Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Категорија: Fudbal

  • Navijači Partizana ujedinite se!

    NAVIJAČI — PISMA — ŽELJE

    pišem vam u ime jedne velike grupe navijača Partizana, i to onih najvatrenijih. Svi smo mi iz Zemuna i Novog Beograda, a naša jedina strast je fudbal! Tačnije: Partizan!

    Vaš, odnosno naš list, „Partizanov vesnik“, pratimo redovno pa smo mišljenja da bismo i mi, navijači, mogli dobiti malo prostora pa da se i naš glas čuje. Šaljemo vam i dve fotografije pa vas molimo da nam vratite ukoliko ih ne objavite.

    Približava se dan kada će oživeti stadioni širom naše zemlje, dan kada će naš naš Partizan nastaviti ljuti boj u želji da osvoji titulu državnog prvaka i tako obraduje sve nas, svoje verne navijače.

    Reka ljudi krenuće prema stadionu JNA, a među njima bićemo mi, najvatreniji i najstrastveniji sa zastavom, transparentima i drugim navijačkim rekvizitima.

    Ko smo mi? Ko su ti mladi ljudi koji čine armiju Partizanovih navijača, a s pesmom na usnama slave svaku pobedu svojih ljubimaca i koji tako dostojanstveno i sportski primaju poraze?

    Mi smo fudbalski strasnici i verni navijači „crno-belih“, reći će vam svaki od nas: mi smo ti koji sa „crno-belima“ delimo dobro i zlo, radost i tugu. Za sve nas postoji jedna velika ljubav — Partizan!

    U onom „ćošetu“ na „jugu“ stadiona JNA svako od nas zaboravlja svoje ime, zanimanje, brige i svakodnevnicu i svi smo jedno — Partizanovi navijači! Poznajemo se između sebe, a pravo ime niko nikome ne zna. Uostalom, zar je to važno? Ta zar nije dovoljno ono: „Jogi“, „Ćora“, „Krle“, „Malajac“, „Gringo“, „Nole“, „Peda“, „Debeli“, Čeda, Petko i mnogi drugi. To su naša navijačka imena, kojima se mi ponosimo. Svi mi živimo od nedelje do nedelje, od utakmice do utakmice sa parolom:

    Mi smo našem Gojku obećanje dali
Da ćemo ga bodriti kod kuće i na strani…

    Podržaćemo Boru, Pauna, Budu, Gicu, Svemu, Mišu, Daneta, Nešu, Mocu i sve ostale ne bi li nam ti mladići priredili na kraju prvenstva veliko slavlje i dokazali ko je najbolji…

    Zato poručujemo našim navijačima u celoj zemlji da se ujedine pod devizom:

    … Kad Partizan zaigra stadion se trese
Navijači cele zemlje ujedinite se!…

    Mi ćemo pomoći svim navijačima iz unutrašnjosti koji žele da bodre svoj, odnosno naš Partizan, a onima koji su daleko od svojih ljubimaca slaćemo fotografije fudbalera, zastavice, značke, kape i sve ono što spada u znamenje navijača „crno-belih“.

    — Milovan Bakić, učenik druge godine Autom. školskog centra, Zemun, Šajkaška broj 2.

  • Naši čitaoci i idealan tim Partizana

    U novogodišnjem broju našeg lista objavljen je „idealan tim“ Partizana, kao finalni akt proslave 25-ogodišnjice postojanja i rada fudbalskog kluba Partizan.

    I kad i obično: svaka anketa ma kako brižljivo pripremana, čak i ako svojom slojevitošću daje presek vremena, atmosfere i mišljenja, na određen način uznemiri čitaoce i prijatelje i mnoge od njih nagna da nam se jave, bilo da izraze svoje slaganje ili neslaganje ili, jednostavno, da zatraže objašnjenje zašto je ovaj, a ne onaj igrač u najboljem timu Partizana tokom minulih godina jedne četvrtine našeg stoleća.

    Da ne bismo pojedinačno odgovarali svim čitaocima, evo iznosimo šta je bilo presudno za ovakvu kompoziciju tima i zašto u njoj nisu našli mesto Šoštarić, Brozović, Minda Jovanović, Hasanagić, Miladinović, Čebinac, Valok, Atanacković i još neki čija su imena bila po ukusu prijatelja „crveno-belih“.

    1 Ćurković

    IvanĆurković je zahvaljujući igrama koje je pružio tokom tri poslednje godine uspeo da nadvisi čak i Šoškića, koji je u našim i svetskim okvirima veće ime od Ćurkovića, ali ne i bolji golman. Naime, Ćurković u taktičkom smislu toliko unapredio igru golmana da je postao uzor modernog čuvara mreže.

