Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Ознака: Borivoje Đorđević

  • Vasović je bio u pravu

    Pišem Vam razočaran posle poraza od čačanskog „Borca“ za Kup Maršala Tita.

    Normalno je da se u sportu ne može uvek pobeđivati, ali nije normalno da se sve gubi, kao što je slučaj sa fudbalerima „Partizana“ ove godine. Ja, kao veliki simpatizer „Partizana“, ove godine sam se stalno razočaravao, jer su fudbaleri u prolećnom delu prvenstva od 34 moguća boda osvojili samo 13 bodova, a u sadanjih 9 kola ovoga prvenstva samo 4 boda. Pa zar se sme to dogoditi timu koji nosi ime „Partizan“ i šta o ovom neuspehu misle igrači i treneri koji se plaćaju po učinku i uopšte čitav upravni aparat fudbalskog kluba. Ako njima nije stalo do novca, valjda im je stalo da održe ugled koji je ove godine potpuno srozan.

    Gledajući utakmicu protiv „Borca“ iz Čačka video sam da kod fudbalera nema morala ni volje za pobedom, premda im se taj moral i volja skupo plaćaju. Igrači su se kretali po terenu kao da su imali olovne cipele, a loptu su prosto mučili, a kako je samo Đorđević izveo jedanaesterac. To je bilo za plakanje. Zar nije sramota da „Partizan“ 15 godina ne može da osvoji Kup Maršala Tita, a da u poslednje 4 godine uvek gubi u Kupu na penale i to od drugoligaša.

    Pre izvesnog vremena kada je Velibor Vasović između ostalog izjavio da će Partizan doživeti sudbinu beogradskog „Radničkog“, mislio sam da je ta izjava tendenciozna, ali sada verujem da će ako ovako nastave fudbaleri stvarno doživeti sudbinu „Radničkog“ iako je razlika u kvalitetu između ova dva kluba uvek bila velika.

    Kada je prošlog leta Gojko Zec došao u „Partizan“ sa velikom pompom, iskreno sam se i ja obradovao, jer sam mislio da je mlad i ambiciozan trener i da će sa fudbalerima postići mnogo bolje uspehe, no što su prethodni treneri uspeli. On je svojim dolaskom to stvarno i najavio, jer je sa fudbalerima osvojio jesenje prvenstvo. Međutim, ove godine Gojko Zec se potpuno izgubio i sa igračima doživeo najcrnju godinu od osnivanja kluba. Kakav je njegov način treniranja, taktika i koncepcija igre, kad fudbaleri ne mogu da daju ni jedan gol po utakmici, jer su na zadnje 8 prvenstvene utakmice dali samo 5 golova. Mene kao vernog navijača najviše nerviraju i razočaravaju izjave Gojka Zeca posle svakog neuspeha, gde uvek daje nekakve optimističke izjave, „kako još sve nije izgubljeno“, „kako postoje teoretske šanse da se osvoji prvo mesto“ „kako će proleće biti ‘Partizanovo’“ itd. Našta mu mi navijači ličimo, zar ne vidi da mu više i deca ne veruju, jer teoretske šanse za osvajanje prvog mesta ima i „Sutjeska“ koja je poslednja na tabeli, ali ona nema takve ambicije.

    Navijač Partizana od osnivanja

    — Bratislav Vučković, Beograd, Al. Nenadović 29.

  • Ko je kriv?

    Druže uredniče,

    Molim vas da i za nas, verne prijatelje fudbalskog kluba „Partizan“, kao i stalne čitaoce vašeg i našeg lista „Partizanovog vesnika“ ostavite jedan mali kutak i objavite ovaj članak — sve u iskrenoj želji da pomognemo našem najdražem klubu.

    Pozdravljamo sve iskrene prijatelje, simpatizere i navijače „Partizana“ i pitamo ih: gde su i šta rade? Zar su zatvorili oči i prepustili sve stihiji, ili su skrstili ruke pa mirno posmatraju kako tonu sve lađe, slavna prošlost, a sadašnjica sve više i više vuče u propast.

    Nije potrebno više naglašavati. Činjenično stanje je tu i ono jasno pokazuje da se ne radi o nekoj privremenoj krizi ili normalnom sportskom porazu, već se slobodno može reći da se radi o pravoj sportskoj katastrofi!

    Dileme više nema. Stvar je sasvim jasna. Stara je istina još jednom potvrđena — bitku ne gubi vojska, već vojskovođe. Ljudima se više ne može bacati prašina u oči. Ne treba se više izvlačiti na to da razlog neuspeha leži u odsutnosti Katića, Ćurkovića, povredama Đorđevića i Budišića ili nestašlucima Đorđića i Živaljevića. Ovde sa radi o nečem drugom — bitku je izgubio stručni štab na čelu sa trenerom i direktorom kluba, a kumovao je i raniji predsednik.

    Evo primera: prošle zime odlazi „Partizan“ na turneju i postiže veliki uspeh. Naravno, to nas raduje. Ali po povratku u zemlju, od početka sezone pa do danas priređuju nam samo gorčinu, zbog slabih rezultata i loših igara. U čemu je razlog neuspeha? Sigurno je da se posle turneje najviše vodilo računa o tome kako da se sačuvaju svote na deviznom računu. Drugi primer: rukovodstvo zbog pet miliona prepušta Kustudića Vojvodini, a šta bi taj Kustudić značio u odsustvu Katića, pa i kasnije.

