Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Категорија: Društvo

  • Obaveštenje

    Obaveštavamo čitaoce da se mogu pretplatiti na list „Partizanov vesnik“ i to putem poštanske uputnice, a na naš žiro račun broj 608-8-543-2, adresa: Terazije br. 29. Beograd.

    Pretplata na 20 brojeva, koliko izlazi u toku jedne godine, iznosi 30,00
    dinara za zemlju (cena po primerku je 1,50 dinara), a za inostranstvo 70,00 (60,00 pretplata i 10,00 dinara poštanski troškovi). Novac iz stranih zemalja može se slati putem obične poštanske uputnice na svakoj pošti, a na našu adresu.

    Umoljavamo buduće pretplatnike da ime, prezime i tačnu adresu, kao i broj zadnje pošte treba ispisivati štampanim slovima, kako list zbog nečitke adrese ne bi lutao.

    — Redakcija

  • Obaveštenje čitaocima

    Obaveštavamo čitaoce našeg lista da je puštena u prodaju nova edicija „Partizan 1945 — 1970“, koja je štampana povodom proslave 25 godina postojanja JSD Partizan.

    Edicija je bogato opremljena i ilustrovana — sadrži sve podatke o klubovima u Društvu od njegovog osnivanja do danas, posebno je iscrpno obrađena istorija fudbalskog kluba.

    Napominjemo da je knjiga štampana u ograničenom broju (5.000 komada) i da redakcija ima još samo 1.500 knjiga.

    Cena edicije iznosi 50.00 dinara, a prodaje se za gotovo ili na otplatu u dve rate od po 25,00 dinara. Oni koji žele da kupe knjigu za gotov novac ili na otplatu, dužni su da putem poštanske uputnice istovremeno sa narudžbenicom, pošalju i prvu ratu, odnosno ceo iznos. Novac slati na adresu: redakcija „Partizanov vesnik“, Terazije 29 — Beograd. Žiro račun: 608-8-543-2, sa naznakom da je novac za knjigu „Partizan 1945 — 1970“.

  • Partizan ima najelitnije navijače!

    IGRE I LJUDI

    Ako je tačno da svaki klub ima navijače kakve zaslužuje, onda Partizan već godinama ima publiku kakvu ne zaslužuje. Ni igrama ni rezultatima. A da o trofejima i ne govorimo (već je više od pet godina kako ovaj poznati fudbalski klub nije osvojio ni jedan značajniji domaći trofej). To bi, nema sumnje, mogao biti veliki razlog za osipanje velike navijačke porodice ovog popularnog kluba. Ali razlozi su jedno, a ljubav drugo. Time se može objasniti okolnost da su oni koji su nekada voleli Partizan ostali uz njega, mada im niko ne bi zamerio i da nisu. I to ne samo oni obični, koji su obično najverniji, već i oni elitni.

    Partizan ako nema najbrojniju, što nije sasvim izvesno, on ima sigurno najelitniju publiku. I, možda najviše zbog toga, njegova publika nije tako bučna i grlata, kao Hajdukova i Zvezdina. Ona ume tiho, spontano da prati igru, da uživa u njoj, da nagradi ono što je najbolje u njoj, da se ponese viteški, nagrađujući aplauzom i protivnika ako je zaslužio. Sve su to odlike odabrane, izuzetne publike, koja poseduje sportsku i ličnu kulturu. Možda bi neka druga, temperamentnija i bučnija publika bila od veće praktične koristi za vreme igre. Ali, šta se tu može: svaki klub ima publiku kakvu zaslužuje. Zar Partizan svojom igrom decenijama nije odgajao baš takvu — intelektualnu publiku? Zato nije ni malo čudno što za „crno-bele“ navijaju toliko poznate ličnosti koje pripadaju našoj intelektualno-stvaralačkoj eliti: umetnici, naučnici, političari, javni radnici…

