Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Ознака: Gojko Zec

  • Umesto čestitke

    KROZ NAŠU LUPU

    Pravom poezijom zadrhću žice navijača Partizana kada se povede razgovor o poslednjem uspehu fudbalera na Pentagonal turniru u Bogoti.

    Ta današnja mlada generacija „crno-belih“ pred uvek budnim očima Gojka Zeca, u silnom vrenju svoje ponesenosti preti da preplavi „nasipe“, da svojom besprimernom vitalnošću i talentom nadigra sve protivnike i da u blagotvornom sjaju pre početka ovog leta donese Partizanu još jednu titulu šampiona države.

    Trijumf Partizana u Bogoti nismo očekivali. Došao je nenadno, ali nije pao s neba. Još jednom je potvrđeno da se velika uspesi ne ostvaruju bez muke i truda. Pentagonal u Bogoti je sad u divnom sazvuku sa onim iz Siudad Meksika. Združeni — mnogo kazuju, a još više obećavaju.

    Znati — to je vredno, zamišljati to je još dragocenije! I zato sada svi mi stvaramo svoju viziju sutrašnjice ovog današnjeg tima Partizana. Merimo, analizirao, procenjujemo, upoređujemo… A sve to ima zajednički imenitelj: krajnji domet! I pitamo se: jesmo li svedoci rađanja jednog novog šampionskog tima? Priznajmo: ekipa ne ostavlja utisak veličine, ali njena snaga nije u naglašenim zvezdama, već u nečem mnogo presudnijem: u ozbiljnom, profesionalnom radu, u zdravim odnosima u ekipi i celom klubu, u jednoj izuzetnoj psihološkoj stabilnosti svakog pojedinca i tima, kao i u tome što je u rukovođenju skromnost zamenila oholost.

    I upravo zato što danas u kompletnom Partizanu nema nigde jedne pukotine, nigde truni nekadašnje slabosti i defekta mogućno je postići i više no što nam se čini da su krajnje moći današnjih nosilaca crno belog dresa.

    Da se razumemo: to ne znači da je Partizan zabarikadiran prema svakoj slabosti, zidom ograđen od grešaka, ali je bitno da je jedinstven unutra i prema spoljnjem svetu, a to je velika zaloga za nove uspehe.

    Bogota neumitnošću vremena već pripada prošlosti. Naše misli se okreću prema onom što dolazi. Međutim, ubeđen sam da će uspesi iz Meksika i Kolumbije dugo, bistro i oštro ostati vidljive uspomene ispod struje vremena i to je ono što umesto čestitki treba reći tim mladićima. Naročito u ovom trenutku kada je potrebno da osnaže obruč svoje volje pred nastavak prvenstva.

  • U Bogoti su za nas svet, nebo i zemlja bili crveni

    Milan Damjanović: Moj dnevnik

    Nisam vodio pedantni dnevnik, ali sam s vremena na vreme zabeležio ponešto za moju ličnu fudbalsku arhivu. Ono što sam smatrao da ne sme da se zaboravi.

    Bio je to izvanredan put. Utisci su se gomilali jedan za drugim filmskom brzinom. Bilo je nemoguće o svemu odmah razmisliti, doneti određen zaključak. Da smo bili na turističkom putovanju i tada bi to bilo teško. A mi smo bili radna fudbalska ekspedicija. Ljudi na zadatku.

    Otputovali smo 9. januara. Predstoji nam put avionom na relaciji Beograd — Rim — Pariz — Njujork — Meksiko — Bogota. Navikao sam na vožnju avionom. Naučio sam sebe da mnogo ne razmišljam, da me misli odnesu daleko, daleko… Posmatram većinu golobradih fudbalera Partizana. Nikada nismo imali ovako mlad tim. To je generacija bez kompleksa, ne plaše se aviona, višečasovnog putovanja, teških protivnika. To je generacija koja misli da sve zna i sve može. I treba da budu takvi.

    Put je trajao oko 22 časa. U Rimu smo se odmarali tri časa. Prespavali smo u Parizu, u „Bon-hotelu“, u blizini Opere. Posle osmočasovnog leta preko Atlantika, Boingom 707, stigli smo u Njujork i odmah nastavili put za Meksiko. Zabeležio sam da su mi to bili najneprijatniji trenuci na putu: sedam časova smo proveli u „tranzitu“ očekujući avion koji je trebalo danas prebaci u Bogotu. A bila je noć, nigde ništa otvoreno. Kao da smo bili na drugoj planeti.

