Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Ознака: Ilija Katić

  • Dajte „Ćuretu“ šta traži

    Draga redakcijo,

    Najlepše vas molim da ovo pismo objavite u sledećem broju vašeg lista i da ga pročitaju trener Zec i Boba Mihajlović.

    „Partizan“ od 1966. godine nije postigao ni jedan značajniji uspeh na domaćem terenu, sem kad je bio prvi u „Ligi šampiona“. Od 1966. godine pa sve do danas priča se kako „crno-beli“ stvaraju tim i kako nailaze bolji dani, jer „vreme radi za njega“ budući da su njegovi fudbaleri mladi. Od tog vremena do danas „Partizan“ nije postao mi prvak, ni jak. Menjali su se treneri članovi uprave, koji su gledali svoje interese. Kad bi osetio da se radi protiv njega, trener je odlazio ne pokušavajući da spreči ono što ne valja. U jednom klubu trener bi morao da bude sve i sva, kao Miljan u Zvezdi.

    Partizan čini grešku za greškom. Pušta svakog fudbalera koji je želeo da ode u inostranstvo, govorilo se: On je zaslužan i može da ide. Ako je zaslužan neka se odreši kesa, pa neka — ostane. Poslednja greška se učinila sa Damjanovićem. Da je od kluba dobio bar približno onoliko koliko je dobio u inostranstvu, danas nas ne bi bolela glava ko će da igra levog beka. Ovako, gubimo, pa gubimo. Ja se plašim da „Gica“ nije poslednji i da je red na „Ćureta“. Treba učiniti sve da se zadrži jedan vrstan golman. Sad treba odrešiti kesu kao onda kad je doveden Knežević, ako ne i više. Ubeđen sam da Ćurković ne bi otišao iz svog kluba kad bi dobio onoliko koliko dobija za odlazak u inostranstvo, a možda bi ostao i za manju sumu. Bojim se samo da nije oteran iz „Partizana“ još onog dana kad je Knežević doveden. Nišlija je dobar golman, ali ne može da se meri sa Ćurkovićem jer je već u godinama. „Ćure“ brani racionalno i računski i svi navijači „crno-belih“ žarko žele da ostane u klubu. Možda će neko reći da se ne isplati držati dva vrsna golmana i da „Knez“ ne treba da sedi na klupi. Međutim, to je normalno za jedan veliki klub.

    Ako „Ćure“ ode bićemo slabiji. Sutra će otići i Katić i bićemo još slabiji. Preko sutra će otići Radaković i Paun i bićemo još slabiji. I tako u beskraj. Mladi igraju, ali ne tako dobro, kao iskusni igrači. Ako se ovako nastavi „Partizan“ nikad neće imati dobar tim, niti će osvojiti prvenstvo. Mi, verni navijači, ne možemo da se hvatamo u koštac sa navijačima drugih klubova, Zvezde pogotovo. Zar „Partizanovi“ momci ne mogu biti takvi profesionalci kakvi su „Zvezdini“? Ona ima alternaciju za svakog igrača, a mi? Molim vas dajte Zecu sva ovlašćenja i dugogodišnji ugovor.

    Molim Zeca za odgovore:

    1. Dokle će ovako?
    2. da li ima nade da Ćure ostane u Partizanu?
    3. Da li Partizan može da ima veći izbor igrača?
    4. Zašto Partizan i kada povede gubi? Takav slučaj se dogodio u Splitu.

    Još jednom molim upravu da Ćuretu plati onoliko koliko je potrebno da bi ostao u Partizanu.

    Molim redakciju da ovo pismo objavi i da mi Zec odgovori u sledećem broju „Partizanovog vesnika“.

    Drugarski vas pozdravljamo.

    — Makuljević Lazar, sa grupom navijača Partizana, Kučevo

  • Ko je kriv?

    Druže uredniče,

    Molim vas da i za nas, verne prijatelje fudbalskog kluba „Partizan“, kao i stalne čitaoce vašeg i našeg lista „Partizanovog vesnika“ ostavite jedan mali kutak i objavite ovaj članak — sve u iskrenoj želji da pomognemo našem najdražem klubu.

    Pozdravljamo sve iskrene prijatelje, simpatizere i navijače „Partizana“ i pitamo ih: gde su i šta rade? Zar su zatvorili oči i prepustili sve stihiji, ili su skrstili ruke pa mirno posmatraju kako tonu sve lađe, slavna prošlost, a sadašnjica sve više i više vuče u propast.

    Nije potrebno više naglašavati. Činjenično stanje je tu i ono jasno pokazuje da se ne radi o nekoj privremenoj krizi ili normalnom sportskom porazu, već se slobodno može reći da se radi o pravoj sportskoj katastrofi!

    Dileme više nema. Stvar je sasvim jasna. Stara je istina još jednom potvrđena — bitku ne gubi vojska, već vojskovođe. Ljudima se više ne može bacati prašina u oči. Ne treba se više izvlačiti na to da razlog neuspeha leži u odsutnosti Katića, Ćurkovića, povredama Đorđevića i Budišića ili nestašlucima Đorđića i Živaljevića. Ovde sa radi o nečem drugom — bitku je izgubio stručni štab na čelu sa trenerom i direktorom kluba, a kumovao je i raniji predsednik.

    Evo primera: prošle zime odlazi „Partizan“ na turneju i postiže veliki uspeh. Naravno, to nas raduje. Ali po povratku u zemlju, od početka sezone pa do danas priređuju nam samo gorčinu, zbog slabih rezultata i loših igara. U čemu je razlog neuspeha? Sigurno je da se posle turneje najviše vodilo računa o tome kako da se sačuvaju svote na deviznom računu. Drugi primer: rukovodstvo zbog pet miliona prepušta Kustudića Vojvodini, a šta bi taj Kustudić značio u odsustvu Katića, pa i kasnije.

    Pet poraza, pet poraza gotovo jedan za drugim znak su za ozbiljnu uzbunu i mobilizaciju zdravih snaga u cilju što bržeg ozdravljenja. Jer, sigurno da se ne pamti takav neuspeh.

    Postavlja se pitanje — šta sad? Šta u ovoj situaciji? Mislim da je potrebno što pre izvršiti korenite promene u stručnom rukovodstvu.

    Jer, ne može se živeti samo od stare slave.

    — Vlado Anić, Split.

  • Nećemo mlad, već zreo tim!

    Dragi drugovi,

    Odlučio sam da vam napišem ovo pismo posle petog poraza Partizana. Lista neuspeha sve je veća i nesumnjivo je da je Partizan tim brojnim neuspesima izgubio mnogo od svog ugleda. Može se svome klubu oprostiti ako ne ispuni očekivanja na dve-tri utakmice, jer su krize u fudbalu redovna pojava, ali jedan klub tako blistave prošlosti i takvog renomea kakav je „Partizan“ ne bi smeo sebi da dozvoli tako obeshrabrujuće rezultate. Jer 14 bodova iz trinaest utakmica to je bilans klubova koji se bore za opstanak u ligi.

