Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Категорија: Fudbal

  • Brutalnost guši veštinu

    IGRE I LJUDI

    Ta fotografija koju je u koloru objavio jedan poznati strani časopis, delovala je jezivo svojim naturalizmom: u prvom planu su bile noge fudbalera sa spuštenim čarapama. U stvari to i nisu bile ljudske noge već nešto što je samo ličilo na njih: deformisane, izbrazdane kramponima, poprskane krvlju. Unakažene, ličile su pre na noge nekog verskog fanatika posle ritualnog šibanja ili na noge ratnika posle okršaja. Snimak koji je delovao tako zastrašujuće načinjen je u koloru, razume se. posle neke utakmice. Potražio sam u potpisu ispod slike ime nesrećnog vlasnika tog unakaženog para nogu i ustanovio da se zove — Džordž Best! I tek tada me obuzela teza pomešana s besom: zar je neki divljak mogao tako surovo da unakazi jednog takvog fudbalskog majstora? Doveden do očajanja, verovatno, upotrebio je svoj poslednji (a možda i jedini) adut — brutalnost da bi zaustavio jednog takvog čarobnjaka kao što je Best, igrača dostojnog simbolike svog imena (najbolji).

    Razmišljajući nad ovom fotografijom setim se da sam jednog leta na plaži bio zapanjen mnogobrojnim ožiljcima, brazgotinama, kvrgama i oteklinama što su pokrivale noge jednog takođe velikog igrača, jednog para nogu i ustanovio da se zove — Dragoslava Šekularca. Nedavno sam takav isti reljef neviteštva video na nogama Bore Đorđevića. Verovatno ništa drukčije ne izgledaju ni noge Milana Galića, Josipa Skoblara, Vukasa, Milutinovića, Bobeka, Džajića, Musemića, Petkovića… Ali, zato tih ožiljaka verovatno nema na nogama jednog Bolfeka, Mite Stojanovića, Režeka, Kokeze, Čopa, Milićevića, Dojčinovskog, Mečkarova, Raca, Popadića, Hadžiabdića, Kapidžića, Valeca… Neko će reći; pa i oni su fudbaleri i oni igraju fudbal nogama. i oni rizikuju… Da, ali tu ima razlike: prvima su noge sredstvo, a drugima — cilj. Prvi se služe nogama da bi ostvarili svoje igračke ideje, maštu da bi nadigrali, a drugi imaju samo jedan cilj da onemoguće igru i igrača! I zato, u sudarima tih različitih igračkih ideja, dolazi i do takvih neigrački. trenutaka kad prestaje igra a nastaje obračun do surovosti.

    Gledao sam, nedavno, u Zagrebu, kako mladi Valec, valjda po trenerovim instrukcijama, zloupotrebljava svoj talenat i domaći teren pokušavajući da na svaki način onemogući Boru Đorđevića. Kad je video da to ne može igrom i fudbalskim sredstvima, pribegao je surovim startovima: uvek kad je Đorđević imao loptu pred sobom on je nasrtao na njega obema nogama! I naravno, gotovo uvek iz tih duela izlazio kao „pobednik“: Đorđević je bio više u horizontali nego uspravno! Sudija Rauš (ah taj Rauš) je primećivao neke prekršaje pa i kažnjavao, ali nikada kao opasnu igru, što je mladog Valeca još više hrabrilo. Začudo, Đorđević na toj utakmici nije bio ozbiljnije povređen, ali je bio pošteno premlaćen. Međutim, ono što nije uspeo Valec u Zagrebu, uspeli su Kojović i Hadžiabdić u Sarajevu; Đorđević je opet povređen! Po ko zna koji put u svojoj ne baš dugoj karijeri!

    Na Karaburmi sam nedavno gledao jedan takođe neviteški obračun: Kapidžić, Popadić i Šoškić 90 minuta su nemilosrdno jurili po terenu i tukli Petkovića i Santrača, naročito kad bi bili nadmudreni, a bili su gotovo uvek. Sudija Horvat ni jednog od ovih fudbalskih „siledžija“ nije ni opomenuo! A moglo se desiti da ova dvojica vrsnih igrača, inače rekonvalescenti, opet idu u bolnicu!

    Ili primer nesrećnog Vahidina Musemića! Taj vrsni igrač je, verovatno u svojoj karijeri više bio u gledalištu nego na terenu! Mnogi centarhalfovi su diplomirali surovost baš na ovom poštenom borcu. Odlazeći sa fudbalske scene, Stjepan Bobek je, valjda u trenutku iskrene srdžbe, rekao: „Da nije bilo Vladice Popovića verovatno bih igrao još 5—6 godina!“

    Slične izjave o sličnim kostolomcima mogli bi dati i drugi naši veliki igrači. Svedoci smo da se mnoge sjajne karijere prekidaju nasilno, da mnogi veliki igrači bivaju sputani nefudbalskim sredstvima.

    I zato nedavna izjava jednog od naših najpoznatijih ortopeda prof. dr Cvetka Rakića da se „u Jugoslaviji igra najgrublji fudbal na svetu“ deluje, odista dramatično. Jer, ako se ovako nastavi sa naših terena će nestati i onako malobrojni fudbalski majstori. Naši stadioni će poželeti fudbalske hudožestvenike.