    Pet poraza, pet poraza gotovo jedan za drugim znak su za ozbiljnu uzbunu i mobilizaciju zdravih snaga u cilju što bržeg ozdravljenja. Jer, sigurno da se ne pamti takav neuspeh.

    Postavlja se pitanje — šta sad? Šta u ovoj situaciji? Mislim da je potrebno što pre izvršiti korenite promene u stručnom rukovodstvu.

    Jer, ne može se živeti samo od stare slave.

    — Vlado Anić, Split.

  • Nećemo mlad, već zreo tim!

    Dragi drugovi,

    Odlučio sam da vam napišem ovo pismo posle petog poraza Partizana. Lista neuspeha sve je veća i nesumnjivo je da je Partizan tim brojnim neuspesima izgubio mnogo od svog ugleda. Može se svome klubu oprostiti ako ne ispuni očekivanja na dve-tri utakmice, jer su krize u fudbalu redovna pojava, ali jedan klub tako blistave prošlosti i takvog renomea kakav je „Partizan“ ne bi smeo sebi da dozvoli tako obeshrabrujuće rezultate. Jer 14 bodova iz trinaest utakmica to je bilans klubova koji se bore za opstanak u ligi.

    U „Partizanu“ ima samo nekoliko pojedinaca koji sa pravom nose crno-beli dres. Tu bih, u prvom redu, želeo da spomenem Radakovića, Paunovića, Vukotića, i, na momente, Bjekovića. Oni stvarno mnogo pružaju i prava je šteta što moraju pognute glave da napuštaju teren.

    Želeo bih da odam veliko priznanje treneru Zecu, koji je najmanje kriv za seriju neuspeha i kome bih samo predložio da rigorozno kažnjava nezalaganje i neborbenost fudbalera, u prvom redu novčano. Ako želi da stekne titulu prvaka mora imati i šampionski tim, a ne onakav kakav ima danas.

    Mislim da bi klub morao voditi drugačiju politiku i kad je u pitanju odlazak fudbalera u inostranstvo. Sa 28 godina igrači nisu fudbalski starci, već fudbaleri u punoj snazi. Zato smatram da ni Katiću, ni Ćurkoviću a ni ostalima koji su spremni za odlazak ne treba dati ispisnicu, već ih do kraja karijere zadržati u Partizanu.

    Kad bi „crno-beli“ igrali u sastavu Ćurković, Radaković, Antić, Đorđević, Paunović, Budišić, Živaljević, Đorđić, Katić, Vukotić i Bjeković — titula šampiona bila bi njegova. Naravno, u sledećem prvenstvu, jer je u ovom već sve izgubljeno.

    Drugarski pozdrav

    — Milivoje Simović, 71480 Foča, Maršala Tita 23

  • Pesma Bori Đorđeviću

    Javljam se iz šeher-grada sa Vrbasa, lijepe Banja Luke. Jedan sam od navijača na čijem reveru uvjek sija crno-bela značka, značka koja nikad neće izgubiti svoj sjaj, jer crno-bela boja je tu, uz moje srce. Navijač sam koji se zna radovati uspehu Partizanovih momaka, a isto tako i bolovati posle neuspjeha.

    Verujem da se neuspjeh ne smije ponoviti i da dolaze lepši dani. Partizan je danas jači. tu su „Knez“, „Zoki“, „Olika“, Ličanin — kandidati za prvi tim. Bora se oporavio — eto lepših dana. Meni, fanatičnom Partizanovcu, najdraže su pobjede nad Zvezdom, pa mi je jedna takva utakmica i sjajna igra Bore Đorđevića bila inspiracija da napišem ovih nekoliko stihova o dirigentu „crno-belih“, najlepšem i najboljem fudbaleru koga sam vidio, na zelenom „tepihu“ i na televizijskom ekranu. Evo tih stihova:

    Perjanica „crno-belog“ tima
jeste Bora — to se priznat mora.
Već sa svojih sedamnaest ljeta
počeo je u klasu da cvijeta.
Gledajuć‘ ga sa „zvezdinog“ juga
i minuta svakom posta duga
ali tada radost iznenada:
Loptu prima perjanica mlada;
Kako loptu ljepotan prihvati
poče njome vešto baratati;
Dribla Bora tada sve odreda,
što će dugo da se pripovjeda.
Dribla Bora sve jednog po jednog,
a na kraju i golmana sedmog
i sa loptom u mrežu ušeta
a stadion tada sav procvjeta.
Sa usana ču se pjesma tada
što pjevaju srca naša mlada:
„Mi imamo našeg asa Boru
ljepotana kome nema ravna,
od Sežane pa do Đevđelije
nit‘ će biti dok ga sunce grije“.

    Nadam se da će se ipak naći malo prostora za ove redove u mom omiljenom listu „Partizanovom vesniku“ koji čitam od „A“ do „Ž“ i to ne samo jednom, nego više puta.

    Živim u nadi da ćete mi ispuniti želju te Vam se, uz drugarski pozdrav, iskreno zahvaljujem,

    — Nedeljko Knežević, student, Banjaluka

  • Još četiri godine u starom jatu

    Naš fudbalski klub u prelaznom roku: Nikola Budišić i Dane Petrović popisaće ovih dana nov četverogodišnji ugovor i ostati u klubu u kojem su stasali od pionira do prvotimaca i u kojem vide svoju novu šansu za potpunu afirmaciju na zelenom polju.

