Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Категорија: Boks

  • Stub ekipnog takmičenja

    Likovi naših boksera

    U Svetomiru Beliću bokserski klub „Partizan“ ima istinskog šampiona, u Stanojeviću izuzetnog tehničara, u Šekularcu atraktivnog borca… Vujadin Vranić je, međutim, jedan od onih u kojeg se klub uvek može pouzdati. Jedan od trenera „Partizana“ Kosta Leković tu Vranićevu izuzetnu boksersku ustaljenost prokomentariše ovako:

    „Pokušaću da boksera uporedim s fudbalerom: dok je ‘Partizan’ bio onaj pravi ‘parni valjak’, bez Minde Jovanovića nije se mogao sastaviti tim. Njegov doprinos je bio velik, iako je uvek bio u senci takvih asova kao što su bili Bobek, Čajkovski… Slično je i s Vranićem. On je retko kada na novinskim stupcima, nenametljiv je, miran, skroman, ali bez njega se gotovo ne može. Donosio je, a i danas donosi bodove kada je to najpotrebnije.

    Ako bismo, međutim, Vujadina Vranića cenili samo po skromnosti i disciplini, ili možda samo po velikoj odanosti prema klubu, bilo bi nepravedno. Ovaj bokser je već do danas postigao blistave rezultate. Godine 1967/68, bio je prvak države, pobedivši u finalu poznatog jugoslovenskog boksera i reprezentativca Čizmića. Vranić je tokom gotovo jedne decenije pobedio čitavu plejadu naših najpoznatijih boksera: Gazepova, Milovanovića, Matejića, Brandaleka, Čizmića, Lazića…

    I na međunarodnoj areni ovaj je bokser postigao zapažene rezultate. Godine 1967. na velikom internacionalnom turniru u Moskvi Vranić je osvojio drugo mesto, iako je u finalu protiv sovjetskog takmičara boksovao veoma dobro i zaslužio pobedu. Sudije su, međutim, kako to često biva, bile više naklonjene domaćem takmičaru.

    Inače, ovaj izraziti fajter, koji uglavnom uspeva da nametne svoj stil čak i bokserima visokog renomea, bio je i reprezentativac Jugoslavije.

    Vranić se nije odrekao plemenite veštine i kada ga je napala opaka bolest. Bolovao je od žutice, ali se već posle dva meseca, kada se oporavio, ponovo vratio ringu i nastavio da boksuje kao da i nije bolovao.

    Vranić je izuzetno marljiv bokser koji trenira svakog dana. Iako stanuje u Staroj Pazovi, i ima stalno zaposlenje (visokokvalifikovani bravar), uvek je prvi na treningu.

    Ponikao je u beogradskom „Železničaru“, a poslednjih sedam godina je član beogradskog „Partizana“. U „Železničaru“ trener mu je bio Vesić, a u „Partizanu“ Leković, Golić i Šovljanski.

  • Rad je najlepša himna svakog talentu

    Nakon prelaska Partizanovih boksera u Srpsku ligu uprava kluba i tehničkih štab, došli su do zaključka da je jedini i ispravan put za reafirmaciju Partizana i za stvaranje kvalitetne ekipe, osnivanje bokserske škole. Ali, ne škole, koja bi se gasila svake godine, kao što je to bilo ranije, već da to bude škola trajnog karaktera iz koje će vremenom izrasti kvalitetni bokseri, kao što su to bili: Šovljanski, Leković, Redli, Jelasić, Mitrović i drugi.

    Rad sa najmlađima poveren je Kosti Lekoviću, višestrukom državnom prvaku i nosiocu srebrne medalje sa evropskog prvenstva 1951. godine u Milanu.

    Prisećanja

    Bokserska škola pri Partizanu prvi put je počela sa radom 1959. godine, na čijem je čelu bio istaknuti as Leković. Njegovim odlaskom, za trenera prve ekipe, škola prekida sa radom 1964, da bi dve godine kasnije opet započela svoju aktivnost, pod rukovodstvom istog trenera. Već 1966. godine škola okuplja 70 dečaka i beleži značajne uspehe. Imala je omladinskih prvaka, kao i dvojicu finalista na državnom prvenstvu.