    Danas je Ćurković, uz Engleza Benksa, najbolji golman Evrope! On je u svom šesnaestercu sve više računar, a sve manje golman u onom klasičnom smislu reči.

    Ćurkovićev najveći kvalitet je u tome što sprečava a ne brani gol kao većina golmana. Inteligentan je, pronicljiv kada je u dresu misli kao mačka i gotovo se ne da iznenaditi. Rečju golman van serije i konkurencije!

    2 Belin

    BrunoBelin je bio i ostao „najplemenitiji bek“ koji je fudbalskom sportu uopšte poznat. Sve je kod njega bazirano na tehnici, veštini i brzini. Fudbal je igrao lakoćom majstora, pa otuda i utisak da svoju snagu nije ni koristio. Imao je izuzetnu tehniku oduzimanja, a grubost mu je do kraja karijere ostala nepoznata.

    Belin je uz Branka Stankovića iz Crvene zvezde bio preteča beka današnjice, beka koji ne dejstvuje samo u defanzivnim zadacima, već spretno organizuje igru svoga tima pospešuje napada, pa ga čak i završava. To sve nije posedovao Miroslav Brozović, koji je bio veliki bek u ondašnjem shvatanju fudbala, ali ne u ovom današnjem smislu.

    3 Jusufi

    Fahrudin Jusufi je trajno ušao u istoriju jugoslovenskog fudbala kao bek svetskog potencijala. Bio je čvrst kao kremen, umeo je da se bori kao lav, da oduzima lopte i da ih u smučarskom slalomu donosi do protivničkog šesnaesterca i podaruje saigračima.

    Fascinirao je kao tehničar i fudbalski znalac i po tome je odmah upadao u oči. Na svim meridijanima bio je priznavan kao „evropski Džalma Santos“ toliko je virtuozno delovao na terenu da je najviše priznanja primao i od navijača iz rivalskih tabora.

    Svoju visoku internacionalnu klasu potvrdio je i po odlasku u Zapadnu Nemačku.

    4 Čajkovski

    Zlatko Čajkovski: Za mnoge stručnjake je to najbolji jugoslovenski igrač svih vremena. Bio je najubedljivija ličnost na fudbalskom terenu. Igrao je fudbal sa zanosom i strašću koju još niko posle njega nije ponovio. Znao je mnogo, davao je još više. Imao je neizmerenu izdržljivost, posedovao je veštinu koja je oduševljavala i nikad se nije predavao.

    To je najpopularniji jugoslovenski igrač u svetu! Voleli su ga navijači, cenili novinari, oduševljavali stručnjaci. Uz Bobeka, Miloša i Zebeca činio je igrački kvartet najviše međunarodne klase. Oni su proslavili Partizan na svim meridijanima.

    5 Paunović

    Blagoje Paunović: Uz Ćurkovića jedini igrač današnje generacije koji je našao svoje mesto u „najidealnijem timu“ Partizana. Paunović ima takva igračka svojstva da je teško zamisliti veću kompletnost. Brz je, ima odlične reflekse, sjajno igra glavom, odlično se postavlja, vrstan je tehničar, oseća igru i podjednako dobro dejstvuje i kad obavlja defanzivne zadatke kao i kad započinje akcije napada.

    UZ Holcera je nezamenljiv član odbrane državne reprezentacije, a u Partizanu sa Ćurkovićem čini nepremostivi bedem za svaki napadački red. Centarhalf najvećeg formata!

    6 Vasović

    Velibor Vasović: u danima kada je branio boje Partizana i državne reprezentacije bio je igrač bez premca. Suvereno je vladao prostorom pred svojim golom, ali je povremeno znao opasno da ugrozi protivnička vrata.

    „Vaske“ je jedan od onih koji su dobili najviše glasova u našoj anketi, što je dokaz da su ga svi visoko cenili. Pravi igrač savremenog fudbala! Uporan, neustrašiv, snažan, nesavladljiv i oštar. Imao je svoj stil u igri. Delovao je sirovo, tvrdo, ali je zato bio uvek dostižan, gotovo da je sve duele rešavao u svoju korist, a kada bi on bio savladan gol je bio neminovan.

    7 Kovačević

    Vladimir Kovačević je još kao junior mnogostrukošću svoga talenta umeo da ukreše divljenje u očima gledalaca. Bilo je svima jasno da će taj dečak krhke konstitucije izrasti u pravog asa.

    Kovačević je fudbalski strateg najvećeg formata. Sve je video, pa čak i predviđao u deliću sekunde i donosio rešenja koja su bila nevidljiva i mirnom posetiocu na tribinama.