  • Ako napustim Velež, moj novi klub može da bude samo Partizan!

    Sve su glasniji komentari oko eventualnog odlaska Duška Bajevića iz Veleža. Iskoristili smo nedeljno gostovanje Veleža u Beogradu da bismo „iz prve i prave ruke“ dobili odgovor na raznovrsne pretpostavke o sutrašnjici mostarskog centarfora:

    — Ne verujem da će mi dozvoliti da napustim Velež — rekao je. — Smetaju mi priče i pisanje o tome da prelazim u Zvezdu, Dinamo, Partizan… Ukoliko do tog transfera ipak dođe, postoji samo jedan tim čiji bih član mogao da postanem. To je Partizan! Ovo ne kažem ni u trenutku emocija, ni u času kada oko svega pravim neke računice. Kao dečak navijao sam za Partizan. Kao igrač sam shvatio da je to zdrav kolektiv, da je Partizan tim u kome bih mogao da napredujem. Ipak, ne bih želeo da ovo bude tendenciozno interpretirano. Samo sam odgovorio na pitanje o mojim željama…

  • Risto Tošović: „Kad izgubi Partizan, ne izlazim iz kuće“

    KLUB POZNATIH PARTIZANOVACA

    Naš ugledni pesnik Risto Tošović, poznat je i kao veliki simpatizer „crno-belih“, Dugo godina je obavljao vrlo značajne funkcije u kulturnom i javnom životu (glavni urednik „Književnih novina“, urednik „Politike“, glavni urednik „NIN-a“ itd. Sada je predsednik Udruženja književnika Srbije. Nekada je bio i član uprave FK „Partizan“.

    P. VESNIK: Od kada i zašto navijate za „Partizan“?

    TOŠOVIĆ: Negde 1946, godine našao sam se na starom stadionu BSK-a. Otišao sam na utakmicu, a nisam znao ko igra. Jedna ekipa je igrala fantastično. Rekli su mi da je to — „Partizan“. Kasnije sam odlazio na sve Partizanove utakmice i počeo da navijam za taj klub, ne samo zbog dopadljive igre, već i zato što su bili istinski jugoslovenski klub i zato što su nosili tako simbolično ime. Od tada, sa njima delim i vedre i tmurne dane.

    P. VESNIK: Kojih je bilo više: vedrih ili tmurnih?

    TOŠOVIĆ: To je teško reći. Možda se tmurni dani duže pamte. Ja, ipak, mislim da je bilo više onih drugih. Bilo ih, bar u vreme kada su u „Partizanu“ igrali Bobek, Milutinović i drugovi, a i kasnije u doba Galića i Šoškića.

    P. VESNIK: Šta radite kad „Partizan“ izgubi?

    TOŠOVIĆ: Ništa. Tugujem. Obično jedan dan ne izlazim iz kuće, naročito ne među poznanike koji bi mogli biti pakosni zbog toga.

    P. VESNIK: Poslednjih godina verovatno Vam se često događa da ne izlazite iz kuće…

    TOŠOVIĆ: Nažalost, jeste! Čini mi se da ova nova ekipa „crno-belih“ momaka nema moral koji je imala, na primer, generacija Vladice Kovačevića. I zato oni često gube i od slabijih timova, čak i na svome terenu. Kad je već reč o moralu, moram reći da je moj utisak da se ti momci odveć lako predaju, ne samo kad gube i kad je to neminovno, već i kad im ne krene od početka. Osim toga, oni nemaju ono što je svojstveno velikim timovima: da u toku igre menjaju način igranja, da se snalaze na terenu…

    P. VESNIK: Ima li drugih razloga za neuspehe?

    TOŠOVIĆ: Nisam sklon da neuspehe pravdam nekim razlozima izvan fudbalske igre (sudije, na primer). Poraz u sportu gotovo uvek je izraz subjektivnih slabosti. Jednom velikom timu, kao što je Partizan ne sme se dogoditi da ostane bez ključnih igrača onda kad su mu najpotrebniji. O tome se mora voditi računa bar 4—5 godina unapred. Partizanu su neophodni praktični ljudi. koji vidovito misle i imaju visoko razvijenu profesionalnu svest. Što se toga tiče, „Zvezda“ je bila uvek ispred „Partizana“. Osim toga Zvezda je uspela ono što „Partizan“ nije: da oko kluba stvori određenu povoljnu klimu, da okupi svoje prijatelje i simpatizere. To je i „Partizan“ mogao s obzirom da ima dosta simpatizera i veliki broj uglednih prijatelja iz raznih društvenih slojeva i profesija. Naravno, ta se greška još uvek može ispraviti…

    Ali ne znam da li mogu neke druge…

  • Savršen bezveznjak

    KOZERIJA

    Kažu mi neki prijatelji, fol principijelci:

    — Što si, bre, navalio na fudbalere kao regrut na krofne, pa samo pišeš o njima. Naše crno-belo društvo ima mnogo klubova koji postižu i veće uspehe od fudbalera. Daj, napiši reč-dve i o njima, afirmiši ih!

    Kad mi, ovako, teorijski krpelj počne da soli teze, meni se prosto prevrne gušterača. I pre neki dan nisam izdržao. Dohvatim jednog takvog mudronju, posadim ga za sto, naručim mu piće i lepo ga priupitam:

    — Dobro, preuvaženi, o kom klubu da pišem?

