Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Ознака: Aleksandar Atanacković

  • Za titulu prvaka nije dovoljna samo želja

    Da li su naši fudbaleri propustili veliku šansu da osvoje prvo mesto?

    Za mnoge je plasman „crno-belih“ fudbalera u ovom prvenstvu — neuspeh. Za mnoge više se i nije moglo. Prvi rezultate gledaju kroz prizmu one čaršijske krilatice izrečene na startu: „sad ili nikad“, drugi se okreću brojnim malerima, koji su iskovali ovaj plasman. I jedni i drugi imaju svoje argumente…

    Pa, da li je ovo adekvatan plasman? Da li su naši fudbaleri zaista prokockali šansu? Odgovor: Hajduk i Željezničar su trenutno bolji timovi, Partizan ih je mogao preteći samo izuzetnim podvigom, uz previše sreće. Jesenji plasman je samo vrtoglavi let u visinu, u ovom trenutku zavaravajući argument onih koji misle da je Partizan postigao neuspeh.

    Partizan je, možda, i mogao da trijumfuje, ali da su „sve vodenice mlele“ u njegovu korist. Ovaj tim, nažalost, nije dovoljno jak da bi mogao da niveliše toliko hendikepa i nepravdi, čega nije bio pošteđen ovog proleća. Želje su bile prevelike, mogućnosti skromne, a oni „sporedni momenti“ banalno opori.

    Bilans

    Kako objasniti pad u finišu? Da li nesrećnim (i psihološkim) okolnostima, ili iscrpljenošću već pretovarenog tima?

    U ovom trenutku nije bitno da li će naši fudbaleri biti treći četvrti ili peti (mada svako mesto ima svoju „beneficiju“) — to je realni domet, odraz stvarnih mogućnosti. Ne ovog tima, već okolnosti u kojima je taj plasman izboren. Partizan, jednostavno, nije mogao da izdrži trku, nije imao snage za više, niti je bio kadrovski spreman (čak ni u psihološkom smislu) da istraje.

    Titula jesenjeg prvaka samo je nagoveštaj koliko je ta mala četa mogla, da je ostala neokrnjena. Odnosno dokaz da nije dovoljno samo 11 fudbalera da bi se osvojio neki veliki trofej!

    Oazu radosti predstavlja međunarodni bilans nekoliko izuzetnih podviga ove generacije. Dokaz više da ona može, da ona jeste vrednost ali da je suviše malobrojna da bi izdržala jedan maratonski ispit kao što je šampionat.

    Za Partizan je uspeh samo ako je prvi. To je aksiom velikog kluba. Kroz tu prizmu ovo je neuspešan finiš. Međutim, ako se sagleda pravo stanje stvari tada je bilans vrlo solidan. Jer, Partizan se može „pohvaliti“ podacima koji bi i Hajduka (novog prvaka) srušili: banalno oštećen sudijskim odlukama hendikepiran mnogim povredama i neočekivanim kadrovskim promenama. Konačno, u finišu, kada su sve nade za prvim mestom potopljene nestalo je i ambicija, tako da taj finiš i nije pravi odraz vrednosti.

    Nedaće

    Partizan nije uspeo. Možda bi pokleknuo i sa Ćurkovićem i Katićem. Ali, voditi borbu za titulu, a istovremeno ostajati bez ključnih igrača, napor je kome bi teško odoleo i jedan Real ili Honved iz najslavnijih dana.

    Jesen je završena na prvoj poziciji. A onda su otišla dva temelja tima, igre, taktike — Ćurković i Katić. Tim je ostao sa 14 igrača! Trener Zec je pokušao da „spasi što se spasti može“ doveo je neke nove snage ali je to bio samo pokušaj davljenika.

    Teže je povređen i drugi golman Drljača. U „mini“ prelaznom roku niko nije našao razumevanja za „crno-bele“. Počeo je polako i drastično da se otplaćuje „kredit“ višegodišnjoj slaboj politici sa igračkim kadrom. Marković, Mitrović, Živaljević, Marić… to su samo pokušaji, nedorečene vrednosti i povremene zablude. Đorđević i Damjanović bili su često povređeni — u toj situaciji stručni štab je morao da stvara nov plan igre, kompoziciju, sistem… A nesreća je bila u tome što je ovaj tim imao dobre glumce u epizodnim ulogama, i u temeljima možda, ali ne i u onim rolama koje predstavljaju kreativni čin igre!