    Bio je suptilan tehničar sa prefinjenim smislom za igru i kombinacije, a umeo je da postiže golove s lakoćom rođenog golgetera.

    Da ga je priroda obdarila većom izdržljivošću i snagom u Kovačeviću bismo imali najkompletnijeg, najinteligentnijeg i, svakako, najboljeg igrača svih vremena. Boljeg čak i od Bobeka!

    8 Milutinović

    Miloš Milutinović je bio trio igrač: centarfor ili polutka, a na desnom krilu igrao u reprezentaciji i samo nekoliko puta u Partizanu.

    Igrao je pet godina u crno belom dresu i za to vreme je stekao visoku internacionalnu afirmaciju. Bio je umetnik lopte, veštak, maštoviti kombinator i neumoljivi strelac.

    Miloš je najbolji golgeter Partizana ako se uzme u obzir broj odigranih utakmica i postignutih golova. Oduševljavao je lakoćom, znanjem i umećem. Sve je kod njega bilo skladno, elegantno, bez napora…

    9 Galić

    Milan Galić je bio igrač ekstra klase, ali ga svi nisu cenili u meri koju su zasluživali njegova obdarenost i ostvarenja na terenu.

    „Gale“ je bio odličan tehničar, spretan dribler i nepogrešivi strelac. Imao je prodornost strele. Njegova brzinska reakcija je bila fenomenalna. Sve je radio u punom sprintu i protivničke odbrambene igrače je ostavljao bespomoćnim.

    Malo je igrača koji su toliko osećali igru, tražili je i pri svemu tome uvek išli na najjednostavnija rešenja. Galićeva veličina je u tome što nikad nije voleo jevtine efekte, već je pred sobom imao samo jedan cilj: protivnički gol!

    10 Bobek

    Stjepan Bobek: Prvi i do danas jedini priznati majstor fudbala. Tako visok stepen fudbalske intelegencije još nije viđen u našoj zemlji.

    Bobek je mogao sve da učini sa loptom, a njegov kreatorski odnos prema igri ostao je do danas nedostignut. „Štef“ je bio i ostao istinski fudbalski hudožestvenik. On je oplemenio i obogatio fudbalsku igru, dao joj je ono što pre njega nije mogao niti znao.

    Savremenici iz Bobekovih dana i danas su spremni da ustanu kada govore o njegovoj fudbalskoj veštini.

    11 Zebec

    Branko Zebec: Dugo se verovalo da je Zebec prevashodno igrač izvanrednih fizičkih mogućnosti. Međutim, vremenom Branko je eliminisao takva mišljenja i naterao sve prijatelje fudbala da ga uvažavaju kao igrača izvan kategorije.

    Zebec je bio sjajno krilo i izvanredan centarhalf. Šta je igrao bolje teško je reći. Uostalom, tako veliki igrač na svakom mestu pruža mnogo, jer je i njegova sveukupnost bila nemerljiva.

    U Partizanu Zebec je doživeo svoju punu afirmaciju, bio nezamenljiv član reprezentacije i u dva maha je branio boje najboljeg tima Evrope. Jedan od onih koji se ne zaboravljaju.

  • Kup osvajača jugokupa ovog leta!

    „Partizanov vesnik“ predlaže: Učestvovali bi Partizan, Zvezda, Dinamo, OFK Beograd, Hajduk i Vardar

    Redakcija našeg lista odlučila je da predloži Takmičarskoj komisiji FSJ da se ovoga leta, povodom proslave 30-godišnjice narodne revolucije, organizuje turnir osvajača Kupova Jugoslavije, odnosno nosilaca pehara druga Tita.

    Poznato je da je tokom 23 godine ovog takmičenja samo šest klubova osvajalo dragoceni trofej: Crvena zvezda, Partizan, Dinamo, OFK Beograd, Hajduk i Vardar.

    To bi bio doprinos fudbalske organizacije proslavi 30-godišnjice Revolucije, koja će tokom ove godine imati brojne manifestacije u svim oblastima, pa, dakako, i u sportu.

    Pobednik ovog turnira dobio bi veliki pehar Saveza udruženja boraca NOR-a Jugoslavije.

  • Nov vid saradnje

    Partizan stiče prijatelje među malim klubovima

    — Druže Vilotiću — obratio se pre nekoliko dana jedan mladi trener iz unutrašnjosti upravniku Partizanove škole — došao sam da vas zamolim da mi pomognete. Imam u podmlatku jednog izuzetno talentovanog mladića, sa kojim bih hteo posebno da radim. Pa vas molim da ga vidite pa da mi date uputstva kako sa njim dalje da radim…

    Razgovor je trajao dugo, ali je ovo bila suština. Dijalog koji nam je otkrio jedan novi, obostrano izuzetno korisni, vid saradnje između Partizana i nekih klubova iz unutrašnjosti.