    On me gleda graorasto i veli:

    — Pa, naši… naši, na primer, o šahovskom klubu „Partizan“.

    Tu sam ga, u stvari, čekao. Izvadim notes olovku i počnem:

    — Evo, pisaću na licu mesta. Reci ti meni, prvo i prvo, koliko je plaćen njihov trener?

    Tip naprasno blene.

    — Trener? — muca — Trener?… Pojma nemam da li i postoji, ali ako postoji…

    — Ali ako postoji — velim ja zlobno — onda on godišnje prima kao Žeravica mesečno. Ništa, idemo dalje. Koliko je plaćen njihov maser, njihov „tehniko“, njihov psiholog…?

    — Gospode! — vapi individua — Nema toga kod njih.

    — Aha, nema! Dobro, idemo u drugu oblast: ko je od igrača izbačen iz igre jer je sudiji psovao majku seljačku…

    — Niko! Matuljko je, doduše, imao posla sa sudijom, al to na privatnoj osnovi.

    — Vrlo dobro. A sad, odgovori ti meni, na sledeće pitanje: koliko miliona je dobio, recimo, Gligorić kad je pripretio da smeni rukovodstvo kluba…

    Principijelac zinuo kao riba na suvom. Beči se. Mlatara:

    — Ama, šta to pričaš! Nikad se to nije dogodilo, niti…

    — Pa, dobro — postavljam ja ubistvenu poentu — šta se onda dešava među šahistima?

    — Ništa. Oni igraju šah.

    — I?

    — Osvojili su prvo mesto u državi.

    Znao sam da će progutati glistu.

    — Čekaj, bilhamberu! — dostojanstveno dajem završnu reč. — Osvojili prvo mesto, osvojili osvojili — pa šta? Ali, ako ne zgrću lovu, ako ne prave ujdurme, ako ne biju sudiju — šta, onda, rade na sportskom polju, to ja tebe pitam? Gleda on mene totalno izgubljenim, kretenoindnim pogledom.

    Gledam ja njega — prezrivo, sažaljivo.

    Kažem: savršen bezveznjak.

  • Kad fudbal postaje med za oči

    Komentar utakmice Partizan — Velež 3:0: Najbolja igra „crno-belih“ ovog proleća bude smele nade u finišu prvenstva

    Kako je to bilo divno veče za sve prijatelje fudbala, posebno za navijače Partizana. Odavno gledalište nije bilo tako iskreno oduševljeno, tako poneseno kao tokom ovih 90 minuta igre sa Veležom.

    Partizan se na ovoj utakmici pokazao u najboljem svom izdanju i, možemo slobodno reći, to je bila takva interpretacija fudbala kakvom bi se ponosile i one sjajne generacije Bobeka, „Čika“, Jusufija i Kovačevića.

    Partizan je u susretu sa Veležom igrao raznovrsno, sadržajno, organizovano, ali sa maštom i improvizacijom. Rečju, bio je to pravi fudbalski vatromet!

    Balzak kaže „da sve stvari gledane kroz maglu izgledaju lepše“. Međutim, i sve fudbalske utakmice doživljavaju se lepše ako su pod reflektorima. To je potvrdio i ovaj susret s Mostarcima, pa je i to na određen način učinilo da utisak bude tako veličanstven.

    Dakako, ne smemo zaboraviti ni odličnog i vrlo ambicioznog protivnika. Mostarci su pružili žilav otpor, ali je Partizan bio poletan i toliko raspoložen da bi pred njim pao i jedan Mančester junajted.

    Da li je ovaj sjajni finiš „crno-belih“ došao malo kasno — pitaju se navijači sa zebnjom u srcu: Ili: šta je to što je tako radikalno izmenilo igru Zecovog tima nabolje?

    Pre svega cela ekipa je igrala sa takvim htenjem da je to bilo najimpresivnije. Ritam, zalaganje, borbenost, kolektivnost i rešenost da se utakmica dobije bili su toliko prisutni u svakom igraču i u svakoj akciji da pobeda nijednog trenutka nije dolazila u pitanje.

    Dakako, treba istaći i tri nove ličnosti: vrlo sigurnog, spretnog i srećnog golmana Furtulu koji je malo otkrovenje za beogradsku publiku. Zatim britkog i vrlo jednostavnog beka Marića i, najzad, hitronogog, vrednog i veštog golgetera Živaljevića.

    Suviše je smelo na osnovu jedne igre donositi neke definitivne zaključke, ali je vrlo umesno pitanje: zar brzi i prodorni Živaljević, taj opasni šuter i vešti dribler nije još ranije mogao naći svoje mesto u ekipi, a i Furtula svojom pojavom i mirnoćom deluje toliko golmanski da zaslužuje poverenje.

    U svakom slučaju, igra protiv Veleža ospokojuje pred gostovanje u Banjaluci i posebno pred susret sa Zvezdom, a i obavezuje sve igrače na nove podvige.