    U „Partizanu“ ima samo nekoliko pojedinaca koji sa pravom nose crno-beli dres. Tu bih, u prvom redu, želeo da spomenem Radakovića, Paunovića, Vukotića, i, na momente, Bjekovića. Oni stvarno mnogo pružaju i prava je šteta što moraju pognute glave da napuštaju teren.

    Želeo bih da odam veliko priznanje treneru Zecu, koji je najmanje kriv za seriju neuspeha i kome bih samo predložio da rigorozno kažnjava nezalaganje i neborbenost fudbalera, u prvom redu novčano. Ako želi da stekne titulu prvaka mora imati i šampionski tim, a ne onakav kakav ima danas.

    Mislim da bi klub morao voditi drugačiju politiku i kad je u pitanju odlazak fudbalera u inostranstvo. Sa 28 godina igrači nisu fudbalski starci, već fudbaleri u punoj snazi. Zato smatram da ni Katiću, ni Ćurkoviću a ni ostalima koji su spremni za odlazak ne treba dati ispisnicu, već ih do kraja karijere zadržati u Partizanu.

    Kad bi „crno-beli“ igrali u sastavu Ćurković, Radaković, Antić, Đorđević, Paunović, Budišić, Živaljević, Đorđić, Katić, Vukotić i Bjeković — titula šampiona bila bi njegova. Naravno, u sledećem prvenstvu, jer je u ovom već sve izgubljeno.

    Drugarski pozdrav

    — Milivoje Simović, 71480 Foča, Maršala Tita 23

  • Za titulu prvaka nije dovoljna samo želja

    Da li su naši fudbaleri propustili veliku šansu da osvoje prvo mesto?

    Za mnoge je plasman „crno-belih“ fudbalera u ovom prvenstvu — neuspeh. Za mnoge više se i nije moglo. Prvi rezultate gledaju kroz prizmu one čaršijske krilatice izrečene na startu: „sad ili nikad“, drugi se okreću brojnim malerima, koji su iskovali ovaj plasman. I jedni i drugi imaju svoje argumente…

    Pa, da li je ovo adekvatan plasman? Da li su naši fudbaleri zaista prokockali šansu? Odgovor: Hajduk i Željezničar su trenutno bolji timovi, Partizan ih je mogao preteći samo izuzetnim podvigom, uz previše sreće. Jesenji plasman je samo vrtoglavi let u visinu, u ovom trenutku zavaravajući argument onih koji misle da je Partizan postigao neuspeh.

    Partizan je, možda, i mogao da trijumfuje, ali da su „sve vodenice mlele“ u njegovu korist. Ovaj tim, nažalost, nije dovoljno jak da bi mogao da niveliše toliko hendikepa i nepravdi, čega nije bio pošteđen ovog proleća. Želje su bile prevelike, mogućnosti skromne, a oni „sporedni momenti“ banalno opori.

    Bilans

    Kako objasniti pad u finišu? Da li nesrećnim (i psihološkim) okolnostima, ili iscrpljenošću već pretovarenog tima?

    U ovom trenutku nije bitno da li će naši fudbaleri biti treći četvrti ili peti (mada svako mesto ima svoju „beneficiju“) — to je realni domet, odraz stvarnih mogućnosti. Ne ovog tima, već okolnosti u kojima je taj plasman izboren. Partizan, jednostavno, nije mogao da izdrži trku, nije imao snage za više, niti je bio kadrovski spreman (čak ni u psihološkom smislu) da istraje.

    Titula jesenjeg prvaka samo je nagoveštaj koliko je ta mala četa mogla, da je ostala neokrnjena. Odnosno dokaz da nije dovoljno samo 11 fudbalera da bi se osvojio neki veliki trofej!

    Oazu radosti predstavlja međunarodni bilans nekoliko izuzetnih podviga ove generacije. Dokaz više da ona može, da ona jeste vrednost ali da je suviše malobrojna da bi izdržala jedan maratonski ispit kao što je šampionat.

    Za Partizan je uspeh samo ako je prvi. To je aksiom velikog kluba. Kroz tu prizmu ovo je neuspešan finiš. Međutim, ako se sagleda pravo stanje stvari tada je bilans vrlo solidan. Jer, Partizan se može „pohvaliti“ podacima koji bi i Hajduka (novog prvaka) srušili: banalno oštećen sudijskim odlukama hendikepiran mnogim povredama i neočekivanim kadrovskim promenama. Konačno, u finišu, kada su sve nade za prvim mestom potopljene nestalo je i ambicija, tako da taj finiš i nije pravi odraz vrednosti.

    Nedaće

    Partizan nije uspeo. Možda bi pokleknuo i sa Ćurkovićem i Katićem. Ali, voditi borbu za titulu, a istovremeno ostajati bez ključnih igrača, napor je kome bi teško odoleo i jedan Real ili Honved iz najslavnijih dana.

    Jesen je završena na prvoj poziciji. A onda su otišla dva temelja tima, igre, taktike — Ćurković i Katić. Tim je ostao sa 14 igrača! Trener Zec je pokušao da „spasi što se spasti može“ doveo je neke nove snage ali je to bio samo pokušaj davljenika.

    Teže je povređen i drugi golman Drljača. U „mini“ prelaznom roku niko nije našao razumevanja za „crno-bele“. Počeo je polako i drastično da se otplaćuje „kredit“ višegodišnjoj slaboj politici sa igračkim kadrom. Marković, Mitrović, Živaljević, Marić… to su samo pokušaji, nedorečene vrednosti i povremene zablude. Đorđević i Damjanović bili su često povređeni — u toj situaciji stručni štab je morao da stvara nov plan igre, kompoziciju, sistem… A nesreća je bila u tome što je ovaj tim imao dobre glumce u epizodnim ulogama, i u temeljima možda, ali ne i u onim rolama koje predstavljaju kreativni čin igre!

    U trenucima kada je bila neophodna kompletna mobilnost plaćani su cehovi malerima. Tim, koji se borio za prvo mesto, koji je perjanica našeg fudbala — često nije imao gde da trenira! Naši fudbaleri su samo gosti na stadionu JNA! Na glavnom terenu se po kiši ne sme vežbati, pomoćni je najčešće zauzet. Koliko puta su Zec i Atanacković morali da menjaju plan treninga, zbog nedostatka terena!?

    Uz sve to i — sudije! Drastično i banalno je oštećen ovaj tim protiv Čelika OFK Beograda Radničkog (K)… A njegova snaga, u ovom trenutku, nije takva da može da eliminiše i ove hendikepe. Partizan je jedini naš tim čiji je fudbaler isključen zbog šutiranja lopte u aut! (Bjeković). Plaća li ova generacija „crno-belih“ neke (i nečije) ranije dugove?

