Kola su krenula nizbrdo. Bez sumnje — to nas ni malo ne raduje, ali i ne doživljavamo tragično, ne mislima da će time „propasti svet“. Nije to ni prvi, a verovatno neće biti ni poslednji put. Pošla su, pa će se zaustaviti… i tako iznova, ništa nije večito, bogom dano.
Tako je sa našim Partizanom. I to nama, iz gledališta, ne smeta: Rastužimo se malo; uznemirimo svoje nerve, pobegnemo na drugu stranu ulice dok nam u susret ide prijatelj, navijač iz „drugog tabora“, koliko da mu ne damo priliku da nas pecne. Neka, srešćemo ta drugi put kada nam Partizan za to pruži priliku. Takav je fudbal, ta čudesna igra, taj, nesvakidašnji fenomen koji svojom magijom u istu mrežu hvata i fudbalsku loptu, i ljudske emocije, i biznis i šta još ne…
Porazi nam, dakle, ne smetaju, iako nam, rekoh, nisu prijatni. Smeta nam nešto drugo.
Smeta nam kada jedan veliki tim pretvori igru u „računicu“. Znamo, fudbal je danas i biznis, od njega ljudi žive. Ali, znamo takođe, da je još uvek ostao igra, viteška borba za pobedu. Ako toga ne bi bilo, kraj igrališta ne bi trebalo graditi i gledališta.
Smeta nam kada jedan veliki tim, čim postigne gol prednosti (ili čak nerešen rezultat!) razvija štrebersku taktiku — povlači se u šesnaesterac, razvlači igru, zadržava loptu ili je izbacuje iz igre. Ako se tada misli samo na premije, a zaboravlja gledalište, onda je to sečenje grane na kojoj se sedi. Naši ljudi ne vole kukavice nigde pa ni u fudbalu. Mi želimo pobedu svojih ljubimaca, ali ne po svaku cenu i pod svim uslovima. Muka nam dođe dok slušamo radio reportera, koji nam javlja da polovina naše navale ne izlazi iz sopstvenog šesnaesterca na utakmici sa klubom koji se bori za opstanak u ligi. Zašto?
Smeta nam kada trener tima, njegov strateg i kormilar, još pre utakmice kaže: bićemo zadovoljni nerešenim rezultatom! To je isto što i predaja bez opaljenog metka. Takva izjava (a ona je izraz defanzivne koncepcije) demobiliše, ubija moral, preporučuje lošu igru. Zašto?
Fudbalski stručnjaci utvrđuju koncepcije, kroje planove, planiraju i otpisuju bodove, zaboravljajući, pri tom, publiku, navijače.
Drugovi fudbaleri, treneri, „voditelji“ naših fudbalskih ekipa, drugovi iz Partizana — pogledajte u gledalište i videćete ocenu vaše igre. Navijači plaćaju skupe karte, fudbaleri imaju zavidna „primanja“. Da di su ih uvek pošteno zaradili?!
Fudbal je borba divova i umetnika. Dobra igra podrazumeva beskompromisnu borbu, iscrpljujuće napore i proliveni znoj. Bez toga nema fudbala niti podrške publike. Ko je poslednjih meseci imao prilike da na malom ekranu vidi fudbal sa britanskog ostrva mogao se uveriti šta znači profesionalan odnos prema klubu i igri od koje se živi i korektan odnos i dug prema publici.
Ne tražimo samo pobede. Tražimo borbu dostojnu renomea kluba.
Partizan je može ostvariti i mi je s pravom očekujemo.