    Došao je kraj prvenstva, a s njim i vreme prelaznog roka, u kojem fudbaleri menjaju klupske boje, priželjkuju nove šanse i uspehe. Od naših fudbalera jedino halfu Budišiću i polutki Petroviću ističu ugovori. U vezi s tim, Dragan Papović nam je rekao:

    „Klub je spreman da s njima sklopi nov četverogodišnji ugovor. Na Petrovića i Budišića, dakle, računamo i u naredne četiri godine. Oni su potrebni klubu i nema nikakvih smetnji za potpis ugovora. To će, naravno, uz obeštećenje, učiniti ovih dana.

    Razgovarali smo i sa dvojicom fudbalera. Budišić nam je rekao:

    „Stasao sam u Partizanu od pionira do prvotimca. Cenim poverenje koje mi je dato, kao i fudbalski kolektiv u kojem su mnogi igrači iz te moje generacije — Paunović, Đorđević, Radaković, Petrović, Vukotić i ostali.“

    Budišić je za prvi tim odigrao ravno 10 utakmica, bio je 10 puta omladinski državni reprezentativac, a u minuloj sezoni je stekao punu afirmaciju u half liniji.

    „Ova godina je godina moje afirmacije. Moram to da cenim i nadam se da ću u narednom prvenstvu dati još više od sebi i da će Partizan postati jači i kvalitetniji.“

    Budišić ima dvadeset i tri godine i pred njim je lepa budućnost.

    Dane Petrović je u ovom prvenstvu odigrao sve utakmice, ukupno 200 prvenstvenih mečeva u dresu Partizana.

    „Ukratko, ostajem u Partizanu još četiri naredne godine. Za potpis ugovora i ja i Budišić primamo po 50.000 dinara, koliko je i predviđeno pravilnikom. Svakako je mnogo važnije od toga uverenje da je ovo kolektiv u kojem smo gotovo svi od ‘beba’ postali iskusni prvotimci, među nama vlada veliko drugarstvo i teško bih mogao i zamisliti neku drugu sredinu osim ove.“

    Pitali smo Petrovića i to šta misli o daljoj ličnoj afirmaciji i uspehu kluba u narednoj fudbalskoj sezoni.

    „Da nismo imali toliko pehova, da smo uspeli prebroditi te ogromne teškoće, bili bismo šampioni. Za sebe lično vidim mogućnost da u naredne četiri godine uz veliko zalaganje steknem punu afirmaciju. No, to neće biti lako, ali sam svestan da sve i najviše zavisi od mene samog.“

  • Božidar Šujica, pesnik: Verujem u Zeca

    KLUB POZNATIH PARTIZANOVACA

    Božidar Šujica, jedan od najpoznatijih i najgrlatijih Partizanovih navijača, spada u red naših najpoznatijih savremenih pesnika. Ovaj tridesettrogodišnji profesor srpskohrvatskog jezika, objavio je do sada samo dve knjige pesama („Prestupne noći“ 1961. i „Vreme i temelji“ 1966. godine), Ali, to je bilo dovoljno da dobije nagradu za knjigu godine i da bude svrstan od najstrožijih estetičara u malobrojnu porodicu eminentnih pesnika.

    ŠUJICA: Da se razumemo, ja nisam navijač, ja sam prijatelj Partizana, drug njegovih igrača, njihov brat, njihova krv…

    P. VESNIK: Kako je počelo to prijateljstvo i bratstvo?

    ŠUJICA: Ja sam još u Kragujevcu, dok sam bio u gimnaziji imao najzvučniji naziv u školi — Bobek, mada su mi govorili da frapantno ličim na Zebeca.

    P. VESNIK: A kako ste postali — drug brat i krv Partizanovih igrača?

    ŠUJICA: Kafanski!

    P. VESNIK: Ali, koliko znam Partizanovi igrači ne idu u kafanu?

    ŠUJICA: Ali igraju boemski fudbal.

    P. VESNIK: Koji su vam Partizanovi igrači posebno prirasli za srce?

    ŠUJICA: Zlatko Čajkovski mi je još kao gimnazijalcu rekao da je Bobek najbolji igrač na svetu. On je to možda bio, ali u Jugoslaviji, Zebec je to mogao da bude. Šoškić je bio — najčedniji. Vladica i Čebinac bili su — noge tima. Galić beskrajno simpatičan. Miladinović neslućeno darovit, veliki moj drug, Jusufi — najveći kavaljer. Vasović, najviše postigao od svih, ali ne u Ajaksu već u Partizanu. Od sadašnje generacije, znam kao divne momke i igrače — Paunovića, Đorđevića, Damjanovića, Ćurkovića, Rašovića…

    P. VESNIK: Zašto Partizan i pored takvih igrača koje je imao i koje ima, ipak nije postigao izuzetne rezultate na domaćoj fudbalskoj sceni?

    ŠUJICA: Bio sam na proslavi Dvadesetpetogodišnjice Partizana. Tamo me frapirala narcisoidnost nekih ljudi iz uprave, koji se, očigledno više brinu o sebi nego o Partizanu. Ti ljudi možda imaju ljubavi, ali sigurno nemaju fudbalskog znanja i njihova se ljubav pretvara u samoljublje, a možda i u koristoljublje.