    Šekularac

    Na aerodromu u Bogoti dočekalo nas je osoblje Ambasade. Sa njima je bila i supruga Dragoslava Šekularca, Gordana. Mi smo stari prijatelji. Rekla mi je da je Šeki na treningu i da će nas potražiti u hotelu. Dane provedene u Bogoti Šeki mi je učinio prijatnijim i zanimljivijim. Sećam se, kada je dolazio iz SR Nemačke u Beograd, govorio je da ne može da izdrži profesionalne obaveze, da ne može da izdrži bez Beograda, bez „Madere“. U Bogoti sam sreo drugog Šekularca. Kaže da će ostati tamo dogod bude mogao da igra. Posetio sam ga i kod kuće. Stanuje u lepo nameštenom, četvorosobnom stanu. Šeki je ostao veran sebi i svom temperamentu pa je na svakoj utakmici navijao za Partizan, čak i onda kada smo igrali protiv njegovog Santa Fea! Rekao mi je u šali:

    — Eto, Gico, došlo vreme da i ja navijam za Partizan. Naravno, i iz srca, ali i iz računice. Ako pobedite, moja cena ovde raste…

    Bogota

    Bogota je tipičan južnoamerički grad. Grad kontrasta u svakom pogledu. Na samo sto metara jedan od drugog nalaze se kvartovi velike socijalne bede i luksuzni, blještavi kvartovi modernih vila. Čovek oseća miris novca…

    Najavljeni smo velikom reklamom. Radio je prekidao redovan program najmanje pedeset puta dnevno reklamirajući utakmice. Kada je već o radiju, reporteri u Bogoti su nenadmašni. Slušajući ih kako komentarišu akciju na sredini terena čovek bi pomislio da će gol da padne u svakom trenutku. Na tribinama retko koji gledalac ne nosi tranzistor. Nije ni čudo, reportaže su žive, raznovrsne, smenjuju se reporteri smešteni u svlačionici, oni pored igrališta koji intervjuišu fudbalere u toku igre…

    Zekinjo

    Crnoputo desno krilo Botafoga Zekinjo, mali rastom, suvonjav, kao rahitičan, dobar mi je poznanik. Igrao sam protiv njega tri puta i nikada nisam imao velikih problema. Zekinjo je nervozan, brz kao zec, i kad ide ulicom čini se da fintira prolaznike. Još uvek nisam siguran da li se savija čas levo, čas desno, namerno, ili mu je to manir. Igra slično Garinči. Na jednoj utakmici nismo se čestito ni susreli, a sudija je odsvirao kraj. Na drugoj sam bio izbačen iz igre. Bez razloga, prvi put u karijeri. Zekinjo je „zagradio“ loptu a ja sam se bacio i klizajućim startom odneo i njega i loptu… Dugo sam razmišljao kako treba igrati protiv Zekinja. Ako prihvatim trku, izgubio sam. Pronašao sam rešenje u pozicionoj igri. Zekinjo je slobodno primao loptu, sa njom čuda stvarao, ali na prostoru od kvadratnog metra, pa bi mi je onda, začuđen što ja ne reagujem, takoreći bez borbe ostavljao.

    Roberto

    Pričali su mi fudbaleri Botafoga da im Roberto mnogo znači, jer je izvanredan centarfor, fudbaler izvan serije, ali da zbog njega imaju niz problema, jer redovno izaziva tuču. On je tip fudbalera koje niko ne voli: kukavica, udari, pa beži po igralištu. Udario je Paunovića bez lopte! Srce mi je uzdrhtalo. Bio je to signal za neviđenu tuču. Naš mladi golman Furtula dotrčao je čak sa klupe za rezervne igrače i nokautirao Roberta. Furtula je bukvalno shvatio moje savete upućene mu posle utakmice protiv Santa Fea. I tada je izbila tuča, a Furtula je sedeo kao prikovan za klupu. Prišao sam mu i rekao:

    — Nije te sramota! Mlad si, jak, a sediš dok ti drugovi vode „rat“.

    Protiv Botafoga Furtula nije sedeo — i to je platio Roberto.