    Mladi tim Partizana veoma često gostuje u Čačku, Valjevu, Kostolcu, Golupcu, Inđiji… Treneri Atanacković, Vilotić, Damjanović, Vukelić … koriste svaku priliku da bi gledali mlade fudbalere iz drugih mesta. Uspostavljaju kontakt, razgovaraju. Ali, njihov cilj nije da „traže talente“. Jednostavno: oni žele da vide, uporede, izmenjaju iskustva. Veoma često na licu mesta pomognu nekom anonimnom stručnjaku, daju savet, upoznaju ga sa sistemom rada u Partizanu, ili mu daju plan rada… Stvara se jedno poverenje, koje već rezultira.

    Na poziv trenera Njegoša iz Lovćenca Krivokapića, Vilotić će prisustvovati jednom treningu ovog tima, staviti primedbe, dati savete. I, saradnja će se nastaviti. „Crno-beli“ su načelno prihvatili da gostuju u Čačku, sa prvom ekipom, podmlatkom i pionirima! To će biti prva zvanična utakmica pionira u ovom gradu. A to nisu jedine akcije…

    Normalno, iz ove saradnje i Partizan će imati koristi. Mladi fudbaleri, koji žele afirmaciju, imaće već jednu „preporuku“. U njihove mogućnosti biće upućeni Partizanovi stručnjaci, biće pod kontrolom i na uvidu. I, naravno, najpre će imati šansu u crno-belom dresu! Nije to obaveza, niti patronat, ali: iz saradnje i pomoći oba partnera će imati koristi. Tim pre, što su Vilotić i Damjanović uveli još jednu novinu: u vreme zimskog i letnjeg raspusta, svi ti mladi talenti, sa kojima „crno-beli“ sarađuju, mogu da dođu u Beograd i, bez ikakvih obaveza, vežbaju sa mladim igračima Partizana.

    Saradnja, koja poprima nove komponente, stalno se proširuje. Trenutno u Srbiji, BiH i Crnoj Gori ima preko tridesetak klubova, kojima Partizan pomaže u usmeravanju rada sa najmlađima.

    — U svemu tome ne tražimo korist — kaže trener Damjanović. — Želimo da pomognemo. Stručnjaci moraju da sarađuju i pomažu jedni drugima. U interesu fudbala, zbog sopstvenih ciljeva. Trenutno, nama pred Vijaređo trebaju pojačanja. Odazvali su se svi oni, kojima smo se obratili. Nastojaćemo da tu saradnju proširimo.

    Da Partizan ne ide pogrešnim putem (kojim se ranije često služio, pa nailazio na „zatvorena vrata“), pokazuje i ovaj primer: Na poslednjem sastanku Uprave stručni štab je predložio da u Vijaređo, o trošku Partizana, putuju jedan ili dva, mlađa trenera iz unutrašnjosti, koji na drugi način ne mogu da prisustvuju ovom najeminentnijem skupu mladih fudbalera!! Da budu gosti Partizana. To je turnir na kome se može dosta naučiti, stepenica sa koje taj mladi stručnjak može više da vidi i, kasnije, primeni u svom klubu. Zaista, nesvakidašnji vid saradnje, korak koji nagoveštava izvanredne mogućnosti odnosa među stručnjacima.

    Treneri „crno-belih“ će vam reći da je prilično dugačka lista onih, kojima bi trebalo pružiti takvu šansu. Jer: saradnja je izvrsna sa Borcem iz Čačka, Metalcem iz Valjeva, Radničkim (Šabac), Paraćinom, Lovćencom, Slobodom (T. Užice), Smederevom, Lučanima, Negotinom…

    Ko će biti gost u Vijaređu? Kolarević, Ivanović, Dimitrijević, Mihajlović, Krivokapić, Brković, Basorović … trenutno nije ni važno. Bitna je ta saradnja, ta briga velikog kluba o neafirmisanim stručnjacima, ta želja da im se pomogne.

    Partizan je startovao jednim vrlo simpatičnim gestom. I ispravnim putem: pomagati stvaranju stručnjaka i talenata, da bi se blagovremeno pravilno usmeravali, Jer, samo tako može se trasirati put zdrave saradnje. Pomagati male, da bi se ta pomoć jednog dana vratila. A da ovaj klub nije ušao u ovo sa računicom dobiti, potvrđuje podatak da je saradnja ostvarena sa klubovima za čije igrače, bar u ovom trenutku, „crno-beli“ nisu zainteresovani!…

  • „Praksa je pokazala da je lekar neophodan, a ne maser!…“

    … to su reči Dragana Papovića, tehničkog direktora Partizana — Povodom neodlaska Atanackovića i masera Stojića u Južnu Ameriku

    Prijatelji fudbalskog sporta zapazili su da je ekspedicija „crno-belih“ pošla na dugu turneju po zemljama Južne Amerike bez pomoćnog trenera i masera. Istovremeno je zapaženo da se u vođstvu puta nalaze tri člana Predsedništva Upravnog odbora kluba: Miša Nikolić, Đuro Đurašković i dr Vlastimir Golubičić.