    Najzad: teško je naći prvoligaša koji nije iskoristio toliko šansi, a koji je primio golove iz bezopasnih situacija kao Partizan. Preveliki napori dekoncentrisali su napadače (Bjeković, Vukotić i Antić), koji su izneli breme na svojim plećima, slab golman uneo je nemir u odbranu.

    Istine

    Partizan je, međutim, jak zbog toga što se smelo okreće sopstvenim slabostima. A njih je bilo…

    Izbor igrača, nedopustivo je skučen za jedan takav kolektiv. To je osnovni uzrok neuspeha. U mladom timu nije bilo igrača na koga bi se Zec mogao osloniti, da li on nije imao poverenja u te mladiće, ili oni zaista ne obećavaju — to je tema za razmišljanje rukovodstva. Ali u grču borbe za prvo mesto njima se nije ni mogla pružiti prilika…

    Partizan, među igračima, a posle odlaska Ćurkovića, nema ličnost koja bi mogla da preuzme ulogu vođe tima na terenu. Otuda se olako gubi sigurnost, otuda stihija i nervoza. Previše emotivan tim, koji ne ume (kao Crvena zvezda na primer) da stiže rezultat.

    U pojedinim fazama prvenstva tim je (često) delovao neborbeno, komotno i neodgovorno. Jesenja hegemonija, kao da je jenjavala, kao da su međunarodni uspesi (Bogota, Španija) uljuljkali tim, stvorili uverenje lažne veličine. A to je najrečitiji dokaz da ovaj tim psihički nije zreo, da ima previše igrača koji život fudbalski ne prihvataju kao obavezu stalnog dokazivanja.

    I možda, odlučujući odraz slabosti unutar tima — nemoć protiv „malih“! Partizan godinama već može da deklasira svakog velikog protivnika api ne ume da igra (i pobedi) protiv timova sa začelja tabele. I to je problem za psihologa…

    …Kao i neshvatljivi promašaji na stadionu JNA! Jer, pored svih hendikepa „crno beli“ su prvenstvo izgubili na svom terenu! Sa gostovanja su doneli dosta bodova ali su pred svojim gledaocima razočarali protiv Željezničara, Bora, Čelika, Radničkog (K), OFK Beograda, Crvene zvezde… A to su promašaji koji moraju skupo da se plate.

    Perspektiva

    Upravo ti neuspesi potvrđuju da je Partizan još uvek psihološki nezrela ekipa, da na tom planu treba mnogo da se radi.

    Trenerski štab je izvukao pouke. Raduje što relativni neuspeh, kao često ranije, ovog puta nije ostavio posledice na odnose u timu. To je atmosfera poverenja u nade, baza iz koje mogu da izrastu rezultati. Tim je stekao određeno iskustvo, navikao da radi i da se maksimalno profesionalno odnosi prema klubu koji — za uzvrat — ispunjava obaveze.

    Već su preduzete mere da se otkloni problem broj jedan — mali izbor prvotimaca. Produžiće se ugovori sa Radakovićem, Petrovićem i Budišićem, već je dovedeno nekoliko igrača iz drugih klubova krajem godine vraćaju se Ćurković i Katić. Ovaj tim je stekao određena iskustvo, igra godinama zajedno, a veoma je mlad. Prosečna starost je 22,5 godine, čime se ne može pohvaliti ni jedan prvoligaš! Damjanović verovatno odlazi u inostranstvo, pa će Radaković sa 25 godina biti najstariji igrač!!

    Ipak i pored obećavajućih nagoveštaja, stručni štab će u dolazećem periodu morati da reši jedan važan problem: Partizan nema igru, jer nema organizatora! Đorđević je često van stroja, Vukotiću je mesto u prednjoj liniji. Ostali nisu pokazali da mogu da preuzmu tako važnu ulogu. „Pronaći“ bar dva „vezna“ igrača — to je obaveza, ako se želi ponovni juriš na titulu.

    Jer, bez kvalitetnih „radilica“ nema u savremenom fudbalu ni rezultata…

    Kvantitet pa kvalitet

    Stara je istina da se iz kvantiteta rađa kvalitet. Upravo zbog toga Partizan je bio u podređenom položaju, u odnosu na ostale konkurente. Dok je Crvena zvezda, na primer, imala oko 30 prvotimaca, Gojko Zec je mogao da računa na 16, pod uslovom da su svi zdravi! U takvoj situaciji nije moglo biti reči o konkurenciji, o izboru, kombinacijama…

    Partizan nije imao naročit kvalitet, a skoro nikakav kvantitet!

    Shvatili su to ljudi u klubu. Shvatili da je prvo mesto izgubljeno, možda, baš zbog nedostatka dovoljnog broja igrača da je plaćen skupo ceh višegodišnjoj krizi prvotimaca.

    To je verovatno razlog što se ovog proleća ne miruje. Čini se sve da se pre prelaznog roka obezbedi nekoliko talentovanih igrača koji bi — bar u ovom prvom trenutku — popunili igrački kadar i nametnuli bilo kakvu konkurenciju. Ugovore su već potpisali talentovani Bašić iz Kule i Ninković iz Kostolca, razgovori sa Sremom, oko Kustudića, privode se kraju, po svoj prilici tu je i Špirić iz Rume… To je samo početak. Trener Zec tvrdi da neće biti mnogo ako se dovede i desetak igrača!

    O onim poznatijim čuće se u julu. Rukovodstvo naveliko kontaktira sa nekim igračima i klubovima. Imena se za sada ne pominju, ali je sigurno da će biti i „velikih riba“. Najvažnije je: ne sedi se skrštenih ruku, ne čeka se poslednji trenutak. Odluka je čvrsta: Partizan više ne sme čekati start sa 15 fudbalera!

  • Zašto Partizan nije prvak?

    Analiza bez gorčine

    Za Partizana prvenstvo je završeno. I praktički i teorijski — računi se više ne mogu praviti. Pozicija se ne može popravljati.

    U toj godišnjoj trci, u nadmetanju u fudbalskoj veštini, u borbi sa svim nedaćama, teško je kategorički reći da li se moglo završiti na makar nešto boljoj poziciji. U svakom slučaju — to za Partizana nije uspeh! Pogotovu što je u prolećnom delu startovao kao vodeća ekipa i što je u Latinskoj Americi postigao zavidan uspeh. A sada, na „kraju balade“ — previše zaostaje od šampiona.

