Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Ознака: Gojko Zec

  • Vasović je bio u pravu

    Pišem Vam razočaran posle poraza od čačanskog „Borca“ za Kup Maršala Tita.

    Normalno je da se u sportu ne može uvek pobeđivati, ali nije normalno da se sve gubi, kao što je slučaj sa fudbalerima „Partizana“ ove godine. Ja, kao veliki simpatizer „Partizana“, ove godine sam se stalno razočaravao, jer su fudbaleri u prolećnom delu prvenstva od 34 moguća boda osvojili samo 13 bodova, a u sadanjih 9 kola ovoga prvenstva samo 4 boda. Pa zar se sme to dogoditi timu koji nosi ime „Partizan“ i šta o ovom neuspehu misle igrači i treneri koji se plaćaju po učinku i uopšte čitav upravni aparat fudbalskog kluba. Ako njima nije stalo do novca, valjda im je stalo da održe ugled koji je ove godine potpuno srozan.

    Gledajući utakmicu protiv „Borca“ iz Čačka video sam da kod fudbalera nema morala ni volje za pobedom, premda im se taj moral i volja skupo plaćaju. Igrači su se kretali po terenu kao da su imali olovne cipele, a loptu su prosto mučili, a kako je samo Đorđević izveo jedanaesterac. To je bilo za plakanje. Zar nije sramota da „Partizan“ 15 godina ne može da osvoji Kup Maršala Tita, a da u poslednje 4 godine uvek gubi u Kupu na penale i to od drugoligaša.

    Pre izvesnog vremena kada je Velibor Vasović između ostalog izjavio da će Partizan doživeti sudbinu beogradskog „Radničkog“, mislio sam da je ta izjava tendenciozna, ali sada verujem da će ako ovako nastave fudbaleri stvarno doživeti sudbinu „Radničkog“ iako je razlika u kvalitetu između ova dva kluba uvek bila velika.

    Kada je prošlog leta Gojko Zec došao u „Partizan“ sa velikom pompom, iskreno sam se i ja obradovao, jer sam mislio da je mlad i ambiciozan trener i da će sa fudbalerima postići mnogo bolje uspehe, no što su prethodni treneri uspeli. On je svojim dolaskom to stvarno i najavio, jer je sa fudbalerima osvojio jesenje prvenstvo. Međutim, ove godine Gojko Zec se potpuno izgubio i sa igračima doživeo najcrnju godinu od osnivanja kluba. Kakav je njegov način treniranja, taktika i koncepcija igre, kad fudbaleri ne mogu da daju ni jedan gol po utakmici, jer su na zadnje 8 prvenstvene utakmice dali samo 5 golova. Mene kao vernog navijača najviše nerviraju i razočaravaju izjave Gojka Zeca posle svakog neuspeha, gde uvek daje nekakve optimističke izjave, „kako još sve nije izgubljeno“, „kako postoje teoretske šanse da se osvoji prvo mesto“ „kako će proleće biti ‘Partizanovo’“ itd. Našta mu mi navijači ličimo, zar ne vidi da mu više i deca ne veruju, jer teoretske šanse za osvajanje prvog mesta ima i „Sutjeska“ koja je poslednja na tabeli, ali ona nema takve ambicije.

    Navijač Partizana od osnivanja

    — Bratislav Vučković, Beograd, Al. Nenadović 29.

  • Zecova taktika u Firenci

    Druže uredniče,

    Siguran sam da je ovo moje pismo jedno od mnogih koja u poslednje vreme stižu u redakciju. Želim, najpre, da uputim kritiku „Partizanovom vesniku“ „Stvara se tim“… „Povratak asova“… Dokle ćete da nas obmanjujete. Zašto ne naoštrite pero i ne udarite po onima koji su krivi za sadašnju situaciju? Zašto neko ne plati za ove neuspehe, za ovu bruku… Gubimo čak i od Borca i mene je prosto sramota što sam navijač „Partizana“.

    Ako kao navijač „crno-belih“ imam prava na svoj glas, onda želim da kažem da Gojko Zec nije sposoban da vodi jedan veliki klub (što je „Partizan“, mora se priznati, bio pre nego što su na njegovo čelo došli Zec i Papović). „Partizanova“ igra danas je ravna nuli.

