Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Ознака: Fahrudin Jusufi

  • Pored Zeca „zlatni dečaci“

    Draga redakcijo,

    Siguran sam da će se ovo moje pismo naći u korpi za otpatke, ali se nadam da će ga bar neko pročitati.

    Došavši kući s posla u petak 6. 8. 1971. godine u kasno popodne umoran i iscrpljen od napornog rada, spremao sam se da legnem kada mi poštar donese moj omiljeni list „Partizanov vesnik“. I pored umora nisam mogao da odolim a da ga na brzinu ne prelistam i da vidim šta sve sadrži.

    Moram da vam se zahvalim na bogatoj sadržini i ilustraciji lista. Ono što me je navelo da Vam pišem to je što se Vaske nudi da radi u našem klubu, ne samo on već kako kaže da treba da se nađe mesto za svakog Partizanovog dečka iz zlatnog doba.

    Ne treba da se zavaravamo lovorikama i da živimo večito na slavi, mlađi dolaze i na njima svet ostaje, zašto onda ima da se po jedini funkcioneri Partizana plaše za svoje fotelje kad ima posla samo ako hoće da se rade sa ljubavlju i za ljubav kluba.

    Mislim da je došlo krajnje vreme, pogotovu sada u profesionalizmu, za lično isticanje i sve treba da bude podređeno interesima kluba. A šta bi značilo za Partizan kad bi angažovao „zlatne dečke“ ne zbog navijača, koji to iznad svega žele, već zbog međunarodne javnosti jer su Vaske, Šole, Julka, Gale i ostali poznati širom sveta. Ti naši asovi su dobro situirani i za njih novac ne igra nikakvu ulogu. S takvim ljudima i sa zdravom politikom Partizan bi u dogledno vreme bio opet onaj stari. Zar rukovodstvo Partizana ne može da se ugleda na Crvenu zvezdu?

    Mislim da sada imamo veliku šansu; uz ambicioznog trenera Zeca i dobro rukovodstvo možemo učiniti mnogo. Samo, uspesi se ne stvaraju preko noći i za neuspeh Partizana ponajmanje je kriv Gojko Zec.

    Naš klub je u prošlosti za svaki neuspeh odmah krivio trenera. Ova uprava to ne čini. Dala je odrešene ruke treneru i ubeđen sam uspesi neće izostati. Poznato je da svaki trener ima svoju koncepciju i poseban ukus pa nije ni čudo što su česte promene stručnjaka morale da se odraze i na domet same ekipe. Zato molim upravu Partizana da sve asove „zlatne generacije“, koji hoće da dođu u naš klub rado prime, a i da daju potpuno odrešene ruke na duži period treneru Gojku Zecu. Na kraju, želim sve najlepše svim klubovima Partizana vaš verni navijač (sada iz Zapadne Nemačke).

    — Pravdoljub Marković, 7 St. Fenerbach, Tammenacker str. 40, Zap. Nemačka

  • Božidar Šujica, pesnik: Verujem u Zeca

    KLUB POZNATIH PARTIZANOVACA

    Božidar Šujica, jedan od najpoznatijih i najgrlatijih Partizanovih navijača, spada u red naših najpoznatijih savremenih pesnika. Ovaj tridesettrogodišnji profesor srpskohrvatskog jezika, objavio je do sada samo dve knjige pesama („Prestupne noći“ 1961. i „Vreme i temelji“ 1966. godine), Ali, to je bilo dovoljno da dobije nagradu za knjigu godine i da bude svrstan od najstrožijih estetičara u malobrojnu porodicu eminentnih pesnika.

    ŠUJICA: Da se razumemo, ja nisam navijač, ja sam prijatelj Partizana, drug njegovih igrača, njihov brat, njihova krv…

    P. VESNIK: Kako je počelo to prijateljstvo i bratstvo?

    ŠUJICA: Ja sam još u Kragujevcu, dok sam bio u gimnaziji imao najzvučniji naziv u školi — Bobek, mada su mi govorili da frapantno ličim na Zebeca.

