Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Ознака: Dimitrije Mitrović

  • Za titulu prvaka nije dovoljna samo želja

    Da li su naši fudbaleri propustili veliku šansu da osvoje prvo mesto?

    Za mnoge je plasman „crno-belih“ fudbalera u ovom prvenstvu — neuspeh. Za mnoge više se i nije moglo. Prvi rezultate gledaju kroz prizmu one čaršijske krilatice izrečene na startu: „sad ili nikad“, drugi se okreću brojnim malerima, koji su iskovali ovaj plasman. I jedni i drugi imaju svoje argumente…

    Pa, da li je ovo adekvatan plasman? Da li su naši fudbaleri zaista prokockali šansu? Odgovor: Hajduk i Željezničar su trenutno bolji timovi, Partizan ih je mogao preteći samo izuzetnim podvigom, uz previše sreće. Jesenji plasman je samo vrtoglavi let u visinu, u ovom trenutku zavaravajući argument onih koji misle da je Partizan postigao neuspeh.

    Partizan je, možda, i mogao da trijumfuje, ali da su „sve vodenice mlele“ u njegovu korist. Ovaj tim, nažalost, nije dovoljno jak da bi mogao da niveliše toliko hendikepa i nepravdi, čega nije bio pošteđen ovog proleća. Želje su bile prevelike, mogućnosti skromne, a oni „sporedni momenti“ banalno opori.

    Bilans

    Kako objasniti pad u finišu? Da li nesrećnim (i psihološkim) okolnostima, ili iscrpljenošću već pretovarenog tima?

    U ovom trenutku nije bitno da li će naši fudbaleri biti treći četvrti ili peti (mada svako mesto ima svoju „beneficiju“) — to je realni domet, odraz stvarnih mogućnosti. Ne ovog tima, već okolnosti u kojima je taj plasman izboren. Partizan, jednostavno, nije mogao da izdrži trku, nije imao snage za više, niti je bio kadrovski spreman (čak ni u psihološkom smislu) da istraje.

    Titula jesenjeg prvaka samo je nagoveštaj koliko je ta mala četa mogla, da je ostala neokrnjena. Odnosno dokaz da nije dovoljno samo 11 fudbalera da bi se osvojio neki veliki trofej!

    Oazu radosti predstavlja međunarodni bilans nekoliko izuzetnih podviga ove generacije. Dokaz više da ona može, da ona jeste vrednost ali da je suviše malobrojna da bi izdržala jedan maratonski ispit kao što je šampionat.

    Za Partizan je uspeh samo ako je prvi. To je aksiom velikog kluba. Kroz tu prizmu ovo je neuspešan finiš. Međutim, ako se sagleda pravo stanje stvari tada je bilans vrlo solidan. Jer, Partizan se može „pohvaliti“ podacima koji bi i Hajduka (novog prvaka) srušili: banalno oštećen sudijskim odlukama hendikepiran mnogim povredama i neočekivanim kadrovskim promenama. Konačno, u finišu, kada su sve nade za prvim mestom potopljene nestalo je i ambicija, tako da taj finiš i nije pravi odraz vrednosti.

    Nedaće

    Partizan nije uspeo. Možda bi pokleknuo i sa Ćurkovićem i Katićem. Ali, voditi borbu za titulu, a istovremeno ostajati bez ključnih igrača, napor je kome bi teško odoleo i jedan Real ili Honved iz najslavnijih dana.

    Jesen je završena na prvoj poziciji. A onda su otišla dva temelja tima, igre, taktike — Ćurković i Katić. Tim je ostao sa 14 igrača! Trener Zec je pokušao da „spasi što se spasti može“ doveo je neke nove snage ali je to bio samo pokušaj davljenika.

    Teže je povređen i drugi golman Drljača. U „mini“ prelaznom roku niko nije našao razumevanja za „crno-bele“. Počeo je polako i drastično da se otplaćuje „kredit“ višegodišnjoj slaboj politici sa igračkim kadrom. Marković, Mitrović, Živaljević, Marić… to su samo pokušaji, nedorečene vrednosti i povremene zablude. Đorđević i Damjanović bili su često povređeni — u toj situaciji stručni štab je morao da stvara nov plan igre, kompoziciju, sistem… A nesreća je bila u tome što je ovaj tim imao dobre glumce u epizodnim ulogama, i u temeljima možda, ali ne i u onim rolama koje predstavljaju kreativni čin igre!