    P. VESNIK: Valjda je ta uprava ipak učinila nešto za dobro Partizana?

    ŠUJICA: Jeste, nešto zaista veliko: angažovanje Gojka Zeca. Taj čovek nije maher, mućkaroški genije, prekupac i nakupac bodova, demagog, on ne ugađa čaršiji, ne kupuje novinare, ali je zato vredan sistematičan, krcat znanjem, nekompromitovan, a kao čovek čist, pošten i dostojanstven. On je, besumnje, čovek kome treba dati dugu prugu, a on će znati da svoju kompoziciju dovede do Kupa sveta. Ja kao prorok vidim već ozbiljnog i mirnog Gojka koji će i to primiti normalno kao i ovaj neuspeh Partizana, koji je najmanje njegov.

  • Za titulu prvaka nije dovoljna samo želja

    Da li su naši fudbaleri propustili veliku šansu da osvoje prvo mesto?

    Za mnoge je plasman „crno-belih“ fudbalera u ovom prvenstvu — neuspeh. Za mnoge više se i nije moglo. Prvi rezultate gledaju kroz prizmu one čaršijske krilatice izrečene na startu: „sad ili nikad“, drugi se okreću brojnim malerima, koji su iskovali ovaj plasman. I jedni i drugi imaju svoje argumente…

    Pa, da li je ovo adekvatan plasman? Da li su naši fudbaleri zaista prokockali šansu? Odgovor: Hajduk i Željezničar su trenutno bolji timovi, Partizan ih je mogao preteći samo izuzetnim podvigom, uz previše sreće. Jesenji plasman je samo vrtoglavi let u visinu, u ovom trenutku zavaravajući argument onih koji misle da je Partizan postigao neuspeh.

    Partizan je, možda, i mogao da trijumfuje, ali da su „sve vodenice mlele“ u njegovu korist. Ovaj tim, nažalost, nije dovoljno jak da bi mogao da niveliše toliko hendikepa i nepravdi, čega nije bio pošteđen ovog proleća. Želje su bile prevelike, mogućnosti skromne, a oni „sporedni momenti“ banalno opori.

    Bilans

    Kako objasniti pad u finišu? Da li nesrećnim (i psihološkim) okolnostima, ili iscrpljenošću već pretovarenog tima?

    U ovom trenutku nije bitno da li će naši fudbaleri biti treći četvrti ili peti (mada svako mesto ima svoju „beneficiju“) — to je realni domet, odraz stvarnih mogućnosti. Ne ovog tima, već okolnosti u kojima je taj plasman izboren. Partizan, jednostavno, nije mogao da izdrži trku, nije imao snage za više, niti je bio kadrovski spreman (čak ni u psihološkom smislu) da istraje.

    Titula jesenjeg prvaka samo je nagoveštaj koliko je ta mala četa mogla, da je ostala neokrnjena. Odnosno dokaz da nije dovoljno samo 11 fudbalera da bi se osvojio neki veliki trofej!

    Oazu radosti predstavlja međunarodni bilans nekoliko izuzetnih podviga ove generacije. Dokaz više da ona može, da ona jeste vrednost ali da je suviše malobrojna da bi izdržala jedan maratonski ispit kao što je šampionat.

    Za Partizan je uspeh samo ako je prvi. To je aksiom velikog kluba. Kroz tu prizmu ovo je neuspešan finiš. Međutim, ako se sagleda pravo stanje stvari tada je bilans vrlo solidan. Jer, Partizan se može „pohvaliti“ podacima koji bi i Hajduka (novog prvaka) srušili: banalno oštećen sudijskim odlukama hendikepiran mnogim povredama i neočekivanim kadrovskim promenama. Konačno, u finišu, kada su sve nade za prvim mestom potopljene nestalo je i ambicija, tako da taj finiš i nije pravi odraz vrednosti.

    Nedaće

    Partizan nije uspeo. Možda bi pokleknuo i sa Ćurkovićem i Katićem. Ali, voditi borbu za titulu, a istovremeno ostajati bez ključnih igrača, napor je kome bi teško odoleo i jedan Real ili Honved iz najslavnijih dana.

    Jesen je završena na prvoj poziciji. A onda su otišla dva temelja tima, igre, taktike — Ćurković i Katić. Tim je ostao sa 14 igrača! Trener Zec je pokušao da „spasi što se spasti može“ doveo je neke nove snage ali je to bio samo pokušaj davljenika.

    Teže je povređen i drugi golman Drljača. U „mini“ prelaznom roku niko nije našao razumevanja za „crno-bele“. Počeo je polako i drastično da se otplaćuje „kredit“ višegodišnjoj slaboj politici sa igračkim kadrom. Marković, Mitrović, Živaljević, Marić… to su samo pokušaji, nedorečene vrednosti i povremene zablude. Đorđević i Damjanović bili su često povređeni — u toj situaciji stručni štab je morao da stvara nov plan igre, kompoziciju, sistem… A nesreća je bila u tome što je ovaj tim imao dobre glumce u epizodnim ulogama, i u temeljima možda, ali ne i u onim rolama koje predstavljaju kreativni čin igre!

    U trenucima kada je bila neophodna kompletna mobilnost plaćani su cehovi malerima. Tim, koji se borio za prvo mesto, koji je perjanica našeg fudbala — često nije imao gde da trenira! Naši fudbaleri su samo gosti na stadionu JNA! Na glavnom terenu se po kiši ne sme vežbati, pomoćni je najčešće zauzet. Koliko puta su Zec i Atanacković morali da menjaju plan treninga, zbog nedostatka terena!?