    Njih je, nema sumnje, privukao nesvakidašnji tretman fudbalske igre koji su oduvek negovali Partizanovi igrači. Jer šta bi drugo ako to ne bi moglo privući tako velike artiste kao što su već sad pokojni Ljubiša Jovanović, zatim Mija Aleksić, Mira Stupica i drugi, ako ne izuzetan šarm Partizanove igre. Šta bi moglo naterati na stadion jednog mislioca evropskog formata kao što je profesor dr Ljubomir Tadić, uvek kad igraju „crno-beli“, sijalo sunce i padale kiše. Šta bi moglo naterati jednog takvog predstavnika duha, kao što je Duško Radović da prati igru „crno-belih“ svuda gde igraju. Ili njegovog kolegu po peru Zvonimira Majdaka, da iz svog Zagreba potegne u Novi Sad, Split, Beograd, da bi video „crno-bele“ momke. Dug je spisak tih elitnih Partizanovaca, koji ni u trenucima svojih najvećih duhovnih uzleta ne zaboravljaju na svoj Partizan. Tu su poznati pisci: Dušan Kostić, Oskar Davičo, Vasa Pantelić, Branko Ćopić, Skender Kulenović, Risto Tošović, dr Miloš Bandić, Brana Crnčević, Mića Danojlić, Branislav Petrović, Božidar Šujica, Filip David, Slobodan Novaković, Ilija Popovski, Aca Antić, Milenko Vučetić, Radoslav Vojvodić i drugi. Gotovo uvek kad igra Partizan na stadionu se mogu videti: Koča Popović, Peko Dapčević, Tempo, Veljko Vlahović, Mijalko Todorović, Đuro Kladarin, Veljko Milaković, dr Rajko Tomović, dr Vojin Šulović, dr Dragiša Ivanović, dr Zvonko Damjanović, dr Srđan Hajduković, dr Nikola Sekulović i drugi poznati naučnici su takođe Partizanovci.

    Poznati pozorišni, filmski i estradni umetnici su poznati Partizanovci: Aleksandar Gavrić, Petar Banićević, Bora Todorović, Slobodan Aligrudić, Vera Čukić, Zoran Ratković, Dina Rutić, Neda Arnerić, Ismet Krcić, Nada Knežević, Radmila Karaklajić, Silvana Armenulić, i drugi. Mnogi naši poznati novinari su takođe Partizanovci: Dragan Marković, Sergije Lukač, Predrag Knežević, Aleksandar Prlja, Velibor Savić, Vladimir Kolak, Žika Todorović i dr.

    Spisak poznatih Partizanovaca, čije srce kuca za Partizan je verovatno mnogo veće. Ja sam spomenuo samo imena onih ličnosti kojih sam se setio ovog trenutka. Neka mi ne zamere oni kojih se nisam setio. Mada bi mnogo bolje bilo da ih se sete bar ponekad i igrači u „crno-belim“ dresovima. I da njihovo zakuca za Partizan bar toliko, koliko kuca srce ovih poznatih Partizanovaca i njihovih nepoznatih sapatnika.

  • Božidar Šujica, pesnik: Verujem u Zeca

    KLUB POZNATIH PARTIZANOVACA

    Božidar Šujica, jedan od najpoznatijih i najgrlatijih Partizanovih navijača, spada u red naših najpoznatijih savremenih pesnika. Ovaj tridesettrogodišnji profesor srpskohrvatskog jezika, objavio je do sada samo dve knjige pesama („Prestupne noći“ 1961. i „Vreme i temelji“ 1966. godine), Ali, to je bilo dovoljno da dobije nagradu za knjigu godine i da bude svrstan od najstrožijih estetičara u malobrojnu porodicu eminentnih pesnika.

    ŠUJICA: Da se razumemo, ja nisam navijač, ja sam prijatelj Partizana, drug njegovih igrača, njihov brat, njihova krv…

    P. VESNIK: Kako je počelo to prijateljstvo i bratstvo?

    ŠUJICA: Ja sam još u Kragujevcu, dok sam bio u gimnaziji imao najzvučniji naziv u školi — Bobek, mada su mi govorili da frapantno ličim na Zebeca.

    P. VESNIK: A kako ste postali — drug brat i krv Partizanovih igrača?

    ŠUJICA: Kafanski!