    P. VESNIK: A kako ste postali — drug brat i krv Partizanovih igrača?

    ŠUJICA: Kafanski!

    P. VESNIK: Ali, koliko znam Partizanovi igrači ne idu u kafanu?

    ŠUJICA: Ali igraju boemski fudbal.

    P. VESNIK: Koji su vam Partizanovi igrači posebno prirasli za srce?

    ŠUJICA: Zlatko Čajkovski mi je još kao gimnazijalcu rekao da je Bobek najbolji igrač na svetu. On je to možda bio, ali u Jugoslaviji, Zebec je to mogao da bude. Šoškić je bio — najčedniji. Vladica i Čebinac bili su — noge tima. Galić beskrajno simpatičan. Miladinović neslućeno darovit, veliki moj drug, Jusufi — najveći kavaljer. Vasović, najviše postigao od svih, ali ne u Ajaksu već u Partizanu. Od sadašnje generacije, znam kao divne momke i igrače — Paunovića, Đorđevića, Damjanovića, Ćurkovića, Rašovića…

    P. VESNIK: Zašto Partizan i pored takvih igrača koje je imao i koje ima, ipak nije postigao izuzetne rezultate na domaćoj fudbalskoj sceni?

    ŠUJICA: Bio sam na proslavi Dvadesetpetogodišnjice Partizana. Tamo me frapirala narcisoidnost nekih ljudi iz uprave, koji se, očigledno više brinu o sebi nego o Partizanu. Ti ljudi možda imaju ljubavi, ali sigurno nemaju fudbalskog znanja i njihova se ljubav pretvara u samoljublje, a možda i u koristoljublje.

    P. VESNIK: Valjda je ta uprava ipak učinila nešto za dobro Partizana?

    ŠUJICA: Jeste, nešto zaista veliko: angažovanje Gojka Zeca. Taj čovek nije maher, mućkaroški genije, prekupac i nakupac bodova, demagog, on ne ugađa čaršiji, ne kupuje novinare, ali je zato vredan sistematičan, krcat znanjem, nekompromitovan, a kao čovek čist, pošten i dostojanstven. On je, besumnje, čovek kome treba dati dugu prugu, a on će znati da svoju kompoziciju dovede do Kupa sveta. Ja kao prorok vidim već ozbiljnog i mirnog Gojka koji će i to primiti normalno kao i ovaj neuspeh Partizana, koji je najmanje njegov.

  • Prvi kapiten

    TRAGOM LEGENDI I DOKUMENATA

    Pre no što pređemo na opisivanje našeg šampionskog hoda kroz prvo posleratno fudbalsko prvenstvo Jugoslavije, (o čemu će biti reči u idućem broju), dozvolite da vam predstavimo ličnost čoveka koji je predvodio Partizanov tim u tom pohodu prvog kapitena u istoriji „crno-bele“ ekipe.

    Bio je to Miroslav-Meho Brozović, čovek čije ime zbunjuje mladu generaciju naših navijača, koja se logično pita: „Kako zar to nisu bili Bobek ili Čajkovski?“ Opsednuti dvama legendama prvog Partizanovog sastava današnji ljubitelji fudbala ne može ni da zamisli da je neko drugi mogao u to doba da nosi kapitensku traku. Zato se u čudu, ali i s pravom pita: ko je i kakav je igrač bio Meho Brozović? Šta je to što mu je davalo prednost za ovakvu počast ispred jednog Čajkovskog i Bobeka?!

    Pre svega, reći ćemo vam odmah da najstariji, najautoritativniji i najrenomiraniji igrač ekipe po pravilu navlači žutu traku oko rukava. To je zakon u svakom timu. A Brozović je u trenutku formiranja Partizana bio to u svakom pogledu. Stariji od poletarca Bobeka i znatno mlađeg druga Čajkovskog. Ne samo po godinama već i po igračkom i reprezentativnom stažu. Kada su ova dvojica bili još nepoznati juniori. Miroslav Brozović je bio igrač u punoj snazi, standardni član državnog tima i jedan od najpoznatijih fudbalera u zemlji!