    Ne znam da li je naš klub ikad u svojoj istoriji beležio takve neuspehe, kao ove godine? Zašto branite Zeca i govorite o objektivnim teškoćama? Zar i „Zvezda“ ne igra sa podmlađenim timom, pa ipak pobeđuje? „Crno-belima“ treba trener koji će osvežiti stil igre i doneti novu metodologiju rada. „Partizan“ igra staromodno i trapavo i niko me ne može uveriti da njegovi momci nisu sposobni da igraju moderniji fudbal. Stvar je u tome što nema nekog da ih tome pouči.

    „Partizan“ je toliko nisko pao da stičem ubeđenje da ga neko u upravi svesno tura u propast.

    Ovi neuspesi, ako se nastave, oteraće sa stadiona i poslednjeg navijača. To je prosto neverovatno da jeda tim od devet utakmica izvojuje samo jednu pobedu, dva puta igra nerešeno, a sve ostale gubi. Ona utakmica protiv Fiorentine je debakl pogrešne taktike; šamar jednoj potpuno pogrešno postavljenoj igri. Ko je terao „Partizan“ da napada u gostima kad i najveći laik zna da su Italijani majstori za kontranapad, a za „bunker“ i da ne govorimo.

    — Dušan Janković, ulica Slavka Rodića 18, 11165 Kneževac

  • Na muci se poznaju junaci

    Dragi uredniče

    Molim Vas da i za mene, vernog prijatelja fudbalskog kluba stalnog čitaoca vašeg lista, ostavite jedan mali kutak i objavite ovo pismo, sve u iskrenoj želji da pomognem omiljenom klubu. Ujedno pozdravljam sve navijače, prijatelje i simpatizere „crno-belih“.

    Odlučio sam da napišem ovo pismo kad sam u prošlom broju na istoj ovoj strani pročitao da su navijači postali nestrpljivi i da žele da „Partizan“ već jednom prestane da gubi. Naljutio sam se kad sam to video, jer mislim da to nisu pravi navijači, ako podržavaju klub samo onda kad mu dobro ide. Zato molim sve navijače da ih ne izda strpljenje i da i dalje budu uz „crno-bele“.

    Siguran sam da „Partizan“ nije izgubio mnogo od svoje popularnosti u svetu, od one godine kad je ušao u finale KEŠ-a, i da i sad ima visoko mesto na svetskoj lestvici popularnosti. Zato bih želeo da nekako pomognemo da što pre prebrodi krizu. Treba da bodrimo svoje ljubimce da istraju, jer sam siguran da oni to mogu. Zato molim sve navijače da budu uz „Partizan“ i sada isto kao to su bili onda kad je beležio briljantne rezultate, i da na stadionu više aplaudiraju, a manje zvižde, jer zvižduci mogu da demorališu.

    Mislim da „Partizan“ igra najlepši fudbal u zemlji, ali nema dobrog strelca. Zato bih upozorio trenera Zeca i upravu da se potrude da u klub dođe Cvetković iz „Radničkog“ ili neki drugi vrsni strelac.

    Drugarski vas pozdravljam

    — Stole Anđelić, selo Oštrelj kod Bora

  • Paunoviću aspirin i led

    U listu „Sport“ od trinaestog avgusta ove godine objavljen je članak pod gornjim naslovom. Kapiten našeg tima preporučuje navijačima i simpatizerima svoga kluba da „piju aspirine i meću led na glavu umesto da vode brigu o problemima kluba za koji navijaju“. A on živi od tih koji treba da gutaju aspirine. I pitam ga, što oni nama daju za uzvrat? Nas nekoliko prisustvovalo je utakmicama „Partizan“ — „Zvezda“ i „Partizan“ — „Sarajevo“ i posmatrali smo sve fudbalere. Došli smo do zaključaka da ima mladih, talentovanih i perspektivnih igrača, ali šta to vredi kad nema ko da ih nauči da igraju i daju golove. Pa, ako Gojko Zec prima platu od pola miliona, onda ni Stjepan Bobek nije skup za dva miliona, jer je on taj tim tri puta dovodio do pobedničkog trona, a mislim da bi bio u stanju da to i sad učini.