    Uz sve to i — sudije! Drastično i banalno je oštećen ovaj tim protiv Čelika OFK Beograda Radničkog (K)… A njegova snaga, u ovom trenutku, nije takva da može da eliminiše i ove hendikepe. Partizan je jedini naš tim čiji je fudbaler isključen zbog šutiranja lopte u aut! (Bjeković). Plaća li ova generacija „crno-belih“ neke (i nečije) ranije dugove?

    Najzad: teško je naći prvoligaša koji nije iskoristio toliko šansi, a koji je primio golove iz bezopasnih situacija kao Partizan. Preveliki napori dekoncentrisali su napadače (Bjeković, Vukotić i Antić), koji su izneli breme na svojim plećima, slab golman uneo je nemir u odbranu.

    Istine

    Partizan je, međutim, jak zbog toga što se smelo okreće sopstvenim slabostima. A njih je bilo…

    Izbor igrača, nedopustivo je skučen za jedan takav kolektiv. To je osnovni uzrok neuspeha. U mladom timu nije bilo igrača na koga bi se Zec mogao osloniti, da li on nije imao poverenja u te mladiće, ili oni zaista ne obećavaju — to je tema za razmišljanje rukovodstva. Ali u grču borbe za prvo mesto njima se nije ni mogla pružiti prilika…

    Partizan, među igračima, a posle odlaska Ćurkovića, nema ličnost koja bi mogla da preuzme ulogu vođe tima na terenu. Otuda se olako gubi sigurnost, otuda stihija i nervoza. Previše emotivan tim, koji ne ume (kao Crvena zvezda na primer) da stiže rezultat.

    U pojedinim fazama prvenstva tim je (često) delovao neborbeno, komotno i neodgovorno. Jesenja hegemonija, kao da je jenjavala, kao da su međunarodni uspesi (Bogota, Španija) uljuljkali tim, stvorili uverenje lažne veličine. A to je najrečitiji dokaz da ovaj tim psihički nije zreo, da ima previše igrača koji život fudbalski ne prihvataju kao obavezu stalnog dokazivanja.

    I možda, odlučujući odraz slabosti unutar tima — nemoć protiv „malih“! Partizan godinama već može da deklasira svakog velikog protivnika api ne ume da igra (i pobedi) protiv timova sa začelja tabele. I to je problem za psihologa…

    …Kao i neshvatljivi promašaji na stadionu JNA! Jer, pored svih hendikepa „crno beli“ su prvenstvo izgubili na svom terenu! Sa gostovanja su doneli dosta bodova ali su pred svojim gledaocima razočarali protiv Željezničara, Bora, Čelika, Radničkog (K), OFK Beograda, Crvene zvezde… A to su promašaji koji moraju skupo da se plate.

    Perspektiva

    Upravo ti neuspesi potvrđuju da je Partizan još uvek psihološki nezrela ekipa, da na tom planu treba mnogo da se radi.

    Trenerski štab je izvukao pouke. Raduje što relativni neuspeh, kao često ranije, ovog puta nije ostavio posledice na odnose u timu. To je atmosfera poverenja u nade, baza iz koje mogu da izrastu rezultati. Tim je stekao određeno iskustvo, navikao da radi i da se maksimalno profesionalno odnosi prema klubu koji — za uzvrat — ispunjava obaveze.

    Već su preduzete mere da se otkloni problem broj jedan — mali izbor prvotimaca. Produžiće se ugovori sa Radakovićem, Petrovićem i Budišićem, već je dovedeno nekoliko igrača iz drugih klubova krajem godine vraćaju se Ćurković i Katić. Ovaj tim je stekao određena iskustvo, igra godinama zajedno, a veoma je mlad. Prosečna starost je 22,5 godine, čime se ne može pohvaliti ni jedan prvoligaš! Damjanović verovatno odlazi u inostranstvo, pa će Radaković sa 25 godina biti najstariji igrač!!

    Ipak i pored obećavajućih nagoveštaja, stručni štab će u dolazećem periodu morati da reši jedan važan problem: Partizan nema igru, jer nema organizatora! Đorđević je često van stroja, Vukotiću je mesto u prednjoj liniji. Ostali nisu pokazali da mogu da preuzmu tako važnu ulogu. „Pronaći“ bar dva „vezna“ igrača — to je obaveza, ako se želi ponovni juriš na titulu.

    Jer, bez kvalitetnih „radilica“ nema u savremenom fudbalu ni rezultata…

    Kvantitet pa kvalitet

    Stara je istina da se iz kvantiteta rađa kvalitet. Upravo zbog toga Partizan je bio u podređenom položaju, u odnosu na ostale konkurente. Dok je Crvena zvezda, na primer, imala oko 30 prvotimaca, Gojko Zec je mogao da računa na 16, pod uslovom da su svi zdravi! U takvoj situaciji nije moglo biti reči o konkurenciji, o izboru, kombinacijama…

    Partizan nije imao naročit kvalitet, a skoro nikakav kvantitet!

    Shvatili su to ljudi u klubu. Shvatili da je prvo mesto izgubljeno, možda, baš zbog nedostatka dovoljnog broja igrača da je plaćen skupo ceh višegodišnjoj krizi prvotimaca.