    U trenucima kada je bila neophodna kompletna mobilnost plaćani su cehovi malerima. Tim, koji se borio za prvo mesto, koji je perjanica našeg fudbala — često nije imao gde da trenira! Naši fudbaleri su samo gosti na stadionu JNA! Na glavnom terenu se po kiši ne sme vežbati, pomoćni je najčešće zauzet. Koliko puta su Zec i Atanacković morali da menjaju plan treninga, zbog nedostatka terena!?

    Uz sve to i — sudije! Drastično i banalno je oštećen ovaj tim protiv Čelika OFK Beograda Radničkog (K)… A njegova snaga, u ovom trenutku, nije takva da može da eliminiše i ove hendikepe. Partizan je jedini naš tim čiji je fudbaler isključen zbog šutiranja lopte u aut! (Bjeković). Plaća li ova generacija „crno-belih“ neke (i nečije) ranije dugove?

    Najzad: teško je naći prvoligaša koji nije iskoristio toliko šansi, a koji je primio golove iz bezopasnih situacija kao Partizan. Preveliki napori dekoncentrisali su napadače (Bjeković, Vukotić i Antić), koji su izneli breme na svojim plećima, slab golman uneo je nemir u odbranu.

    Istine

    Partizan je, međutim, jak zbog toga što se smelo okreće sopstvenim slabostima. A njih je bilo…

    Izbor igrača, nedopustivo je skučen za jedan takav kolektiv. To je osnovni uzrok neuspeha. U mladom timu nije bilo igrača na koga bi se Zec mogao osloniti, da li on nije imao poverenja u te mladiće, ili oni zaista ne obećavaju — to je tema za razmišljanje rukovodstva. Ali u grču borbe za prvo mesto njima se nije ni mogla pružiti prilika…

    Partizan, među igračima, a posle odlaska Ćurkovića, nema ličnost koja bi mogla da preuzme ulogu vođe tima na terenu. Otuda se olako gubi sigurnost, otuda stihija i nervoza. Previše emotivan tim, koji ne ume (kao Crvena zvezda na primer) da stiže rezultat.

    U pojedinim fazama prvenstva tim je (često) delovao neborbeno, komotno i neodgovorno. Jesenja hegemonija, kao da je jenjavala, kao da su međunarodni uspesi (Bogota, Španija) uljuljkali tim, stvorili uverenje lažne veličine. A to je najrečitiji dokaz da ovaj tim psihički nije zreo, da ima previše igrača koji život fudbalski ne prihvataju kao obavezu stalnog dokazivanja.

    I možda, odlučujući odraz slabosti unutar tima — nemoć protiv „malih“! Partizan godinama već može da deklasira svakog velikog protivnika api ne ume da igra (i pobedi) protiv timova sa začelja tabele. I to je problem za psihologa…

    …Kao i neshvatljivi promašaji na stadionu JNA! Jer, pored svih hendikepa „crno beli“ su prvenstvo izgubili na svom terenu! Sa gostovanja su doneli dosta bodova ali su pred svojim gledaocima razočarali protiv Željezničara, Bora, Čelika, Radničkog (K), OFK Beograda, Crvene zvezde… A to su promašaji koji moraju skupo da se plate.

    Perspektiva

    Upravo ti neuspesi potvrđuju da je Partizan još uvek psihološki nezrela ekipa, da na tom planu treba mnogo da se radi.

    Trenerski štab je izvukao pouke. Raduje što relativni neuspeh, kao često ranije, ovog puta nije ostavio posledice na odnose u timu. To je atmosfera poverenja u nade, baza iz koje mogu da izrastu rezultati. Tim je stekao određeno iskustvo, navikao da radi i da se maksimalno profesionalno odnosi prema klubu koji — za uzvrat — ispunjava obaveze.