    Preporučujemo upravi da što pre angažuje Stjepana Bobeka i Marka Valoka. Ako se ovo ne učini odoše Partizanova slava i ugled.

    Potkrepljujući izjavu kapitena Paunovića sekretar Ivanović je rekao da će brzo svi proroci (mislio je valjda na nas navijače) spustiti nos. Bojim se da posle svega ovoga oni ne spuste svoje noseve.

    U koliko nam za ovo pripada neki honorar, mi ga ustupamo kapitenu Paunoviću da za te pare kupi aspirin i led, koji su mu sada preko potrebni. Jedan deo toga neka pokloni i treneru Zecu.

    — Milisav Golubović, Slobodan Vitorović i još deset navijača „Partizana“

  • Dajte „Ćuretu“ šta traži

    Draga redakcijo,

    Najlepše vas molim da ovo pismo objavite u sledećem broju vašeg lista i da ga pročitaju trener Zec i Boba Mihajlović.

    „Partizan“ od 1966. godine nije postigao ni jedan značajniji uspeh na domaćem terenu, sem kad je bio prvi u „Ligi šampiona“. Od 1966. godine pa sve do danas priča se kako „crno-beli“ stvaraju tim i kako nailaze bolji dani, jer „vreme radi za njega“ budući da su njegovi fudbaleri mladi. Od tog vremena do danas „Partizan“ nije postao mi prvak, ni jak. Menjali su se treneri članovi uprave, koji su gledali svoje interese. Kad bi osetio da se radi protiv njega, trener je odlazio ne pokušavajući da spreči ono što ne valja. U jednom klubu trener bi morao da bude sve i sva, kao Miljan u Zvezdi.

    Partizan čini grešku za greškom. Pušta svakog fudbalera koji je želeo da ode u inostranstvo, govorilo se: On je zaslužan i može da ide. Ako je zaslužan neka se odreši kesa, pa neka — ostane. Poslednja greška se učinila sa Damjanovićem. Da je od kluba dobio bar približno onoliko koliko je dobio u inostranstvu, danas nas ne bi bolela glava ko će da igra levog beka. Ovako, gubimo, pa gubimo. Ja se plašim da „Gica“ nije poslednji i da je red na „Ćureta“. Treba učiniti sve da se zadrži jedan vrstan golman. Sad treba odrešiti kesu kao onda kad je doveden Knežević, ako ne i više. Ubeđen sam da Ćurković ne bi otišao iz svog kluba kad bi dobio onoliko koliko dobija za odlazak u inostranstvo, a možda bi ostao i za manju sumu. Bojim se samo da nije oteran iz „Partizana“ još onog dana kad je Knežević doveden. Nišlija je dobar golman, ali ne može da se meri sa Ćurkovićem jer je već u godinama. „Ćure“ brani racionalno i računski i svi navijači „crno-belih“ žarko žele da ostane u klubu. Možda će neko reći da se ne isplati držati dva vrsna golmana i da „Knez“ ne treba da sedi na klupi. Međutim, to je normalno za jedan veliki klub.

    Ako „Ćure“ ode bićemo slabiji. Sutra će otići i Katić i bićemo još slabiji. Preko sutra će otići Radaković i Paun i bićemo još slabiji. I tako u beskraj. Mladi igraju, ali ne tako dobro, kao iskusni igrači. Ako se ovako nastavi „Partizan“ nikad neće imati dobar tim, niti će osvojiti prvenstvo. Mi, verni navijači, ne možemo da se hvatamo u koštac sa navijačima drugih klubova, Zvezde pogotovo. Zar „Partizanovi“ momci ne mogu biti takvi profesionalci kakvi su „Zvezdini“? Ona ima alternaciju za svakog igrača, a mi? Molim vas dajte Zecu sva ovlašćenja i dugogodišnji ugovor.