  • Racionalni impulsi „crno-belih“ u Bogoti

    JovicaVeličković, specijalni izveštač „Politike“

    Pre polaska na internacionalni fudbalski turnir u Bogoti, koji je trajao od 14. do 27. januara, Partizanove aspiracije kretale su se oko trećeg mesta. U tom trenutku tako su i zaista izgledale realne prognoze, s obzirom da su dva matadora — Ćurković i Katić — bili odsutni iz fudbalske arene, a prisutni u garnizonu JNA u Somboru. Ivan Ćurković bio je dugogodišnji „šef“ odbrane „crno-belih“, a Ilija Katić nedavno proizveden u komandanta srednje linije. Bez njih dvojice, pretpostavljalo se, Partizan nije — Partizan. Jedini optimist po ubeđenju — a ne po zadatku kao što je to slučaj sa Gojkom Zecom — bio je sportski direktor Partizana Dragan Papović:

    „Garantujem da ćemo biti prvi ili u najgorem slučaju drugi — iza Botafoga“ — uveravao je sve putnike Papović.

    Iz učtivosti niko nije želeo da demantuje svog sportskog šefa, mada je svako od putnika intimno mislio da je reč o nekom propagandnom triku.

    Dvadeset sedmog januara uveče po kolumbijskom vremenu, odnosno 28. januara ujutru po beogradskom, Partizan je pobedom nad Botafogom postao šampion „Pentagonala“ grada Bogote i napustio Kolumbiju bez ijednog poraza!

    Nije mala stvar na visini od oko 2.100 metara pobediti odlični tim Milonarios — 2:1, savladati Veselinovićevu, Šekularčevu i Sankovićevu ekipu Santa Fe — 3:1, remizirati u Kaliju protiv istoimenog tima 1:1 posle Drljačine teške povrede i sa blesiranim Paunovićem, Đorđevićem, Damjanovićem … i na kraju u „finalu nad finalima“ trijumfovati protiv ekipe svetskog ranga Botafoga — 1:0 u čijim dresovima igraju fudbaleri kalibra Žairzinja, Paula Cezara, Roberta, Zekinja, Karlos Alberta, Neja.

    Knežević u Partizanu?

    Posle povrede prvog golmana Slavka Drljače, rukovodstvo „crno-belih“ u Kolumbiji odlučilo je da iz Jugoslavije pozove još jednog vratara. Na listi kandidata nalazili su se Knežević, Mutibarić i Milosavljević. Izbor je pao na golmana niškog Radničkog Miodraga Kneževića.

    „Knez“ je za gotovo sve odbrane u Bogoti dobijao vrlo visoke ocene od kolumbijskih listova „El Espektador“, „El Tiempo“ i „La Republika“. Na kraju je, po nezvaničnoj oceni, proglašen za najboljeg vratara turnira.

    U vezi sa njim rodila se im jedna anegdota, prirodno za nas koji znamo gde igra i kako brani Miodrag Knežević. Jedan lokalni list, između ostalog, objavio je konstataciju svog komentatora:

    „Rezervni golman Partizana — Knežević, ostavio je odličan utisak. Bio je, tako reći, nesavladljiv. Kako li tek brani prvi vratar Partizana?“

    Uostalom, tehničko rukovodstvo Botafoga veoma se interesovalo za Kneževića. Bilo je reči čak i o ceni za eventualni trogodišnji ugovor.

    „Moja je želja da iz niškog Radničkog pređem makar na nekoliko meseci u jedan veliki jugoslovenski klub, pa da tek onda odem u inostranstvo. U tom slučaju, moja cena će biti znatno veća. Ne bih želeo da propustim svoju poslednju šansu. Ja sam već na kraju sportske karijere…“ — rekao nam je Miodrag Knežević.

    Jugoslavija nije učestvovala na Svetskom šampionatu u Meksiku, a ipak jedan bek klupskog ranga našao se u idealnoj jedanaestorici naše planete u 1970. godini.

    Trener kolumbijske ekipe Milonariosa — dr Očoa, veoma je cenjen stručnjak u medicini, ali i u fudbalskom sportu. Dr Očoa pažljivo je posmatrao sve utakmice Svetskog prvenstva u Meksiku, a na „Pentagonalu“ je vodio svoj tim Milonarios. Još u toku turnira u Bogoti dao je ovu izjavu:

    Video sam sve bekove u Meksiku i mislim da se ne varam ako kažem da je „dvojka“ Partizana — Radaković, najbolji među njima, iako nije igrao u prošlogodišnjoj najelitnijoj konkurenciji.

    Dr Očoa lepši kompliment nije mogao da da Miši Radakoviću. Trener Milonariosa nije bio daleko od istine. Radaković je igrao izvanredno:

    • bio je neprelazan bek, čak i za slavnog Cezara;
    • ništa slabije nije igrao ni krilo, jer se vrlo često infiltrirao u protivničku odbranu i sejao paniku. Bilo je situacija kad je Cezar morao da čuva Radakovića, a ne Radaković — Cezara!

    Đorđić — vanserijski „gvinter“

    „Partizan igra suviše evropski, tvrdo u odbrani, mada to po svojim kvalitetima ne bi morao“ — kazao nam je Žairzinjo. „Međutim, „sedmica“ (Svemir Đorđić) igra suviše brazilski. Pa taj je fudbaler rođen Brazilac. Štaviše, veći je Brazilac nego što smo mi! Šta on može ponekad da uradi s loptom i protivničkim fudbalerima — to ne može ni najveći brazilski žongler“ — tvrdi nam Žairzinjo.

