Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Ознака: Dragan Papović

  • Zecova taktika u Firenci

    Druže uredniče,

    Siguran sam da je ovo moje pismo jedno od mnogih koja u poslednje vreme stižu u redakciju. Želim, najpre, da uputim kritiku „Partizanovom vesniku“ „Stvara se tim“… „Povratak asova“… Dokle ćete da nas obmanjujete. Zašto ne naoštrite pero i ne udarite po onima koji su krivi za sadašnju situaciju? Zašto neko ne plati za ove neuspehe, za ovu bruku… Gubimo čak i od Borca i mene je prosto sramota što sam navijač „Partizana“.

    Ako kao navijač „crno-belih“ imam prava na svoj glas, onda želim da kažem da Gojko Zec nije sposoban da vodi jedan veliki klub (što je „Partizan“, mora se priznati, bio pre nego što su na njegovo čelo došli Zec i Papović). „Partizanova“ igra danas je ravna nuli.

    Ne znam da li je naš klub ikad u svojoj istoriji beležio takve neuspehe, kao ove godine? Zašto branite Zeca i govorite o objektivnim teškoćama? Zar i „Zvezda“ ne igra sa podmlađenim timom, pa ipak pobeđuje? „Crno-belima“ treba trener koji će osvežiti stil igre i doneti novu metodologiju rada. „Partizan“ igra staromodno i trapavo i niko me ne može uveriti da njegovi momci nisu sposobni da igraju moderniji fudbal. Stvar je u tome što nema nekog da ih tome pouči.

    „Partizan“ je toliko nisko pao da stičem ubeđenje da ga neko u upravi svesno tura u propast.

    Ovi neuspesi, ako se nastave, oteraće sa stadiona i poslednjeg navijača. To je prosto neverovatno da jeda tim od devet utakmica izvojuje samo jednu pobedu, dva puta igra nerešeno, a sve ostale gubi. Ona utakmica protiv Fiorentine je debakl pogrešne taktike; šamar jednoj potpuno pogrešno postavljenoj igri. Ko je terao „Partizan“ da napada u gostima kad i najveći laik zna da su Italijani majstori za kontranapad, a za „bunker“ i da ne govorimo.

    — Dušan Janković, ulica Slavka Rodića 18, 11165 Kneževac

  • Budite oštri kritičari

    Druže uredniče,

    Povod da vam se i ja javim su „uspesi“ fudbalskog kluba „Partizana“ u poslednje vreme. Mi čekamo već pet godina da budemo sigurni da nećemo izgubiti, recimo od „Sutjeske“, a kako stvari stoje čekaćemo još podosta. U svom listu kako ja znam stvarate veliki „Partizan“ svake godine dok ne počne prvenstvo, a kad ono dođe…

    Sve zaslužne fudbalere pustili ste u inostranstvo, rezerva nema, povrede prate fudbalere, i, naravno, uvek imate opravdanje za neuspehe. Jer, kako razumeti da uvaženi drug Papović daje izjave za štampu da naš omiljeni Ćurković po izlasku iz JNA odlazi u inostranstvo, dok taj isti momak, jedinstveni golman i sportista, izjavljuje kako bi rado ostao u „Partizanu“. Kada biste mu ponudili četrdeset miliona ostao bi on do kraja karijere, a vi biste načinili potez decenije. Ako pustite njega otići će dogodine i ostali i tako će „Partizan“ imati najmlađi tim, ali i prazne tribine, jer nemamo zbog koga da dolazimo na stadion. „Partizan“ nema dovoljno igrača ni za prvu postavu, a o rezervama da i ne govorimo. Zato vi odrešite kesu, kupite par dobrih fudbalera, zadržite golmana svetske klase, pa će sa tribina opet odjekivati: „Napred, Partizan…“

    Ako se desi, a desiće se, da Ćurković ode iz „Partizana“ više nemam za koga da navijam.

    Druže uredniče, i vama bih uputio zamerke. Vaš list mora biti bogatiji vestima iz drugih sportova, recimo boksa i vaterpola, tako da i drugi mladi sportisti izađu iz anonimnosti.

    Želeći vam uspeh u daljem radu, postavljam vam sad, na kraju, pitanje: Ko je postigao pogodak na utakmici Mančester — Partizan i koji je fudbaler isključen? Reč je o velikoj opkladi. Nadam se da ni sam bio dosadan i da ćete mi odgovoriti.