    P. VESNIK: Ali, koliko znam Partizanovi igrači ne idu u kafanu?

    ŠUJICA: Ali igraju boemski fudbal.

    P. VESNIK: Koji su vam Partizanovi igrači posebno prirasli za srce?

    ŠUJICA: Zlatko Čajkovski mi je još kao gimnazijalcu rekao da je Bobek najbolji igrač na svetu. On je to možda bio, ali u Jugoslaviji, Zebec je to mogao da bude. Šoškić je bio — najčedniji. Vladica i Čebinac bili su — noge tima. Galić beskrajno simpatičan. Miladinović neslućeno darovit, veliki moj drug, Jusufi — najveći kavaljer. Vasović, najviše postigao od svih, ali ne u Ajaksu već u Partizanu. Od sadašnje generacije, znam kao divne momke i igrače — Paunovića, Đorđevića, Damjanovića, Ćurkovića, Rašovića…

    P. VESNIK: Zašto Partizan i pored takvih igrača koje je imao i koje ima, ipak nije postigao izuzetne rezultate na domaćoj fudbalskoj sceni?

    ŠUJICA: Bio sam na proslavi Dvadesetpetogodišnjice Partizana. Tamo me frapirala narcisoidnost nekih ljudi iz uprave, koji se, očigledno više brinu o sebi nego o Partizanu. Ti ljudi možda imaju ljubavi, ali sigurno nemaju fudbalskog znanja i njihova se ljubav pretvara u samoljublje, a možda i u koristoljublje.

    P. VESNIK: Valjda je ta uprava ipak učinila nešto za dobro Partizana?

    ŠUJICA: Jeste, nešto zaista veliko: angažovanje Gojka Zeca. Taj čovek nije maher, mućkaroški genije, prekupac i nakupac bodova, demagog, on ne ugađa čaršiji, ne kupuje novinare, ali je zato vredan sistematičan, krcat znanjem, nekompromitovan, a kao čovek čist, pošten i dostojanstven. On je, besumnje, čovek kome treba dati dugu prugu, a on će znati da svoju kompoziciju dovede do Kupa sveta. Ja kao prorok vidim već ozbiljnog i mirnog Gojka koji će i to primiti normalno kao i ovaj neuspeh Partizana, koji je najmanje njegov.

  • Savršen bezveznjak

    KOZERIJA

    Kažu mi neki prijatelji, fol principijelci:

    — Što si, bre, navalio na fudbalere kao regrut na krofne, pa samo pišeš o njima. Naše crno-belo društvo ima mnogo klubova koji postižu i veće uspehe od fudbalera. Daj, napiši reč-dve i o njima, afirmiši ih!

    Kad mi, ovako, teorijski krpelj počne da soli teze, meni se prosto prevrne gušterača. I pre neki dan nisam izdržao. Dohvatim jednog takvog mudronju, posadim ga za sto, naručim mu piće i lepo ga priupitam:

    — Dobro, preuvaženi, o kom klubu da pišem?

    On me gleda graorasto i veli:

    — Pa, naši… naši, na primer, o šahovskom klubu „Partizan“.

    Tu sam ga, u stvari, čekao. Izvadim notes olovku i počnem:

    — Evo, pisaću na licu mesta. Reci ti meni, prvo i prvo, koliko je plaćen njihov trener?

    Tip naprasno blene.

    — Trener? — muca — Trener?… Pojma nemam da li i postoji, ali ako postoji…

    — Ali ako postoji — velim ja zlobno — onda on godišnje prima kao Žeravica mesečno. Ništa, idemo dalje. Koliko je plaćen njihov maser, njihov „tehniko“, njihov psiholog…?

    — Gospode! — vapi individua — Nema toga kod njih.

    — Aha, nema! Dobro, idemo u drugu oblast: ko je od igrača izbačen iz igre jer je sudiji psovao majku seljačku…

    — Niko! Matuljko je, doduše, imao posla sa sudijom, al to na privatnoj osnovi.