    Ipak, u glavi navijača-laika večno je prisutna i druga misao, koju on spontano vezu je za ličnost kapitena: nije li možda igračka vrednost presudnija od staža i iskustva? Zar nije ispravnije da kapiten tima bude igrač najvećeg formata, onaj čiji autoritet izvire iz fudbalske klase? Posmatran čak i tako Brozović je bio „pravi čovek“ pošto je spadao tada u kategoriju gorostasnih igrača — u najekskluzivniji krug evropskih bekova koje je naš fudbal imao!

    Hroničar ovih redova razvrstava sve igrače s brojevima 2 i 3 na bekove klasičnog tipa (prevashodne „fajtere“) i braniče modernog vremena, koji podjednako učestvuju u napadu i odbrani. I odmah da dodamo: više ceni čak i beka klasičnog tipa koji je u svojoj ulozi dostigao evropsku i svetsku perfekciju nego li najsavremenijeg beka koji u svojoj ulozi nije dostigao taj nivo. Odavde se nameće i zaključak: dok su dva najbolja beka po savremenom konceptu — Jusufi i Stanković — imali u igri nedostataka i felera, Miroslav Brozović je u kategoriji bekova-fajtera bio gotovo nepogrešiv! U predratnoj Evropi ulazio je u red tri najbolja beka kontinenta — minimalnu prednost pred njim imali su možda samo nezaboravni braniči „skavdre azure“ Foni i Rava!

    Otkuda tako visoko mišljenje o Brozoviću? Koji su to kvaliteti koji su ga tako visoko uzdizali (po mišljenju pisca ovih redova čak na pijedestal najboljeg beka u istoriji našeg fudbala?

    Pre svega to je atletizam kakvim nije mogao da se pohvali nijedan naš docniji branič. Brozović je u tom domenu imao sve: veliku masu, strahovitu snagu, odličan odraz, dovoljnu brzinu i oštrinu… Ako dodate tome njegova voljno-moralna svojstva — besprimerno požrtvovanje, strahovitu oštrinu (koja je graničila s brutalnošću), hladnokrvnost i trezvenost — onda vam je jasno da ste suočeni s pravom „fudbalskom nemani“ na čijoj strani prolaza nije bilo. pogotovu za krilo koje je bilo osnovna briga u tadašnjoj bekovskoj igri. Bezbroj puta smo bili svedoci da je britki Meho formalno „pojeo“ najveća evropska krila koja su mu se suprotstavljala!

    Postojalo je još nešto paradoksalno u njegovoj igri što ta je izdizalo za glavu iznad savremenika u dresu s brojem 2. Već pomenuta hladnokrvnost i trezvenost koja nije bila svojstvena „fajterima“. Dok su svi oni srljali, Brozović je to radio samo u trenucima „stani-pani“. U svim ostalim fazama igre bio je izvanredno mudar taktičar(!).

    Šta više, bio je najopasniji bek svog vremena i u oblasti izgradnje napada svog tima! Samo to nije postizao brzim begom duž aut-linije i centaršutem s krila (što rade savremeni bekovi), već dubinskim pravolinijskim dugim loptama ili dijagonalama preko polovine igrališta kojima je upošljavao svoja krila. Po tim udarcima Brozović je uoči rata bio nadaleko čuven — nedostižan bek WM sistema. U tom elementu nadmašao je čak i slavnog Fonija i Ravu.

  • Kad fudbal postaje med za oči

    Komentar utakmice Partizan — Velež 3:0: Najbolja igra „crno-belih“ ovog proleća bude smele nade u finišu prvenstva

    Kako je to bilo divno veče za sve prijatelje fudbala, posebno za navijače Partizana. Odavno gledalište nije bilo tako iskreno oduševljeno, tako poneseno kao tokom ovih 90 minuta igre sa Veležom.