    To je verovatno razlog što se ovog proleća ne miruje. Čini se sve da se pre prelaznog roka obezbedi nekoliko talentovanih igrača koji bi — bar u ovom prvom trenutku — popunili igrački kadar i nametnuli bilo kakvu konkurenciju. Ugovore su već potpisali talentovani Bašić iz Kule i Ninković iz Kostolca, razgovori sa Sremom, oko Kustudića, privode se kraju, po svoj prilici tu je i Špirić iz Rume… To je samo početak. Trener Zec tvrdi da neće biti mnogo ako se dovede i desetak igrača!

    O onim poznatijim čuće se u julu. Rukovodstvo naveliko kontaktira sa nekim igračima i klubovima. Imena se za sada ne pominju, ali je sigurno da će biti i „velikih riba“. Najvažnije je: ne sedi se skrštenih ruku, ne čeka se poslednji trenutak. Odluka je čvrsta: Partizan više ne sme čekati start sa 15 fudbalera!

  • Zašto Partizan nije prvak?

    Analiza bez gorčine

    Za Partizana prvenstvo je završeno. I praktički i teorijski — računi se više ne mogu praviti. Pozicija se ne može popravljati.

    U toj godišnjoj trci, u nadmetanju u fudbalskoj veštini, u borbi sa svim nedaćama, teško je kategorički reći da li se moglo završiti na makar nešto boljoj poziciji. U svakom slučaju — to za Partizana nije uspeh! Pogotovu što je u prolećnom delu startovao kao vodeća ekipa i što je u Latinskoj Americi postigao zavidan uspeh. A sada, na „kraju balade“ — previše zaostaje od šampiona.

    Postojala je šansa, i to velika, realna — da Partizan kad je već bio na čelu prvoligaša bude i šampion. Međutim, ekipa nije bila kadra da tu poziciju zadrži, nije uspela da da se održi u kovitlacu i u borbi sa svim nedaćama. Nije imala ni dovoljno snage, ni igrača, sposobnih i upornih da se neprekidno i uporno bore. Ponekad nije bilo ni dovoljne inspiracije kod pojedinaca da se ekipa zadrži na čelnoj poziciji. U prvoligaškom nadmetanju, u poslednje četiri godine, ovo prvenstvo rezultatski je najnepovoljnije: 1968. — drugi, 1989. — treći, 1970. — drugi, a ove 1971. — četvrti ili peti!

    Kad se pređeni takmičarski put analizira, prevashodno radi sadašnjeg i sutrašnjeg trenutka, razlozi se traže i nalaze, najpre, u delatnostima kolektiva — igrača, stručnog štaba i drugih funkcionera.

    Autor ovih redova latio se nezahvalnog posla, makar i uz tuđu pomoć, da potraži osnovne razloge svog „tankog“ plasmana fudbalera. Sagovornik je bio Dragan Papović, tehnički direktor kluba. Bez pretenzija da se do kraja analiziraju svi elementi, dijalog se vodio o tome zašto Partizan nije šampion kad je to mogao biti, i kako se vidi Partizanovo „sutra“.

    Mali fond igrača

    Papović naglašava da želi da iznese lično mišljenje koje nije u svemu rezultat kolektivne analize do koje je došlo stručno rukovodstvo ili Upravni odbor kluba. Razloge zbog kojih se Partizan nije bolje plasirao Papović vidi u tri faktora. U nedozvoljivo malom fondu igrača, u igrama „kratkog daha“, i na posletku, u činjenici da su sudije „oduzele“ 4 ili 5 bodova!

    „Naše teškoće su počele naročito odlaskom Ćurkovića i Katića u JNA. Ćurković je otišao iznenadno i neopravdano, a bio je oslobođen obaveze. Jesenas smo imali i jednu tragediju — poginuo je mladi i talentovani Nadoveza. Na turneji po Latinskoj Americi golman Drljača je slomio nogu. To su sve notorne činjenice — svima poznate. Uz to, Đorđević je skoro celo proleće bio rekonvalescent. Sa toliko gubitaka, sa toliko izgubljenih značajnih poluga u jednom timu, neminovno se moralo pasti u kvalitetu. To bi pogodilo i Intera, i Reala i svaki, pa i najveći tim…

    Igre „kratkog daha“, rezerve neborbenost…

    Drugi faktor koji je uslovio prolećne neuspehe fudbalera Papović nalazi u nedovoljnoj mobilnosti nekih igrača, u nekim mečevima i cele ekipe, kao i situaciji da se klub našao bez igrača podmlatka sposobnih da zamenjuje prvotimce:

    „Odlaskom nekoliko ključnih igrača iz kluba, ekipa nije našla dovoljno snage da se do kraja mobiliše, da se uspešno takmiči u vrlo jakoj konkurenciji. U nekim trenucima nije bila dovoljno psihički stabilna. Borbenost i zalaganje pojedinaca često su podbacivali. Na nekoliko mečeva gotovo cela ekipa igrala je neborbeno, nemobilno, bez srca… Naročito se to pokazalo u igri sa Borcem, kad je trebalo postići pobedu, jer je postojala šansa da se napravi prekretnica.“

    Tehnički direktor je pomalo i deprimiran činjenicom da klub takoreći nije imao mladih igrača sposobnih da po potrebi „uskaču“ u prvi tim:

    „Za 6 godina sve Partizanove škole dale su samo jednog mladog perspektivnog igrača. Samo jednog: (Vukotić!) To Partizan ne može i ne sme da toleriše. Interesi kluba zahtevaju da se tu učini zaokret.“