    Postojala je šansa, i to velika, realna — da Partizan kad je već bio na čelu prvoligaša bude i šampion. Međutim, ekipa nije bila kadra da tu poziciju zadrži, nije uspela da da se održi u kovitlacu i u borbi sa svim nedaćama. Nije imala ni dovoljno snage, ni igrača, sposobnih i upornih da se neprekidno i uporno bore. Ponekad nije bilo ni dovoljne inspiracije kod pojedinaca da se ekipa zadrži na čelnoj poziciji. U prvoligaškom nadmetanju, u poslednje četiri godine, ovo prvenstvo rezultatski je najnepovoljnije: 1968. — drugi, 1989. — treći, 1970. — drugi, a ove 1971. — četvrti ili peti!

    Kad se pređeni takmičarski put analizira, prevashodno radi sadašnjeg i sutrašnjeg trenutka, razlozi se traže i nalaze, najpre, u delatnostima kolektiva — igrača, stručnog štaba i drugih funkcionera.

    Autor ovih redova latio se nezahvalnog posla, makar i uz tuđu pomoć, da potraži osnovne razloge svog „tankog“ plasmana fudbalera. Sagovornik je bio Dragan Papović, tehnički direktor kluba. Bez pretenzija da se do kraja analiziraju svi elementi, dijalog se vodio o tome zašto Partizan nije šampion kad je to mogao biti, i kako se vidi Partizanovo „sutra“.

    Mali fond igrača

    Papović naglašava da želi da iznese lično mišljenje koje nije u svemu rezultat kolektivne analize do koje je došlo stručno rukovodstvo ili Upravni odbor kluba. Razloge zbog kojih se Partizan nije bolje plasirao Papović vidi u tri faktora. U nedozvoljivo malom fondu igrača, u igrama „kratkog daha“, i na posletku, u činjenici da su sudije „oduzele“ 4 ili 5 bodova!

    „Naše teškoće su počele naročito odlaskom Ćurkovića i Katića u JNA. Ćurković je otišao iznenadno i neopravdano, a bio je oslobođen obaveze. Jesenas smo imali i jednu tragediju — poginuo je mladi i talentovani Nadoveza. Na turneji po Latinskoj Americi golman Drljača je slomio nogu. To su sve notorne činjenice — svima poznate. Uz to, Đorđević je skoro celo proleće bio rekonvalescent. Sa toliko gubitaka, sa toliko izgubljenih značajnih poluga u jednom timu, neminovno se moralo pasti u kvalitetu. To bi pogodilo i Intera, i Reala i svaki, pa i najveći tim…

    Igre „kratkog daha“, rezerve neborbenost…

    Drugi faktor koji je uslovio prolećne neuspehe fudbalera Papović nalazi u nedovoljnoj mobilnosti nekih igrača, u nekim mečevima i cele ekipe, kao i situaciji da se klub našao bez igrača podmlatka sposobnih da zamenjuje prvotimce:

    „Odlaskom nekoliko ključnih igrača iz kluba, ekipa nije našla dovoljno snage da se do kraja mobiliše, da se uspešno takmiči u vrlo jakoj konkurenciji. U nekim trenucima nije bila dovoljno psihički stabilna. Borbenost i zalaganje pojedinaca često su podbacivali. Na nekoliko mečeva gotovo cela ekipa igrala je neborbeno, nemobilno, bez srca… Naročito se to pokazalo u igri sa Borcem, kad je trebalo postići pobedu, jer je postojala šansa da se napravi prekretnica.“

    Tehnički direktor je pomalo i deprimiran činjenicom da klub takoreći nije imao mladih igrača sposobnih da po potrebi „uskaču“ u prvi tim:

    „Za 6 godina sve Partizanove škole dale su samo jednog mladog perspektivnog igrača. Samo jednog: (Vukotić!) To Partizan ne može i ne sme da toleriše. Interesi kluba zahtevaju da se tu učini zaokret.“

    Kako je naš list već pisao, Partizan je u prolećnoj sezoni imao gorko, vrlo gorko, iskustvo sa sudijama. Papović je podsetio da su sudije samo proletos „skratile“ 4-5 bodova Partizanu:

    „U utakmici sa Čelikom sudija Rauš načinio je 4 povrede pravila: poništio dva Partizanova regularna gola, nije nam dosudio jedan penal, a Čeliku je priznao gol postignut iz nedozvoljene pozicije… U meču sa Radničkim (K) sudija Dopuđa poništio nam je gol i dosudio — penal, koji smo promašili; dozvolio da Paunović (R) igra rukom i postigne gol, mada je prekršaj videlo celo gledalište… u susretu sa Željezničarom domaćin je drugi gol postigao posle očiglednog faula, a Bjeković je isključen samo zato što je, posle faula nad njim, poslao loptu u publiku! To je jedini slučaj tako drastične kazne u Prvoj ligi. Da ironija bude veća — trojica igrača Željezničara na toj istoj utakmici učinila su isti prekršaj, a nisu ni zapisani! Najzad, Bjeković je kažnjen pa smo bez njega igrali u Banja Luci — i najvećim delom zato i izgubili… U meču sa Beogradom nije nam dosuđen očigledan jedanaesterac…

    „Tako se, na razne načine, gubilo zrnce po zrnce. I od gotovog — veresija. Od prvog mesta — dospelo se na četvrto.“

    Pojačanja ekipe i stručni rad

    „Bilo kako bilo“, nastavlja Papović, „jedno poglavlje je prošlo. Sad stojim pred novim. Osnovne preokupacije kluba su: da kvalitetno ojača ekipu i da uloži mnogo truda u borbi za naredna takmičenja i trofeje.

    „U toku su razgovori i poslovi da se u klub dovede nekoliko kvalitetnih, perspektivnih i mladih igrača, kako bismo ojačali sve linije tima. Teškoća u tom poduhvatu ima, ali Partizan je svestan činjenice da taj poduhvat mora da ostvari. Neki bivši Partizanovi igrači vratiće se. Za sada se ne zna koji su to igrači. Za desetak dana i to će biti poznato.“

    Tokom dijaloga o opštem stanju u prvom timu, u pogledu jedinstva i sportske saradnje, Papović je kazao:

    „O tome, izgleda, kruže kojekakve priče, ali sa punom odgovornošću kažem da u tom pogledu nema nikakvih problema. Igrači se odlično slažu. A i kako ne bi kad najstariji među njima ima 25 godina.“

    Usput smo izrazili uverenje da se valjda više niko u Partizanu neće baviti menjanjem trenera svake godine, pa da trenera okrivi za četvrto mesto u konačnom plasmanu — i da traži drugog. Papović to kategorički odbija i ističe je Partizan tražio i našao mladog, sposobnog i ambicioznog trenera i da s njim čvrsto računa „na duži rok“.

    Očevidno, Partizanove preokupacije su da kvalitetno ojača ekipu i da još uspešnije i savremenije organizuje stručni rad, kako bi sve te akcije na kraju donele veće i vrednije plodove.