    U trenucima kada je bila neophodna kompletna mobilnost plaćani su cehovi malerima. Tim, koji se borio za prvo mesto, koji je perjanica našeg fudbala — često nije imao gde da trenira! Naši fudbaleri su samo gosti na stadionu JNA! Na glavnom terenu se po kiši ne sme vežbati, pomoćni je najčešće zauzet. Koliko puta su Zec i Atanacković morali da menjaju plan treninga, zbog nedostatka terena!?

    Uz sve to i — sudije! Drastično i banalno je oštećen ovaj tim protiv Čelika OFK Beograda Radničkog (K)… A njegova snaga, u ovom trenutku, nije takva da može da eliminiše i ove hendikepe. Partizan je jedini naš tim čiji je fudbaler isključen zbog šutiranja lopte u aut! (Bjeković). Plaća li ova generacija „crno-belih“ neke (i nečije) ranije dugove?

    Najzad: teško je naći prvoligaša koji nije iskoristio toliko šansi, a koji je primio golove iz bezopasnih situacija kao Partizan. Preveliki napori dekoncentrisali su napadače (Bjeković, Vukotić i Antić), koji su izneli breme na svojim plećima, slab golman uneo je nemir u odbranu.

    Istine

    Partizan je, međutim, jak zbog toga što se smelo okreće sopstvenim slabostima. A njih je bilo…

    Izbor igrača, nedopustivo je skučen za jedan takav kolektiv. To je osnovni uzrok neuspeha. U mladom timu nije bilo igrača na koga bi se Zec mogao osloniti, da li on nije imao poverenja u te mladiće, ili oni zaista ne obećavaju — to je tema za razmišljanje rukovodstva. Ali u grču borbe za prvo mesto njima se nije ni mogla pružiti prilika…

    Partizan, među igračima, a posle odlaska Ćurkovića, nema ličnost koja bi mogla da preuzme ulogu vođe tima na terenu. Otuda se olako gubi sigurnost, otuda stihija i nervoza. Previše emotivan tim, koji ne ume (kao Crvena zvezda na primer) da stiže rezultat.

    U pojedinim fazama prvenstva tim je (često) delovao neborbeno, komotno i neodgovorno. Jesenja hegemonija, kao da je jenjavala, kao da su međunarodni uspesi (Bogota, Španija) uljuljkali tim, stvorili uverenje lažne veličine. A to je najrečitiji dokaz da ovaj tim psihički nije zreo, da ima previše igrača koji život fudbalski ne prihvataju kao obavezu stalnog dokazivanja.

    I možda, odlučujući odraz slabosti unutar tima — nemoć protiv „malih“! Partizan godinama već može da deklasira svakog velikog protivnika api ne ume da igra (i pobedi) protiv timova sa začelja tabele. I to je problem za psihologa…

    …Kao i neshvatljivi promašaji na stadionu JNA! Jer, pored svih hendikepa „crno beli“ su prvenstvo izgubili na svom terenu! Sa gostovanja su doneli dosta bodova ali su pred svojim gledaocima razočarali protiv Željezničara, Bora, Čelika, Radničkog (K), OFK Beograda, Crvene zvezde… A to su promašaji koji moraju skupo da se plate.

    Perspektiva

    Upravo ti neuspesi potvrđuju da je Partizan još uvek psihološki nezrela ekipa, da na tom planu treba mnogo da se radi.

    Trenerski štab je izvukao pouke. Raduje što relativni neuspeh, kao često ranije, ovog puta nije ostavio posledice na odnose u timu. To je atmosfera poverenja u nade, baza iz koje mogu da izrastu rezultati. Tim je stekao određeno iskustvo, navikao da radi i da se maksimalno profesionalno odnosi prema klubu koji — za uzvrat — ispunjava obaveze.

    Već su preduzete mere da se otkloni problem broj jedan — mali izbor prvotimaca. Produžiće se ugovori sa Radakovićem, Petrovićem i Budišićem, već je dovedeno nekoliko igrača iz drugih klubova krajem godine vraćaju se Ćurković i Katić. Ovaj tim je stekao određena iskustvo, igra godinama zajedno, a veoma je mlad. Prosečna starost je 22,5 godine, čime se ne može pohvaliti ni jedan prvoligaš! Damjanović verovatno odlazi u inostranstvo, pa će Radaković sa 25 godina biti najstariji igrač!!

    Ipak i pored obećavajućih nagoveštaja, stručni štab će u dolazećem periodu morati da reši jedan važan problem: Partizan nema igru, jer nema organizatora! Đorđević je često van stroja, Vukotiću je mesto u prednjoj liniji. Ostali nisu pokazali da mogu da preuzmu tako važnu ulogu. „Pronaći“ bar dva „vezna“ igrača — to je obaveza, ako se želi ponovni juriš na titulu.