    Zaista, Đorđić je s vremena na vreme pravio „rusvaj“ sa svojim čuvarima: vezivao ih je u „čvorove“ — i to mornarske — „lomio“ im kičme.

    Uostalom, njegov nadimak u Partizanu najbolje ilustruje njegov način igranja. Svemira Đorđića nazivaju — „gvinter“.

    I mnogi drugi su se istakli, samo u ovoj rubrici nemamo nameru da hvalimo Paunovića, Bjekovića, Budišića, Damjanovića, Vukotića … jer je već poznato da su oni vrsni fudbaleri.

    Možda je trebalo više prostora posvetiti levom krilu Antiću. Ali o njemu kasnije. Zasad je dovoljno reći da je pošao tragom svojih zemljaka iz Užica — Pavkovića i Đorića.

    Elijas Zakur: Iduće godine u Brazil!

    Menadžer Partizanove turneje Elijas Zakur stigao je u Bogotu tek kad je turnir bio završen. Prirodno, kao i svi ljudi njegove profesije, interesovao se o igri Partizana, s obzirom da su rezultati bili poznati. Šta su mu drugi rekli, nije nam poznato, ali nam je poznato da je pre rastanka u Karakasu rekao:

    „Iduće godine igraćete u Brazilu pod povoljnijim finansijskim uslovima, ali i protiv težih suparnika. Dolazim marta u Beograd, pa ćemo o svemu porazgovarati“.

    I drugi menadžeri ponudili su svoje usluge Partizanu. Nije ni čudo, jer su „crno-beli“ pobednici ovogodišnjeg turnira u Bogoti.

    A i prošle godine bili su prvi u Meksiko Sitiju…

  • Gerilci odložili start

    Na Pentagonalu i oko njega

    Prvu utakmicu na „Pentagonalu“, sa Milionariosom, Partizan je trebalo da igra 14. januara. Međutim, susret je odložen za 24 časa iz političkih razloga.

    Bili su to dani oštrih sukoba između vojske i pripadnika gradske gerile u Bogoti, pa je postojala opasnost incidenata. To je „stranka“ slična urugvajskim „Tupamerosima“. Srećom, sve se na vreme stišalo…

    Susret „večitih rivala“

    Crvena zvezda i Partizan sreli su se i na „zelenom kontinentu“. Pošto su „crveno-beli“. zbog nekih nesporazuma, nepredviđeno stigli u Bogotu, odseli su u istom hotelu gde i Partizan — „Kordiljeri“. Na aerodromu ih je sačekao — Bora Đorđević. Fudbaleri, uz Šekularca i Veselinovića, proveli su zajedno dva prijatna dana.

    Zec odbio ponudu

    Za vreme gostovanja u Kaliju, predsednik istoimenog kluba ponudio je treneru Gojku Zecu pozamašnu svotu dolara za dvogodišnji ugovor. Naš trener nije o tome hteo ni da razgovara!

    Osam dana kasnije, pred meč sa Botafogom vlasnik Kalija je ponovio ponudu, ovog puta povećavajući svotu ponuđenih dolara.

    Dobio je isti odgovor!

    Neki drugi klubovi su izrazili spremnost da kupe Bjekovića, Đorđevića i Paunovića. Međutim, trudili su se uzalud.

    Čikinjo — „bela vrana“

    Za prekid meča Botafogo — Partizan, domaći novinari i funkcioneri nisu uperili oštricu kritike na Roberta, koji je navodno vređao glasno arbitra. Fudbaleri Botafoga napustili su teren, solidarišući se sa Čikinjom, koga je sudija isključio.

    „Odmazda“ navijača

    Posle inkriminisanog susreta sa Botafogom, fudbaleri Partizana napadnuti su kamenicama, na putu do hotela. Bila je to „odmazda“ grupe neobuzdanih navijača Botafoga, koji su — u znak protesta razbili dva stakla na prozorima autobusa. Naši igrači nisu osetili posledice tog nesportskog ispada.

    Dresovi na poklon

    Rukovodstvo „crno-belih“ na ovoj turneji, pokazalo je da zna da ceni svaku pažnju. Zbog korektnog gesta niškog Radničkog i Pobede iz Prilepa, koji su im ustupili Gligorovskog i Kneževića, kao pojačanja, rešili su da se revanširaju: Partizan je Radničkom i Pobedi doneo po garnituru dresova, kao znak pažnje.

    Inače, rukovodstvo je, za razne klupske selekcije, kupilo 17 garnitura dresova razne veličine i dezena!

    Bod poslednjem

    Naši fudbaleri su trijumfovali. Zanimljivo je, međutim, da su jedini bod na „Pentagonalu“ izgubili protiv najslabijeg tima na turniru, Kalija. Ali, i za to ima opravdanja: to je jedini susret koji nije igran u Bogoti, već na terenu protivnika. A u Bogoti je nadmorska visina 2700 metara, u Kaliju — svega 1000! To je za „crno-bele“ bila velika prepreka.

    Izostao duel

    Pred meč sa Botafogom Partizan je najviše nade polagao u Radakovića. On je trebalo da čuva najboljeg igrača protivnika, slavnog Paula Cezara-Limu. Jer, prošle godine u Meksiku, Lima nije „pipnuo fudbal“ pored našeg beka!