    Već su preduzete mere da se otkloni problem broj jedan — mali izbor prvotimaca. Produžiće se ugovori sa Radakovićem, Petrovićem i Budišićem, već je dovedeno nekoliko igrača iz drugih klubova krajem godine vraćaju se Ćurković i Katić. Ovaj tim je stekao određena iskustvo, igra godinama zajedno, a veoma je mlad. Prosečna starost je 22,5 godine, čime se ne može pohvaliti ni jedan prvoligaš! Damjanović verovatno odlazi u inostranstvo, pa će Radaković sa 25 godina biti najstariji igrač!!

    Ipak i pored obećavajućih nagoveštaja, stručni štab će u dolazećem periodu morati da reši jedan važan problem: Partizan nema igru, jer nema organizatora! Đorđević je često van stroja, Vukotiću je mesto u prednjoj liniji. Ostali nisu pokazali da mogu da preuzmu tako važnu ulogu. „Pronaći“ bar dva „vezna“ igrača — to je obaveza, ako se želi ponovni juriš na titulu.

    Jer, bez kvalitetnih „radilica“ nema u savremenom fudbalu ni rezultata…

    Kvantitet pa kvalitet

    Stara je istina da se iz kvantiteta rađa kvalitet. Upravo zbog toga Partizan je bio u podređenom položaju, u odnosu na ostale konkurente. Dok je Crvena zvezda, na primer, imala oko 30 prvotimaca, Gojko Zec je mogao da računa na 16, pod uslovom da su svi zdravi! U takvoj situaciji nije moglo biti reči o konkurenciji, o izboru, kombinacijama…

    Partizan nije imao naročit kvalitet, a skoro nikakav kvantitet!

    Shvatili su to ljudi u klubu. Shvatili da je prvo mesto izgubljeno, možda, baš zbog nedostatka dovoljnog broja igrača da je plaćen skupo ceh višegodišnjoj krizi prvotimaca.

    To je verovatno razlog što se ovog proleća ne miruje. Čini se sve da se pre prelaznog roka obezbedi nekoliko talentovanih igrača koji bi — bar u ovom prvom trenutku — popunili igrački kadar i nametnuli bilo kakvu konkurenciju. Ugovore su već potpisali talentovani Bašić iz Kule i Ninković iz Kostolca, razgovori sa Sremom, oko Kustudića, privode se kraju, po svoj prilici tu je i Špirić iz Rume… To je samo početak. Trener Zec tvrdi da neće biti mnogo ako se dovede i desetak igrača!

    O onim poznatijim čuće se u julu. Rukovodstvo naveliko kontaktira sa nekim igračima i klubovima. Imena se za sada ne pominju, ali je sigurno da će biti i „velikih riba“. Najvažnije je: ne sedi se skrštenih ruku, ne čeka se poslednji trenutak. Odluka je čvrsta: Partizan više ne sme čekati start sa 15 fudbalera!

  • Karneval cveća i festival fudbala

    Mladi fudbaleri Partizana i ovog februara putuju u Vijaređo: Fudbaleri Partizana rado viđeni gosti u Vijaređu koji po tradiciji u ovo vreme svake godine okuplja najtalentovanije mlade fudbalere Evrope. — Dobro igrati u Vijaređu znači prodreti u krug perspektivnih asova, doći na spisak menadžera, selektora, stručnjaka…

    Nisu slučajno majstori spektakla, Italijani, odlučili da udruže karneval maski i cveća, sa festivalom fudbala — i da svoj Vijaređo, grad na obali Sredozemlja, učine mondenski aktuelnim u ove februarske dane.

    Godinama u karnevalske dane građani Vijaređa domaćini su mladih fudbalera tako reći iz cele Evrope — dobra igra u Vijaređu odskočna je daska za gornji dom u internacionalnoj konkurenciji, viza za fudbalsku porodicu asova.

    Rado viđen gost

    Partizan je pre petnaestak godina otišao u Vijaređo da pobedi — i da otada bude rado viđen gost građana ovog turističkog mesta.

    Bila je to ona izvanredna generacija koju je predvodio Miloš Milutinović, plavokosi momak koji je za sebe vezao srca ljubitelja fudbala u ovom gradu, talentom, i šarmom.

    Kažu fudbaleri Partizana, svi koji su do sada igrali u Vijaređu, da ih tamošnja publika tretira kao svoje, da u Vijaređu igraju kao pred svojom publikom.