    — Mikić Radomir, 19300 Negotin

  • Još četiri godine u starom jatu

    Naš fudbalski klub u prelaznom roku: Nikola Budišić i Dane Petrović popisaće ovih dana nov četverogodišnji ugovor i ostati u klubu u kojem su stasali od pionira do prvotimaca i u kojem vide svoju novu šansu za potpunu afirmaciju na zelenom polju.

    Došao je kraj prvenstva, a s njim i vreme prelaznog roka, u kojem fudbaleri menjaju klupske boje, priželjkuju nove šanse i uspehe. Od naših fudbalera jedino halfu Budišiću i polutki Petroviću ističu ugovori. U vezi s tim, Dragan Papović nam je rekao:

    „Klub je spreman da s njima sklopi nov četverogodišnji ugovor. Na Petrovića i Budišića, dakle, računamo i u naredne četiri godine. Oni su potrebni klubu i nema nikakvih smetnji za potpis ugovora. To će, naravno, uz obeštećenje, učiniti ovih dana.

    Razgovarali smo i sa dvojicom fudbalera. Budišić nam je rekao:

    „Stasao sam u Partizanu od pionira do prvotimca. Cenim poverenje koje mi je dato, kao i fudbalski kolektiv u kojem su mnogi igrači iz te moje generacije — Paunović, Đorđević, Radaković, Petrović, Vukotić i ostali.“

    Budišić je za prvi tim odigrao ravno 10 utakmica, bio je 10 puta omladinski državni reprezentativac, a u minuloj sezoni je stekao punu afirmaciju u half liniji.

    „Ova godina je godina moje afirmacije. Moram to da cenim i nadam se da ću u narednom prvenstvu dati još više od sebi i da će Partizan postati jači i kvalitetniji.“

    Budišić ima dvadeset i tri godine i pred njim je lepa budućnost.

    Dane Petrović je u ovom prvenstvu odigrao sve utakmice, ukupno 200 prvenstvenih mečeva u dresu Partizana.

    „Ukratko, ostajem u Partizanu još četiri naredne godine. Za potpis ugovora i ja i Budišić primamo po 50.000 dinara, koliko je i predviđeno pravilnikom. Svakako je mnogo važnije od toga uverenje da je ovo kolektiv u kojem smo gotovo svi od ‘beba’ postali iskusni prvotimci, među nama vlada veliko drugarstvo i teško bih mogao i zamisliti neku drugu sredinu osim ove.“

    Pitali smo Petrovića i to šta misli o daljoj ličnoj afirmaciji i uspehu kluba u narednoj fudbalskoj sezoni.

    „Da nismo imali toliko pehova, da smo uspeli prebroditi te ogromne teškoće, bili bismo šampioni. Za sebe lično vidim mogućnost da u naredne četiri godine uz veliko zalaganje steknem punu afirmaciju. No, to neće biti lako, ali sam svestan da sve i najviše zavisi od mene samog.“

  • Zašto Partizan nije prvak?

    Analiza bez gorčine

    Za Partizana prvenstvo je završeno. I praktički i teorijski — računi se više ne mogu praviti. Pozicija se ne može popravljati.

    U toj godišnjoj trci, u nadmetanju u fudbalskoj veštini, u borbi sa svim nedaćama, teško je kategorički reći da li se moglo završiti na makar nešto boljoj poziciji. U svakom slučaju — to za Partizana nije uspeh! Pogotovu što je u prolećnom delu startovao kao vodeća ekipa i što je u Latinskoj Americi postigao zavidan uspeh. A sada, na „kraju balade“ — previše zaostaje od šampiona.

    Postojala je šansa, i to velika, realna — da Partizan kad je već bio na čelu prvoligaša bude i šampion. Međutim, ekipa nije bila kadra da tu poziciju zadrži, nije uspela da da se održi u kovitlacu i u borbi sa svim nedaćama. Nije imala ni dovoljno snage, ni igrača, sposobnih i upornih da se neprekidno i uporno bore. Ponekad nije bilo ni dovoljne inspiracije kod pojedinaca da se ekipa zadrži na čelnoj poziciji. U prvoligaškom nadmetanju, u poslednje četiri godine, ovo prvenstvo rezultatski je najnepovoljnije: 1968. — drugi, 1989. — treći, 1970. — drugi, a ove 1971. — četvrti ili peti!