    Botafogo

    Botafogo je bez konkurencije najbolji brazilski tim. Igra izvanredno. Bolji je od Santosa koga sam gledao na utakmici protiv Milonariosa.

    Brazilci su teško podneli poraz u prvoj utakmici protiv Partizana. Želeli su revanš po svaku cenu. Prihvati li smo revanš — i opet Brazilci nisu pobedili. Igrali su nervozno, isuviše su želeli pobedu. Ponudili smo im da ta utakmica bude egzibicija, da ne razmišljamo o rezultatu. Nisu pristali, želeli su iznad svega da pobede Partizana.

    Pele

    Teško da ću ikada zaboravi ti susrete sa našim iseljenicima. U Kaliju, neki Marko, Dalmatinac, poklonio nam je šešire od čije prodaje živi. A živi veoma dobro. Posle svake pobede u hotelu nas je dočekivao njegov telegram kojim nam je čestitao.

    Sreo sam se i sa Peleom, prvi put u životu. Izmenili smo zastavice, značke. Igra fenomenalno. Trči kao mladić. Protiv Milonariosa postigao je dva gola, a igrao je povučeno, podjednako i u odbrani i u navali.

    Kapiten

    Eto, i to sam doživio: postao sam kapiten Partizana! Uoči prve utakmice na turneji prišao mi je trener Gojko Zec i rekao:

    — Damjanoviću, vi ćete biti kapiten.

    Igram fudbal od 1953, igrao sam protiv svih najboljih fudbalera sveta, a sada sam prvi put osetio tremu. Možda to nije bila trema, možda se to zove breme odgovornosti. Postao sam kapiten, mlade, ambiciozne ekipe, ekipe sa velikom tradicijom i velikim internacionalnim renomeom. Više nisam razmišljao samo o svom mestu levog beka i protivničkom desnom krilu. U svakoj situaciji znao sam da istupam i kao kapiten.

    Drljača

    Bilo mi ga je iskreno žao. Čekao je svoju šansu u Partizanu i dočekao je u 25. godini. Želeo je da na jednoj utakmici pokaže sve što zna, da se odmah nametne i stekne poverenje svojih drugova i rukovodstva ekipe. Odlično je branio. Kad je povređen napustio igru, seo je pored mene i Brazilca Žairzinja. Niko od nas tada nije ni slutio da će sutradan lekari konstatovati prelom noge. Šteta. Ja znam Drljaču, znam koliko je ambiciozan i koliko voli fudbal. Vratiće se on ponovo na gol Partizana.

    Susret sa Milanom Galićem

    Kada smo saznali da se vraćamo u Beograd, da ne nastavljamo turneju po Meksiku, niko nije bio srećniji od mene. Sada mi put više nije bio tako neinteresantan i dosadan, jer sam znao da je njegov cilj — Beograd. U Parizu sam saznao da na stadionu „Kolomb“, za Kup Francuske, igraju Rems i Sedan. Trener Zec i ja uzeli smo taksi i stigli na „Kolomob“ kada je počinjalo drugo poluvreme. Želeli smo da vidimo Galića i Dakića koji igraju u Remsu. Galić je igrao izvanredno. Stvorio je sebi dve gol-šanse, a posle njegove akcije Rems je postigao jedini gol na utakmici. Iznenadio sam se: posle utakmice fudbaleri Remsa proslavili su pobedu šampanjcem! Čudni su metodi treninga francuskih klubova. Galić mi je ispričao da sa Dakićem samoinicijativno trenira, jer kad odigraju utakmicu u nedelju, igrači se na treningu nađu zajedno tek u četvrtak! Galić je u odličnoj formi, kapiten je Remsa, čuvenog francuskog kluba u kome je nekada igrao Rejmond Kopa.

    Biti stranac koji je tek došao u klub i dobiti kapitensku traku znači izuzetno priznanje. a „Gale“ je to doživeo u Remsu.

  • Navijači Partizana ujedinite se!

    NAVIJAČI — PISMA — ŽELJE

    pišem vam u ime jedne velike grupe navijača Partizana, i to onih najvatrenijih. Svi smo mi iz Zemuna i Novog Beograda, a naša jedina strast je fudbal! Tačnije: Partizan!