    Naša redakcija, a i fudbalski klub, primili su brojna pisma simpatizera sa pitanjem kako je i zašto do toga došlo.

    Da bismo doznali čime je inspirisana takva odluka najužeg rukovodstva kluba obratili smo se najmeritornijoj ličnosti — Draganu Papoviću, tehničkom direktoru Partizana.

    — Pre svega nije tačno da u vođstvu puta imamo tri člana, već samo dva, objašnjava Papović. Mi smo dr Golubičića poslali kao lekara, odnosno zamenu dr Ristiću, koji je bio sprečen da putuje.

    Uostalom, naše iskustvo vam govori da je neophodno da uz ekipu bude lekar i mišljenja smo da je takva ličnost važnija od masera. Uostalom, naš klub nikad nije vodio fizioterapeuta, već smo na licu mesta uzimali masera, čije smo usluge plaćali četiri dolara i tako rešavali taj problem.

    — Zar Atanacković nije bio neophodan budući da je ekipa otišla na pripreme, a turnir i utakmice su sastavni deo toga plana?

    — U prošlosti Partizan nikada na put preko Atlantika nije vodio pomoćnog trenera, pa, verovatno, zato ni ovoga puta nismo napravili taj presedan. Uostalom, to je isključiva nadležnost trenera Gojka Zeca i mi u to ne želimo da se mešamo. Ako bi on iduće godine, poučen ovim iskustvom zahtevao da uz sebe ima asistenta, drugi trener će putovati.

    Dragan Papović nam je objasnio čime je uprava kluba bila rukovođena pri odlučivanju rukovodstva za put u Južnu Ameriku.

    Ostaje da se sačeka kakva će iskustva članovi ekspedicije „crno-belih“ doneti sa ovog puta, pa, eventualno, praviti korekcije prilikom narednih turneja.

    Da bi naši čitaoci imali kompletnu situaciju razgovarali smo sa „drugom stranom“ — Atanackovićem i maserom Brankom Stojićem.

    Moje nije da postavljam pitanje zašto ne idem sa ekipom, objašnjava Aca Atanacković, već da radim. Uostalom, neću biti ništa siromašniji bez 400 dolara, a sve te zemlje sam video.

    Branko Stojić je pun žuči. Smatra da je prema njemu učinjena nepravda.

    — Mišljenja sam da je sprečenost dr Ristića moja šansa, kaže maser Stojić. Kada sam doznao da ne putujem, shvatio sam da se moj rad ne ceni i odlučio sam da podnesem ostavku. Volim Partizan, žao mi je što odlazim, ali moja odluka je neopoziva.

  • Princip pariteta

    Pred konferenciju FSJ

    Krajem februara meseca u Ljubljani će se održati godišnja konferencija Fudbalskog saveza Jugoslavije od koje profesionalni i amaterski fudbalski sport mnogo očekuju.

    U nizu problema koji očekuju rešenja od najvišeg organa fudbalske organizacije dominira pitanje strukture budućeg Fudbalskog saveza Jugoslavije.

    Promene u društveno-političkom životu naše zemlje imaju vrlo jasan i određen eho i u sportu. Tako ćemo, sledeći strukturu federacije, i u fudbalskoj organizaciji imati zastupljen princip pariteta republika i pokrajina.

    Međutim, interesantno je napomenuti da u drugim sportovima taj princip neće biti tako striktno poštovan kao u fudbalu. Recimo u Vojvodini je smučanje sportska disciplina za koju gotovo ne postoji interes, pa samim tim ni potreba pariteta sa, recimo, SR Slovenijom. I to je sasvim logično.

    Ali, kada je u pitanju fudbal, onda svi žele ravnopravno učešće, svi hoće da budu pitani ili da odlučujuće utiču na politiku Fudbalskog saveza Jugoslavije. I tako će se dogoditi da SR Crna Gora, koja ima 23 fudbalska kluba, bude zastupljena istim brojem članova u novom Upravnom odboru FSJ kao i Hrvatska (u kojoj je prvi put odskočila lopta i koja ima takvu tradiciju) i Srbija koja broji preko hiljadu klubova (samo Beograd ima 123 registrovana fudbalska kluba).