    Ovog puta očekivani dvoboj je izostao — jer je Lima bio povređen i nije mogao da igra.

    Pejović — polutka

    Na dve utakmice Zec je odlučio da centarhalfa Vladu Pejovića prebaci na mesto polutke. Želi da na mesta ovom izvrsnom igraču, koji je „hendikepiran“ činjenicom da su Paunović i Budišić izvrsni. Kada je to, u Beogradu, čuo Atanacković je samo prokomentarisao:

    — Zec zna šta radi, to je izvrstan potez. Neka Pejović proširi svoje znanje, neka nauči linije u napadu: To će mu trebati.

    Malerozni Drljača i Đorđević

    Slavko Drljača baš nije imao sreće. Odlaskom Ćurkovića dobio je toliko željenu šansu i na prvoj proveri (protiv Milionariosa) slomio nogu u duelu sa protivničkim centarforom! Mogao je da ostane, ali se vratio u Beograd da se leči. Nogu je stavio u gips i neizvesno je kada će početi sa treninzima.

    Ni Đorđević nije bio mnogo bolje sreće. On, Damjanović se ponovo povredio — u meču sa Santa Feom, u kome je bio najbolji na terenu. Da maler bude veći: nekoliko dana kasnije, protiv Botafoga, dobio je udarac na istom mestu!

    Specijalne nagrade

    Posle izvanrednog uspeha na turniru u Bogoti, želeći na taj način da oda posebno priznanje fudbalerima za izvanredne igre i zalaganje, kao i za sportsko držanje, vođstvo puta odlučilo je da fudbalerima i treneru Zecu dodeli specijalne nagrade, odnosno ekstra premije.

    Izvinjenje

    Veče posle incidenta rukovodstvo Botafoga (u delegaciji su bili predsednik kluba, članovi rukovodstva, Roberto i predsednik FS Kolumbije, Alfonso Sele) u hotelu „Kordiljeri“ i izvinilo se zbog napuštanja terena. Beograđani su to prihvatili i proveli veče u srdačnoj atmosferi.

    Partizan tim meseca

    Najveći list u Bogoti, „El ekspedeter“ svakog meseca bira najuspešniji klub (i pojedince), bez obzira da li je to domaća ili strana ekipa. Ovog puta Partizan je bio bez konkurencije — dobio je još jedno veliko priznanje. Nezgoda je bila samo u tome što domaćini nisu znali da li da tu titulu „crno-beli“ ponesu za januar, februar ili za oba meseca!

    Brkajlije

    Nekoliko dana Paunović je bio „najatraktivnija“ ličnost u hotelu. Doneo je iz Beograda pun kofer konzervi. Posle nekoliko trovanja hranom (Paunović, Pejović, Antić i Marić) svi igrači su se okupili oko Paunovićevog kofera sa konzervama.

    Ali, čim su konzerve potrošene, naišla je druga atraktivnost. Mnogi igrači pustili su brkove. Petrović, Paunović, Bjeković i Damjanović, za vreme južno američke turneje, nosili su epitet — „brkajlije“.

    Biser turneje

    Domaći komentatori i stručnjaci tvrde da je naš predstavnik na svim utakmicama igrao veoma dobro. Pa, ipak, mnogi misle da je biser turneje bio meč protiv Santa Fe. List „Il tiempo“ piše:

    „Partizan je igrao odlično na svim utakmicama. Ali, najlepšu igru prikazao je u prvom meču protiv Santa Fea. Vukotić, Paunović i Đorđević bili su na toj utakmici veliki.“

    U trenerkama starih majstora

    Ljut sudar Partizana i Botafoga nije mogao da stvori granicu u prijateljstvu istinskih sportista. Paulo Cezar i Žairzinjo, vedete brazilskog fudbala razmenili su klupske trenerke sa Gojkom Zecom i Nikolom Budišićem.

  • Dragoslav Šekularac: Pa, vi i ne slutite šta ste učinili!

    Na Pentagonalu i oko njega

    ŠEKULARAC: Meč sa Partizanom bio je za mene događaj godine! Mislim da sam još jednom dokazao svoju veličinu, Partizan me prijatno iznenadio.

    VESELINOVIĆ: Santa Fe je izgubio od sjajnog protivnika. Partizan ima izvanredno mladu, talentovanu i kvalitetnu ekipu. Najbolji ste na Pentagonalu, ovo je tim pred kojim je budućnost. Imate i jednog izvanrednog i mladog trenera, koji majstorski vodi tim.

    ZEKINJO (BOTAFOGO): Odavno u Južnoj Americi jedan tim nije dočekan sa takvom pompom, kao sada Partizan! Vi ste to zaslužili, zbog utiska i trijumfa prošle godine, u Meksiku.

    ŽAIRZINJO (BOTAFOGO): I prošle godine „slomio“ nas je Đorđić! To je sjajan igrač. Drago mi je što me je i ovog puta u to uverio.

    ŠEKULARAC: Pa, vi i ne slutite šta ste učinili! Ni jedna evropska ekipa do sada nije ovako igrala u Bogoti. Posle ovog trijumfa cena Partizana na južnoameričkom kontinentu biće pet puta veća!