    Teško se stiče simpatija razmažene fudbalske publike — i velika obaveza svake generacije mladih fudbalera „crno-belih“ je da te simpatije sačuva.

    Do sada su to Partizanovi fudbaleri redovno uspevali.

    Fudbalska matura

    Za mlade fudbalere Partizana turnir u Vijaređu je fudbalska matura, ispit zrelosti — i zato nije čudo što je trener Zec pošavši na turneju po Južnoj Americi, a razmišljajući o nastavku prvenstva, poručio:

    — Turnir u Vijaređu je filter za mlade igrače. Ko bude igrao dobro, pridružiće se prvotimcima.

    Verovatno zato sa ekipom pored trenera omladinaca Mirka Damjanovića u Vijaređo putuje i Aleksandar Atanacković. Mladi fudbaleri izloženi su proceni stručnjaka i po povratku u Beograd oni najbolji poći će stopama najtalentovanijih iz prethodne generacije, stopama Budišića, Pejovića, Smilevskog, Vukotića … Među njima je bio i pokojni Nadoveza.

    Škola fudbala

    Put u Vijaređo prilika je da se sa trenerom juniora „crno-belih“ Mirkom Damjanovićem porazgovara o fudbalskom podmlatku u Partizanu i pažnji koja se podmlatku poklanja.

    U Partizanu radi prava mala fudbalska škola čiji je direktor Stevan Vilotić. Treneri smo Milan Vukelić i ja — počeo je Mirko Damjanović.

    Saznali smo da organizovano rade pod zastavom „crno-belih“ dve ekipe pionira i dve ekipe omladinaca.

    — Vršimo selekciju, odabiramo najtalentovanije dečake i sa njima svakodnevno radimo. To je lep posao koji zahteva naučan, studiozan prilaz.

    Da podsetimo: Mirko Damjanović je diplomirao VŠFV, a kasnije i Trenersku školu.

    — Kakve su ideje ljudi u Partizanu kada je u pitanju ova mala škola fudbala?

    — Stali smo na stanovište da je mnogo isplatljivije i moralnije odgajiti fudbalere u svojoj sredini, nego ih dovoditi sa strane. Škola fudbala ne znači samo rad na selekciji, već i gajenje istovetnog načina igranja sa fudbalerima svih uzrasta. Samo tako može da se stvori jednog dana sposoban fudbaler, spreman da bezbedno prođe kroz fudbalske dečje bolesti, koje inače obavezno prate svakog fudbalera na vratima prvog tima.

    Mirko Damjanović nam je rekao da će sa mladim fudbalerima u Vijaređo putovati i Vukotić i Grubješić, a možda i još neko od onih mladih fudbalera koji su u Južnoj Americi, naravno, ako se dotle Partizan vrati sa turneje.

    Spisak putnika za Vijaređo biće poznat pred sam put, ali je sasvim sigurno da će se u ekipi naći i nekoliko talentovanih mladih fudbalera iz nekih drugih klubova koji će igrati kao gosti, Partizan računa i na Smileskog, koji je trenutno član Borca iz Banjaluke, a odrastao je u Partizanu.

    — Biće vrlo teško na turniru u Vijaređu — predviđa Mirko Damjanović, ali, tradicija je na našoj strani. Siguran sam da će fudbaleri Partizana dati sve od sebe jer za to imaju isuviše velikih motiva.

  • Naši čitaoci i idealan tim Partizana

    U novogodišnjem broju našeg lista objavljen je „idealan tim“ Partizana, kao finalni akt proslave 25-ogodišnjice postojanja i rada fudbalskog kluba Partizan.

    I kad i obično: svaka anketa ma kako brižljivo pripremana, čak i ako svojom slojevitošću daje presek vremena, atmosfere i mišljenja, na određen način uznemiri čitaoce i prijatelje i mnoge od njih nagna da nam se jave, bilo da izraze svoje slaganje ili neslaganje ili, jednostavno, da zatraže objašnjenje zašto je ovaj, a ne onaj igrač u najboljem timu Partizana tokom minulih godina jedne četvrtine našeg stoleća.