    Vaš, odnosno naš list, „Partizanov vesnik“, pratimo redovno pa smo mišljenja da bismo i mi, navijači, mogli dobiti malo prostora pa da se i naš glas čuje. Šaljemo vam i dve fotografije pa vas molimo da nam vratite ukoliko ih ne objavite.

    Približava se dan kada će oživeti stadioni širom naše zemlje, dan kada će naš naš Partizan nastaviti ljuti boj u želji da osvoji titulu državnog prvaka i tako obraduje sve nas, svoje verne navijače.

    Reka ljudi krenuće prema stadionu JNA, a među njima bićemo mi, najvatreniji i najstrastveniji sa zastavom, transparentima i drugim navijačkim rekvizitima.

    Ko smo mi? Ko su ti mladi ljudi koji čine armiju Partizanovih navijača, a s pesmom na usnama slave svaku pobedu svojih ljubimaca i koji tako dostojanstveno i sportski primaju poraze?

    Mi smo fudbalski strasnici i verni navijači „crno-belih“, reći će vam svaki od nas: mi smo ti koji sa „crno-belima“ delimo dobro i zlo, radost i tugu. Za sve nas postoji jedna velika ljubav — Partizan!

    U onom „ćošetu“ na „jugu“ stadiona JNA svako od nas zaboravlja svoje ime, zanimanje, brige i svakodnevnicu i svi smo jedno — Partizanovi navijači! Poznajemo se između sebe, a pravo ime niko nikome ne zna. Uostalom, zar je to važno? Ta zar nije dovoljno ono: „Jogi“, „Ćora“, „Krle“, „Malajac“, „Gringo“, „Nole“, „Peda“, „Debeli“, Čeda, Petko i mnogi drugi. To su naša navijačka imena, kojima se mi ponosimo. Svi mi živimo od nedelje do nedelje, od utakmice do utakmice sa parolom:

    Mi smo našem Gojku obećanje dali
Da ćemo ga bodriti kod kuće i na strani…

    Podržaćemo Boru, Pauna, Budu, Gicu, Svemu, Mišu, Daneta, Nešu, Mocu i sve ostale ne bi li nam ti mladići priredili na kraju prvenstva veliko slavlje i dokazali ko je najbolji…

    Zato poručujemo našim navijačima u celoj zemlji da se ujedine pod devizom:

    … Kad Partizan zaigra stadion se trese
Navijači cele zemlje ujedinite se!…

    Mi ćemo pomoći svim navijačima iz unutrašnjosti koji žele da bodre svoj, odnosno naš Partizan, a onima koji su daleko od svojih ljubimaca slaćemo fotografije fudbalera, zastavice, značke, kape i sve ono što spada u znamenje navijača „crno-belih“.

    — Milovan Bakić, učenik druge godine Autom. školskog centra, Zemun, Šajkaška broj 2.

  • „Praksa je pokazala da je lekar neophodan, a ne maser!…“

    … to su reči Dragana Papovića, tehničkog direktora Partizana — Povodom neodlaska Atanackovića i masera Stojića u Južnu Ameriku

    Prijatelji fudbalskog sporta zapazili su da je ekspedicija „crno-belih“ pošla na dugu turneju po zemljama Južne Amerike bez pomoćnog trenera i masera. Istovremeno je zapaženo da se u vođstvu puta nalaze tri člana Predsedništva Upravnog odbora kluba: Miša Nikolić, Đuro Đurašković i dr Vlastimir Golubičić.

    Naša redakcija, a i fudbalski klub, primili su brojna pisma simpatizera sa pitanjem kako je i zašto do toga došlo.

    Da bismo doznali čime je inspirisana takva odluka najužeg rukovodstva kluba obratili smo se najmeritornijoj ličnosti — Draganu Papoviću, tehničkom direktoru Partizana.

    — Pre svega nije tačno da u vođstvu puta imamo tri člana, već samo dva, objašnjava Papović. Mi smo dr Golubičića poslali kao lekara, odnosno zamenu dr Ristiću, koji je bio sprečen da putuje.

    Uostalom, naše iskustvo vam govori da je neophodno da uz ekipu bude lekar i mišljenja smo da je takva ličnost važnija od masera. Uostalom, naš klub nikad nije vodio fizioterapeuta, već smo na licu mesta uzimali masera, čije smo usluge plaćali četiri dolara i tako rešavali taj problem.