    PAULO DE AUMEGA (TEHNIKO BOTAFOGA): Mislio sam da će naše dvoboje rešiti sjajna navala Botafoga. Ali, Jugosloveni imaju odbranu kakvu još nisam video. To je fenomenalno!

    IZVEŠTAČ LISTA „IL TIEMPO“: Ta dva mladića, Vukotić i Živaljević, oduševili su publiku u Kaliju. Prvi je igrač neviđenih ideja i mogućnosti, drugi ima udarac kao torpedo…

    LIST „EL EKSPERTADO“: Kali je srećno prošao! Partizana može da zaustavi samo Santa Fe, jer ga Veselinović i Šekularac poznaju.

    ESKOBAR (KALI): Kakav je to igrač, taj Paunović! Pa, pored njega ni ptica ne može da proleti…

    ROBERTO (BOTAFOGO): Ne mogu sebi da oprostim što sam udario Paunovića. Ne znam šta mi je bilo. Izvinjavam se svima do neba. Pokvarili smo jedan spektakl, meč koji bi bio velik.

    DAMJANOVIĆ: u drugom susretu protiv Botafoga isključen sam prvi put u životu! Zaista, za to nije bilo razloga. Nije mi zbog kazne, već što sam „srušio“ jednu svoju dragu tradiciju.

    PAULO CEZAR — LIMA (BOTAFOGO): Video sam mnogo velikih svetskih golmana. Ali, Knežević je fenomenalan! Sad mi je jasno zbog čega je Santos želeo da ga angažuje. U njegovoj senci (na drugoj utakmici — prim. red) ostala je čak i odlična igra Partizana.

    VELASKEZ (ARBITAR PREKINUTOG MEČA SA BOTAFOGOM): Partizan nije kriv, držao se džentlmenski. Botafogo je pokušao da igra silom, a fudbalski zakoni su isti za sve. Morao sam da prekinem meč.

    ALFONSO SENIOR (ČLAN FIFA): Arbitar je bio u pravu — morao je da prekine utakmicu. Botafogo nije imao nerava, poneo se kako ne dolikuje velikom timu. A mogao se ugledati na Partizana!

    GOJKO ZEC: Nije važno ko je bio najbolji, nije važno ništa se dešavalo. Bitno je da smo osvojili pehar, da smo igrali veoma dobro, da smo sproveli plan priprema i da je svaki pojedinac bio izvanredno disciplinovan.

  • Naši gosti

    Knežević

    Veteran među stativama. Preko 500 puta čuvao je mrežu u prvoligaškim i internacionalnim mečevima. Nije, onda, slučajno pao izbor na Kneževića. Partizan je zatražio njegovu pomoć, jer je pored sjajnih kvaliteta imao i iskustvo, jer mu je ovo treći put preko Okeana (po jednom je bio sa Radničkim i OFK Beogradom).

    — Srećan sam što mi je trener Zec ukazao poverenje — kaže Knežević. — Još sam zadovoljniji ako sam opravdao poverenje. Osećao sam se kao u Radničkom. Hvala mom klubu što me pustio, hvala Partizanu za poverenje.

    A trener Zec ne krije komplimente. On kaže:

    — Knežević nam je dobro došao. Potvrdio je sve ono što se o njemu već zna: da je sjajan golman i veliki sportista. Branio je vrlo dobro, naročito protiv Botafoga.

    Miodrag Knežević je ostvario svoju davnašnju želju — da stane na gol „crno-belih“. I, učinio je to na briljantan način. Zato je Partizanova pobeda u Bogoti i njegova pobeda.

    Gligorovski

    Predstavlja, jednu od onih drugoligaških veličina, čiji je najjači adut — mladost! Gligorovski je centarfor Pobede iz Prilepa, koja se velikodušno odazvala molbi Partizana, i omogućila put ovom 20-godišnjem mladiću preko Atlantika. Gligorovski nije igrao mnogo, ali je i to dovoljno da bi potvrdio svoj veliki talenat.

    — Gligorovski je opravdao nade. To je izvanredno brz igrač, eksplozivan, sa veoma opasnim udarcem. Njegov gol protiv Santa Fea — priča trener Partizana — bio je izvanredan. Ono što impresionira kod ovog mladića — to je skok. Odavno nisam video tako nešto. Ima Gligorovski i mana, mnogo još treba da radi, ne zna osnovne elemente, ali je još jednom dokazao da je veliki potencijal,

    Mladi fudbaler nema šta da doda. On je prezadovoljan, a njegova želja da pređe u Partizan (posle ovakvog prijema među igračima) postala je još jača…

  • Uspesi čija se svetlosna snaga daleko rasprostire

    Pet bisera sa raznih meridijana

    Pune su oči i srca „crno-belih“. Taj pehar iz Bogote, taj podsetnik izuzetnog podviga, stoji pred nama i budi uspomene. Vraćaju se sećanja na tih dvadesetak dana lepote i nade, na te dane kada se crno-bela boja tako prijatno lepršala „zelenim kontinentom“. Još jedna istinska kruna uselila se u vitrinu uspomena. A one naviru…

    Bukurešt, Beč, Kazablanka, Meksiko, Bogota… Sutra će se, možda, tražiti mesto za novi pehar?…

    Bukurešt, 1947. Prvo učešće Partizana na jednom zvaničnom turniru u inostranstvu, sa poznatim protivnicima. Pobedili su ITA, Čokanil i ČFR. Prvi bljesak, prvi međunarodni uspeh, prvi pehar…

    Dve godine kasnije, na bečkom Prateru, savladan je čuveni Rapid u meču „koji Beč godinama nije video“. bilo je to onih furioznih 5:2, koji su digli stadion na noge, u finalu ni sudija nije mogao da pomogne, Istina, doprinosi nerešenom rezultatu od 2:2, ali pehar putuje u Beograd.