    Kad se pređeni takmičarski put analizira, prevashodno radi sadašnjeg i sutrašnjeg trenutka, razlozi se traže i nalaze, najpre, u delatnostima kolektiva — igrača, stručnog štaba i drugih funkcionera.

    Autor ovih redova latio se nezahvalnog posla, makar i uz tuđu pomoć, da potraži osnovne razloge svog „tankog“ plasmana fudbalera. Sagovornik je bio Dragan Papović, tehnički direktor kluba. Bez pretenzija da se do kraja analiziraju svi elementi, dijalog se vodio o tome zašto Partizan nije šampion kad je to mogao biti, i kako se vidi Partizanovo „sutra“.

    Mali fond igrača

    Papović naglašava da želi da iznese lično mišljenje koje nije u svemu rezultat kolektivne analize do koje je došlo stručno rukovodstvo ili Upravni odbor kluba. Razloge zbog kojih se Partizan nije bolje plasirao Papović vidi u tri faktora. U nedozvoljivo malom fondu igrača, u igrama „kratkog daha“, i na posletku, u činjenici da su sudije „oduzele“ 4 ili 5 bodova!

    „Naše teškoće su počele naročito odlaskom Ćurkovića i Katića u JNA. Ćurković je otišao iznenadno i neopravdano, a bio je oslobođen obaveze. Jesenas smo imali i jednu tragediju — poginuo je mladi i talentovani Nadoveza. Na turneji po Latinskoj Americi golman Drljača je slomio nogu. To su sve notorne činjenice — svima poznate. Uz to, Đorđević je skoro celo proleće bio rekonvalescent. Sa toliko gubitaka, sa toliko izgubljenih značajnih poluga u jednom timu, neminovno se moralo pasti u kvalitetu. To bi pogodilo i Intera, i Reala i svaki, pa i najveći tim…

    Igre „kratkog daha“, rezerve neborbenost…

    Drugi faktor koji je uslovio prolećne neuspehe fudbalera Papović nalazi u nedovoljnoj mobilnosti nekih igrača, u nekim mečevima i cele ekipe, kao i situaciji da se klub našao bez igrača podmlatka sposobnih da zamenjuje prvotimce:

    „Odlaskom nekoliko ključnih igrača iz kluba, ekipa nije našla dovoljno snage da se do kraja mobiliše, da se uspešno takmiči u vrlo jakoj konkurenciji. U nekim trenucima nije bila dovoljno psihički stabilna. Borbenost i zalaganje pojedinaca često su podbacivali. Na nekoliko mečeva gotovo cela ekipa igrala je neborbeno, nemobilno, bez srca… Naročito se to pokazalo u igri sa Borcem, kad je trebalo postići pobedu, jer je postojala šansa da se napravi prekretnica.“

    Tehnički direktor je pomalo i deprimiran činjenicom da klub takoreći nije imao mladih igrača sposobnih da po potrebi „uskaču“ u prvi tim:

    „Za 6 godina sve Partizanove škole dale su samo jednog mladog perspektivnog igrača. Samo jednog: (Vukotić!) To Partizan ne može i ne sme da toleriše. Interesi kluba zahtevaju da se tu učini zaokret.“

    Kako je naš list već pisao, Partizan je u prolećnoj sezoni imao gorko, vrlo gorko, iskustvo sa sudijama. Papović je podsetio da su sudije samo proletos „skratile“ 4-5 bodova Partizanu:

    „U utakmici sa Čelikom sudija Rauš načinio je 4 povrede pravila: poništio dva Partizanova regularna gola, nije nam dosudio jedan penal, a Čeliku je priznao gol postignut iz nedozvoljene pozicije… U meču sa Radničkim (K) sudija Dopuđa poništio nam je gol i dosudio — penal, koji smo promašili; dozvolio da Paunović (R) igra rukom i postigne gol, mada je prekršaj videlo celo gledalište… u susretu sa Željezničarom domaćin je drugi gol postigao posle očiglednog faula, a Bjeković je isključen samo zato što je, posle faula nad njim, poslao loptu u publiku! To je jedini slučaj tako drastične kazne u Prvoj ligi. Da ironija bude veća — trojica igrača Željezničara na toj istoj utakmici učinila su isti prekršaj, a nisu ni zapisani! Najzad, Bjeković je kažnjen pa smo bez njega igrali u Banja Luci — i najvećim delom zato i izgubili… U meču sa Beogradom nije nam dosuđen očigledan jedanaesterac…