    Molim Zeca za odgovore:

    1. Dokle će ovako?
    2. da li ima nade da Ćure ostane u Partizanu?
    3. Da li Partizan može da ima veći izbor igrača?
    4. Zašto Partizan i kada povede gubi? Takav slučaj se dogodio u Splitu.

    Još jednom molim upravu da Ćuretu plati onoliko koliko je potrebno da bi ostao u Partizanu.

    Molim redakciju da ovo pismo objavi i da mi Zec odgovori u sledećem broju „Partizanovog vesnika“.

    Drugarski vas pozdravljamo.

    — Makuljević Lazar, sa grupom navijača Partizana, Kučevo

  • Dajte šanse onima sa klupe!

    Draga Redakcijo

    Nakon dugog razmišljanja odlučio sam da vam se javim, jer ne mogu više da izdržim a da ne ispoljim ono što u sebi nosim.

    Evo o čemu se radi: kao i mnogi tako sam i ja pozdravio dolazak trenera Gojka Zeca u Partizan i slažem se da on ima širokog ovlašćenja oko izbora i sastava tima, ali vidim da on pravi neke greške, koje utiču na rezultate, a i na plasman „Partizana“. Ja lično mislim da sadašnji igrači „Partizana nisu tako slabi, koliko su to rezultati koje postižu. Mislim da uzrok leži u tome što oni igrači koji najviše treba da trče to ne čine, kao što nisu činili ni proletos na utakmici sa Dinamom u Zagrebu, sa Hajdukom u Beogradu i sad u Splitu, nedavno sa Crvenom zvezdom i mnogim drugim timovima. Pitam se zašto sada kada imamo dovoljno rezervnih igrača, oni loši pojedinci ne budu zamenjeni na sledećoj utakmici. Mislim da i ja znam koji su to igrači. To su oni u koje je investirano najviše novca, a to su dva igrača iz navale i dva iz odbrane. Ma pitam se sad gde su ostali fudbaleri i treneri da vide slabosti tih mladića.

    Na kraju primite puno srdačnih pozdrava.

    — Vasko Sivkarovski, selo Bukovo, z. p. Bitola

  • Sklopite dugoročni ugovor sa Zecom

    Druže uredniče,

    Moja je velika želja da Vam svi navijači Partizana i čitaoci Vesnika pišu, i predlažu kako da se unapredi rad sportskog društva, pa makar da ovo moje pismo kao suvišno ode u koš.

    Koristim ovu priliku i pozivam sve prijatelje Partizana da sa novom Upravom nesebično bodre svoj klub. Takođe pozivam one samozvane prijatelje Partizana, koji su dugi niz godina iz fudbala naučili samo toliko da ruše postojeće Uprave i smenjuju trenere, da prestanu sa svojom prljavom rabotom i neka ostave Partizan na miru.

    Svaki istinski partizanovac, pa čak i svaki trezveni ljubitelj fudbala, obradovao bi se jednom dugoročnom ugovoru između Partizana i Gojka Zeca. Na taj način omogućilo bi se ovom vrsnom stručnjaku i divnom čoveku da na miru radi svoj posao.

    — Branko Popović, ul. Karađorđeva 29, Pančevo

  • Pored Zeca „zlatni dečaci“

    Draga redakcijo,

    Siguran sam da će se ovo moje pismo naći u korpi za otpatke, ali se nadam da će ga bar neko pročitati.

    Došavši kući s posla u petak 6. 8. 1971. godine u kasno popodne umoran i iscrpljen od napornog rada, spremao sam se da legnem kada mi poštar donese moj omiljeni list „Partizanov vesnik“. I pored umora nisam mogao da odolim a da ga na brzinu ne prelistam i da vidim šta sve sadrži.

    Moram da vam se zahvalim na bogatoj sadržini i ilustraciji lista. Ono što me je navelo da Vam pišem to je što se Vaske nudi da radi u našem klubu, ne samo on već kako kaže da treba da se nađe mesto za svakog Partizanovog dečka iz zlatnog doba.

    Ne treba da se zavaravamo lovorikama i da živimo večito na slavi, mlađi dolaze i na njima svet ostaje, zašto onda ima da se po jedini funkcioneri Partizana plaše za svoje fotelje kad ima posla samo ako hoće da se rade sa ljubavlju i za ljubav kluba.