    Ubrzo sledi ponovo rasformiranje škole, da bi konačno 1969. bila obnovljena sa ciljem da se više nikad ne ugasi.

    Za Kostu Lekovića se slobodno može reći da je jedan od najboljih boksera koga je Jugoslavija imala u perolakoj kategoriji. Prefinjen tehničar, brz poput pantera, umeo je da pobedi svakog, pa i boljeg boksera od sebe. Za njega nije bilo nepobedivih protivnika. Pravi umetnik ringa. Nije bio nokauter i kao takav duboko je cenio svakog rivala. „Crno-bele“ boje branio je od 1947. do 1960. godine i za to vreme imao je 460 mečeva. Osam puta je osvajao prvenstvo Jugoslavije, a sedam puta je branio boje naše zemlje. Kao takav, proglašen je 1951. godine za za najboljeg sportistu Jugoslavije.

    I, kada se znaju, svi sportski, ljudski, stručni i pedagoški kvaliteti Koste Lekovića, onda nije nikakvo čudo, što je i ovoga puta baš njemu povereno da podučava najmlađe „plemenitoj veštini“: da vodi boksersku školu Partizana.

    U pravim rukama

    Ako slučajno dođete u salu stadiona JNA, gde tri puta nedeljno, petnaestogodišnji dečaci, marljivo treniraju, pašće vam u oči odnos koji vlada između trenera i budućih boksera.

    U liku jednog čoveka, oni su našli svog trenera, roditelja, brata, druga, ekonoma…

    Za kratko vreme, posmatrač će uočiti, da je u radu bivšeg šampiona pedagoška strana najbitnija. Cilj je — da mladi bokseri steknu opšte sportsko obrazovanje, da nauče šta je higijena, da razlikuju dobro od zla. Imponuje saznanje, da ne očekuje od svih, da postanu šampioni. Ne postoji nikakva razlika između više i manje talentovanih. Svima posvećuje podjednaku pažnju.

    Kao verni pristalica upornog rada, stalno ispravlja greške svojih boksera, ne gubeći ni jednog trenutka nadu u konačan uspeh. Savetuje ih kako bi trebalo da se ponaša jedan sportista, kako da se bokser odnosi prema sudiji, protivniku, publici, kako uopšte da se ponaša kada izađe na ring. Neumoran je u davanju saveta i čvrst u svom stavu da talenat, bez ostalih komponenti kao što su: tehnika, konstitucija i volja za radom, ne može biti dovoljan. I zbog toga nema povlašćenih.

    Ponosi se time što je nekoliko besprizornih dečaka izveo na pravi put i što je uspeo da ih zainteresuje za sport u tolikoj meri, da danas sa sigurnošću može reći — predstoji im svetla budućnost.

    Trenutno školu pohađa 48 boksera, koji su već prošli kroz prvo sito selekcije. U ovoj grupi izdvaja se već nekoliko imena, koja će kroz izvesno vreme nešto značiti u Jugoslovenskom boksu. Tako su Dragoljub Nikolić, Jovan Nikolić, Maletić i Mitrović, već priključeni prvoj ekipi, koja se trenutno nalazi na pripremama.

    Ima i takvih o kojima će se tek čuti, a čija bi imena trebalo pomenuti. To su: Milorad Mitrović, Stuparić, Nestorović, Đurić, Belavan, Milić, Dimitrijević, Prodanović…

    Oni će uskoro biti na sceni, a njihov dolazak trebalo bi da nagovesti vedre horizonte BK Partizan.

  • Belić bez pravog protivnika

    Završeno pojedinačno prvenstvo Jugoslavije u boksu

    Šampion Jugoslavije u polusrednjoj kategoriji znao se još pre finalne borbe. Svetomiru Beliću bila je potrebna samo jedna runda da pokaže svoju visoku klasu. Mladi Tuzlak Hukić nije bio dostojan protivnik Partizanovom asu, koji se, to je sve evidentnije, priprema za vladavinu u polusrednjoj kategoriji. Od prošlogodišnjih šampiona samo su on, Džakula, Amzić i Parlov odbranili titule. Svetomir Belić je nesumnjivo najbolji đak Pavla Šovljanskog, vredan je i disciplinovan. Mlad je i njegovo vreme tek dolazi.