List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ
Druže uredniče,
Šaljem vam ove snimke koji po mom mišljenju pripadaju vašem, odnosno našem listu. Snimci potiču sa utakmice veterana „Rijeke“ i „Partizana“. Utakmica je odigrana 18. 10. 71. god. na Kantridi. Krajnji rezultat bio je 1:1.
Molim vas da objavite ovo pismo, naravno sa fotografijom u ovom broju, a ako ne bude mesta da to učinite u sledećem
Unapred zahvalan
— Dragiša Šoškić, Nautička 7, 51222, Bakar
Druže uredniče,
Ja zaista ništa više ne shvatam. Šta Uprava našeg fudbalskog kluba misli? Ili mi navijači ništa ne znamo i ne razumemo ili Uprava. Ono što rukovodstvo Partizana radi to se graniči sa, u najmanju ruku, neodgovornošću. Evo o čemu se radi. Pre neki dan pročitali smo u Sportu izjavu druga Popovića, ranijeg direktora, a sada, čini mi se potpredsednika kluba, kako će Ćurković verovatno svoju karijeru nastaviti u nekom inostranom klubu. Prema toj izjavi Ćurkoviću je navodno to obećano još ranije, pošto je on to „zaslužio“. Ovo je prevršilo svaku meru. Šta je Partizan? Da li je to fudbalski klub koji treba da vodi računa o svojim rezultatima i planovima, ili je to ustanova za zbrinjavanje igrača, ili još gore za promet igrača? Samo za godinu dana unazad mi smo izgubili Mihajlovića, Bajića i Damjanovića, koji bi nam danas i te kako dobro došli, opet zbog njihovih „zasluga“. Mi čitamo da igrači drugih klubova svoju vernost klubu dokazuju potpisivanjem, recimo dugogodišnjih ugovora, a u Partizanu se to dokazuje pravom na ispisnicu.
Verovatno ćemo na kraju i svog prvenstva, kao uostalom i već nekoliko godina unazad, čitati izjave naših članova Uprave kako nismo postigli očekivani uspeh i plasman i to iz „objektivnih“ razloga, pa kao glavni navodiće se, pored povreda, mali broj dobrih igrača. Čini mi se da nikad nećemo ni imati, ako ovako naše rukovodstvo bude radilo. Odlaskom Ćurkovića naš klub će opet ostati sa samo jednim golmanom sposobnim da brani prvoligaške utakmice. I ne samo to: njegovim odlaskom mi gubimo mnogo više, jer je on za Partizan značio mnogo više nego samo igrač.
Već godinama Partizan ima najmlađu prvoligašku ekipu i to je, ili se bar tako ističe, glavni razlog što ne postižemo bolje rezultate. Ovako kako sada i kako smo do sada radili, ekipa nam nikada neće ni biti zrela za bolje rezultate i plasman, jer kako nam koji igrač stekne iskustvo i provede nekoliko godina kao standardni prvotimac postaje „zaslužan“, a to kod nas znači pravo na ispisnicu. Bojim se da će već iduće godine to svojstvo da steknu Đorđević, Bjeković, možda Radaković ili Paunović a kasnije valjda i Vukotić i drugi. Voleo bi da nam drug Papović odgovori koliko je igrača u poslednjih 10 godina svoju karijeru završilo u Partizanu? Sem Vukelića ni jedan i ovakvom politikom verovatno će još dugo vremena proći da i to dočekamo.
Mi navijači apelujemo na upravni odbor da zadrži Ćurkovića i o ostalim igračima povede više računa, jer su oni i samo oni garancija uspeha, a ja bi lično molio da preko Partizanovog vesnika dobijem odgovor šta je sa Petrovićem.
— Sima Bućinac, Vršac, Nikole Tesle 40
Slobodan — Dane Petrović je dobio ispisnicu i saglasnost kluba da karijeru nastavi u inostranstvu kako bi tamo mogao da se leči.
Dok vas ja čuvam, na prvoj stopi domovine, molim sportske klubove JSD Partizan da me obraduju uspesima i pobedama.