    Kako je naš list već pisao, Partizan je u prolećnoj sezoni imao gorko, vrlo gorko, iskustvo sa sudijama. Papović je podsetio da su sudije samo proletos „skratile“ 4-5 bodova Partizanu:

    „U utakmici sa Čelikom sudija Rauš načinio je 4 povrede pravila: poništio dva Partizanova regularna gola, nije nam dosudio jedan penal, a Čeliku je priznao gol postignut iz nedozvoljene pozicije… U meču sa Radničkim (K) sudija Dopuđa poništio nam je gol i dosudio — penal, koji smo promašili; dozvolio da Paunović (R) igra rukom i postigne gol, mada je prekršaj videlo celo gledalište… u susretu sa Željezničarom domaćin je drugi gol postigao posle očiglednog faula, a Bjeković je isključen samo zato što je, posle faula nad njim, poslao loptu u publiku! To je jedini slučaj tako drastične kazne u Prvoj ligi. Da ironija bude veća — trojica igrača Željezničara na toj istoj utakmici učinila su isti prekršaj, a nisu ni zapisani! Najzad, Bjeković je kažnjen pa smo bez njega igrali u Banja Luci — i najvećim delom zato i izgubili… U meču sa Beogradom nije nam dosuđen očigledan jedanaesterac…

    „Tako se, na razne načine, gubilo zrnce po zrnce. I od gotovog — veresija. Od prvog mesta — dospelo se na četvrto.“

    Pojačanja ekipe i stručni rad

    „Bilo kako bilo“, nastavlja Papović, „jedno poglavlje je prošlo. Sad stojim pred novim. Osnovne preokupacije kluba su: da kvalitetno ojača ekipu i da uloži mnogo truda u borbi za naredna takmičenja i trofeje.

    „U toku su razgovori i poslovi da se u klub dovede nekoliko kvalitetnih, perspektivnih i mladih igrača, kako bismo ojačali sve linije tima. Teškoća u tom poduhvatu ima, ali Partizan je svestan činjenice da taj poduhvat mora da ostvari. Neki bivši Partizanovi igrači vratiće se. Za sada se ne zna koji su to igrači. Za desetak dana i to će biti poznato.“

    Tokom dijaloga o opštem stanju u prvom timu, u pogledu jedinstva i sportske saradnje, Papović je kazao:

    „O tome, izgleda, kruže kojekakve priče, ali sa punom odgovornošću kažem da u tom pogledu nema nikakvih problema. Igrači se odlično slažu. A i kako ne bi kad najstariji među njima ima 25 godina.“

    Usput smo izrazili uverenje da se valjda više niko u Partizanu neće baviti menjanjem trenera svake godine, pa da trenera okrivi za četvrto mesto u konačnom plasmanu — i da traži drugog. Papović to kategorički odbija i ističe je Partizan tražio i našao mladog, sposobnog i ambicioznog trenera i da s njim čvrsto računa „na duži rok“.

    Očevidno, Partizanove preokupacije su da kvalitetno ojača ekipu i da još uspešnije i savremenije organizuje stručni rad, kako bi sve te akcije na kraju donele veće i vrednije plodove.

  • Beogradski reprezentativci igraju za porodicu pokojnog Nadoveze

    Grupa beogradskih reprezentativaca na čelu sa Paunovićem, Borom Đorđevićem, Petkovićem i Džajićem nastoji da organizuje susret između reprezentacije Beograda i Galenike. Prihod sa ovog meča bio bi namenjen porodici tragično poginulog mladog Partizanovog fudbalera Branka Nadoveze.

    Ova ideja vrhunskih beogradskih fudbalera naišla je na velike simpatije svih ljubitelja fudbala u našem glavnom gradu. To je divna prilika da se najveći fudbalski auditorijum na jednom velikom meču seti prerano nestalog ljubimca. To je divan i humani gest njegovih drugova svih klupskih boja.

  • „Nestašni dečko“ sa Bistrice

    Predstavljamo vam buduće asove: Nečujno je postao član Partizana, a veruje da će rukama dohvatiti zvezde

    Svi ljudi koji se bave stvarima uma poznaju se na prvi pogled, poseduju nešto zajedničko. Tako je i sa sportistima: imaju mek hod, lako držanje i jednu posebnu vrstu samosvesti koja vuče korene iz snage mišića i slave, jer njih ljudi na ulici posmatraju kao pobožne slike.

    Međutim, dogodi se ponekad da vas skromnost i diskretno ponašanje jednog fudbalera gotovo zbuni, jer smo najviše navikli na njihovo smelo ponašanje, veseli izgled, pa i razmetljivost.

    Moj susret sa Dimitrijem Mitrovićem, najdarovitijim fudbalerom Crne Gore i odskora članom Partizana bio je posve neobičan.

    Zamolio sam administraciju fudbalskog kluba da jave Mitroviću da ga posle treninga očekujem u prostorijama „Partizanovog vesnika“. Tog mladića nisam poznavao. Video sam ga u dresu Partizana samo na jednoj utakmici, onoj zlosrećnoj sa Čelikom. Tada je igrao pod teškim psihološkim opterećenjem, ali nas je sve na prečac uverio u svoju darovitost. Naravno, to nije dovoljno da bi postao standardan prvotimac Partizana, ali pred njim su vreme i rad, pa se može dogoditi ono što trener Zec očekuje: da se jedan fini materijal oblikuje u fudbalskog majstora.