    — Vrlo dobro. A sad, odgovori ti meni, na sledeće pitanje: koliko miliona je dobio, recimo, Gligorić kad je pripretio da smeni rukovodstvo kluba…

    Principijelac zinuo kao riba na suvom. Beči se. Mlatara:

    — Ama, šta to pričaš! Nikad se to nije dogodilo, niti…

    — Pa, dobro — postavljam ja ubistvenu poentu — šta se onda dešava među šahistima?

    — Ništa. Oni igraju šah.

    — I?

    — Osvojili su prvo mesto u državi.

    Znao sam da će progutati glistu.

    — Čekaj, bilhamberu! — dostojanstveno dajem završnu reč. — Osvojili prvo mesto, osvojili osvojili — pa šta? Ali, ako ne zgrću lovu, ako ne prave ujdurme, ako ne biju sudiju — šta, onda, rade na sportskom polju, to ja tebe pitam? Gleda on mene totalno izgubljenim, kretenoindnim pogledom.

    Gledam ja njega — prezrivo, sažaljivo.

    Kažem: savršen bezveznjak.

  • Neda Arnerić: „Žene vole pobednike“

    KLUB POZNATIH PARTIZANOVACA

    Neda Arnerić je naša najmlađa filmska zvezda. Ova jugoslovenska Širli Templ počela je ozbiljno da se bavi filmskom umetnošću još u trinaestoj godini. Danas joj je sedamnaest godina, a već za sobom ima desetak glavnih uloga odigranih u domaćim i inostranim filmovima, nekoliko domaćih i međunarodnih priznanja. Oni koji je znaju — kažu da pored filma voli sport i da je njena boja — crno-bela.

    P. VESNIK: Otkada vaše srce kuca za Partizan?

    ARNERIĆ: Pa, valjda otkad sam se rodila… Tačnije, otkad sam čula prve reči o sportu. Jer u mojoj kući su svi partizanovci: i otac i majka i brat.

    P. VESNIK: Pošto se u kući pričalo samo o Partizanu, vi niste ni mogli izabrati drugi klub, zar ne?

    ARNERIĆ: U početku je to bilo sve onako površno. Navijala sam za Partizan čitajući novine. A onda sam počela da odlazim i na utakmice; U stvari, za moje navijačko opredeljenje ipak je bio presudan jedan susret sa igračima Partizana u vozu za Skoplje. Upoznali smo se i sprijateljili. Tada sam ih malo bolje ošacovala i uvidela da nisam pogrešila što sam još kao beba počela da navijam za njih. Divni su to momci, simpatični i šarmantni. Samo kad bi takvi bili i na terenu.

    P. VESNIK: Jesu li vas nekada razočarali?

    ARNERIĆ: Jesu, naročito poslednjih godina. Jednom su čak bili, čini mi se, među poslednjima! Zar to oni smeju da dozvole! Oni, šampioni! Prestala sam da slušam o njima, da čitam novine…

    P. VESNIK: Ali sada su na prvom mestu…

    ARNERIĆ: Ako misle da i dalje navijam za njih neka i ostanu tu gde su: Ili ako to već ne mogu da se zadrže bar na pristojnom rastojanju od Crvene zvezde. Naravno, Partizan mora igrati šampionski kako to dolikuje istinskom šampionu. I mora pobeđivati. Onda će imati svoje navijače i među ženama, jer žene vole pobednike.

  • Obaveštenje čitaocima

    Obaveštavamo čitaoce našeg lista da je puštena u prodaju nova edicija „Partizan 1945 — 1970“, koja je štampana povodom proslave 25 godina postojanja JSD Partizan.

    Edicija je bogato opremljena i ilustrovana — sadrži sve podatke o klubovima u Društvu od njegovog osnivanja do danas, posebno je iscrpno obrađena istorija fudbalskog kluba.

    Napominjemo da je knjiga štampana u ograničenom broju (5.000 komada) i da redakcija ima još samo 2.000 knjiga.

