Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Ознака: Branislav Crnčević

  • Partizan ima najelitnije navijače!

    IGRE I LJUDI

    Ako je tačno da svaki klub ima navijače kakve zaslužuje, onda Partizan već godinama ima publiku kakvu ne zaslužuje. Ni igrama ni rezultatima. A da o trofejima i ne govorimo (već je više od pet godina kako ovaj poznati fudbalski klub nije osvojio ni jedan značajniji domaći trofej). To bi, nema sumnje, mogao biti veliki razlog za osipanje velike navijačke porodice ovog popularnog kluba. Ali razlozi su jedno, a ljubav drugo. Time se može objasniti okolnost da su oni koji su nekada voleli Partizan ostali uz njega, mada im niko ne bi zamerio i da nisu. I to ne samo oni obični, koji su obično najverniji, već i oni elitni.

    Partizan ako nema najbrojniju, što nije sasvim izvesno, on ima sigurno najelitniju publiku. I, možda najviše zbog toga, njegova publika nije tako bučna i grlata, kao Hajdukova i Zvezdina. Ona ume tiho, spontano da prati igru, da uživa u njoj, da nagradi ono što je najbolje u njoj, da se ponese viteški, nagrađujući aplauzom i protivnika ako je zaslužio. Sve su to odlike odabrane, izuzetne publike, koja poseduje sportsku i ličnu kulturu. Možda bi neka druga, temperamentnija i bučnija publika bila od veće praktične koristi za vreme igre. Ali, šta se tu može: svaki klub ima publiku kakvu zaslužuje. Zar Partizan svojom igrom decenijama nije odgajao baš takvu — intelektualnu publiku? Zato nije ni malo čudno što za „crno-bele“ navijaju toliko poznate ličnosti koje pripadaju našoj intelektualno-stvaralačkoj eliti: umetnici, naučnici, političari, javni radnici…

    Njih je, nema sumnje, privukao nesvakidašnji tretman fudbalske igre koji su oduvek negovali Partizanovi igrači. Jer šta bi drugo ako to ne bi moglo privući tako velike artiste kao što su već sad pokojni Ljubiša Jovanović, zatim Mija Aleksić, Mira Stupica i drugi, ako ne izuzetan šarm Partizanove igre. Šta bi moglo naterati na stadion jednog mislioca evropskog formata kao što je profesor dr Ljubomir Tadić, uvek kad igraju „crno-beli“, sijalo sunce i padale kiše. Šta bi moglo naterati jednog takvog predstavnika duha, kao što je Duško Radović da prati igru „crno-belih“ svuda gde igraju. Ili njegovog kolegu po peru Zvonimira Majdaka, da iz svog Zagreba potegne u Novi Sad, Split, Beograd, da bi video „crno-bele“ momke. Dug je spisak tih elitnih Partizanovaca, koji ni u trenucima svojih najvećih duhovnih uzleta ne zaboravljaju na svoj Partizan. Tu su poznati pisci: Dušan Kostić, Oskar Davičo, Vasa Pantelić, Branko Ćopić, Skender Kulenović, Risto Tošović, dr Miloš Bandić, Brana Crnčević, Mića Danojlić, Branislav Petrović, Božidar Šujica, Filip David, Slobodan Novaković, Ilija Popovski, Aca Antić, Milenko Vučetić, Radoslav Vojvodić i drugi. Gotovo uvek kad igra Partizan na stadionu se mogu videti: Koča Popović, Peko Dapčević, Tempo, Veljko Vlahović, Mijalko Todorović, Đuro Kladarin, Veljko Milaković, dr Rajko Tomović, dr Vojin Šulović, dr Dragiša Ivanović, dr Zvonko Damjanović, dr Srđan Hajduković, dr Nikola Sekulović i drugi poznati naučnici su takođe Partizanovci.

    Poznati pozorišni, filmski i estradni umetnici su poznati Partizanovci: Aleksandar Gavrić, Petar Banićević, Bora Todorović, Slobodan Aligrudić, Vera Čukić, Zoran Ratković, Dina Rutić, Neda Arnerić, Ismet Krcić, Nada Knežević, Radmila Karaklajić, Silvana Armenulić, i drugi. Mnogi naši poznati novinari su takođe Partizanovci: Dragan Marković, Sergije Lukač, Predrag Knežević, Aleksandar Prlja, Velibor Savić, Vladimir Kolak, Žika Todorović i dr.