    Mislim da je došlo krajnje vreme, pogotovu sada u profesionalizmu, za lično isticanje i sve treba da bude podređeno interesima kluba. A šta bi značilo za Partizan kad bi angažovao „zlatne dečke“ ne zbog navijača, koji to iznad svega žele, već zbog međunarodne javnosti jer su Vaske, Šole, Julka, Gale i ostali poznati širom sveta. Ti naši asovi su dobro situirani i za njih novac ne igra nikakvu ulogu. S takvim ljudima i sa zdravom politikom Partizan bi u dogledno vreme bio opet onaj stari. Zar rukovodstvo Partizana ne može da se ugleda na Crvenu zvezdu?

    Mislim da sada imamo veliku šansu; uz ambicioznog trenera Zeca i dobro rukovodstvo možemo učiniti mnogo. Samo, uspesi se ne stvaraju preko noći i za neuspeh Partizana ponajmanje je kriv Gojko Zec.

    Naš klub je u prošlosti za svaki neuspeh odmah krivio trenera. Ova uprava to ne čini. Dala je odrešene ruke treneru i ubeđen sam uspesi neće izostati. Poznato je da svaki trener ima svoju koncepciju i poseban ukus pa nije ni čudo što su česte promene stručnjaka morale da se odraze i na domet same ekipe. Zato molim upravu Partizana da sve asove „zlatne generacije“, koji hoće da dođu u naš klub rado prime, a i da daju potpuno odrešene ruke na duži period treneru Gojku Zecu. Na kraju, želim sve najlepše svim klubovima Partizana vaš verni navijač (sada iz Zapadne Nemačke).

    — Pravdoljub Marković, 7 St. Fenerbach, Tammenacker str. 40, Zap. Nemačka

  • Božidar Šujica, pesnik: Verujem u Zeca

    KLUB POZNATIH PARTIZANOVACA

    Božidar Šujica, jedan od najpoznatijih i najgrlatijih Partizanovih navijača, spada u red naših najpoznatijih savremenih pesnika. Ovaj tridesettrogodišnji profesor srpskohrvatskog jezika, objavio je do sada samo dve knjige pesama („Prestupne noći“ 1961. i „Vreme i temelji“ 1966. godine), Ali, to je bilo dovoljno da dobije nagradu za knjigu godine i da bude svrstan od najstrožijih estetičara u malobrojnu porodicu eminentnih pesnika.

    ŠUJICA: Da se razumemo, ja nisam navijač, ja sam prijatelj Partizana, drug njegovih igrača, njihov brat, njihova krv…

    P. VESNIK: Kako je počelo to prijateljstvo i bratstvo?

    ŠUJICA: Ja sam još u Kragujevcu, dok sam bio u gimnaziji imao najzvučniji naziv u školi — Bobek, mada su mi govorili da frapantno ličim na Zebeca.

    P. VESNIK: A kako ste postali — drug brat i krv Partizanovih igrača?

    ŠUJICA: Kafanski!

    P. VESNIK: Ali, koliko znam Partizanovi igrači ne idu u kafanu?

    ŠUJICA: Ali igraju boemski fudbal.

    P. VESNIK: Koji su vam Partizanovi igrači posebno prirasli za srce?

    ŠUJICA: Zlatko Čajkovski mi je još kao gimnazijalcu rekao da je Bobek najbolji igrač na svetu. On je to možda bio, ali u Jugoslaviji, Zebec je to mogao da bude. Šoškić je bio — najčedniji. Vladica i Čebinac bili su — noge tima. Galić beskrajno simpatičan. Miladinović neslućeno darovit, veliki moj drug, Jusufi — najveći kavaljer. Vasović, najviše postigao od svih, ali ne u Ajaksu već u Partizanu. Od sadašnje generacije, znam kao divne momke i igrače — Paunovića, Đorđevića, Damjanovića, Ćurkovića, Rašovića…

    P. VESNIK: Zašto Partizan i pored takvih igrača koje je imao i koje ima, ipak nije postigao izuzetne rezultate na domaćoj fudbalskoj sceni?