  • Nade, želje i obećanja aktera i navijača

    Uoči gala predstave najvećih rivala našeg fudbala Partizana i Crvene zvezde

    I ovo fudbalsko predvečerje podariće nam u zelenoj areni na Topčiderskom brdu žestok boj. Pobornici fudbala, pogotovo oni strasni i klupskim bojama Zvezde i Partizana otrgnuti, u rastućoj groznici dočekaće veliki dvoboj. A oni, akteri, i stratezi derbija, katkad i sam odagnaju da bi se mašti pobede predali. Ipak, radost i tuga u fudbalu su uzajamni, nužni, deljivi — već prema tome kako ih isprede i podeli sudbina megdana…

    Sakupili smo pregršt želja, poruka i htenja — da nam toplo i navijački zvuče, da nas opiju i nadahnu u iščekivanju onoga što će nam doneti 6. juni.

    Miljan Miljanić: Partizanu kapu dole!

    Našli smo ga na popodnevnom treningu. Žestoko je oznojio svoje momke. Nasmejan i ljubazan, kao jedini Miljan, kao diplomata drevne grčke filozofske škole, reče:

    MILJANIĆ: Partizanu, uvek kapu dole!

    P. VESNIK: Samo to?

    MILJANIĆ: Ako mislite da nije sve, razvodnićemo malo — veli i briše znoj. — Da, taj derbi se ipak razlikuje — od svih ostalih, on je nešto posebno, rekao bih takvo fudbalsko stanje koje je puno elektriciteta i najvećih imaginacija. Cenim sve protivnike, za Partizanu, kako rekoh — kapu dole, makar s njim i najmanje važan megdan delili, mada takvih nema. Znam da će moje i Gojkove momke velika armija navijača poneti na krilima, da će derbi biti kvalitetan fudbalski okršaj, a to je i najvažnije. Rezultat će sigurno biti — ispisan na semaforu!

    Trener Gojko Zec: Učinićemo sve kako bismo iskoristili šansu.

    Valjda nikoga od kandidata za titulu prvaka nisu tako pratile nevolje kao Partizana. Odlazak Katića i Ćurkovića, povrede, mali fond rezervnih igrača… — znaju se i sve druge nedaće, objektivne i subjektivne. No, Gojko je vraški uporan, radan, istrajan. Gotovo kao da čarobnom palicom iznalazi ona suptilna rešenja. Ukratko, „peče“ se na velikoj vatri ovogodišnjeg šampionata. Kako se onda suprotstavi ti „večitom rivalu“?

    ZEC: Zvezda je uvek protivnik dužan punog poštovanja. Osvojila je veliki trofej — Kup i nije opterećena trkom za prvo mesto. Utoliko će joj meč s nama biti lakši. Nama je, pak, taj meč velika šansa, možda i poslednja. Moramo uložiti krajnje napore, učiniti sve, da bismo tu šansu iskoristili.

    Dakle, biće teško. No, ja verujem u svoje momke. Neka dadu sve od sebe. neka igra bude velika i dostojna ugleda dva velika rivala i brojne publike, koja će umeti sigurno da stvori štimung za veliku igru.

    Blagoje Paunović: Biće to velika igra.

    PAUNOVIĆ: Uveren sam da će to biti velika igra bez obzira na položaj Zvezde i Partizana na tabeli. Ali biće to i težak meč za nas igrače. Kad kažem težak, onda, pre svega, mislim na našu odbranu. Jer, teško je zadržati takvu navalu kao što je Zvezdina, posebno sad kada je u usponu forme. Izgaraćemo kao, uostalom, i uvek u duelima sa Zvezdom, jer moramo postići pun uspeh!

    P. VESNIK: Najlepši i najdraži derbi?

    PAUNOVIĆ: Debitovao sam protiv Zvezde 1965. (1:1) i od tada sam odigrao sve utakmice sa „večitim rivalom“. Najdraža pobeda mi je ova poslednja (2:1) kada smo tokom cele utakmice bili bolji, da bismo pali u trans radosti tek u poslednjim sekundama dvoboja.

    Momčilo Vukotić: Moram jednom načeti Zvezdinu mrežu.

    VUKOTIĆ: Naše šanse za prvo mesto su istina umanjene ali nisu i prestale. To nas obavezuje da u žestoku bitku uđemo sa željom da velikom protivniku uzmemo oba boda. Upravo ti bodovi mogu biti naša poslednja šansa.

    P. VESNIK: Gol, prvenac?

    VUKOTIĆ: Moram načeti Zvezdinu mrežu! Još im nisam dao gol, ali to, inače velikom golmanu Dujkoviću, ovog puta čvrsto obećavam. Mislim da ne mogu stalno da me prate ti maleri. Uostalom, znam da je to moj veliki dug vernim i strpljivim navijačima, i neću dozvoliti da ih ovom prilikom razočaram.

    Snežana Cvijović, učenica iz Beograda: Derbi i navijača!

    CVIJOVIĆ: Kao odana simpatizerka i navijač uvek sam optimista. Istina, lepo bi bilo da se ponovi onaj prošli derbi, da nam naši ljubimci u poslednjim sekundama donesu neizmernu radost… Ja verujem u pobedu Partizana. Samo, mislim da bi mi „Partizanovci“ trebalo bolje da navijamo, da pariramo inače veoma bučnim navijačima Crvene zvezde.

    Golman Dujković: Opasnost se zove Vukotić

    DUJKOVIĆ: Verujem da će nam biti lakše nego našim protivnicima, čak lakše nego u svim dosadašnjim susretima. Jer, Partizanu su bodovi neophodni u borbi za prvo mesto, a zna se veoma dobro koliki je to psihički teret u toku igre.

    P. VESNIK: Ako se vaša mreža koji put zatrese, od koga bi mogla?

    DUJKOVIĆ: Opasnost se zove Vukotić, bar ja tako mislim…

    P. VESNIK: Ko je, po vama novi šampion?

    DUJKOVIĆ: Hajduk je trenutno u prednosti, ali do kraja sva šta može da bude, da se izmeni. Jer, bodovi prednosti se lako istope u finišu koji dostiže „belo usijanje“.

    Jovan Aćimović: Velika draž i inspiracija

    AĆIMOVIĆ: Svaka naša utakmica ima veliku draž i daje nam posebnu inspiraciju. Rekao bih, pomalo romantično, da je to uvek fudbalska rapsodija viša bar za oktavu od ostalih. Zato se publika sigurno neće prevariti ako na puni stadion. Uveren sam da će biti i dosta golova.

    P. VESNIK: Cenite li nekoga u protivničkom timu posebno?

    AĆIMOVIĆ: Ko obuče dres velikog tima i on je veliki! Đorđević, Paunović i Bjeković su državni reprezentativci. Znamo se dobro i uzajamno cenimo i poštujemo. Samo, tu su i drugi, za koje lično mislim da će se afirmisati iduće sezone.