    Partizan se na ovoj utakmici pokazao u najboljem svom izdanju i, možemo slobodno reći, to je bila takva interpretacija fudbala kakvom bi se ponosile i one sjajne generacije Bobeka, „Čika“, Jusufija i Kovačevića.

    Partizan je u susretu sa Veležom igrao raznovrsno, sadržajno, organizovano, ali sa maštom i improvizacijom. Rečju, bio je to pravi fudbalski vatromet!

    Balzak kaže „da sve stvari gledane kroz maglu izgledaju lepše“. Međutim, i sve fudbalske utakmice doživljavaju se lepše ako su pod reflektorima. To je potvrdio i ovaj susret s Mostarcima, pa je i to na određen način učinilo da utisak bude tako veličanstven.

    Dakako, ne smemo zaboraviti ni odličnog i vrlo ambicioznog protivnika. Mostarci su pružili žilav otpor, ali je Partizan bio poletan i toliko raspoložen da bi pred njim pao i jedan Mančester junajted.

    Da li je ovaj sjajni finiš „crno-belih“ došao malo kasno — pitaju se navijači sa zebnjom u srcu: Ili: šta je to što je tako radikalno izmenilo igru Zecovog tima nabolje?

    Pre svega cela ekipa je igrala sa takvim htenjem da je to bilo najimpresivnije. Ritam, zalaganje, borbenost, kolektivnost i rešenost da se utakmica dobije bili su toliko prisutni u svakom igraču i u svakoj akciji da pobeda nijednog trenutka nije dolazila u pitanje.

    Dakako, treba istaći i tri nove ličnosti: vrlo sigurnog, spretnog i srećnog golmana Furtulu koji je malo otkrovenje za beogradsku publiku. Zatim britkog i vrlo jednostavnog beka Marića i, najzad, hitronogog, vrednog i veštog golgetera Živaljevića.

    Suviše je smelo na osnovu jedne igre donositi neke definitivne zaključke, ali je vrlo umesno pitanje: zar brzi i prodorni Živaljević, taj opasni šuter i vešti dribler nije još ranije mogao naći svoje mesto u ekipi, a i Furtula svojom pojavom i mirnoćom deluje toliko golmanski da zaslužuje poverenje.

    U svakom slučaju, igra protiv Veleža ospokojuje pred gostovanje u Banjaluci i posebno pred susret sa Zvezdom, a i obavezuje sve igrače na nove podvige.

  • Naši čitaoci i idealan tim Partizana

    U novogodišnjem broju našeg lista objavljen je „idealan tim“ Partizana, kao finalni akt proslave 25-ogodišnjice postojanja i rada fudbalskog kluba Partizan.

    I kad i obično: svaka anketa ma kako brižljivo pripremana, čak i ako svojom slojevitošću daje presek vremena, atmosfere i mišljenja, na određen način uznemiri čitaoce i prijatelje i mnoge od njih nagna da nam se jave, bilo da izraze svoje slaganje ili neslaganje ili, jednostavno, da zatraže objašnjenje zašto je ovaj, a ne onaj igrač u najboljem timu Partizana tokom minulih godina jedne četvrtine našeg stoleća.

    Da ne bismo pojedinačno odgovarali svim čitaocima, evo iznosimo šta je bilo presudno za ovakvu kompoziciju tima i zašto u njoj nisu našli mesto Šoštarić, Brozović, Minda Jovanović, Hasanagić, Miladinović, Čebinac, Valok, Atanacković i još neki čija su imena bila po ukusu prijatelja „crveno-belih“.

    1 Ćurković

    IvanĆurković je zahvaljujući igrama koje je pružio tokom tri poslednje godine uspeo da nadvisi čak i Šoškića, koji je u našim i svetskim okvirima veće ime od Ćurkovića, ali ne i bolji golman. Naime, Ćurković u taktičkom smislu toliko unapredio igru golmana da je postao uzor modernog čuvara mreže.