    Rob ekstrema

    U redakcijsku sobu tiho ulazi mladić u crnom džemperu i crnim zvonastim pantalonama. Srednjeg rasta, bujne tamno plave kose sa dugim širokim zulufima. Tipičan mladić naših dana, jedan od onih koje svakodnevno srećemo ispred fakulteta ili na ulicama. Prišao je mom stolu. Ustao sam da odgovorim na pruženu ruku, ali je došljaku bilo jasno da ga ne poznajem. „Rekli su mi da vam se javim posle treninga“ — procedio je. „Ah, razumem, ti si Mitrović“ živo uzvratih ponudivši ga stolicom. Seo je na sam kraj stolice, pa nisam znao da li se žuri ili mu je neprijatno. Međutim, jedno je sigurno: nije mu taština bila pogođena što ga nisam poznao!

    Bilo je očito da je nenaviknut na razgovore sa novinarima. Ali, što smo više ćaskali Mitrović je bio sve slobodniji i razgovor smo završili, maltene, kao stari znanci. U stvari, to je bila intimna sportska ispovest jednog fudbalera koga razdire nemir zbog nedosegnute afirmacije, zbog tih stalnih konflikta koje je imao u jednoj sredini za koju je osećao da mu je tesna kao odelo iz koga smo izrasli; zbog svog vrelog temperamenta, zbog dvogodišnjeg neprirodnog prekida fudbala u karijeri koja je tek bila počela a puno obećavala, zbog mnogo čega što je imao pred sobom na tom putu da se fudbalski izkaže kao pravi as.

    Dimitrije Mitrović pati što ga smatraju fanatičarom ekscesa, što misle da ne može da obuzda svoju vrelu krv, da je rob ekstrema, jer je, eto jednom u samozaboravu napao sudiju pa je osam meseci gledao svoju Budućnost sa tribina.

    Ali, sve je to sad prošlost. Njegovi snovi postali su java: došao je u veliki klub, spreman je da uči i sluša i čvrsto veruje da će uskoro dokazati da je to odlična Partizanova investicija.

    Okrenut prema budućnosti

    Mitrović dobro meri minulo vreme i sve ono što je u njemu propustio, pa je zato sav okrenut prema onome što dolazi. Sa sigurnošću tvrdi da se više ne plaši vlastite krvi i svoje prekomernosti. Svestan je da mu karamazovski prilaz životu nije doneo ništa dobro. Pio je, jer nije želeo da „kvari drugovima raspoloženje“, devojke je voleo kao i svi drugi mladići njegovih godina, ali je njemu sve pripisivano u pojačanim dimenzijama. Alkohol je ostavio. Više ne zna šta je noćni život. Ide u bioskop, rado sluša muziku i misli na to kako će se ove jeseni oženiti devojkom koju je ostavio u Titogradu.

    „Za mene je najvažnije da počnem da napredujem u fudbalu“, kaže smerno simpatični Crnogorac, „jer i danas znam onoliko koliko sam znao kada sam imao 17 godina i kada je trebalo da branim boje omladinske reprezentacije Jugoslavije. Stagnirao sam. To me najviše boli.

    „Zato sam dao obećanje sebi da ću se izboriti za mesto u prvoj ekipi i da ću nešto završiti, školu ili zanat tokom ovih godina koje ću provesti u Beogradu kao član Partizana.

    Odličja i slabosti

    Mitrović je kategoričan još u jednom: da se više nikad ne vrati u Budućnost! U početku je patio za Titogradom, drugovima i onim lagodnim životom koji je ostavio, ali se sad već divno oseća u velikom gradu.

    Posle pauze od godinu dana teško su mi pali naporni treninzi na kojima je ostajao bez daha, ali je sad sve bolje. Ima 2-3 suvišna kilograma, i to će skinuti.

    Za njega stručnjaci kažu da izvanredno oseća igru, da ima ideja, odličnu tehniku, smisao za kombinaciju i pravovremenu predaju lopte. Udarac mu je tehnički izgrađen, služi se obema nogama, maštovit je, raznovrstan i ima veliki radijus kretanja.

    Nije brz i u obavljanju defanzivnih zadataka (što je vrlo važno za igrača u srednjem redu!) ne snalazi se najbolje: nije dovoljno uporan i tehnika oduzimanja lopti mu još nije na željenom nivou.

    „Značaj taktičke spremnosti shvatio sam tek u velikom klubu, u prvoligaškim okršajima, i nadam se da ću kod Gojka Zeca imati najkompletniju obuku. On je bio moj trener u Budućnosti i to je bio najplodonosniji period titogradskog fudbala.“

    Mitrović zasad sedi na klupi za rezervne igrače. Čeka šansu da zaigra uz Boru Đorđevića i Vukotića, pomiren sa tim da nema pravog života bez velikih bolova i velikih radosti.

    Lična karta

    Rođen 1947 godine u Zaječaru. Fudbal počeo da igra u pionirskom timu titogradske Budućnosti 1963. godine, da bi već sledeće sezone postao junior. Posle dve godine oblači dres prvotimca i postaje jedan od najboljih igrača.

    Visok je 176 sm. težak 72 kilograma. Igra ofanzivnog halfa ili povučenu polutku tzv. vezni igrač. Treneri su mu bili: Vujošević, Rogošić, Pazmanj, Darmanović, Dedović, Zec i Saračević.

    Član Partizana od 1971 godine.