    I sad se opravdano postavlja pitanje da li je baš neophodno insistirati na principu pariteta u fudbalskoj organizaciji ako to neće biti dosledno sprovođeno u drugim sportskim organizacijama? Ili: fudbal toliko duboko zadire u naše ljude da svi žele da budu u njemu, odnosno da pa određeni način budu kreatori politike njegovih organa bez obzira na prošlost, tradiciju, sadašnje stanje, masovnost…

    Nedavni sastanak sportskih novinara Beograda sa predstavnicima JSOF-e (predsednikom M. Prelićem i teh. sekretarom M. Erceganom) i Socijalističkog saveza Jugoslavije (Beno Zupančič) nije uspeo da ubedi prisutne u neophodnost poštovanja principa pariteta.

    U ovom trenutku je neizvesno da li će fudbalska organizacija tražiti analogiju kroz strukturu federacije? u svakom slučaju utisak je da nam je forma važnija od suštine, pa otud i opravdana bojazan da su akutni problemi fudbala u drugom planu.

  • Normalna stvar

    KOZERIJA

    Što se mene tiče, ja sam još pre mesec dana bio savršeno siguran da ćemo i u Bogoti zauzeti prvo mesto. a evo zbog čega.

    Prvo i prvo, „Partizan“ je navikao da osvaja prva mesta, a navika je, što se kaže, druga priroda. I da želiš, ne možeš je se lako otresti. Dakle, već po navici crno-beli su morali biti prvaci.

    Drugo i drugo, klasni i idejni sastav turnira u Bogoti je bio kao stvoren za naše momke. Naši protivnici su, još u fundamentu, bili predodređeni da izgube, da počnemo redom:

    „Partizan“ je sasvim glatko pobedio „Milionarios“! Nije ni čudo, jer su partizani uvek lako izlazili na kraj sa milionarima. Da se dotični tim zvao i „Milijarderis“ ne bi mu ništa pomoglo.

    Crno-beli su takođe „uzeli meru“ klubu Santa Fe (što, u prevodu, znači Sveti Fe), iako je imenovanom svecu neštedimice pomagao Šekularac lično. Međutim, kao i uvek, naučni i revolucionarni tim porazio je religiozni i to sa 3:1.

    Što se tiče brazilske ekipe „Botafogo“ i tu mi je bilo kristalno jasno da on, sirotan, nema šta da traži od „Partizana“. Jer, notorna je činjenica da crno-beli fudbaleri lako igraju sa timovima čije ime počinje slovom B. (Beograd, Bor…). Prema tome, „neki Botafogo“ iz Brazila zaista nije imao nikakve šanse protiv naših Beograđana i to u Bogoti. Pogotovo ako se zna i drugi podatak: da je isti „Botafogo“ naša stalna mušterija i da svake zime dolaze tamo gde je „Partizan“, da mu ovaj overi semestar.

    Jedino me je zabrinjavao tim „Kali“ kad sam naučio da je Kali ime jedne boginje i to vrlo lepe. Pošto sam znao da su naši momci osetljivi prema lepim ženama — to sam se i malo pribojavao njihovog susreta. Na sreću, naši dečaci su uspeli da obuzdaju svoj kavaljerski duh, te su i ovde osvojili bod.

    Sve u svemu, zauzeće prvog mesta u Bogoti me nije naročito impresioniralo — shvatio sam to kao jedno rutinsko obavljanje dužnosti. Čak, po meni, „Partizan“ i nije morao da poteže toliki put. Mogao je lepo da sroči pisamce, otprilike sledeće sadržine: „Cenjeni prijatelji, da ne bi za džabe obijali noge i gubili dragoceno vreme oko nepotrebnih formalnosti, najlepše vas molim da nam odgovarajući pehar i odgovarajuće dolare pošaljete na stadion JNA…“

    No sad, šta je, tu je. Valjda će se u vitrinama naći mesto i za ovaj pehar!

  • Još jedan latinski podvig

    KROZ NAŠU LUPU

    Treba li reći da se u Latinskoj Americi igra najbolji fudbal na svetu!? Za milione na tom kontinentu fudbalska igra je uzvišena stvar! U toj strasti oni se na poseban način, prazne. Niko ne ume tako da se raduje i toliko da pati na stadionu kao Južnoamerikanci.

    Za većinu od njih žene, muzika i fudbal su prava stvarnog života. Oni malo jedu, još manje piju. Za njih je kaplja alkohola varnica za ludilo. Ali, zato se on opijaju — fudbalom. U ovoj igri oni doživljavaju svojevrsne ekstaze, delirijum groznice koji ne poznaju fudbalski strasnici na ostalim delovima naše planete.