    „Tako se, na razne načine, gubilo zrnce po zrnce. I od gotovog — veresija. Od prvog mesta — dospelo se na četvrto.“

    Pojačanja ekipe i stručni rad

    „Bilo kako bilo“, nastavlja Papović, „jedno poglavlje je prošlo. Sad stojim pred novim. Osnovne preokupacije kluba su: da kvalitetno ojača ekipu i da uloži mnogo truda u borbi za naredna takmičenja i trofeje.

    „U toku su razgovori i poslovi da se u klub dovede nekoliko kvalitetnih, perspektivnih i mladih igrača, kako bismo ojačali sve linije tima. Teškoća u tom poduhvatu ima, ali Partizan je svestan činjenice da taj poduhvat mora da ostvari. Neki bivši Partizanovi igrači vratiće se. Za sada se ne zna koji su to igrači. Za desetak dana i to će biti poznato.“

    Tokom dijaloga o opštem stanju u prvom timu, u pogledu jedinstva i sportske saradnje, Papović je kazao:

    „O tome, izgleda, kruže kojekakve priče, ali sa punom odgovornošću kažem da u tom pogledu nema nikakvih problema. Igrači se odlično slažu. A i kako ne bi kad najstariji među njima ima 25 godina.“

    Usput smo izrazili uverenje da se valjda više niko u Partizanu neće baviti menjanjem trenera svake godine, pa da trenera okrivi za četvrto mesto u konačnom plasmanu — i da traži drugog. Papović to kategorički odbija i ističe je Partizan tražio i našao mladog, sposobnog i ambicioznog trenera i da s njim čvrsto računa „na duži rok“.

    Očevidno, Partizanove preokupacije su da kvalitetno ojača ekipu i da još uspešnije i savremenije organizuje stručni rad, kako bi sve te akcije na kraju donele veće i vrednije plodove.

  • Racionalni impulsi „crno-belih“ u Bogoti

    JovicaVeličković, specijalni izveštač „Politike“

    Pre polaska na internacionalni fudbalski turnir u Bogoti, koji je trajao od 14. do 27. januara, Partizanove aspiracije kretale su se oko trećeg mesta. U tom trenutku tako su i zaista izgledale realne prognoze, s obzirom da su dva matadora — Ćurković i Katić — bili odsutni iz fudbalske arene, a prisutni u garnizonu JNA u Somboru. Ivan Ćurković bio je dugogodišnji „šef“ odbrane „crno-belih“, a Ilija Katić nedavno proizveden u komandanta srednje linije. Bez njih dvojice, pretpostavljalo se, Partizan nije — Partizan. Jedini optimist po ubeđenju — a ne po zadatku kao što je to slučaj sa Gojkom Zecom — bio je sportski direktor Partizana Dragan Papović:

    „Garantujem da ćemo biti prvi ili u najgorem slučaju drugi — iza Botafoga“ — uveravao je sve putnike Papović.

    Iz učtivosti niko nije želeo da demantuje svog sportskog šefa, mada je svako od putnika intimno mislio da je reč o nekom propagandnom triku.

    Dvadeset sedmog januara uveče po kolumbijskom vremenu, odnosno 28. januara ujutru po beogradskom, Partizan je pobedom nad Botafogom postao šampion „Pentagonala“ grada Bogote i napustio Kolumbiju bez ijednog poraza!

    Nije mala stvar na visini od oko 2.100 metara pobediti odlični tim Milonarios — 2:1, savladati Veselinovićevu, Šekularčevu i Sankovićevu ekipu Santa Fe — 3:1, remizirati u Kaliju protiv istoimenog tima 1:1 posle Drljačine teške povrede i sa blesiranim Paunovićem, Đorđevićem, Damjanovićem … i na kraju u „finalu nad finalima“ trijumfovati protiv ekipe svetskog ranga Botafoga — 1:0 u čijim dresovima igraju fudbaleri kalibra Žairzinja, Paula Cezara, Roberta, Zekinja, Karlos Alberta, Neja.