Draga redakcijo, nadam se da će ovo pismo naći malo prostora u mom listu „Partizanovom vesniku“. Kao prvo, izgleda da mnogima smetaju uspesi koje postižu naši sportski klubovi; Nekome smeta što je Partizan na putu da povrati staru slavu, nekome što imamo najmlađi i najperspektivniji fudbalski tim pa počeše da pišu („Front“, petak 17 septembar) kako se tim Partizan nalazi na „klackalici“. Ako je samo to možemo oprostiti autoru ovoga članka, ali on je napravio bezbroj grešaka na račun našega kluba. Ja se nadam da će oni koji to pričaju brzo nestati sa scene, jer će uspesi našeg Partizana to demantovati. Neka se samo taj koji je napisao taj članak u „Frontu“ osvrne malo unazad pa neka vidi koliko su medalja osvojili sportisti Partizana: olimpijskih, evropskih balkanskih i drugih. S tim zbirom mogli bismo da potučemo gotovo sve sportske kolektive u zemlji. Ja sam čuo draga redakcijo, da se u SD „Crvena zvezda“ užurbano radi na planu da njihov list „Zvezdina revija“ izlazi u boji. Ako Zvezda može to da učini zašto ne bismo to učinili i mi? Mi, koji volimo sport, posebno naš Partizan i cenimo naš list cena ne bi smela da predstavlja problem. Ako je mogućno: ja predlažem da se izvrši anketa među čitaocima šta misle o ovoj ideji (realizaciji). Verujem da Partizan ima mnogo više klubova i sportista koji bi zaslužili da se njihov lik nađe u koloru nego Crvena zvezda.
Na kraju, želim puno uspeha svim sportskim klubovima našeg društva a posebne uspehe želim FK na čelu sa Zecom i novim kapitenom „tenkom na mlazni pogon“ Paunovićem.
— Graničar, Verjanovski Pavel, V. P. 70715, s. Novo Korito
Druže uredniče,
Moja je velika želja da Vam svi navijači Partizana i čitaoci Vesnika pišu, i predlažu kako da se unapredi rad sportskog društva, pa makar da ovo moje pismo kao suvišno ode u koš.
Koristim ovu priliku i pozivam sve prijatelje Partizana da sa novom Upravom nesebično bodre svoj klub. Takođe pozivam one samozvane prijatelje Partizana, koji su dugi niz godina iz fudbala naučili samo toliko da ruše postojeće Uprave i smenjuju trenere, da prestanu sa svojom prljavom rabotom i neka ostave Partizan na miru.
Svaki istinski partizanovac, pa čak i svaki trezveni ljubitelj fudbala, obradovao bi se jednom dugoročnom ugovoru između Partizana i Gojka Zeca. Na taj način omogućilo bi se ovom vrsnom stručnjaku i divnom čoveku da na miru radi svoj posao.
— Branko Popović, ul. Karađorđeva 29, Pančevo
Druže uredniče,
Neobično me je obradovala kratka vest u „Partizanovom Vesniku“ da otvarate rubriku „Pisma čitalaca“ i da ćete, prema raspoloživom prostoru objavljivati pisma. Svestan sam toga da nećete moći da objavljujete sva pisma koja dobijate, jer je sigurno da će ih biti mnogo. Mi navijači želimo da kroz tu rubriku uspostavimo bolju i čvršću vezu sa voljenim klubom i našim ljubimcima, pa nam stoga, molimo vas, nemojte zameriti što ćemo vam se u buduće češće javljati, sa svojim pitanjima, predlozima i zahtevima.
U ovom svom pismu hteo bih da kažem nešto o samom sadržaju lista. Čini mi se da se naš list „Partizanov Vesnik“ postavlja više kao opšte informativno glasilo i da u njemu mi navijači možemo da pročitamo o „Partizanu“ isto onoliko koliko i u ostalim listovima. Malo ima u listu nekih bližih konkretnih vesti o radu klubova. U listu se često pojavljuju članci profesionalnih novinara sa njihovim komentarima o pojedinim pojavama, što je dobro jer su oni studiozni, kvalitetno dobro obrađeni, ali mislim da im nedostaju odgovori uprava klubova i konkretnije vesti o radu uprava pojedinih klubova. Recimo izašla je vest pod naslovom „Vasović novi tehnički direktor Partizana“, da bi već sutradan u „Sportu“ Vasović to demantovao. Ne mogu da shvatim da li je pisac tih redova trebalo prethodno kod Upravnog odbora fudbalskog kluba da proveri tu vest i da eventualno u tom natpisu objavi i komentar odgovornih ljudi iz uprave fudbalskog kluba. Ovako imam utisak da i naš list teži za nekim senzacijama ne proveravajući njihovu tačnost. Mislim da vesti objavljene u ovom listu moraju biti proverene, a za to postoji mogućnosti pošto je klupski list.