    — Zar Atanacković nije bio neophodan budući da je ekipa otišla na pripreme, a turnir i utakmice su sastavni deo toga plana?

    — U prošlosti Partizan nikada na put preko Atlantika nije vodio pomoćnog trenera, pa, verovatno, zato ni ovoga puta nismo napravili taj presedan. Uostalom, to je isključiva nadležnost trenera Gojka Zeca i mi u to ne želimo da se mešamo. Ako bi on iduće godine, poučen ovim iskustvom zahtevao da uz sebe ima asistenta, drugi trener će putovati.

    Dragan Papović nam je objasnio čime je uprava kluba bila rukovođena pri odlučivanju rukovodstva za put u Južnu Ameriku.

    Ostaje da se sačeka kakva će iskustva članovi ekspedicije „crno-belih“ doneti sa ovog puta, pa, eventualno, praviti korekcije prilikom narednih turneja.

    Da bi naši čitaoci imali kompletnu situaciju razgovarali smo sa „drugom stranom“ — Atanackovićem i maserom Brankom Stojićem.

    Moje nije da postavljam pitanje zašto ne idem sa ekipom, objašnjava Aca Atanacković, već da radim. Uostalom, neću biti ništa siromašniji bez 400 dolara, a sve te zemlje sam video.

    Branko Stojić je pun žuči. Smatra da je prema njemu učinjena nepravda.

    — Mišljenja sam da je sprečenost dr Ristića moja šansa, kaže maser Stojić. Kada sam doznao da ne putujem, shvatio sam da se moj rad ne ceni i odlučio sam da podnesem ostavku. Volim Partizan, žao mi je što odlazim, ali moja odluka je neopoziva.

  • Još jedan latinski podvig

    KROZ NAŠU LUPU

    Treba li reći da se u Latinskoj Americi igra najbolji fudbal na svetu!? Za milione na tom kontinentu fudbalska igra je uzvišena stvar! U toj strasti oni se na poseban način, prazne. Niko ne ume tako da se raduje i toliko da pati na stadionu kao Južnoamerikanci.

    Za većinu od njih žene, muzika i fudbal su prava stvarnog života. Oni malo jedu, još manje piju. Za njih je kaplja alkohola varnica za ludilo. Ali, zato se on opijaju — fudbalom. U ovoj igri oni doživljavaju svojevrsne ekstaze, delirijum groznice koji ne poznaju fudbalski strasnici na ostalim delovima naše planete.

    To je fudbal čiju lepotu uramljuju naše oči: fudbal improvizacije, briljantne tehnike, fantazije, živosti i brzine. Tri brazilske i jedna urugvajska titula svetskih šampiona najbolje potvrđuju supremaciju južnoameričkog fudbala.

    Prošle godine u ovo isto vreme Partizan je u Meksiku na čuvenom Pentagonalu u Siudad Meksiku osvojio prvo mesto i tako na ubedljiv način doprineo reafirmaciji jugoslovenskog fudbala u tom delu sveta. Recimo još da je tada, na tom turniru, glavni favorit bio slavni tim Brazila, Botafogo, koji u svojoj ekipi ima čitavo sazvežđe fudbalskih umetnika, zatim državna reprezentacija Meksika, domaća Gvadalahara i tek na četvrtom mestu bio je naš Partizan. Međutim, Beograđani u crno-belim dresovima nisu tako mislili. Htela su da se dokažu u jednoj tako jakoj međunarodnoj konkurenciji i — uspeli su.

    Ove godine Paunović, Bora Đorđević i njihova družina učestvovali su na Pentagonalu u Bogoti, glavnom gradu Kolumbije. Domaćin, ambiciozni klub Santa Fe u kome je trener naš internacionalac Toza Veselinović, a prvi igrač Dragoslav Šekularac, želeo je da na ovom turniru osvoji pehar. Iste pretenzije imao je i Botafogo (uz još onu želju dugu godinu dana: da se revanšira Partizanu za prošlogodišnji poraz!), dok je Gojko Zec smerno najavio da vodi ekipu na pripreme, ali da to ne znači da će rezultati njegovog tima biti u drugom planu. Inteligentni i oprezni trener „crno-belih“, po običaju, bio je diskretan. Uostalom, to je u njegovoj prirodi, jer razmetljivost mrzi iznad svega.