    Spisak poznatih Partizanovaca, čije srce kuca za Partizan je verovatno mnogo veće. Ja sam spomenuo samo imena onih ličnosti kojih sam se setio ovog trenutka. Neka mi ne zamere oni kojih se nisam setio. Mada bi mnogo bolje bilo da ih se sete bar ponekad i igrači u „crno-belim“ dresovima. I da njihovo zakuca za Partizan bar toliko, koliko kuca srce ovih poznatih Partizanovaca i njihovih nepoznatih sapatnika.

  • Istinoljubivi majstor šaha

    Priča o Milunki Lazarević, internacionalnom šahovskom majstoru

    Klub književnika u Novom Sadu dugo je bio idealno utočište Milunki Lazarević svake one večeri, kada bi njen otac dovodio prijatelje u stan da odigraju po koju partiju šaha. Tada je u njihovom domu morala da vlada „grobna tišina“. Samo je povlačenje figura narušavalo mir koji je vladao. Po prirodi temperamentna, Milunka nije mogla dugo da sedi na jednom mestu i zato je radije odlazila u klub.

    U trenucima kada je bila dobre volje, pokušavala je da razume oca i njegove prijatelje — da shvati o kakvim se to nevidljivim silama radi, koje su u stanju da kao magnet vežu čoveka za crno-belo polje. Tada bi pristajala da joj otac pokaže kako se figure kreću. Nejasno je znala da se cilj igre sastoji u davanju „šaha“ i „mata“. Ali i to je bilo isuviše za osobu koja je mrzela ovu drevnu igru.

    Šah pobeđuje liriku

    Vreme je provodila u pisanju pesama, slušanju muzike, bavljenju atletikom i brzom hodanju. Nije ni slutila da će samo nekoliko godina kasnije, 1950, instruktor Šahovskog odbora Vojvodine Žarko Popović, doći u njenu gimnaziju i organizovati prvenstvo škole u šahu. I, mada je mrzela ovu igru, žarko je želela da pokaže drugovima i drugaricama kako i ona zna da barata figurama.

    Ni dan danas nije svesna kakvom se filmskom brzinom sve odvijalo. Osvojila je prvenstvo škole i drugo mesto na prvenstvu Novog Sada. Usledilo je prvenstvo Vojvodine i osvojeno šesto mesto.

    Već tada stručnjaci u njoj otkrivaju veliki talenat, ali ona sve to neozbiljno shvata, misleći, da je ove rezultate postigla sticajem okolnosti.

    Ni tada, a ni kasnije, još ne oseća nikakvu ljubav prema šahu. Verovala je da joj ova igra može omogućiti lepa putovanja, ali nikako i lično zadovoljstvo kakvo je osećala prilikom pisanja stihova.

    Partija protiv Zagrepčanke Vinceljak, 1950 godine, ostaće joj u nezaboravnoj uspomeni. Nikako nije mogla da oprosti sebi što je izgubila, jer je imala figuru više. Ovo je bila prekretnica za Milunku Lazarević. Iz čistog inata i besa, a i zbog povređene sujete — jer svi su govorili: „Evo buduće svetske prvakinje“, odlučila je da ozbiljno trenira, a ne kao do tada stihijski i kad stigne.

    Svakog dana dvanaest sati učila je osnove šaha. Upoznavala se sa teorijom ove igre, a Rudolfu Mariću najviše ima da zahvali za upućivanje u tajne ove igre. Dolazila je posle ponoći i svaki put bi se sukobljavala sa majkom, koja je sada, zbog ćerke, postala još ogorčeniji protivnik šaha.

    Put uspeha

    Mržnja koju je Milunka osećala u početku, vremenom se pretvarala u ljubav prema šahu, da bi na kraju prerasla u fanatizam.

    Dug bi bio spisak uspeha Milunke Lazarević. Dovoljno je reći da je sedam puta osvajala prvenstvo Jugoslavije, da je nacionalni i internacionalni majstor, višestruki pobednik mnogih domaćih i međunarodnih turnira, osvajač dva muška turnira zbog čega je dobila nadimak „Napoleon šaha“, da je dva puta bila pred osvajanjem titule svetske prvakinje i da je kruna oba puta izmakla za pola poena.