Kako će se u rubrici „Pisma čitalaca“ najčešće pojavljivati pisma sa pitanjima i predlozima, predlažem da redakcija pored objavljenih pisama priprema i odgovore na pitanja pošto mi čitaoci najčešće pišemo pisma da bi smo dobili odgovor, jer nas to najviše i interesuje, a ne iz nekih novinarskih pobuda.
Hvala na prostoru.
— Sima Bućinac, Vršac, NikoleTesle 40
Vaše primedbe primamo sa dužnim poštovanjem i istovremeno vas, i sve ostale naše čitaoce, obaveštavamo da ćemo rado odgovarati na sva postavljena pitanja.
Draga redakcijo,
Siguran sam da će se ovo moje pismo naći u korpi za otpatke, ali se nadam da će ga bar neko pročitati.
Došavši kući s posla u petak 6. 8. 1971. godine u kasno popodne umoran i iscrpljen od napornog rada, spremao sam se da legnem kada mi poštar donese moj omiljeni list „Partizanov vesnik“. I pored umora nisam mogao da odolim a da ga na brzinu ne prelistam i da vidim šta sve sadrži.
Moram da vam se zahvalim na bogatoj sadržini i ilustraciji lista. Ono što me je navelo da Vam pišem to je što se Vaske nudi da radi u našem klubu, ne samo on već kako kaže da treba da se nađe mesto za svakog Partizanovog dečka iz zlatnog doba.
Ne treba da se zavaravamo lovorikama i da živimo večito na slavi, mlađi dolaze i na njima svet ostaje, zašto onda ima da se po jedini funkcioneri Partizana plaše za svoje fotelje kad ima posla samo ako hoće da se rade sa ljubavlju i za ljubav kluba.
Mislim da je došlo krajnje vreme, pogotovu sada u profesionalizmu, za lično isticanje i sve treba da bude podređeno interesima kluba. A šta bi značilo za Partizan kad bi angažovao „zlatne dečke“ ne zbog navijača, koji to iznad svega žele, već zbog međunarodne javnosti jer su Vaske, Šole, Julka, Gale i ostali poznati širom sveta. Ti naši asovi su dobro situirani i za njih novac ne igra nikakvu ulogu. S takvim ljudima i sa zdravom politikom Partizan bi u dogledno vreme bio opet onaj stari. Zar rukovodstvo Partizana ne može da se ugleda na Crvenu zvezdu?
Mislim da sada imamo veliku šansu; uz ambicioznog trenera Zeca i dobro rukovodstvo možemo učiniti mnogo. Samo, uspesi se ne stvaraju preko noći i za neuspeh Partizana ponajmanje je kriv Gojko Zec.
Naš klub je u prošlosti za svaki neuspeh odmah krivio trenera. Ova uprava to ne čini. Dala je odrešene ruke treneru i ubeđen sam uspesi neće izostati. Poznato je da svaki trener ima svoju koncepciju i poseban ukus pa nije ni čudo što su česte promene stručnjaka morale da se odraze i na domet same ekipe. Zato molim upravu Partizana da sve asove „zlatne generacije“, koji hoće da dođu u naš klub rado prime, a i da daju potpuno odrešene ruke na duži period treneru Gojku Zecu. Na kraju, želim sve najlepše svim klubovima Partizana vaš verni navijač (sada iz Zapadne Nemačke).
— Pravdoljub Marković, 7 St. Fenerbach, Tammenacker str. 40, Zap. Nemačka
Javljam se iz šeher-grada sa Vrbasa, lijepe Banja Luke. Jedan sam od navijača na čijem reveru uvjek sija crno-bela značka, značka koja nikad neće izgubiti svoj sjaj, jer crno-bela boja je tu, uz moje srce. Navijač sam koji se zna radovati uspehu Partizanovih momaka, a isto tako i bolovati posle neuspjeha.