    Taj tihi dolazak u Bogotu učinio je da je Partizan posle neočekivanog trijumfa ispraćen sa pompom, pažnjom i zahvalnošću koji su prelazili sportske okvire. Eto još jedne potvrde koliko su sportisti dobri ambasadori svoje zemlje.

    Ali, vratimo se uspehu „crno-belih“. I priznajmo: niko od nas to nije očekivao. Prvo što je Partizan posle trijumfa u Meksiku sada smatran autentičnim predstavnikom najkvalitetnijeg evropskog fudbala, pa samim tim i opasnim protivnikom, a drugo, ekipa je odletela bez kapitena Ivana Ćurkovića, golmana najviše klase i oslonca tima, kao i bez Ilije Katića u ovom trenutku nezamenljivog igrača srednjeg reda. Bio je to svojevrstan hendikep za „crno-bele“ pred njihov start u Bogoti. Međutim, radosne vesti nisu prestajale da nas zapljuskuju i tako smo se još jednom osvedočili koliko je vitalan današnji tim Partizana, kako ima visok moral, koliko je profesionalan i vešto vođen.

    Zato je ponovni uspeh nova radost za prijatelje „crno-belih“ i pravi vesnik onoga što ovog proleća očekujemo.

  • Ne igramo samo za ovaj trenutak, već za renome i ugled Partizana

    Levi bek Partizana Milan Damjanović piše „Partizanovom vesniku“ iz Bogote

    (Bogota, januara) — Kada budete čitali ovo pismo znaće se pobednik „Pentagonala“, znaće te da li smo izvanredno prvi, ili hrabro drugi, na turniru koji je okupio veliko fudbalsko društvo.

    Impresioniram sam i polaskan ugledom i renomeom koji ovde uživamo. Na svakom koraku dočekuju nas i ispraćaju kao šampione, kao izuzetne goste. Nema u tim susretima, u tim kontaktima, oficijelne patetike. Naši domaćini su ljudi koji svakog čoveka postavljaju na mesto koje zaslužuje — i tako se prema njemu i ophode.

    Čudni su utisci sa ovakvih putovanja. Čini se da su 24 časa leta avionom ne mogu da zaborave. A već sutradan, posle prespavane noći, život počinje normalno, kao i u Beogradu, navike se osim u malim izuzecima ne menjaju.

    Rad

    Rad je i ovde u Bogoti formula života fudbalera Partizana. Treniramo, analiziramo proteklu utakmicu, spremamo se za sledeću. Sve što činimo planirano je do tančina. Zec ovde u Bogoti isti je kao onaj u Beogradu. A to znači da radimo maksimalno disciplinovano. sa maksimumom volje.

    Kada je fudbal u pitanju kod nas je prisutan i jedan novi motiv: kao nikada osećamo šta znači biti član Partizana, osećamo šta znači igrati ne samo za ovaj trenutak i već i za onaj godinama stican renome i ugled Partizana.

    I sada, pred utakmicu protiv Botafoga, mogu slobodno reći da Partizan može slabo da igra, ali ne može da igra neborbeno, bez volje, bez žara. To je danas veliki kvalitet naše ekipe.

    Šekularac

    Mene je posebno obradovao susret sa Šekularcem. Igrali smo nekada zajedno, igrali smo i jedan protiv drugog. Bili smo uvek ljuti protivnici, ali i veliki prijatelji. Pre neko veče iskoristili smo slobodno vreme i posedeli u jednoj kafanici. Šeki, emotivan kao uvek, poče priču:

    — Koliko smo puta sedeli ovako zajedno u „Maderi“ i nikada nismo osetili to kao nešto izuzetno, nešto što se ne zaboravlja, A sada, odavde, najbolje osetiš koliko nam je u stvari ta beogradska svakodnevnica draga…

    Šeki još uvek dobro igra. Ne krije da su za njega ovi dani boravka Partizana u Bogoti i onaj „tranzit“ Crvene zvezde kroz Bogotu, trenuci koji nemaju svoju cenu.