    Jer, bez kvalitetnih „radilica“ nema u savremenom fudbalu ni rezultata…

    Kvantitet pa kvalitet

    Stara je istina da se iz kvantiteta rađa kvalitet. Upravo zbog toga Partizan je bio u podređenom položaju, u odnosu na ostale konkurente. Dok je Crvena zvezda, na primer, imala oko 30 prvotimaca, Gojko Zec je mogao da računa na 16, pod uslovom da su svi zdravi! U takvoj situaciji nije moglo biti reči o konkurenciji, o izboru, kombinacijama…

    Partizan nije imao naročit kvalitet, a skoro nikakav kvantitet!

    Shvatili su to ljudi u klubu. Shvatili da je prvo mesto izgubljeno, možda, baš zbog nedostatka dovoljnog broja igrača da je plaćen skupo ceh višegodišnjoj krizi prvotimaca.

    To je verovatno razlog što se ovog proleća ne miruje. Čini se sve da se pre prelaznog roka obezbedi nekoliko talentovanih igrača koji bi — bar u ovom prvom trenutku — popunili igrački kadar i nametnuli bilo kakvu konkurenciju. Ugovore su već potpisali talentovani Bašić iz Kule i Ninković iz Kostolca, razgovori sa Sremom, oko Kustudića, privode se kraju, po svoj prilici tu je i Špirić iz Rume… To je samo početak. Trener Zec tvrdi da neće biti mnogo ako se dovede i desetak igrača!

    O onim poznatijim čuće se u julu. Rukovodstvo naveliko kontaktira sa nekim igračima i klubovima. Imena se za sada ne pominju, ali je sigurno da će biti i „velikih riba“. Najvažnije je: ne sedi se skrštenih ruku, ne čeka se poslednji trenutak. Odluka je čvrsta: Partizan više ne sme čekati start sa 15 fudbalera!

  • „Nestašni dečko“ sa Bistrice

    Predstavljamo vam buduće asove: Nečujno je postao član Partizana, a veruje da će rukama dohvatiti zvezde

    Svi ljudi koji se bave stvarima uma poznaju se na prvi pogled, poseduju nešto zajedničko. Tako je i sa sportistima: imaju mek hod, lako držanje i jednu posebnu vrstu samosvesti koja vuče korene iz snage mišića i slave, jer njih ljudi na ulici posmatraju kao pobožne slike.

    Međutim, dogodi se ponekad da vas skromnost i diskretno ponašanje jednog fudbalera gotovo zbuni, jer smo najviše navikli na njihovo smelo ponašanje, veseli izgled, pa i razmetljivost.

    Moj susret sa Dimitrijem Mitrovićem, najdarovitijim fudbalerom Crne Gore i odskora članom Partizana bio je posve neobičan.

    Zamolio sam administraciju fudbalskog kluba da jave Mitroviću da ga posle treninga očekujem u prostorijama „Partizanovog vesnika“. Tog mladića nisam poznavao. Video sam ga u dresu Partizana samo na jednoj utakmici, onoj zlosrećnoj sa Čelikom. Tada je igrao pod teškim psihološkim opterećenjem, ali nas je sve na prečac uverio u svoju darovitost. Naravno, to nije dovoljno da bi postao standardan prvotimac Partizana, ali pred njim su vreme i rad, pa se može dogoditi ono što trener Zec očekuje: da se jedan fini materijal oblikuje u fudbalskog majstora.

    Rob ekstrema

    U redakcijsku sobu tiho ulazi mladić u crnom džemperu i crnim zvonastim pantalonama. Srednjeg rasta, bujne tamno plave kose sa dugim širokim zulufima. Tipičan mladić naših dana, jedan od onih koje svakodnevno srećemo ispred fakulteta ili na ulicama. Prišao je mom stolu. Ustao sam da odgovorim na pruženu ruku, ali je došljaku bilo jasno da ga ne poznajem. „Rekli su mi da vam se javim posle treninga“ — procedio je. „Ah, razumem, ti si Mitrović“ živo uzvratih ponudivši ga stolicom. Seo je na sam kraj stolice, pa nisam znao da li se žuri ili mu je neprijatno. Međutim, jedno je sigurno: nije mu taština bila pogođena što ga nisam poznao!