    Danas je Ćurković, uz Engleza Benksa, najbolji golman Evrope! On je u svom šesnaestercu sve više računar, a sve manje golman u onom klasičnom smislu reči.

    Ćurkovićev najveći kvalitet je u tome što sprečava a ne brani gol kao većina golmana. Inteligentan je, pronicljiv kada je u dresu misli kao mačka i gotovo se ne da iznenaditi. Rečju golman van serije i konkurencije!

    2 Belin

    BrunoBelin je bio i ostao „najplemenitiji bek“ koji je fudbalskom sportu uopšte poznat. Sve je kod njega bazirano na tehnici, veštini i brzini. Fudbal je igrao lakoćom majstora, pa otuda i utisak da svoju snagu nije ni koristio. Imao je izuzetnu tehniku oduzimanja, a grubost mu je do kraja karijere ostala nepoznata.

    Belin je uz Branka Stankovića iz Crvene zvezde bio preteča beka današnjice, beka koji ne dejstvuje samo u defanzivnim zadacima, već spretno organizuje igru svoga tima pospešuje napada, pa ga čak i završava. To sve nije posedovao Miroslav Brozović, koji je bio veliki bek u ondašnjem shvatanju fudbala, ali ne u ovom današnjem smislu.

    3 Jusufi

    Fahrudin Jusufi je trajno ušao u istoriju jugoslovenskog fudbala kao bek svetskog potencijala. Bio je čvrst kao kremen, umeo je da se bori kao lav, da oduzima lopte i da ih u smučarskom slalomu donosi do protivničkog šesnaesterca i podaruje saigračima.

    Fascinirao je kao tehničar i fudbalski znalac i po tome je odmah upadao u oči. Na svim meridijanima bio je priznavan kao „evropski Džalma Santos“ toliko je virtuozno delovao na terenu da je najviše priznanja primao i od navijača iz rivalskih tabora.

    Svoju visoku internacionalnu klasu potvrdio je i po odlasku u Zapadnu Nemačku.

    4 Čajkovski

    Zlatko Čajkovski: Za mnoge stručnjake je to najbolji jugoslovenski igrač svih vremena. Bio je najubedljivija ličnost na fudbalskom terenu. Igrao je fudbal sa zanosom i strašću koju još niko posle njega nije ponovio. Znao je mnogo, davao je još više. Imao je neizmerenu izdržljivost, posedovao je veštinu koja je oduševljavala i nikad se nije predavao.

    To je najpopularniji jugoslovenski igrač u svetu! Voleli su ga navijači, cenili novinari, oduševljavali stručnjaci. Uz Bobeka, Miloša i Zebeca činio je igrački kvartet najviše međunarodne klase. Oni su proslavili Partizan na svim meridijanima.

    5 Paunović

    Blagoje Paunović: Uz Ćurkovića jedini igrač današnje generacije koji je našao svoje mesto u „najidealnijem timu“ Partizana. Paunović ima takva igračka svojstva da je teško zamisliti veću kompletnost. Brz je, ima odlične reflekse, sjajno igra glavom, odlično se postavlja, vrstan je tehničar, oseća igru i podjednako dobro dejstvuje i kad obavlja defanzivne zadatke kao i kad započinje akcije napada.

    UZ Holcera je nezamenljiv član odbrane državne reprezentacije, a u Partizanu sa Ćurkovićem čini nepremostivi bedem za svaki napadački red. Centarhalf najvećeg formata!

    6 Vasović

    Velibor Vasović: u danima kada je branio boje Partizana i državne reprezentacije bio je igrač bez premca. Suvereno je vladao prostorom pred svojim golom, ali je povremeno znao opasno da ugrozi protivnička vrata.