    Cena edicije iznosi 50.00 dinara, a prodaje se za gotovo ili na otplatu u dve rate od po 25,00 dinara. Oni koji žele da kupe knjigu za gotov novac ili na otplatu, dužni su da putem poštanske uputnice istovremeno sa narudžbenicom, pošalju i prvu ratu, odnosno ceo iznos. Novac slati na adresu: redakcija „Partizanov vesnik“, Terazije 29 — Beograd. Žiro račun: 608-8-543-2, sa naznakom da je novac za knjigu „Partizan 1945 — 1970“. Podatke i broj mesta ispisivati štampanim slovima.

  • Princip pariteta

    Pred konferenciju FSJ

    Krajem februara meseca u Ljubljani će se održati godišnja konferencija Fudbalskog saveza Jugoslavije od koje profesionalni i amaterski fudbalski sport mnogo očekuju.

    U nizu problema koji očekuju rešenja od najvišeg organa fudbalske organizacije dominira pitanje strukture budućeg Fudbalskog saveza Jugoslavije.

    Promene u društveno-političkom životu naše zemlje imaju vrlo jasan i određen eho i u sportu. Tako ćemo, sledeći strukturu federacije, i u fudbalskoj organizaciji imati zastupljen princip pariteta republika i pokrajina.

    Međutim, interesantno je napomenuti da u drugim sportovima taj princip neće biti tako striktno poštovan kao u fudbalu. Recimo u Vojvodini je smučanje sportska disciplina za koju gotovo ne postoji interes, pa samim tim ni potreba pariteta sa, recimo, SR Slovenijom. I to je sasvim logično.

    Ali, kada je u pitanju fudbal, onda svi žele ravnopravno učešće, svi hoće da budu pitani ili da odlučujuće utiču na politiku Fudbalskog saveza Jugoslavije. I tako će se dogoditi da SR Crna Gora, koja ima 23 fudbalska kluba, bude zastupljena istim brojem članova u novom Upravnom odboru FSJ kao i Hrvatska (u kojoj je prvi put odskočila lopta i koja ima takvu tradiciju) i Srbija koja broji preko hiljadu klubova (samo Beograd ima 123 registrovana fudbalska kluba).

    I sad se opravdano postavlja pitanje da li je baš neophodno insistirati na principu pariteta u fudbalskoj organizaciji ako to neće biti dosledno sprovođeno u drugim sportskim organizacijama? Ili: fudbal toliko duboko zadire u naše ljude da svi žele da budu u njemu, odnosno da pa određeni način budu kreatori politike njegovih organa bez obzira na prošlost, tradiciju, sadašnje stanje, masovnost…

    Nedavni sastanak sportskih novinara Beograda sa predstavnicima JSOF-e (predsednikom M. Prelićem i teh. sekretarom M. Erceganom) i Socijalističkog saveza Jugoslavije (Beno Zupančič) nije uspeo da ubedi prisutne u neophodnost poštovanja principa pariteta.

    U ovom trenutku je neizvesno da li će fudbalska organizacija tražiti analogiju kroz strukturu federacije? u svakom slučaju utisak je da nam je forma važnija od suštine, pa otud i opravdana bojazan da su akutni problemi fudbala u drugom planu.

  • Zabrinjavajuća stagnacija

    IGRE I LJUDI

    Nedavno na jednoj utakmici Partizanovih hokejaša, odigranoj pred uvredljivo malim brojem gledalaca, sreo sam svog starog znanca, osvedočenog Partizanovca.

    — Gde si, ne viđam te! — rekoh mu.

    — Pa kako bi me i viđao, kad ne ideš na Partizanove utakmice — reče on zagonetno se smeškajući.

    — Idem, kako ne, uvek kad sam u Beogradu — rekoh ozbiljno.

    — Ali ne idemo na iste utakmice — procedi on zagonetno.

    — Kad god stignem gledam fudbal, vaterpolo, košarku… — rekoh.