    P. VESNIK: Novi šampion?

    AĆIMOVIĆ: Intimno mislim i nadam se da će to biti Partizan, mada niko nije imao toliko nedaća ove sezone kao on. Iskreno želim da smognu toliko snage i da u finišu nadmaše opasne rivale.

    Kapiten Zvezde Dragan Džajić: Radaković je „nezgodan“ bek…

    DŽAJIĆ: Mada ovaj derbi dolazi u trenutku očigledne razlike u našim pozicijama na tabeli, pa i ambicijama, on ipak mora biti veliki. Mi i te kako moramo voditi računa o ugledu Zvezde i navijačima, pogotovo smo to dužni u susretu sa najvećim rivalom Partizanom.

    P. VESNIK: Kakvu poruku imate za Radakovića?

    DŽAJIĆ: Miša je odličan igrač! — Rekao bih: nezgodan bek! Ako je na prošlom derbiju bio moj uspešni ukrotitelj, onda sam mu ostao dužan. Svakako ću nastojati da ovog puta budem bolji. Uostalom, jedno je sigurno: publika će uživati u kreativnoj i uzbudljivoj igri, ona će nas nositi devedeset minuta, u kojima ćemo dobro natopiti naše dresove. Mislim da nam je lakše, jer nećemo imati ono psihičko opterećenje kao što ga Partizan ima s obzirom na borbu za prvo mesto.

    Borivoje Đorđević: Pobedićemo Zvezdu sa dva gola razlike!

    ĐORĐEVIĆ: Za taj derbi danima živimo i mi i Zvezda i publika. On mora biti veliki i po igri i po onoj izuzetnoj atmosferi koju verni simpatizeri umeju da naprave, a to je onda nadahnuće za nas igrače, ono što nas napred kreće.

    P. VESNIK: Rezultat?

    ĐORĐEVIĆ: Pobedićemo Zvezdu sa dva gola razlike! Istina, imam problema sa povredom iz Sarajeva, ali ja bih i iz kreveta ustao i igrao tu utakmicu. Naravno, ako treba tako da bude. Poručio bih našim navijačima da nas istrajno bodre, da nadvise Zvezdine pristalice u gledalištu, pa ćemo i mi njih na terenu.

    Miša Radaković: Biće presudna inspiracija…

    RADAKOVIĆ: Nema lepše predstave od te i zato mislim da je velika čast za svakog od nas igrati derbi. A kad je tako, onda treba verovati u izuzetan fudbalski spektakl na stadionu JNA.

    P. VESNIK: A protivnik, rezultat?

    RADAKOVIĆ: Zvezda je Zvezda i time je sve rečeno. Veoma se dobro poznajemo i lično i taktički… Mislim da će trenutno inspiracija biti presudna za ishod. Za naš tim biće veoma važan poklič navijača. Ako nas ponesu kao prošli put, nadam se trijumfu. Što se tiče duela sa Džajićem, njemu svi komplimenti kao asu, a meni dueli! — nasmejao se Radaković.

    Ratko Čolić: Moram gledati derbi…

    Upitan da li odlazi pa okršaje Zvezde i Partizana fudbalski veteran nam je s osmehom rekao:

    ČOLIĆ: Redovno odlazim i gledam, a bez njih bi bio siromašniji. — reče Čolić brišući naočare. — Te utakmice oduvek su privlačile ljubitelje fudbala kao najveći magnet. Jer, imaju posebnu draž. Želeo bih da, ipak, vidim naše mladiće u punom zalaganju za boje kluba i verne navijače, da izgaraju, kao što smo to mi činili.

    Novica Cvetković: Pobediće Zvezda.

    CVETKOVIĆ: Mislim da Partizan u ovom derbiju nema šta da očekuje. Zvezda ima više prednosti, a ja bi podsetio samo na jednu činjenicu: zar ona ne daje polovinu igrača za državnu reprezentaciju! Inače, volim te derbije i rado ih posećujem. Moj ljubimac je Filipović za kojeg verujem da će postići bar jedan pogodak. Jednostavno, derbi je izuzetna fudbalska poslastica koju svakako ne treba propustiti.

    Mićo Lepčtinović, radnik iz Beograda: Važno je da to bude velika igra i da vidimo golove…

    LEPČTINOVIĆ: Navijač sam Zvezde. Ali, uvek sam cenio Partizana, bez kojeg ni Zvezda ne bi bila velika. Razume se, priželjkujem pobedu mojih ljubimaca i posebno verujem u golgeterske sposobnosti mladog Filipovića. Ali bojim se da, ipak, Partizan ne iznenadi — kao prošli put… Uostalom, važno je za nas gledaoce da to bude velika igra i da vidimo što više golova, da nas meč uzbudi i oduševi.

  • Uspesi čija se svetlosna snaga daleko rasprostire

    Pet bisera sa raznih meridijana

    Pune su oči i srca „crno-belih“. Taj pehar iz Bogote, taj podsetnik izuzetnog podviga, stoji pred nama i budi uspomene. Vraćaju se sećanja na tih dvadesetak dana lepote i nade, na te dane kada se crno-bela boja tako prijatno lepršala „zelenim kontinentom“. Još jedna istinska kruna uselila se u vitrinu uspomena. A one naviru…

    Bukurešt, Beč, Kazablanka, Meksiko, Bogota… Sutra će se, možda, tražiti mesto za novi pehar?…

    Bukurešt, 1947. Prvo učešće Partizana na jednom zvaničnom turniru u inostranstvu, sa poznatim protivnicima. Pobedili su ITA, Čokanil i ČFR. Prvi bljesak, prvi međunarodni uspeh, prvi pehar…

    Dve godine kasnije, na bečkom Prateru, savladan je čuveni Rapid u meču „koji Beč godinama nije video“. bilo je to onih furioznih 5:2, koji su digli stadion na noge, u finalu ni sudija nije mogao da pomogne, Istina, doprinosi nerešenom rezultatu od 2:2, ali pehar putuje u Beograd.

    Petnaest godina trebalo je Partizanovim fudbalerima, da bi se priča ponovila, ovog puta u Kazablanki, 1963. Real iz Saragose savladan je u odlučujućem meču (4:2) i veliki pehar, dar kralja Maroka Hasana Drugog, primio je kapiten „crno-belih.

    Dve nerešene igre (1:1) sa trnavskim Spartakom i reprezentacijom Meksika, dve pobede od 1:0 protiv Botafoga i 2:1 protiv Gvadalahare — to je put ka četvrtom internacionalnom peharu na Pentagonalnom turniru u Meksiku, januara 1970. A taj turnir bio je po mnogo čemu sličan ovom tek minulom…

    Ovaj peti pehar iz Bogote, možda je najdraži, jer je najsvežiji. Rezultatski je i najubedljiviji. Ali, ima nešto što ga veliča, niz momenata koji ovaj uspeh čine izuzetnim trijumfom.