    „Vaske“ je jedan od onih koji su dobili najviše glasova u našoj anketi, što je dokaz da su ga svi visoko cenili. Pravi igrač savremenog fudbala! Uporan, neustrašiv, snažan, nesavladljiv i oštar. Imao je svoj stil u igri. Delovao je sirovo, tvrdo, ali je zato bio uvek dostižan, gotovo da je sve duele rešavao u svoju korist, a kada bi on bio savladan gol je bio neminovan.

    7 Kovačević

    Vladimir Kovačević je još kao junior mnogostrukošću svoga talenta umeo da ukreše divljenje u očima gledalaca. Bilo je svima jasno da će taj dečak krhke konstitucije izrasti u pravog asa.

    Kovačević je fudbalski strateg najvećeg formata. Sve je video, pa čak i predviđao u deliću sekunde i donosio rešenja koja su bila nevidljiva i mirnom posetiocu na tribinama.

    Bio je suptilan tehničar sa prefinjenim smislom za igru i kombinacije, a umeo je da postiže golove s lakoćom rođenog golgetera.

    Da ga je priroda obdarila većom izdržljivošću i snagom u Kovačeviću bismo imali najkompletnijeg, najinteligentnijeg i, svakako, najboljeg igrača svih vremena. Boljeg čak i od Bobeka!

    8 Milutinović

    Miloš Milutinović je bio trio igrač: centarfor ili polutka, a na desnom krilu igrao u reprezentaciji i samo nekoliko puta u Partizanu.

    Igrao je pet godina u crno belom dresu i za to vreme je stekao visoku internacionalnu afirmaciju. Bio je umetnik lopte, veštak, maštoviti kombinator i neumoljivi strelac.

    Miloš je najbolji golgeter Partizana ako se uzme u obzir broj odigranih utakmica i postignutih golova. Oduševljavao je lakoćom, znanjem i umećem. Sve je kod njega bilo skladno, elegantno, bez napora…

    9 Galić

    Milan Galić je bio igrač ekstra klase, ali ga svi nisu cenili u meri koju su zasluživali njegova obdarenost i ostvarenja na terenu.

    „Gale“ je bio odličan tehničar, spretan dribler i nepogrešivi strelac. Imao je prodornost strele. Njegova brzinska reakcija je bila fenomenalna. Sve je radio u punom sprintu i protivničke odbrambene igrače je ostavljao bespomoćnim.

    Malo je igrača koji su toliko osećali igru, tražili je i pri svemu tome uvek išli na najjednostavnija rešenja. Galićeva veličina je u tome što nikad nije voleo jevtine efekte, već je pred sobom imao samo jedan cilj: protivnički gol!

    10 Bobek

    Stjepan Bobek: Prvi i do danas jedini priznati majstor fudbala. Tako visok stepen fudbalske intelegencije još nije viđen u našoj zemlji.

    Bobek je mogao sve da učini sa loptom, a njegov kreatorski odnos prema igri ostao je do danas nedostignut. „Štef“ je bio i ostao istinski fudbalski hudožestvenik. On je oplemenio i obogatio fudbalsku igru, dao joj je ono što pre njega nije mogao niti znao.

    Savremenici iz Bobekovih dana i danas su spremni da ustanu kada govore o njegovoj fudbalskoj veštini.

    11 Zebec

    Branko Zebec: Dugo se verovalo da je Zebec prevashodno igrač izvanrednih fizičkih mogućnosti. Međutim, vremenom Branko je eliminisao takva mišljenja i naterao sve prijatelje fudbala da ga uvažavaju kao igrača izvan kategorije.

    Zebec je bio sjajno krilo i izvanredan centarhalf. Šta je igrao bolje teško je reći. Uostalom, tako veliki igrač na svakom mestu pruža mnogo, jer je i njegova sveukupnost bila nemerljiva.

    U Partizanu Zebec je doživeo svoju punu afirmaciju, bio nezamenljiv član reprezentacije i u dva maha je branio boje najboljeg tima Evrope. Jedan od onih koji se ne zaboravljaju.