    — E, baš zato se i ne viđamo, jer ja gledam Partizanove atletičare, hokejaše, boksere, stonotenisere, rukometaše, rvače i druge klubove koji se ne takmiče u prvim saveznim ligama — reče on ozbiljno i ironičnim tonom dodade: — Uskoro neću moći da stignem na toliko strana, jer biće sutra još više naših „posrnulih“ timova…

    Nisam znao šta da odgovorim ovom očigledno razočaranom simpatizeru crno-bele boje. Jer njegova replika me podseti na jednu neprijatnu, gotovo tragičnu činjenicu da se nekada velika i moćna, najmoćnija u nas, porodica šampionskih klubova JSD Partizan poslednjih godina toliko osula da danas gotovo polovina njih tavori u drugoligaškim ili drugim, nižim takmičarskim razredima.

    Danas odista nije lako biti navijač Partizana: gotovo da nema kluba ovog društva na čije se utakmice može otići bez straha kao nekad! Neko će možda reći da su drugi veoma napredovali, što je možda tačno, ali isto tako nije neumesno upitati zašto je Partizan za to vreme — stagnirao?

    U životu sportskog društva ili tima, kao i u životu čoveka, moguće su krize i padovi. Oni su često logična posledica raznih okolnosti objektivne ili subjektivne prirode, i zato opravdane ili neopravdane. Tako bi se moglo reći i za takmičarski pad pojedinih klubova JSD Partizan. Jer nije mala stvar kad odjedanput iz vrhunskog sporta iščezne nekoliko višegodišnjih šampiona, među kojima su neki svojevremeno spadali u same vrhove evropskog kvaliteta. To je veliki gubitak za jugoslovenski sport, a za JSD Partizan — gotovo tragedija.

    Kad se tako nešto dogodi u jednoj sportskoj porodici. makar ona bila najbrojnija i najmoćnija, kao što je nekad bilo JSD Partizan — normalno je da se pribegne opštoj mobilizaciji. Koliko se sećam tako nešto nije preduzeto u Partizanu. S vremena na vreme začuo se glas tužbalice, čula se i neka reč opravdanja, poneko objašnjenje… Čak je bilo pokušaja da se krivci za ove neuspehe potraže izvan sportskog društva Partizan. Međutim, da ove nedaće nisu plod objektivnih već subjektivnih okolnosti govore očigledni znaci daljeg procesa oboljevanja Partizanove sportske familije. Kako sada stvari stoje može se lako dogoditi da se ranijim žrtvama ove neobične epidemije pridruže još dve-tri ekipe (košarkaši, košarkašice, a možda i — odbojkašice). Opet je reč o bivšim šampionskim timovima!

    Trenutak je, odista da se, ako ništa drugo, bar trezveno zamisli nad fenomenom osipanja u SD Partizan. I da se potraži lek toj „sportskoj koleri“. Ili, ako to već nije moguće, da se objasne pravi razlozi te zagonetne, „nepoznate i neizlečive“ bolesti. Toliko su bar zaslužili oni koji danas prate utakmice svojih ljubimaca, nekadašnjih šampiona, na raznim poprištima manjeg značaja. Bilo bi pravedno da i oni koji su doprineli tom nesvakidašnjem padu s visine, izgube bar pravo uticaja na politiku Jugoslovenskog sportskog društva Partizan. Jer, ipak mi se čini, da su za Partizanove neuspehe poslednjih godina mnogo manje krivi sportisti, ako su uopšte krivi, od onih koji su ih vodili, a nisu se snašli u uslovima kada je DSNO prestao da brine o Partizanu. Da je tako govore primeri drugih sportskih kolektiva koji su u isto vreme, mada manje teškim uslovima, uspeli da ostvare uspehe i da zauzmu one pozicije koje su pojedini klubovi JSD Partizan ispustili iz ruku.

    Dosta je bilo naslađivanja uspesima sa trake Partizanovog vremeplova! Valja jednom otvoreno pogledati istini u oči. Nekada moćna porodica SD Partizan, koja je znala da osvoji i po deset titula šampiona države godišnje, u poslednjih pet godina imala je svega dva-tri kluba koji su bili kadri da se domognu šampionskog trona. Za Partizan, još uvek najbrojnije, ali ne i najmoćnije sportsko društvo, to je premalo, gotovo nedovoljno imena i tradicije?

    Nešto treba učiniti. Na potezu su oni ljudi koji danas vode brigu o Društvu i njegovim klubovima.