    ŠUJICA: Bio sam na proslavi Dvadesetpetogodišnjice Partizana. Tamo me frapirala narcisoidnost nekih ljudi iz uprave, koji se, očigledno više brinu o sebi nego o Partizanu. Ti ljudi možda imaju ljubavi, ali sigurno nemaju fudbalskog znanja i njihova se ljubav pretvara u samoljublje, a možda i u koristoljublje.

    P. VESNIK: Valjda je ta uprava ipak učinila nešto za dobro Partizana?

    ŠUJICA: Jeste, nešto zaista veliko: angažovanje Gojka Zeca. Taj čovek nije maher, mućkaroški genije, prekupac i nakupac bodova, demagog, on ne ugađa čaršiji, ne kupuje novinare, ali je zato vredan sistematičan, krcat znanjem, nekompromitovan, a kao čovek čist, pošten i dostojanstven. On je, besumnje, čovek kome treba dati dugu prugu, a on će znati da svoju kompoziciju dovede do Kupa sveta. Ja kao prorok vidim već ozbiljnog i mirnog Gojka koji će i to primiti normalno kao i ovaj neuspeh Partizana, koji je najmanje njegov.

  • Za titulu prvaka nije dovoljna samo želja

    Da li su naši fudbaleri propustili veliku šansu da osvoje prvo mesto?

    Za mnoge je plasman „crno-belih“ fudbalera u ovom prvenstvu — neuspeh. Za mnoge više se i nije moglo. Prvi rezultate gledaju kroz prizmu one čaršijske krilatice izrečene na startu: „sad ili nikad“, drugi se okreću brojnim malerima, koji su iskovali ovaj plasman. I jedni i drugi imaju svoje argumente…

    Pa, da li je ovo adekvatan plasman? Da li su naši fudbaleri zaista prokockali šansu? Odgovor: Hajduk i Željezničar su trenutno bolji timovi, Partizan ih je mogao preteći samo izuzetnim podvigom, uz previše sreće. Jesenji plasman je samo vrtoglavi let u visinu, u ovom trenutku zavaravajući argument onih koji misle da je Partizan postigao neuspeh.

    Partizan je, možda, i mogao da trijumfuje, ali da su „sve vodenice mlele“ u njegovu korist. Ovaj tim, nažalost, nije dovoljno jak da bi mogao da niveliše toliko hendikepa i nepravdi, čega nije bio pošteđen ovog proleća. Želje su bile prevelike, mogućnosti skromne, a oni „sporedni momenti“ banalno opori.

    Bilans

    Kako objasniti pad u finišu? Da li nesrećnim (i psihološkim) okolnostima, ili iscrpljenošću već pretovarenog tima?

    U ovom trenutku nije bitno da li će naši fudbaleri biti treći četvrti ili peti (mada svako mesto ima svoju „beneficiju“) — to je realni domet, odraz stvarnih mogućnosti. Ne ovog tima, već okolnosti u kojima je taj plasman izboren. Partizan, jednostavno, nije mogao da izdrži trku, nije imao snage za više, niti je bio kadrovski spreman (čak ni u psihološkom smislu) da istraje.

    Titula jesenjeg prvaka samo je nagoveštaj koliko je ta mala četa mogla, da je ostala neokrnjena. Odnosno dokaz da nije dovoljno samo 11 fudbalera da bi se osvojio neki veliki trofej!

    Oazu radosti predstavlja međunarodni bilans nekoliko izuzetnih podviga ove generacije. Dokaz više da ona može, da ona jeste vrednost ali da je suviše malobrojna da bi izdržala jedan maratonski ispit kao što je šampionat.

    Za Partizan je uspeh samo ako je prvi. To je aksiom velikog kluba. Kroz tu prizmu ovo je neuspešan finiš. Međutim, ako se sagleda pravo stanje stvari tada je bilans vrlo solidan. Jer, Partizan se može „pohvaliti“ podacima koji bi i Hajduka (novog prvaka) srušili: banalno oštećen sudijskim odlukama hendikepiran mnogim povredama i neočekivanim kadrovskim promenama. Konačno, u finišu, kada su sve nade za prvim mestom potopljene nestalo je i ambicija, tako da taj finiš i nije pravi odraz vrednosti.