    Da ne bismo pojedinačno odgovarali svim čitaocima, evo iznosimo šta je bilo presudno za ovakvu kompoziciju tima i zašto u njoj nisu našli mesto Šoštarić, Brozović, Minda Jovanović, Hasanagić, Miladinović, Čebinac, Valok, Atanacković i još neki čija su imena bila po ukusu prijatelja „crveno-belih“.

    1 Ćurković

    IvanĆurković je zahvaljujući igrama koje je pružio tokom tri poslednje godine uspeo da nadvisi čak i Šoškića, koji je u našim i svetskim okvirima veće ime od Ćurkovića, ali ne i bolji golman. Naime, Ćurković u taktičkom smislu toliko unapredio igru golmana da je postao uzor modernog čuvara mreže.

    Danas je Ćurković, uz Engleza Benksa, najbolji golman Evrope! On je u svom šesnaestercu sve više računar, a sve manje golman u onom klasičnom smislu reči.

    Ćurkovićev najveći kvalitet je u tome što sprečava a ne brani gol kao većina golmana. Inteligentan je, pronicljiv kada je u dresu misli kao mačka i gotovo se ne da iznenaditi. Rečju golman van serije i konkurencije!

    2 Belin

    BrunoBelin je bio i ostao „najplemenitiji bek“ koji je fudbalskom sportu uopšte poznat. Sve je kod njega bazirano na tehnici, veštini i brzini. Fudbal je igrao lakoćom majstora, pa otuda i utisak da svoju snagu nije ni koristio. Imao je izuzetnu tehniku oduzimanja, a grubost mu je do kraja karijere ostala nepoznata.

    Belin je uz Branka Stankovića iz Crvene zvezde bio preteča beka današnjice, beka koji ne dejstvuje samo u defanzivnim zadacima, već spretno organizuje igru svoga tima pospešuje napada, pa ga čak i završava. To sve nije posedovao Miroslav Brozović, koji je bio veliki bek u ondašnjem shvatanju fudbala, ali ne u ovom današnjem smislu.

    3 Jusufi

    Fahrudin Jusufi je trajno ušao u istoriju jugoslovenskog fudbala kao bek svetskog potencijala. Bio je čvrst kao kremen, umeo je da se bori kao lav, da oduzima lopte i da ih u smučarskom slalomu donosi do protivničkog šesnaesterca i podaruje saigračima.

    Fascinirao je kao tehničar i fudbalski znalac i po tome je odmah upadao u oči. Na svim meridijanima bio je priznavan kao „evropski Džalma Santos“ toliko je virtuozno delovao na terenu da je najviše priznanja primao i od navijača iz rivalskih tabora.

    Svoju visoku internacionalnu klasu potvrdio je i po odlasku u Zapadnu Nemačku.

    4 Čajkovski

    Zlatko Čajkovski: Za mnoge stručnjake je to najbolji jugoslovenski igrač svih vremena. Bio je najubedljivija ličnost na fudbalskom terenu. Igrao je fudbal sa zanosom i strašću koju još niko posle njega nije ponovio. Znao je mnogo, davao je još više. Imao je neizmerenu izdržljivost, posedovao je veštinu koja je oduševljavala i nikad se nije predavao.

    To je najpopularniji jugoslovenski igrač u svetu! Voleli su ga navijači, cenili novinari, oduševljavali stručnjaci. Uz Bobeka, Miloša i Zebeca činio je igrački kvartet najviše međunarodne klase. Oni su proslavili Partizan na svim meridijanima.

    5 Paunović

    Blagoje Paunović: Uz Ćurkovića jedini igrač današnje generacije koji je našao svoje mesto u „najidealnijem timu“ Partizana. Paunović ima takva igračka svojstva da je teško zamisliti veću kompletnost. Brz je, ima odlične reflekse, sjajno igra glavom, odlično se postavlja, vrstan je tehničar, oseća igru i podjednako dobro dejstvuje i kad obavlja defanzivne zadatke kao i kad započinje akcije napada.

    UZ Holcera je nezamenljiv član odbrane državne reprezentacije, a u Partizanu sa Ćurkovićem čini nepremostivi bedem za svaki napadački red. Centarhalf najvećeg formata!