Verujem da se neuspjeh ne smije ponoviti i da dolaze lepši dani. Partizan je danas jači. tu su „Knez“, „Zoki“, „Olika“, Ličanin — kandidati za prvi tim. Bora se oporavio — eto lepših dana. Meni, fanatičnom Partizanovcu, najdraže su pobjede nad Zvezdom, pa mi je jedna takva utakmica i sjajna igra Bore Đorđevića bila inspiracija da napišem ovih nekoliko stihova o dirigentu „crno-belih“, najlepšem i najboljem fudbaleru koga sam vidio, na zelenom „tepihu“ i na televizijskom ekranu. Evo tih stihova:
Perjanica „crno-belog“ tima jeste Bora — to se priznat mora. Već sa svojih sedamnaest ljeta počeo je u klasu da cvijeta. Gledajuć‘ ga sa „zvezdinog“ juga i minuta svakom posta duga ali tada radost iznenada: Loptu prima perjanica mlada; Kako loptu ljepotan prihvati poče njome vešto baratati; Dribla Bora tada sve odreda, što će dugo da se pripovjeda. Dribla Bora sve jednog po jednog, a na kraju i golmana sedmog i sa loptom u mrežu ušeta a stadion tada sav procvjeta. Sa usana ču se pjesma tada što pjevaju srca naša mlada: „Mi imamo našeg asa Boru ljepotana kome nema ravna, od Sežane pa do Đevđelije nit‘ će biti dok ga sunce grije“.
Nadam se da će se ipak naći malo prostora za ove redove u mom omiljenom listu „Partizanovom vesniku“ koji čitam od „A“ do „Ž“ i to ne samo jednom, nego više puta.
Živim u nadi da ćete mi ispuniti želju te Vam se, uz drugarski pozdrav, iskreno zahvaljujem,
— Nedeljko Knežević, student, Banjaluka
Još jedan uspeh u inostranstvu: „Crno-beli“ su na Kanarskim ostrvima uvećali ugled jugoslovenskog fudbala
U ovom vremenu nadzvučnih brzina dimenzija na prostor kao dimenzija prestaje da postoji, je sve je postalo blizu, tu, na dohvat ruke. Eto, fudbaleri „Partizana“ su preko Rima i Madrida odleteli na Kanarska ostrva, to „parče raja na zemlji“ kako kažu turistički prospekti, odigrali utakmicu, prikazali izvrsnu igru, pobedili i već sutradan su bili u Beogradu. Pa, ko može da kaže da svet nije mali!
Još jedna pobeda naših fudbalera u inostranstvu nedvosmisleno kazuje da i ova ekipa ima svoju određenu specifičnu težinu, čak internacionalnu klasu, i da su ti pomalo zbunjujući uspesi van granica naše zemlje istovremeno i dokaz mladosti i neiskustva tih dečaka, koji u dugom i napornom prvenstvu nisu imali dovoljno nerava i snage da istraju i osvoje prvo mesto kako je i očekivano, ali nas zato teše svojom nepobedivošću prilikom utakmica na raznim geografskim širinama.
Koliko je Partizan oduševio gledaoce u Las Palmasu najbolje se može videti po tome što je rukovodstvu „crno-belih“ odmah uručen poziv za učešće na jednom turniru u Tenerifu, na Kanarskim ostrvima što je Partizan i prihvatio.
Izvesne stvari ostaju duboko u čoveku, u samoj duši njegovoj i čestim evociranjem čuvamo te uspomene. Jedna od tih uspomena koje naš razum nikada neće osuditi na zaborav je i finalni meč Kupa šampiona Evrope Real Madrid — Partizan 2:1.
Naš šampion je bio na pragu najvećeg uspeha. Toga dana čak i bolji od proslavljenog španskog tima, ali kada naši napadači (Pirmajer, Galić, Hasanagić) nisu iskoristili one silne gol-pozicije koje su usledile posle našeg vođstva terazije sudbine okrenule su se protiv nas.
Velika šansa je propuštena! A to je bila divna prilika da jedna izuzetno obdarena generacija stane na presto evropskog fudbala. Pomislili smo da im se više takva mogućnost neće pružiti. Međutim, život je pun iznenađenja. Eto, ipak se dogodilo da je jedan član onog velikog tima „crno-belih“ igrao u finalu Kupa šampiona Evrope, pa čak i primio pehar iz ruku predsednika UEFA Viderkera. To je bio Velibor Vasović!
Tako smo te večeri kraj malih ekrana sa pojačanim žarom pratili utakmicu Ajaks — Panatenaikos i pomno smo želeli da Holanđani pobede. Kroz Vasovićevo slavlje mi smo osetili delić Partizanovog uspeha, neku zakasnelu i delimičnu utehu za ono što smo propustili one noći u Briselu.
I ne samo to: Vasovićev izbor za kapitena primili smo sa posebnom gordošću, jer su njegove ljudske vrline, časnost, ozbiljnost pa i sam karakter formirani u Partizanu, njegovoj drugoj porodici.
Zato u toj kapitenskoj traci na Vasovićevom rukavu vidimo priznanje Partizanu, klubu u kome je Vaske i ponikao.