    Nedaće

    Partizan nije uspeo. Možda bi pokleknuo i sa Ćurkovićem i Katićem. Ali, voditi borbu za titulu, a istovremeno ostajati bez ključnih igrača, napor je kome bi teško odoleo i jedan Real ili Honved iz najslavnijih dana.

    Jesen je završena na prvoj poziciji. A onda su otišla dva temelja tima, igre, taktike — Ćurković i Katić. Tim je ostao sa 14 igrača! Trener Zec je pokušao da „spasi što se spasti može“ doveo je neke nove snage ali je to bio samo pokušaj davljenika.

    Teže je povređen i drugi golman Drljača. U „mini“ prelaznom roku niko nije našao razumevanja za „crno-bele“. Počeo je polako i drastično da se otplaćuje „kredit“ višegodišnjoj slaboj politici sa igračkim kadrom. Marković, Mitrović, Živaljević, Marić… to su samo pokušaji, nedorečene vrednosti i povremene zablude. Đorđević i Damjanović bili su često povređeni — u toj situaciji stručni štab je morao da stvara nov plan igre, kompoziciju, sistem… A nesreća je bila u tome što je ovaj tim imao dobre glumce u epizodnim ulogama, i u temeljima možda, ali ne i u onim rolama koje predstavljaju kreativni čin igre!

    U trenucima kada je bila neophodna kompletna mobilnost plaćani su cehovi malerima. Tim, koji se borio za prvo mesto, koji je perjanica našeg fudbala — često nije imao gde da trenira! Naši fudbaleri su samo gosti na stadionu JNA! Na glavnom terenu se po kiši ne sme vežbati, pomoćni je najčešće zauzet. Koliko puta su Zec i Atanacković morali da menjaju plan treninga, zbog nedostatka terena!?

    Uz sve to i — sudije! Drastično i banalno je oštećen ovaj tim protiv Čelika OFK Beograda Radničkog (K)… A njegova snaga, u ovom trenutku, nije takva da može da eliminiše i ove hendikepe. Partizan je jedini naš tim čiji je fudbaler isključen zbog šutiranja lopte u aut! (Bjeković). Plaća li ova generacija „crno-belih“ neke (i nečije) ranije dugove?

    Najzad: teško je naći prvoligaša koji nije iskoristio toliko šansi, a koji je primio golove iz bezopasnih situacija kao Partizan. Preveliki napori dekoncentrisali su napadače (Bjeković, Vukotić i Antić), koji su izneli breme na svojim plećima, slab golman uneo je nemir u odbranu.

    Istine

    Partizan je, međutim, jak zbog toga što se smelo okreće sopstvenim slabostima. A njih je bilo…

    Izbor igrača, nedopustivo je skučen za jedan takav kolektiv. To je osnovni uzrok neuspeha. U mladom timu nije bilo igrača na koga bi se Zec mogao osloniti, da li on nije imao poverenja u te mladiće, ili oni zaista ne obećavaju — to je tema za razmišljanje rukovodstva. Ali u grču borbe za prvo mesto njima se nije ni mogla pružiti prilika…

    Partizan, među igračima, a posle odlaska Ćurkovića, nema ličnost koja bi mogla da preuzme ulogu vođe tima na terenu. Otuda se olako gubi sigurnost, otuda stihija i nervoza. Previše emotivan tim, koji ne ume (kao Crvena zvezda na primer) da stiže rezultat.

    U pojedinim fazama prvenstva tim je (često) delovao neborbeno, komotno i neodgovorno. Jesenja hegemonija, kao da je jenjavala, kao da su međunarodni uspesi (Bogota, Španija) uljuljkali tim, stvorili uverenje lažne veličine. A to je najrečitiji dokaz da ovaj tim psihički nije zreo, da ima previše igrača koji život fudbalski ne prihvataju kao obavezu stalnog dokazivanja.