    To je fudbal čiju lepotu uramljuju naše oči: fudbal improvizacije, briljantne tehnike, fantazije, živosti i brzine. Tri brazilske i jedna urugvajska titula svetskih šampiona najbolje potvrđuju supremaciju južnoameričkog fudbala.

    Prošle godine u ovo isto vreme Partizan je u Meksiku na čuvenom Pentagonalu u Siudad Meksiku osvojio prvo mesto i tako na ubedljiv način doprineo reafirmaciji jugoslovenskog fudbala u tom delu sveta. Recimo još da je tada, na tom turniru, glavni favorit bio slavni tim Brazila, Botafogo, koji u svojoj ekipi ima čitavo sazvežđe fudbalskih umetnika, zatim državna reprezentacija Meksika, domaća Gvadalahara i tek na četvrtom mestu bio je naš Partizan. Međutim, Beograđani u crno-belim dresovima nisu tako mislili. Htela su da se dokažu u jednoj tako jakoj međunarodnoj konkurenciji i — uspeli su.

    Ove godine Paunović, Bora Đorđević i njihova družina učestvovali su na Pentagonalu u Bogoti, glavnom gradu Kolumbije. Domaćin, ambiciozni klub Santa Fe u kome je trener naš internacionalac Toza Veselinović, a prvi igrač Dragoslav Šekularac, želeo je da na ovom turniru osvoji pehar. Iste pretenzije imao je i Botafogo (uz još onu želju dugu godinu dana: da se revanšira Partizanu za prošlogodišnji poraz!), dok je Gojko Zec smerno najavio da vodi ekipu na pripreme, ali da to ne znači da će rezultati njegovog tima biti u drugom planu. Inteligentni i oprezni trener „crno-belih“, po običaju, bio je diskretan. Uostalom, to je u njegovoj prirodi, jer razmetljivost mrzi iznad svega.

    Taj tihi dolazak u Bogotu učinio je da je Partizan posle neočekivanog trijumfa ispraćen sa pompom, pažnjom i zahvalnošću koji su prelazili sportske okvire. Eto još jedne potvrde koliko su sportisti dobri ambasadori svoje zemlje.

    Ali, vratimo se uspehu „crno-belih“. I priznajmo: niko od nas to nije očekivao. Prvo što je Partizan posle trijumfa u Meksiku sada smatran autentičnim predstavnikom najkvalitetnijeg evropskog fudbala, pa samim tim i opasnim protivnikom, a drugo, ekipa je odletela bez kapitena Ivana Ćurkovića, golmana najviše klase i oslonca tima, kao i bez Ilije Katića u ovom trenutku nezamenljivog igrača srednjeg reda. Bio je to svojevrstan hendikep za „crno-bele“ pred njihov start u Bogoti. Međutim, radosne vesti nisu prestajale da nas zapljuskuju i tako smo se još jednom osvedočili koliko je vitalan današnji tim Partizana, kako ima visok moral, koliko je profesionalan i vešto vođen.

    Zato je ponovni uspeh nova radost za prijatelje „crno-belih“ i pravi vesnik onoga što ovog proleća očekujemo.

  • Ne igramo samo za ovaj trenutak, već za renome i ugled Partizana

    Levi bek Partizana Milan Damjanović piše „Partizanovom vesniku“ iz Bogote

    (Bogota, januara) — Kada budete čitali ovo pismo znaće se pobednik „Pentagonala“, znaće te da li smo izvanredno prvi, ili hrabro drugi, na turniru koji je okupio veliko fudbalsko društvo.

    Impresioniram sam i polaskan ugledom i renomeom koji ovde uživamo. Na svakom koraku dočekuju nas i ispraćaju kao šampione, kao izuzetne goste. Nema u tim susretima, u tim kontaktima, oficijelne patetike. Naši domaćini su ljudi koji svakog čoveka postavljaju na mesto koje zaslužuje — i tako se prema njemu i ophode.

    Čudni su utisci sa ovakvih putovanja. Čini se da su 24 časa leta avionom ne mogu da zaborave. A već sutradan, posle prespavane noći, život počinje normalno, kao i u Beogradu, navike se osim u malim izuzecima ne menjaju.

    Rad

    Rad je i ovde u Bogoti formula života fudbalera Partizana. Treniramo, analiziramo proteklu utakmicu, spremamo se za sledeću. Sve što činimo planirano je do tančina. Zec ovde u Bogoti isti je kao onaj u Beogradu. A to znači da radimo maksimalno disciplinovano. sa maksimumom volje.