    Petnaest godina trebalo je Partizanovim fudbalerima, da bi se priča ponovila, ovog puta u Kazablanki, 1963. Real iz Saragose savladan je u odlučujućem meču (4:2) i veliki pehar, dar kralja Maroka Hasana Drugog, primio je kapiten „crno-belih.

    Dve nerešene igre (1:1) sa trnavskim Spartakom i reprezentacijom Meksika, dve pobede od 1:0 protiv Botafoga i 2:1 protiv Gvadalahare — to je put ka četvrtom internacionalnom peharu na Pentagonalnom turniru u Meksiku, januara 1970. A taj turnir bio je po mnogo čemu sličan ovom tek minulom…

    Ovaj peti pehar iz Bogote, možda je najdraži, jer je najsvežiji. Rezultatski je i najubedljiviji. Ali, ima nešto što ga veliča, niz momenata koji ovaj uspeh čine izuzetnim trijumfom.

    Savladani su veliki protivnici, januar je još jednom postao najlepši mesec za „crno-bele“. Imponovao je naš klub igrom, odnosima, ponašanjem. Demonstrirao je, u odbrani, najmoderniju evropsku taktiku i snagu, potvrdio priču o neprobojnosti tog bedema. Ali je umeo da i Brazilcima parira. Imao je u svojim redovima i takve igrače (Đorđić, Vukotić, Đorđević…) čije su akcije zasenile čak i virtuoze, kao što su Žairzinjo, Roberto, Olvedo…

    Krenuo je Partizan na ovaj put bez dva junaka jeseni — Ćurkovića i Katića, ali je smogao snage da istraje. Nove snage ubrzo su pokazale svoju moć, potvrdile verovanje trenera Zeca da će biti dobre zamene. Paunović, Đorđević, Vukotić, Bjeković, Damjanović, Radaković… bili su na standardnom nivou. Đorđić, Pejović, Budišić… u stalnom usponu. Marić, Antić, Petrović, Grubješić, Furtula i Drljača pružili su novi dokaz da su dostojni Partizanovog dresa. Odavno ovaj tim (sa gostima Kneževićem i Gligorovskim) nije imao više dobrih pojedinaca…

    U takvoj situaciji može se govoriti samo o tome da je ova turneja donela novi dokaz o sazrevanju tima. Još jedan podatak da je trener Zec pronašao pravo mesto za svakog pojedinca.

    Imala je publika u Bogoti (a naše fudbalere gledalo je preko 180.000 gledalaca) da to primeti, da proceni. Aplauzi na otvorenoj sceni, opseda hotela, autogrami, komplimenti u štampi, dve neplanirane igre… to su najrečitiji izrazi utiska koji su ostavili „crno-beli“. Partizanov kvalitet još je izražajniji, ako se zna da je Zec imao više problema sa povredama nego ostali. Vukotić, Bjeković, Paunović… nisu igrali punom snagom. Đorđević i Damjanović morali su da se odmaraju po nekoliko dana.

    Partizan je prvi sa 3 boda prednosti. Obasut komplimentima za majstorstvo. Hvaljen za ono (tehniku) u čemu je najteže zadovoljiti ukuse kolumbijske publike. Partizan je ponovio podvig! Otvorio nove vidike, postao jedna od najtraženijih evropskih ekipa. Stigle su nove ponude, ostali su tragovi jednog velikog tima. Ali, nešto će ostati dugo…

    Taj dvostruki trijumf! Druga uzastopna pobeda na „Pentagonalu“. Teško je naći evropsku ekipu koja je uspela da zabeleži trijumf na jednom prekookeanskom skupu. Partizan je napravio jedinstven podvig — on je pobednik dva takva turnira zaredom! A to nije uspelo, do sada bar, ni jednoj evropskoj ekipi!!

    Ovaj peti pehar je najdraži. Ne samo zbog rezultata već zbog definitivnog povratka u vrh internacionalne fudbalske elite. Nema više sumnji — ova generacija je sazrela, ova generacija počinje novi put stare Partizanove tradicije. Bogota 1971. je definitivno slomila sve sumnje, nikada elementi koji nose veličinu jednog kolektiva — u modernom fudbalu — nisu bili brojniji. Simbolični sombrero na njihovim glavama samo je oreolni izraz petog na neki način jubilarnog, internacionalnog podviga ovog kolektiva.

    Zato, bravo momci u crno-belim dresovima! Sa blistavim peharom „Bogota 71“. vratili ste, konačno, sve nevernike.

    Da li će 1971. biti godina vaše definitivne fudbalske afirmacije? Pet pehara u vitrinama obećavaju…