    Posle prvog, a naročito drugog debakla, doživela je nervni slom. I u takvim trenucima, umesto da naiđe na podršku okoline, ova ju je nemilosrdno „sekla“. Na sve strane je čula pitanje: — „Pa zar nisi mogla još pola poena da osvojiš?“ Niko se u tim trenucima nije setio da kaže da nam je Milunka donela srebrnu medalju sa Olimpijade u Splitu, 1963. Niko se od njih nije prisetio da ta žena već 20 godina igra šah bez prestanka; da niže pobedu za pobedom, pa zašto da i ona nekad ne izgubi, makar to bilo i u takmičenju za titulu svetske prvakinje.

    Milunka je jedini ženski internacionalni majstor, koji igra na svim međunarodnim turnirima. Koliko na ovim takmičenjima stradaju nervi i zdravlje, mogu da shvate jedino oni koji se bave šahom.

    Danas, posle toliko vremena Milunka se sredila. Ona je našla sebe i čvrsto veruje da će na predstojećem turniru za svetsku prvakinju mnoge morati da se namuče, ukoliko budu želele da osvoje i pola poena.

    Život podređen šahu

    Zbog prevelike ljubavi prema šahu Milunka je isuviše žrtvovala od ličnog života. Sve je podredila šahu, toj specifičnoj „narkomaniji“, pa čak i svoj dom. Za sobom ima dva neuspela braka, jer ni jedan od njenih supruga nije mogao da shvati duga i česta putovanja. Iz ovog perioda života, pored čestih neprijatnosti, ostala joj je jedna svetla tačka, a to je devetogodišnji sin Radames, koji je dobio ime po istoimenom junaku iz opere Aida.

    Ponosna je na svoga „Bucu“, koji trenutna živi sa ocem u Moskvi i gde je kao veliki talenat za klavir, imao već dva javna nastupa. Istina ovaj rastanak joj je teško pao, ali je ga svesna da mali tamo ima bolje uslove za napredovanje, pa se i sa tom nevoljom morala da pomiri.

    Milunka pripada onoj grupi, koja igra emotivan šah. Puna je mašte, kombinacija i tehnike. Rečju, pravi umetnik u svojoj profesiji. Smatra, da je za ovakve osobe vrlo važna ljubav, sređen i miran život. Lično, najbolje igra kada je zaljubljena! Uvek je vrela ili hladna — nikad mlaka. Kod nje nema sredine: ili voli ili mrzi! Isuviše iskrena i otvorena dobila je ime „Bič božiji“, koji i danas nosi zbog toga što kaže ono što misli.

    „Maskota“

    Inače oseća veliko zadovoljstvo kada igra mečeve sa jakim protivnicama i tada daje najbolje partije. Međutim, sa slabijim protivnicama ne voli da igra, jer nikad ne može dovoljno da se koncentriše i tako se često dešava da izgubi i od poslednje na tabeli.

    Opšte je poznato da sportisti nose svoje maskote. Ona nikad nije imala maskotu, verovatno je nikada neće ni imati, jer maskote su male i mogu da se nose. Njena „maskota“, ako bi tako mogli da je nazovemo, je poznati humorista Brana Crnčević. Kao potpredsednik šah kluba Novi Beograd i veliki ljubitelj ove igre Brana Crnčević uvek prisustvuje svim takmičenjima. Kad god je bio u dvorani Milunka je dobijala sve partije bez teškoća, ali će joj zato biti vrlo teško da nosi jednu ovakvu „maskotu“ na sve turnire na kojima učestvuje.

    Svoje slobodno vreme provodi, uglavnom, slušajući operske arije, ruske i mađarske romanse. Mnogo čita, prevodi i piše stihove. Pre tri godine 1967, objavljena je njena zbirka pesama pod imenom „Crno-belo“; bavi se i vinarstvom. Pisala je komentare za skoro sve listove širom naše zemlje i verovatno će se jednog dana posvetiti ovom pozivu, jer se šaha ne može živeti. Trenutno ženski šah je u nemilosti i ona za sve svoje rezultate postignute na domaćem i međunarodnom planu prima samo 400,00 dinara. Kakva je to nagrada, bolje da i ne komentarišemo!

    Ostaje nam samo da poželimo našoj Milunki mnogo sreće na predstojećem turniru kandidatkinja, sa nadom da će nam se vratiti s jednom od medalja.