    6 Vasović

    Velibor Vasović: u danima kada je branio boje Partizana i državne reprezentacije bio je igrač bez premca. Suvereno je vladao prostorom pred svojim golom, ali je povremeno znao opasno da ugrozi protivnička vrata.

    „Vaske“ je jedan od onih koji su dobili najviše glasova u našoj anketi, što je dokaz da su ga svi visoko cenili. Pravi igrač savremenog fudbala! Uporan, neustrašiv, snažan, nesavladljiv i oštar. Imao je svoj stil u igri. Delovao je sirovo, tvrdo, ali je zato bio uvek dostižan, gotovo da je sve duele rešavao u svoju korist, a kada bi on bio savladan gol je bio neminovan.

    7 Kovačević

    Vladimir Kovačević je još kao junior mnogostrukošću svoga talenta umeo da ukreše divljenje u očima gledalaca. Bilo je svima jasno da će taj dečak krhke konstitucije izrasti u pravog asa.

    Kovačević je fudbalski strateg najvećeg formata. Sve je video, pa čak i predviđao u deliću sekunde i donosio rešenja koja su bila nevidljiva i mirnom posetiocu na tribinama.

    Bio je suptilan tehničar sa prefinjenim smislom za igru i kombinacije, a umeo je da postiže golove s lakoćom rođenog golgetera.

    Da ga je priroda obdarila većom izdržljivošću i snagom u Kovačeviću bismo imali najkompletnijeg, najinteligentnijeg i, svakako, najboljeg igrača svih vremena. Boljeg čak i od Bobeka!

    8 Milutinović

    Miloš Milutinović je bio trio igrač: centarfor ili polutka, a na desnom krilu igrao u reprezentaciji i samo nekoliko puta u Partizanu.

    Igrao je pet godina u crno belom dresu i za to vreme je stekao visoku internacionalnu afirmaciju. Bio je umetnik lopte, veštak, maštoviti kombinator i neumoljivi strelac.

    Miloš je najbolji golgeter Partizana ako se uzme u obzir broj odigranih utakmica i postignutih golova. Oduševljavao je lakoćom, znanjem i umećem. Sve je kod njega bilo skladno, elegantno, bez napora…

    9 Galić

    Milan Galić je bio igrač ekstra klase, ali ga svi nisu cenili u meri koju su zasluživali njegova obdarenost i ostvarenja na terenu.

    „Gale“ je bio odličan tehničar, spretan dribler i nepogrešivi strelac. Imao je prodornost strele. Njegova brzinska reakcija je bila fenomenalna. Sve je radio u punom sprintu i protivničke odbrambene igrače je ostavljao bespomoćnim.

    Malo je igrača koji su toliko osećali igru, tražili je i pri svemu tome uvek išli na najjednostavnija rešenja. Galićeva veličina je u tome što nikad nije voleo jevtine efekte, već je pred sobom imao samo jedan cilj: protivnički gol!

    10 Bobek

    Stjepan Bobek: Prvi i do danas jedini priznati majstor fudbala. Tako visok stepen fudbalske intelegencije još nije viđen u našoj zemlji.

    Bobek je mogao sve da učini sa loptom, a njegov kreatorski odnos prema igri ostao je do danas nedostignut. „Štef“ je bio i ostao istinski fudbalski hudožestvenik. On je oplemenio i obogatio fudbalsku igru, dao joj je ono što pre njega nije mogao niti znao.

    Savremenici iz Bobekovih dana i danas su spremni da ustanu kada govore o njegovoj fudbalskoj veštini.

    11 Zebec

    Branko Zebec: Dugo se verovalo da je Zebec prevashodno igrač izvanrednih fizičkih mogućnosti. Međutim, vremenom Branko je eliminisao takva mišljenja i naterao sve prijatelje fudbala da ga uvažavaju kao igrača izvan kategorije.

    Zebec je bio sjajno krilo i izvanredan centarhalf. Šta je igrao bolje teško je reći. Uostalom, tako veliki igrač na svakom mestu pruža mnogo, jer je i njegova sveukupnost bila nemerljiva.

    U Partizanu Zebec je doživeo svoju punu afirmaciju, bio nezamenljiv član reprezentacije i u dva maha je branio boje najboljeg tima Evrope. Jedan od onih koji se ne zaboravljaju.