    I možda, odlučujući odraz slabosti unutar tima — nemoć protiv „malih“! Partizan godinama već može da deklasira svakog velikog protivnika api ne ume da igra (i pobedi) protiv timova sa začelja tabele. I to je problem za psihologa…

    …Kao i neshvatljivi promašaji na stadionu JNA! Jer, pored svih hendikepa „crno beli“ su prvenstvo izgubili na svom terenu! Sa gostovanja su doneli dosta bodova ali su pred svojim gledaocima razočarali protiv Željezničara, Bora, Čelika, Radničkog (K), OFK Beograda, Crvene zvezde… A to su promašaji koji moraju skupo da se plate.

    Perspektiva

    Upravo ti neuspesi potvrđuju da je Partizan još uvek psihološki nezrela ekipa, da na tom planu treba mnogo da se radi.

    Trenerski štab je izvukao pouke. Raduje što relativni neuspeh, kao često ranije, ovog puta nije ostavio posledice na odnose u timu. To je atmosfera poverenja u nade, baza iz koje mogu da izrastu rezultati. Tim je stekao određeno iskustvo, navikao da radi i da se maksimalno profesionalno odnosi prema klubu koji — za uzvrat — ispunjava obaveze.

    Već su preduzete mere da se otkloni problem broj jedan — mali izbor prvotimaca. Produžiće se ugovori sa Radakovićem, Petrovićem i Budišićem, već je dovedeno nekoliko igrača iz drugih klubova krajem godine vraćaju se Ćurković i Katić. Ovaj tim je stekao određena iskustvo, igra godinama zajedno, a veoma je mlad. Prosečna starost je 22,5 godine, čime se ne može pohvaliti ni jedan prvoligaš! Damjanović verovatno odlazi u inostranstvo, pa će Radaković sa 25 godina biti najstariji igrač!!

    Ipak i pored obećavajućih nagoveštaja, stručni štab će u dolazećem periodu morati da reši jedan važan problem: Partizan nema igru, jer nema organizatora! Đorđević je često van stroja, Vukotiću je mesto u prednjoj liniji. Ostali nisu pokazali da mogu da preuzmu tako važnu ulogu. „Pronaći“ bar dva „vezna“ igrača — to je obaveza, ako se želi ponovni juriš na titulu.

    Jer, bez kvalitetnih „radilica“ nema u savremenom fudbalu ni rezultata…

    Kvantitet pa kvalitet

    Stara je istina da se iz kvantiteta rađa kvalitet. Upravo zbog toga Partizan je bio u podređenom položaju, u odnosu na ostale konkurente. Dok je Crvena zvezda, na primer, imala oko 30 prvotimaca, Gojko Zec je mogao da računa na 16, pod uslovom da su svi zdravi! U takvoj situaciji nije moglo biti reči o konkurenciji, o izboru, kombinacijama…

    Partizan nije imao naročit kvalitet, a skoro nikakav kvantitet!

    Shvatili su to ljudi u klubu. Shvatili da je prvo mesto izgubljeno, možda, baš zbog nedostatka dovoljnog broja igrača da je plaćen skupo ceh višegodišnjoj krizi prvotimaca.

    To je verovatno razlog što se ovog proleća ne miruje. Čini se sve da se pre prelaznog roka obezbedi nekoliko talentovanih igrača koji bi — bar u ovom prvom trenutku — popunili igrački kadar i nametnuli bilo kakvu konkurenciju. Ugovore su već potpisali talentovani Bašić iz Kule i Ninković iz Kostolca, razgovori sa Sremom, oko Kustudića, privode se kraju, po svoj prilici tu je i Špirić iz Rume… To je samo početak. Trener Zec tvrdi da neće biti mnogo ako se dovede i desetak igrača!

    O onim poznatijim čuće se u julu. Rukovodstvo naveliko kontaktira sa nekim igračima i klubovima. Imena se za sada ne pominju, ali je sigurno da će biti i „velikih riba“. Najvažnije je: ne sedi se skrštenih ruku, ne čeka se poslednji trenutak. Odluka je čvrsta: Partizan više ne sme čekati start sa 15 fudbalera!