    Knežević u Partizanu?

    Posle povrede prvog golmana Slavka Drljače, rukovodstvo „crno-belih“ u Kolumbiji odlučilo je da iz Jugoslavije pozove još jednog vratara. Na listi kandidata nalazili su se Knežević, Mutibarić i Milosavljević. Izbor je pao na golmana niškog Radničkog Miodraga Kneževića.

    „Knez“ je za gotovo sve odbrane u Bogoti dobijao vrlo visoke ocene od kolumbijskih listova „El Espektador“, „El Tiempo“ i „La Republika“. Na kraju je, po nezvaničnoj oceni, proglašen za najboljeg vratara turnira.

    U vezi sa njim rodila se im jedna anegdota, prirodno za nas koji znamo gde igra i kako brani Miodrag Knežević. Jedan lokalni list, između ostalog, objavio je konstataciju svog komentatora:

    „Rezervni golman Partizana — Knežević, ostavio je odličan utisak. Bio je, tako reći, nesavladljiv. Kako li tek brani prvi vratar Partizana?“

    Uostalom, tehničko rukovodstvo Botafoga veoma se interesovalo za Kneževića. Bilo je reči čak i o ceni za eventualni trogodišnji ugovor.

    „Moja je želja da iz niškog Radničkog pređem makar na nekoliko meseci u jedan veliki jugoslovenski klub, pa da tek onda odem u inostranstvo. U tom slučaju, moja cena će biti znatno veća. Ne bih želeo da propustim svoju poslednju šansu. Ja sam već na kraju sportske karijere…“ — rekao nam je Miodrag Knežević.

    Jugoslavija nije učestvovala na Svetskom šampionatu u Meksiku, a ipak jedan bek klupskog ranga našao se u idealnoj jedanaestorici naše planete u 1970. godini.

    Trener kolumbijske ekipe Milonariosa — dr Očoa, veoma je cenjen stručnjak u medicini, ali i u fudbalskom sportu. Dr Očoa pažljivo je posmatrao sve utakmice Svetskog prvenstva u Meksiku, a na „Pentagonalu“ je vodio svoj tim Milonarios. Još u toku turnira u Bogoti dao je ovu izjavu:

    Video sam sve bekove u Meksiku i mislim da se ne varam ako kažem da je „dvojka“ Partizana — Radaković, najbolji među njima, iako nije igrao u prošlogodišnjoj najelitnijoj konkurenciji.

    Dr Očoa lepši kompliment nije mogao da da Miši Radakoviću. Trener Milonariosa nije bio daleko od istine. Radaković je igrao izvanredno:

    • bio je neprelazan bek, čak i za slavnog Cezara;
    • ništa slabije nije igrao ni krilo, jer se vrlo često infiltrirao u protivničku odbranu i sejao paniku. Bilo je situacija kad je Cezar morao da čuva Radakovića, a ne Radaković — Cezara!

    Đorđić — vanserijski „gvinter“

    „Partizan igra suviše evropski, tvrdo u odbrani, mada to po svojim kvalitetima ne bi morao“ — kazao nam je Žairzinjo. „Međutim, „sedmica“ (Svemir Đorđić) igra suviše brazilski. Pa taj je fudbaler rođen Brazilac. Štaviše, veći je Brazilac nego što smo mi! Šta on može ponekad da uradi s loptom i protivničkim fudbalerima — to ne može ni najveći brazilski žongler“ — tvrdi nam Žairzinjo.

    Zaista, Đorđić je s vremena na vreme pravio „rusvaj“ sa svojim čuvarima: vezivao ih je u „čvorove“ — i to mornarske — „lomio“ im kičme.

    Uostalom, njegov nadimak u Partizanu najbolje ilustruje njegov način igranja. Svemira Đorđića nazivaju — „gvinter“.

    I mnogi drugi su se istakli, samo u ovoj rubrici nemamo nameru da hvalimo Paunovića, Bjekovića, Budišića, Damjanovića, Vukotića … jer je već poznato da su oni vrsni fudbaleri.