  • Nov vid saradnje

    Partizan stiče prijatelje među malim klubovima

    — Druže Vilotiću — obratio se pre nekoliko dana jedan mladi trener iz unutrašnjosti upravniku Partizanove škole — došao sam da vas zamolim da mi pomognete. Imam u podmlatku jednog izuzetno talentovanog mladića, sa kojim bih hteo posebno da radim. Pa vas molim da ga vidite pa da mi date uputstva kako sa njim dalje da radim…

    Razgovor je trajao dugo, ali je ovo bila suština. Dijalog koji nam je otkrio jedan novi, obostrano izuzetno korisni, vid saradnje između Partizana i nekih klubova iz unutrašnjosti.

    Mladi tim Partizana veoma često gostuje u Čačku, Valjevu, Kostolcu, Golupcu, Inđiji… Treneri Atanacković, Vilotić, Damjanović, Vukelić … koriste svaku priliku da bi gledali mlade fudbalere iz drugih mesta. Uspostavljaju kontakt, razgovaraju. Ali, njihov cilj nije da „traže talente“. Jednostavno: oni žele da vide, uporede, izmenjaju iskustva. Veoma često na licu mesta pomognu nekom anonimnom stručnjaku, daju savet, upoznaju ga sa sistemom rada u Partizanu, ili mu daju plan rada… Stvara se jedno poverenje, koje već rezultira.

    Na poziv trenera Njegoša iz Lovćenca Krivokapića, Vilotić će prisustvovati jednom treningu ovog tima, staviti primedbe, dati savete. I, saradnja će se nastaviti. „Crno-beli“ su načelno prihvatili da gostuju u Čačku, sa prvom ekipom, podmlatkom i pionirima! To će biti prva zvanična utakmica pionira u ovom gradu. A to nisu jedine akcije…

    Normalno, iz ove saradnje i Partizan će imati koristi. Mladi fudbaleri, koji žele afirmaciju, imaće već jednu „preporuku“. U njihove mogućnosti biće upućeni Partizanovi stručnjaci, biće pod kontrolom i na uvidu. I, naravno, najpre će imati šansu u crno-belom dresu! Nije to obaveza, niti patronat, ali: iz saradnje i pomoći oba partnera će imati koristi. Tim pre, što su Vilotić i Damjanović uveli još jednu novinu: u vreme zimskog i letnjeg raspusta, svi ti mladi talenti, sa kojima „crno-beli“ sarađuju, mogu da dođu u Beograd i, bez ikakvih obaveza, vežbaju sa mladim igračima Partizana.

    Saradnja, koja poprima nove komponente, stalno se proširuje. Trenutno u Srbiji, BiH i Crnoj Gori ima preko tridesetak klubova, kojima Partizan pomaže u usmeravanju rada sa najmlađima.

    — U svemu tome ne tražimo korist — kaže trener Damjanović. — Želimo da pomognemo. Stručnjaci moraju da sarađuju i pomažu jedni drugima. U interesu fudbala, zbog sopstvenih ciljeva. Trenutno, nama pred Vijaređo trebaju pojačanja. Odazvali su se svi oni, kojima smo se obratili. Nastojaćemo da tu saradnju proširimo.

    Da Partizan ne ide pogrešnim putem (kojim se ranije često služio, pa nailazio na „zatvorena vrata“), pokazuje i ovaj primer: Na poslednjem sastanku Uprave stručni štab je predložio da u Vijaređo, o trošku Partizana, putuju jedan ili dva, mlađa trenera iz unutrašnjosti, koji na drugi način ne mogu da prisustvuju ovom najeminentnijem skupu mladih fudbalera!! Da budu gosti Partizana. To je turnir na kome se može dosta naučiti, stepenica sa koje taj mladi stručnjak može više da vidi i, kasnije, primeni u svom klubu. Zaista, nesvakidašnji vid saradnje, korak koji nagoveštava izvanredne mogućnosti odnosa među stručnjacima.