    Kada je fudbal u pitanju kod nas je prisutan i jedan novi motiv: kao nikada osećamo šta znači biti član Partizana, osećamo šta znači igrati ne samo za ovaj trenutak i već i za onaj godinama stican renome i ugled Partizana.

    I sada, pred utakmicu protiv Botafoga, mogu slobodno reći da Partizan može slabo da igra, ali ne može da igra neborbeno, bez volje, bez žara. To je danas veliki kvalitet naše ekipe.

    Šekularac

    Mene je posebno obradovao susret sa Šekularcem. Igrali smo nekada zajedno, igrali smo i jedan protiv drugog. Bili smo uvek ljuti protivnici, ali i veliki prijatelji. Pre neko veče iskoristili smo slobodno vreme i posedeli u jednoj kafanici. Šeki, emotivan kao uvek, poče priču:

    — Koliko smo puta sedeli ovako zajedno u „Maderi“ i nikada nismo osetili to kao nešto izuzetno, nešto što se ne zaboravlja, A sada, odavde, najbolje osetiš koliko nam je u stvari ta beogradska svakodnevnica draga…

    Šeki još uvek dobro igra. Ne krije da su za njega ovi dani boravka Partizana u Bogoti i onaj „tranzit“ Crvene zvezde kroz Bogotu, trenuci koji nemaju svoju cenu.

    U celoj onoj gužvi na utakmici protiv Santa Fea, kada se zbilja nije znalo ko na koga sa kakvom namerom nasrće, Šeki i golman Sanković ostali su po strani. Posle utakmice Šeki mi je pola u šali, pola u zbilji, rekao:

    — Gico, pričaj kada se vratiš u Jugoslaviju da može i neka gužva da prođe, a da se u nju Šekularac ne umeša.

    Ovde je i Toza Veselinović. On se oseća kao domaćin, plašio nas je pred utakmicu protiv njegovog Santa Fea, iako, sam, nije verovao u pobedu svoje ekipe.

    Igra

    Znam da vas najviše interesuje kako igramo. Daleko je od pameti tvrditi da nam Katić i Ćurković ne nedostaju. Međutim, moram da podvučem da smo položili ispit, da nas je odsustvo dvojice izvrsnih fudbalera, ključnih za našu igru, mobilisalo do te mere da iz sebe izvlačimo i poslednji atom snage i veštine.

    Golmani, i Drljača i Furtula položili su ispit. Šteta što se Drljača povredio. Godinama je čekao tu šansu — i kada mu se ukazala prilika kost na nozi je napukla. Za fudbalera nema veće nesreće.

    Doputovao je Nišlija Knežević, To je veliko pojačanje za naš tim, ali, moram reći da nas je Furtula sve iznenadio. Neiskustvo je nadoknadio srcem, hrabrošću, videlo se, bio je rešio da pogine ako treba, ali da dobro brani. I branio je odlično.

    Mi u odbrani znali smo da iza nas ne stoji Ćurković i bez obzira na poverenje u Drljaču i Furtulu, igrali smo sa dozom opreza. Nismo, takoreći, učinili ni jednu grešku.

    Zvezda

    Sreli smo se u Bogoti sa fudbalerima Crvene zvezde. Bio je to srdačan, topao, prijateljski susret. Proveli smo uglavnom zajedno taj dan. I mi i oni mislimo isto: lepe su, korisne ove turneje, ali kod kuće nam je ipak najlepše. Topliji mi je onaj sneg kod kuće nego ovo sunce u Bogoti. Možda bi zimu trebalo drugačije planirati. Nije to nostalgija, već želja za racionalnijom računicom.

    Nisam ja jedini koji tako misli.

  • Lep gest Radničkog i Pobede

    Ekspedicija „crno-belih“ otisnula se na južnoameričku turneju hendikepirana. Ivan Ćurković i i Ilija Katić obukli su vojničku uniformu u trenutku kada je tim stekao svoju fizionomiju igre i kada odsustvo svakog pojedinca može da bude kobno. Na put su krenula dva mlada, neiskusna golmana, Drljača i Furtula, i da nesreća bude veća Drljača je povređen i morao je da se vrati kući. Partizan je zatražio pomoć od Nišlija, koji su bez razmišljanja omogućili svom golmanu Miodragu Kneževiću da otputuje u Bogotu. Tako su ispunjene i želje navijača Partizana i Kneževićeva davnašnja — da obuče crno-beli dres.

    Isto tako sa Partizanom je otputovao na turneju i napadač prilepske Pobede, talentovani Gligorovski, fudbaler koji je izjavio da mu je životna želja da zaigra za naš tim.

    U svakom slučaju saradnja „crno-belih“ sa ovim klubovima zaslužuje samo pohvale.