    Bilo je očito da je nenaviknut na razgovore sa novinarima. Ali, što smo više ćaskali Mitrović je bio sve slobodniji i razgovor smo završili, maltene, kao stari znanci. U stvari, to je bila intimna sportska ispovest jednog fudbalera koga razdire nemir zbog nedosegnute afirmacije, zbog tih stalnih konflikta koje je imao u jednoj sredini za koju je osećao da mu je tesna kao odelo iz koga smo izrasli; zbog svog vrelog temperamenta, zbog dvogodišnjeg neprirodnog prekida fudbala u karijeri koja je tek bila počela a puno obećavala, zbog mnogo čega što je imao pred sobom na tom putu da se fudbalski izkaže kao pravi as.

    Dimitrije Mitrović pati što ga smatraju fanatičarom ekscesa, što misle da ne može da obuzda svoju vrelu krv, da je rob ekstrema, jer je, eto jednom u samozaboravu napao sudiju pa je osam meseci gledao svoju Budućnost sa tribina.

    Ali, sve je to sad prošlost. Njegovi snovi postali su java: došao je u veliki klub, spreman je da uči i sluša i čvrsto veruje da će uskoro dokazati da je to odlična Partizanova investicija.

    Okrenut prema budućnosti

    Mitrović dobro meri minulo vreme i sve ono što je u njemu propustio, pa je zato sav okrenut prema onome što dolazi. Sa sigurnošću tvrdi da se više ne plaši vlastite krvi i svoje prekomernosti. Svestan je da mu karamazovski prilaz životu nije doneo ništa dobro. Pio je, jer nije želeo da „kvari drugovima raspoloženje“, devojke je voleo kao i svi drugi mladići njegovih godina, ali je njemu sve pripisivano u pojačanim dimenzijama. Alkohol je ostavio. Više ne zna šta je noćni život. Ide u bioskop, rado sluša muziku i misli na to kako će se ove jeseni oženiti devojkom koju je ostavio u Titogradu.

    „Za mene je najvažnije da počnem da napredujem u fudbalu“, kaže smerno simpatični Crnogorac, „jer i danas znam onoliko koliko sam znao kada sam imao 17 godina i kada je trebalo da branim boje omladinske reprezentacije Jugoslavije. Stagnirao sam. To me najviše boli.

    „Zato sam dao obećanje sebi da ću se izboriti za mesto u prvoj ekipi i da ću nešto završiti, školu ili zanat tokom ovih godina koje ću provesti u Beogradu kao član Partizana.

    Odličja i slabosti

    Mitrović je kategoričan još u jednom: da se više nikad ne vrati u Budućnost! U početku je patio za Titogradom, drugovima i onim lagodnim životom koji je ostavio, ali se sad već divno oseća u velikom gradu.

    Posle pauze od godinu dana teško su mi pali naporni treninzi na kojima je ostajao bez daha, ali je sad sve bolje. Ima 2-3 suvišna kilograma, i to će skinuti.

    Za njega stručnjaci kažu da izvanredno oseća igru, da ima ideja, odličnu tehniku, smisao za kombinaciju i pravovremenu predaju lopte. Udarac mu je tehnički izgrađen, služi se obema nogama, maštovit je, raznovrstan i ima veliki radijus kretanja.

    Nije brz i u obavljanju defanzivnih zadataka (što je vrlo važno za igrača u srednjem redu!) ne snalazi se najbolje: nije dovoljno uporan i tehnika oduzimanja lopti mu još nije na željenom nivou.

    „Značaj taktičke spremnosti shvatio sam tek u velikom klubu, u prvoligaškim okršajima, i nadam se da ću kod Gojka Zeca imati najkompletniju obuku. On je bio moj trener u Budućnosti i to je bio najplodonosniji period titogradskog fudbala.“

    Mitrović zasad sedi na klupi za rezervne igrače. Čeka šansu da zaigra uz Boru Đorđevića i Vukotića, pomiren sa tim da nema pravog života bez velikih bolova i velikih radosti.

    Lična karta

    Rođen 1947 godine u Zaječaru. Fudbal počeo da igra u pionirskom timu titogradske Budućnosti 1963. godine, da bi već sledeće sezone postao junior. Posle dve godine oblači dres prvotimca i postaje jedan od najboljih igrača.

    Visok je 176 sm. težak 72 kilograma. Igra ofanzivnog halfa ili povučenu polutku tzv. vezni igrač. Treneri su mu bili: Vujošević, Rogošić, Pazmanj, Darmanović, Dedović, Zec i Saračević.

    Član Partizana od 1971 godine.