    U celoj onoj gužvi na utakmici protiv Santa Fea, kada se zbilja nije znalo ko na koga sa kakvom namerom nasrće, Šeki i golman Sanković ostali su po strani. Posle utakmice Šeki mi je pola u šali, pola u zbilji, rekao:

    — Gico, pričaj kada se vratiš u Jugoslaviju da može i neka gužva da prođe, a da se u nju Šekularac ne umeša.

    Ovde je i Toza Veselinović. On se oseća kao domaćin, plašio nas je pred utakmicu protiv njegovog Santa Fea, iako, sam, nije verovao u pobedu svoje ekipe.

    Igra

    Znam da vas najviše interesuje kako igramo. Daleko je od pameti tvrditi da nam Katić i Ćurković ne nedostaju. Međutim, moram da podvučem da smo položili ispit, da nas je odsustvo dvojice izvrsnih fudbalera, ključnih za našu igru, mobilisalo do te mere da iz sebe izvlačimo i poslednji atom snage i veštine.

    Golmani, i Drljača i Furtula položili su ispit. Šteta što se Drljača povredio. Godinama je čekao tu šansu — i kada mu se ukazala prilika kost na nozi je napukla. Za fudbalera nema veće nesreće.

    Doputovao je Nišlija Knežević, To je veliko pojačanje za naš tim, ali, moram reći da nas je Furtula sve iznenadio. Neiskustvo je nadoknadio srcem, hrabrošću, videlo se, bio je rešio da pogine ako treba, ali da dobro brani. I branio je odlično.

    Mi u odbrani znali smo da iza nas ne stoji Ćurković i bez obzira na poverenje u Drljaču i Furtulu, igrali smo sa dozom opreza. Nismo, takoreći, učinili ni jednu grešku.

    Zvezda

    Sreli smo se u Bogoti sa fudbalerima Crvene zvezde. Bio je to srdačan, topao, prijateljski susret. Proveli smo uglavnom zajedno taj dan. I mi i oni mislimo isto: lepe su, korisne ove turneje, ali kod kuće nam je ipak najlepše. Topliji mi je onaj sneg kod kuće nego ovo sunce u Bogoti. Možda bi zimu trebalo drugačije planirati. Nije to nostalgija, već želja za racionalnijom računicom.

    Nisam ja jedini koji tako misli.

  • Udesi ohrabruju veličine

    Slavko Drljača priča

    S prijateljskim osećanjima i redakcijskom dužnošću pošao sam da posetim Slavka Drljaču, golmana Partizana koji se upravo tih dana vratio iz Bogote sa slomljenom nogom i gipsom na njoj.

    Smisao udaraca u životu naučio sam da razumem s vremenom i dok sam se penjao na drugi sprat razmišljao sam o tome kako je taj mladi čovek, godinama „golman u senci“ primio tu surovu igru sudbine u trenutku kada mu se činilo da se ostvaruje jedna od najboljih java njegovog života. Da li će biti sumoran, tužan i zlovoljan i hoće li ga naš razgovor o Južnoj Americi pritiskivati svojom neprijatnošću — razmišljao sam tražeći u sebi i od sebe punu osetljivost na sve ono što jedna tako delikatna situacija sobom nosi.

    Ali, stisak ruke i osmeh odmah su mi kazali da je svaka bojazan bila suvišna. Drljača je i ovom prilikom svojim smelim i veselim izgledom, koji je urođen mladosti, stavio do znanja da u toj nesreći ne vidi nikakvu tragediju, da je to prosto bila jedna od onih slučajnosti koja se „događaj jednom u pet hiljada godina“ i da su ga dr Ristić i profesor Radulović obodrili svojim optimističkim prognozama o njegovom daljem brzom ozdravljenju.

    Drljača je završio Višu školu spoljne trgovine, a njegova supruga će uskoro dobiti diplomu Filozofskog fakulteta, pa je tako i van fudbala sasvim obezbedio svoju materijalnu egzistenciju.

    No, i pored toga što je intelektualac mladi golman Partizana ne razgovara s mnogo fantazije i živosti. Reklo bi se da je introvertan ili ne naviknut na razgovore sa novinarima. Tek, sve što sam želeo da doznam izvlačio sam s mukom.

    Bele maramice

    Čovek bez sumnje nauči nešto knjigama, ali nauči mnogo više putujući po svetu. Fudbaleri su tu u izuzetno povoljnom položaju. Međutim, s profesionalizmom se nešto menja. To više nisu pelčabarske ili turističke turneje, već — rad! I ovaj boravak Partizana u tom delu sveta inspirisan je prevashodno tom potrebom: da se ekipa dobro pripremi za nastavak prvenstva!

