji tamo žive.

    Već ta atmosfera i sve ono što nas je okruživalo govorilo nam je da nismo obična fudbalska ekipa, već nešto više i zato smo u igru uneli toliko želje, truda i ozbiljnosti. Naravno, i rezultati nisu izostali.

    „Bićemo spremni…“

    Naš sagovornik, onako opružen na krevetu u košulji i sa donjim delom trenerke ni jednog momenta nije bio u pozi heroja koji umire. Naprotiv, delovao je vrlo ležerno mada je pričao isprekidano: Istina, tome je doprinosio i njegov dvogodišnji preslatki i nemirni sinčić koji je pred nama izvodio svoj „šou“.

    Znam da svako sanja na svoj način san svoga života, pa sam želeo da doznam kako pod ovim okolnostima Drljača gleda na svoje „sutra“ i šta još očekuje od Partizana i šta je spreman da mu pruži. Usmerili smo razgovor na taj teren.

    — Ne smatram da je ovo bila jedina šansa moje karijere, — kaže vrlo trezveno Drljača. — Ja ne hulim na svoju sportsku sudbinu. Nevolje jačaju čoveka. Biti rezerva Ćurkoviću to je mnogo više nego braniti gol neke druge ekipe. Jer, „Ćure“ je golman van serije. Mislim da sam najviše naučio gledajući ga kako brani. To je pola koraka od savršenstva.

    — Ne treba nikad jamčiti za budućnost, — nastavlja mladi golman, — i ja ne znam šta ona donosi Ćurkoviću, Furtuli ili meni. Moje je da što pre ozdravim i da počnem sa treninzima. Kako će dalje biti — videćemo. Znam jedno: Partizan će biti spreman da brani svoju prvu poziciju na tabeli bez obzira pa tako veliki hendikep kao što je odlazak Ćurkovića i Katića. Naravno, bio bih presrećan kada bih jednim delom i ja doprineo konačnom trijumfu.

    Želje, ma i najnevinije, imaju tu rđavu osobinu da nas potčinjuju drugome i čine nas zavisnim. U Partizanovom slučaju. to je pitanje koliko će dobro igrati Hajduk i Dinamo, kako će nastaviti Zvezda, Železničar i Velež i da li će nastavak trke biti pod okriljem sreće ili peha. Sve je to ono što potvrđuje da se veliki uspeh ne postiže bez muke i truda.

    Sve želje i predviđanja ostavili smo za proleće. Naš sagovornik nas je uz pomoć štaka ispratio do vrata. Još jednom smo prošli kroz veliki divno namešteni stan i ja sam grabio pogledom koliko je moglo da stane u moje oči. Taj stilski nameštaj mešao se sa predmetima koje je lažni slučaj razbacanosti još više ulepšavao.

    U ramu vrata ostao je nasmejani Drljača. I sada ne znam da li je njegova mislena duša uznemirena ili ne.