    Možda je trebalo više prostora posvetiti levom krilu Antiću. Ali o njemu kasnije. Zasad je dovoljno reći da je pošao tragom svojih zemljaka iz Užica — Pavkovića i Đorića.

    Elijas Zakur: Iduće godine u Brazil!

    Menadžer Partizanove turneje Elijas Zakur stigao je u Bogotu tek kad je turnir bio završen. Prirodno, kao i svi ljudi njegove profesije, interesovao se o igri Partizana, s obzirom da su rezultati bili poznati. Šta su mu drugi rekli, nije nam poznato, ali nam je poznato da je pre rastanka u Karakasu rekao:

    „Iduće godine igraćete u Brazilu pod povoljnijim finansijskim uslovima, ali i protiv težih suparnika. Dolazim marta u Beograd, pa ćemo o svemu porazgovarati“.

    I drugi menadžeri ponudili su svoje usluge Partizanu. Nije ni čudo, jer su „crno-beli“ pobednici ovogodišnjeg turnira u Bogoti.

    A i prošle godine bili su prvi u Meksiko Sitiju…

  • „Praksa je pokazala da je lekar neophodan, a ne maser!…“

    … to su reči Dragana Papovića, tehničkog direktora Partizana — Povodom neodlaska Atanackovića i masera Stojića u Južnu Ameriku

    Prijatelji fudbalskog sporta zapazili su da je ekspedicija „crno-belih“ pošla na dugu turneju po zemljama Južne Amerike bez pomoćnog trenera i masera. Istovremeno je zapaženo da se u vođstvu puta nalaze tri člana Predsedništva Upravnog odbora kluba: Miša Nikolić, Đuro Đurašković i dr Vlastimir Golubičić.

    Naša redakcija, a i fudbalski klub, primili su brojna pisma simpatizera sa pitanjem kako je i zašto do toga došlo.

    Da bismo doznali čime je inspirisana takva odluka najužeg rukovodstva kluba obratili smo se najmeritornijoj ličnosti — Draganu Papoviću, tehničkom direktoru Partizana.

    — Pre svega nije tačno da u vođstvu puta imamo tri člana, već samo dva, objašnjava Papović. Mi smo dr Golubičića poslali kao lekara, odnosno zamenu dr Ristiću, koji je bio sprečen da putuje.

    Uostalom, naše iskustvo vam govori da je neophodno da uz ekipu bude lekar i mišljenja smo da je takva ličnost važnija od masera. Uostalom, naš klub nikad nije vodio fizioterapeuta, već smo na licu mesta uzimali masera, čije smo usluge plaćali četiri dolara i tako rešavali taj problem.

    — Zar Atanacković nije bio neophodan budući da je ekipa otišla na pripreme, a turnir i utakmice su sastavni deo toga plana?

    — U prošlosti Partizan nikada na put preko Atlantika nije vodio pomoćnog trenera, pa, verovatno, zato ni ovoga puta nismo napravili taj presedan. Uostalom, to je isključiva nadležnost trenera Gojka Zeca i mi u to ne želimo da se mešamo. Ako bi on iduće godine, poučen ovim iskustvom zahtevao da uz sebe ima asistenta, drugi trener će putovati.

    Dragan Papović nam je objasnio čime je uprava kluba bila rukovođena pri odlučivanju rukovodstva za put u Južnu Ameriku.

    Ostaje da se sačeka kakva će iskustva članovi ekspedicije „crno-belih“ doneti sa ovog puta, pa, eventualno, praviti korekcije prilikom narednih turneja.

    Da bi naši čitaoci imali kompletnu situaciju razgovarali smo sa „drugom stranom“ — Atanackovićem i maserom Brankom Stojićem.

    Moje nije da postavljam pitanje zašto ne idem sa ekipom, objašnjava Aca Atanacković, već da radim. Uostalom, neću biti ništa siromašniji bez 400 dolara, a sve te zemlje sam video.

    Branko Stojić je pun žuči. Smatra da je prema njemu učinjena nepravda.

    — Mišljenja sam da je sprečenost dr Ristića moja šansa, kaže maser Stojić. Kada sam doznao da ne putujem, shvatio sam da se moj rad ne ceni i odlučio sam da podnesem ostavku. Volim Partizan, žao mi je što odlazim, ali moja odluka je neopoziva.