    Savladani su veliki protivnici, januar je još jednom postao najlepši mesec za „crno-bele“. Imponovao je naš klub igrom, odnosima, ponašanjem. Demonstrirao je, u odbrani, najmoderniju evropsku taktiku i snagu, potvrdio priču o neprobojnosti tog bedema. Ali je umeo da i Brazilcima parira. Imao je u svojim redovima i takve igrače (Đorđić, Vukotić, Đorđević…) čije su akcije zasenile čak i virtuoze, kao što su Žairzinjo, Roberto, Olvedo…

    Krenuo je Partizan na ovaj put bez dva junaka jeseni — Ćurkovića i Katića, ali je smogao snage da istraje. Nove snage ubrzo su pokazale svoju moć, potvrdile verovanje trenera Zeca da će biti dobre zamene. Paunović, Đorđević, Vukotić, Bjeković, Damjanović, Radaković… bili su na standardnom nivou. Đorđić, Pejović, Budišić… u stalnom usponu. Marić, Antić, Petrović, Grubješić, Furtula i Drljača pružili su novi dokaz da su dostojni Partizanovog dresa. Odavno ovaj tim (sa gostima Kneževićem i Gligorovskim) nije imao više dobrih pojedinaca…

    U takvoj situaciji može se govoriti samo o tome da je ova turneja donela novi dokaz o sazrevanju tima. Još jedan podatak da je trener Zec pronašao pravo mesto za svakog pojedinca.

    Imala je publika u Bogoti (a naše fudbalere gledalo je preko 180.000 gledalaca) da to primeti, da proceni. Aplauzi na otvorenoj sceni, opseda hotela, autogrami, komplimenti u štampi, dve neplanirane igre… to su najrečitiji izrazi utiska koji su ostavili „crno-beli“. Partizanov kvalitet još je izražajniji, ako se zna da je Zec imao više problema sa povredama nego ostali. Vukotić, Bjeković, Paunović… nisu igrali punom snagom. Đorđević i Damjanović morali su da se odmaraju po nekoliko dana.

    Partizan je prvi sa 3 boda prednosti. Obasut komplimentima za majstorstvo. Hvaljen za ono (tehniku) u čemu je najteže zadovoljiti ukuse kolumbijske publike. Partizan je ponovio podvig! Otvorio nove vidike, postao jedna od najtraženijih evropskih ekipa. Stigle su nove ponude, ostali su tragovi jednog velikog tima. Ali, nešto će ostati dugo…

    Taj dvostruki trijumf! Druga uzastopna pobeda na „Pentagonalu“. Teško je naći evropsku ekipu koja je uspela da zabeleži trijumf na jednom prekookeanskom skupu. Partizan je napravio jedinstven podvig — on je pobednik dva takva turnira zaredom! A to nije uspelo, do sada bar, ni jednoj evropskoj ekipi!!

    Ovaj peti pehar je najdraži. Ne samo zbog rezultata već zbog definitivnog povratka u vrh internacionalne fudbalske elite. Nema više sumnji — ova generacija je sazrela, ova generacija počinje novi put stare Partizanove tradicije. Bogota 1971. je definitivno slomila sve sumnje, nikada elementi koji nose veličinu jednog kolektiva — u modernom fudbalu — nisu bili brojniji. Simbolični sombrero na njihovim glavama samo je oreolni izraz petog na neki način jubilarnog, internacionalnog podviga ovog kolektiva.

    Zato, bravo momci u crno-belim dresovima! Sa blistavim peharom „Bogota 71“. vratili ste, konačno, sve nevernike.

    Da li će 1971. biti godina vaše definitivne fudbalske afirmacije? Pet pehara u vitrinama obećavaju…

  • Partizan — Santa Fe 1:0 (1:0)

    Još jedna pobeda „crno-belih“ u Bogoti: Danas igraju prijateljsku utakmicu Partizan — Botafogo, a u sredu Partizan leti za Meksiko

    Fudbaleri beogradskog Partizana posle osvajanja prvog mesta na Pentagonalnom turniru u Bogoti, odigrali su još jedan prijateljski susret sa kolumbijskom ekipom Santa Fe i pobedili sa 1:0 (1:0).

    Jedini pogodak na ovoj utakmici postigao je u 6. minutu igre mladi Gligorovski (iz prilepske Pobede), koji je na turneju pošao kao zamena za Katića.

    1.Partizan43109:37
    2.Milonarios42029:64
    3.Botafogo42024:64
    4.Santa Fe41126:93
    5.Cali40224:62

  • Još jedan latinski podvig

    KROZ NAŠU LUPU

    Treba li reći da se u Latinskoj Americi igra najbolji fudbal na svetu!? Za milione na tom kontinentu fudbalska igra je uzvišena stvar! U toj strasti oni se na poseban način, prazne. Niko ne ume tako da se raduje i toliko da pati na stadionu kao Južnoamerikanci.

    Za većinu od njih žene, muzika i fudbal su prava stvarnog života. Oni malo jedu, još manje piju. Za njih je kaplja alkohola varnica za ludilo. Ali, zato se on opijaju — fudbalom. U ovoj igri oni doživljavaju svojevrsne ekstaze, delirijum groznice koji ne poznaju fudbalski strasnici na ostalim delovima naše planete.

    To je fudbal čiju lepotu uramljuju naše oči: fudbal improvizacije, briljantne tehnike, fantazije, živosti i brzine. Tri brazilske i jedna urugvajska titula svetskih šampiona najbolje potvrđuju supremaciju južnoameričkog fudbala.

    Prošle godine u ovo isto vreme Partizan je u Meksiku na čuvenom Pentagonalu u Siudad Meksiku osvojio prvo mesto i tako na ubedljiv način doprineo reafirmaciji jugoslovenskog fudbala u tom delu sveta. Recimo još da je tada, na tom turniru, glavni favorit bio slavni tim Brazila, Botafogo, koji u svojoj ekipi ima čitavo sazvežđe fudbalskih umetnika, zatim državna reprezentacija Meksika, domaća Gvadalahara i tek na četvrtom mestu bio je naš Partizan. Međutim, Beograđani u crno-belim dresovima nisu tako mislili. Htela su da se dokažu u jednoj tako jakoj međunarodnoj konkurenciji i — uspeli su.