    — Mnogo je uzdaha i zavisti propratilo naš odlazak u Južnu Ameriku — kaže Drljača, ali malo ko zna koliko smo mi istinski robovi fudbala. Eto mi smo u Bogoti trenirali dva puta dnevno i pored turnira. Razređen vazduh nam je stvarao posebnu teškoću, ali je Zec i u toj situaciji inteligentno postupio: majstorski je dozirao treninge i postepeno je povećavao intenzitet tako da smo uspevali da ostvarimo svo planirano.

    Hotel „Kardiljera“ je vrlo komforan. Hrana nije evropska u pravom smislu te reči i ukoliko se u njoj ne uživa, bitno je da se unosi potreban broj kalorija.

    Inače, Partizan je veoma popularan u tom delu sveta. Štampa nam posvećuje vrlo veliku pažnju, a pravo poštovanje doživeli smo već na prvoj utakmici. Ono je iskazano na dvostruki način: prvo, posle himne Milionarnosa svirana je jugoslovenska himna, a drugo, ceo stadion nas je pozdravio mahanjem hiljadama belih maramica što je znak izuzetnog uvažavanja, kako smo to kasnije doznali od naših ljudi koji tamo žive.

    Već ta atmosfera i sve ono što nas je okruživalo govorilo nam je da nismo obična fudbalska ekipa, već nešto više i zato smo u igru uneli toliko želje, truda i ozbiljnosti. Naravno, i rezultati nisu izostali.

    „Bićemo spremni…“

    Naš sagovornik, onako opružen na krevetu u košulji i sa donjim delom trenerke ni jednog momenta nije bio u pozi heroja koji umire. Naprotiv, delovao je vrlo ležerno mada je pričao isprekidano: Istina, tome je doprinosio i njegov dvogodišnji preslatki i nemirni sinčić koji je pred nama izvodio svoj „šou“.

    Znam da svako sanja na svoj način san svoga života, pa sam želeo da doznam kako pod ovim okolnostima Drljača gleda na svoje „sutra“ i šta još očekuje od Partizana i šta je spreman da mu pruži. Usmerili smo razgovor na taj teren.

    — Ne smatram da je ovo bila jedina šansa moje karijere, — kaže vrlo trezveno Drljača. — Ja ne hulim na svoju sportsku sudbinu. Nevolje jačaju čoveka. Biti rezerva Ćurkoviću to je mnogo više nego braniti gol neke druge ekipe. Jer, „Ćure“ je golman van serije. Mislim da sam najviše naučio gledajući ga kako brani. To je pola koraka od savršenstva.

    — Ne treba nikad jamčiti za budućnost, — nastavlja mladi golman, — i ja ne znam šta ona donosi Ćurkoviću, Furtuli ili meni. Moje je da što pre ozdravim i da počnem sa treninzima. Kako će dalje biti — videćemo. Znam jedno: Partizan će biti spreman da brani svoju prvu poziciju na tabeli bez obzira pa tako veliki hendikep kao što je odlazak Ćurkovića i Katića. Naravno, bio bih presrećan kada bih jednim delom i ja doprineo konačnom trijumfu.

    Želje, ma i najnevinije, imaju tu rđavu osobinu da nas potčinjuju drugome i čine nas zavisnim. U Partizanovom slučaju. to je pitanje koliko će dobro igrati Hajduk i Dinamo, kako će nastaviti Zvezda, Železničar i Velež i da li će nastavak trke biti pod okriljem sreće ili peha. Sve je to ono što potvrđuje da se veliki uspeh ne postiže bez muke i truda.

    Sve želje i predviđanja ostavili smo za proleće. Naš sagovornik nas je uz pomoć štaka ispratio do vrata. Još jednom smo prošli kroz veliki divno namešteni stan i ja sam grabio pogledom koliko je moglo da stane u moje oči. Taj stilski nameštaj mešao se sa predmetima koje je lažni slučaj razbacanosti još više ulepšavao.

    U ramu vrata ostao je nasmejani Drljača. I sada ne znam da li je njegova mislena duša uznemirena ili ne.