    Treneri „crno-belih“ će vam reći da je prilično dugačka lista onih, kojima bi trebalo pružiti takvu šansu. Jer: saradnja je izvrsna sa Borcem iz Čačka, Metalcem iz Valjeva, Radničkim (Šabac), Paraćinom, Lovćencom, Slobodom (T. Užice), Smederevom, Lučanima, Negotinom…

    Ko će biti gost u Vijaređu? Kolarević, Ivanović, Dimitrijević, Mihajlović, Krivokapić, Brković, Basorović … trenutno nije ni važno. Bitna je ta saradnja, ta briga velikog kluba o neafirmisanim stručnjacima, ta želja da im se pomogne.

    Partizan je startovao jednim vrlo simpatičnim gestom. I ispravnim putem: pomagati stvaranju stručnjaka i talenata, da bi se blagovremeno pravilno usmeravali, Jer, samo tako može se trasirati put zdrave saradnje. Pomagati male, da bi se ta pomoć jednog dana vratila. A da ovaj klub nije ušao u ovo sa računicom dobiti, potvrđuje podatak da je saradnja ostvarena sa klubovima za čije igrače, bar u ovom trenutku, „crno-beli“ nisu zainteresovani!…

  • „Praksa je pokazala da je lekar neophodan, a ne maser!…“

    … to su reči Dragana Papovića, tehničkog direktora Partizana — Povodom neodlaska Atanackovića i masera Stojića u Južnu Ameriku

    Prijatelji fudbalskog sporta zapazili su da je ekspedicija „crno-belih“ pošla na dugu turneju po zemljama Južne Amerike bez pomoćnog trenera i masera. Istovremeno je zapaženo da se u vođstvu puta nalaze tri člana Predsedništva Upravnog odbora kluba: Miša Nikolić, Đuro Đurašković i dr Vlastimir Golubičić.

    Naša redakcija, a i fudbalski klub, primili su brojna pisma simpatizera sa pitanjem kako je i zašto do toga došlo.

    Da bismo doznali čime je inspirisana takva odluka najužeg rukovodstva kluba obratili smo se najmeritornijoj ličnosti — Draganu Papoviću, tehničkom direktoru Partizana.

    — Pre svega nije tačno da u vođstvu puta imamo tri člana, već samo dva, objašnjava Papović. Mi smo dr Golubičića poslali kao lekara, odnosno zamenu dr Ristiću, koji je bio sprečen da putuje.

    Uostalom, naše iskustvo vam govori da je neophodno da uz ekipu bude lekar i mišljenja smo da je takva ličnost važnija od masera. Uostalom, naš klub nikad nije vodio fizioterapeuta, već smo na licu mesta uzimali masera, čije smo usluge plaćali četiri dolara i tako rešavali taj problem.

    — Zar Atanacković nije bio neophodan budući da je ekipa otišla na pripreme, a turnir i utakmice su sastavni deo toga plana?

    — U prošlosti Partizan nikada na put preko Atlantika nije vodio pomoćnog trenera, pa, verovatno, zato ni ovoga puta nismo napravili taj presedan. Uostalom, to je isključiva nadležnost trenera Gojka Zeca i mi u to ne želimo da se mešamo. Ako bi on iduće godine, poučen ovim iskustvom zahtevao da uz sebe ima asistenta, drugi trener će putovati.

    Dragan Papović nam je objasnio čime je uprava kluba bila rukovođena pri odlučivanju rukovodstva za put u Južnu Ameriku.

    Ostaje da se sačeka kakva će iskustva članovi ekspedicije „crno-belih“ doneti sa ovog puta, pa, eventualno, praviti korekcije prilikom narednih turneja.

    Da bi naši čitaoci imali kompletnu situaciju razgovarali smo sa „drugom stranom“ — Atanackovićem i maserom Brankom Stojićem.

    Moje nije da postavljam pitanje zašto ne idem sa ekipom, objašnjava Aca Atanacković, već da radim. Uostalom, neću biti ništa siromašniji bez 400 dolara, a sve te zemlje sam video.

    Branko Stojić je pun žuči. Smatra da je prema njemu učinjena nepravda.

    — Mišljenja sam da je sprečenost dr Ristića moja šansa, kaže maser Stojić. Kada sam doznao da ne putujem, shvatio sam da se moj rad ne ceni i odlučio sam da podnesem ostavku. Volim Partizan, žao mi je što odlazim, ali moja odluka je neopoziva.