    Ove godine Paunović, Bora Đorđević i njihova družina učestvovali su na Pentagonalu u Bogoti, glavnom gradu Kolumbije. Domaćin, ambiciozni klub Santa Fe u kome je trener naš internacionalac Toza Veselinović, a prvi igrač Dragoslav Šekularac, želeo je da na ovom turniru osvoji pehar. Iste pretenzije imao je i Botafogo (uz još onu želju dugu godinu dana: da se revanšira Partizanu za prošlogodišnji poraz!), dok je Gojko Zec smerno najavio da vodi ekipu na pripreme, ali da to ne znači da će rezultati njegovog tima biti u drugom planu. Inteligentni i oprezni trener „crno-belih“, po običaju, bio je diskretan. Uostalom, to je u njegovoj prirodi, jer razmetljivost mrzi iznad svega.

    Taj tihi dolazak u Bogotu učinio je da je Partizan posle neočekivanog trijumfa ispraćen sa pompom, pažnjom i zahvalnošću koji su prelazili sportske okvire. Eto još jedne potvrde koliko su sportisti dobri ambasadori svoje zemlje.

    Ali, vratimo se uspehu „crno-belih“. I priznajmo: niko od nas to nije očekivao. Prvo što je Partizan posle trijumfa u Meksiku sada smatran autentičnim predstavnikom najkvalitetnijeg evropskog fudbala, pa samim tim i opasnim protivnikom, a drugo, ekipa je odletela bez kapitena Ivana Ćurkovića, golmana najviše klase i oslonca tima, kao i bez Ilije Katića u ovom trenutku nezamenljivog igrača srednjeg reda. Bio je to svojevrstan hendikep za „crno-bele“ pred njihov start u Bogoti. Međutim, radosne vesti nisu prestajale da nas zapljuskuju i tako smo se još jednom osvedočili koliko je vitalan današnji tim Partizana, kako ima visok moral, koliko je profesionalan i vešto vođen.

    Zato je ponovni uspeh nova radost za prijatelje „crno-belih“ i pravi vesnik onoga što ovog proleća očekujemo.

  • Ne igramo samo za ovaj trenutak, već za renome i ugled Partizana

    Levi bek Partizana Milan Damjanović piše „Partizanovom vesniku“ iz Bogote

    (Bogota, januara) — Kada budete čitali ovo pismo znaće se pobednik „Pentagonala“, znaće te da li smo izvanredno prvi, ili hrabro drugi, na turniru koji je okupio veliko fudbalsko društvo.

    Impresioniram sam i polaskan ugledom i renomeom koji ovde uživamo. Na svakom koraku dočekuju nas i ispraćaju kao šampione, kao izuzetne goste. Nema u tim susretima, u tim kontaktima, oficijelne patetike. Naši domaćini su ljudi koji svakog čoveka postavljaju na mesto koje zaslužuje — i tako se prema njemu i ophode.

    Čudni su utisci sa ovakvih putovanja. Čini se da su 24 časa leta avionom ne mogu da zaborave. A već sutradan, posle prespavane noći, život počinje normalno, kao i u Beogradu, navike se osim u malim izuzecima ne menjaju.

    Rad

    Rad je i ovde u Bogoti formula života fudbalera Partizana. Treniramo, analiziramo proteklu utakmicu, spremamo se za sledeću. Sve što činimo planirano je do tančina. Zec ovde u Bogoti isti je kao onaj u Beogradu. A to znači da radimo maksimalno disciplinovano. sa maksimumom volje.

    Kada je fudbal u pitanju kod nas je prisutan i jedan novi motiv: kao nikada osećamo šta znači biti član Partizana, osećamo šta znači igrati ne samo za ovaj trenutak i već i za onaj godinama stican renome i ugled Partizana.

    I sada, pred utakmicu protiv Botafoga, mogu slobodno reći da Partizan može slabo da igra, ali ne može da igra neborbeno, bez volje, bez žara. To je danas veliki kvalitet naše ekipe.

    Šekularac

    Mene je posebno obradovao susret sa Šekularcem. Igrali smo nekada zajedno, igrali smo i jedan protiv drugog. Bili smo uvek ljuti protivnici, ali i veliki prijatelji. Pre neko veče iskoristili smo slobodno vreme i posedeli u jednoj kafanici. Šeki, emotivan kao uvek, poče priču:

    — Koliko smo puta sedeli ovako zajedno u „Maderi“ i nikada nismo osetili to kao nešto izuzetno, nešto što se ne zaboravlja, A sada, odavde, najbolje osetiš koliko nam je u stvari ta beogradska svakodnevnica draga…

    Šeki još uvek dobro igra. Ne krije da su za njega ovi dani boravka Partizana u Bogoti i onaj „tranzit“ Crvene zvezde kroz Bogotu, trenuci koji nemaju svoju cenu.

    U celoj onoj gužvi na utakmici protiv Santa Fea, kada se zbilja nije znalo ko na koga sa kakvom namerom nasrće, Šeki i golman Sanković ostali su po strani. Posle utakmice Šeki mi je pola u šali, pola u zbilji, rekao:

    — Gico, pričaj kada se vratiš u Jugoslaviju da može i neka gužva da prođe, a da se u nju Šekularac ne umeša.

    Ovde je i Toza Veselinović. On se oseća kao domaćin, plašio nas je pred utakmicu protiv njegovog Santa Fea, iako, sam, nije verovao u pobedu svoje ekipe.

    Igra

    Znam da vas najviše interesuje kako igramo. Daleko je od pameti tvrditi da nam Katić i Ćurković ne nedostaju. Međutim, moram da podvučem da smo položili ispit, da nas je odsustvo dvojice izvrsnih fudbalera, ključnih za našu igru, mobilisalo do te mere da iz sebe izvlačimo i poslednji atom snage i veštine.

    Golmani, i Drljača i Furtula položili su ispit. Šteta što se Drljača povredio. Godinama je čekao tu šansu — i kada mu se ukazala prilika kost na nozi je napukla. Za fudbalera nema veće nesreće.

    Doputovao je Nišlija Knežević, To je veliko pojačanje za naš tim, ali, moram reći da nas je Furtula sve iznenadio. Neiskustvo je nadoknadio srcem, hrabrošću, videlo se, bio je rešio da pogine ako treba, ali da dobro brani. I branio je odlično.

    Mi u odbrani znali smo da iza nas ne stoji Ćurković i bez obzira na poverenje u Drljaču i Furtulu, igrali smo sa dozom opreza. Nismo, takoreći, učinili ni jednu grešku.

    Zvezda

    Sreli smo se u Bogoti sa fudbalerima Crvene zvezde. Bio je to srdačan, topao, prijateljski susret. Proveli smo uglavnom zajedno taj dan. I mi i oni mislimo isto: lepe su, korisne ove turneje, ali kod kuće nam je ipak najlepše. Topliji mi je onaj sneg kod kuće nego ovo sunce u Bogoti. Možda bi zimu trebalo drugačije planirati. Nije to nostalgija, već želja za racionalnijom računicom.

    Nisam ja jedini koji tako misli.