Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Ознака: Kozerija

  • Završna fudbalska razmišljanja

    KOZERIJA

    Pa sad, kad čovek lepo sedne, naruči rakijicu i stane da razmišlja, iskristališe se, ipak, stav: možda je i bolje što nismo postali fudbalski prvaci. Prvo mesto ima samo jednu čar: svi pišu o tebi, slikaju te itd. Drugim rečima — postaneš nekakva reklamna zverka: kao crni bik, na primer. Međutim, crno-beli fudbaleri nikad nisu bili sujetni — a osim toga, oni su to odavna izživeli. Tako da i nije loše, čak je i zadovoljena izvesna pravda što će prvenstvo pripasti momcima koji i ne znaju kako to izgleda.

    S druge strane, prvo mesto u fudbalu donosi i niz neprijatnosti.

    Prvak, recimo, mora da igra u evropskom prvenstvu, a tu se događaju mnogobrojne čarlame. Padne ti, ne daj bože, nekakav grčki ili luksemburški klub za protivnika pa uprskaš motku! I šta ti onda vredi titula prvaka Jugoslavije!

    Osim toga, prvo mesto je štetno sa pedagoške tačke gledišta. Ako si osvojio prvo mesto, onda za narednu godinu nemaš nikakvu budućnost. Ne možeš se boriti za nešto više, bolje, lepše. Dok, sa četvrtim mestom stvar stoji sasvim drugojačije: dogodine jurišamo na treće mesto, iduće drugo, pa na prvo… U jednu reč, život ti se ispuni perspektivom.

    Onda, četvrto (ili peto) mesto pruža izvrsnu priliku da se naši fudbaleri afirmišu u fudbalskom svetu, a da pri tome ne potroše ni malo sopstvenog napora. Evo kako: zna se da će i ove godine biti evropsko prvenstvo za kup varoši koje počinju na slovo B. Pošto naš prvak nije iz takvog mesta, a plus tome biće zauzet drugim takmičenjem, drugoplasirani će verovatno upasti u srednjeevropski kup, a trećeplasirani u srednjepodunavski — eto prilike za „Partizan“ da blesne na međunarodnom planu. Naravno u Evropi i nema nekih značajnih fudbalskih gradova na B. (Beč ne priznajemo, jer se on u originalu zove Vien). Prema tome, mi sigurno osvajamo kup B. gradova, stičemo međunarodnu afirmaciju i povrh svega obogaćujemo svoje znanje. Kad budemo igrali „Na slovo, na slovo“ niko nam neće biti ravan.

    Najzad, treba znati i ovo: četvrto ili peto mesto nije za potcenjivanje. Ono je bolje od šestog i sedmog mesta, a da ne govorimo o trinaestom, četrnaestom, itd.

    Dakle, ove godine nismo uspeli, ali nije ništa izgubljeno. Dogodine kad ruknemo — ima da se sve puši!

  • Savršen bezveznjak

    KOZERIJA

    Kažu mi neki prijatelji, fol principijelci:

    — Što si, bre, navalio na fudbalere kao regrut na krofne, pa samo pišeš o njima. Naše crno-belo društvo ima mnogo klubova koji postižu i veće uspehe od fudbalera. Daj, napiši reč-dve i o njima, afirmiši ih!

    Kad mi, ovako, teorijski krpelj počne da soli teze, meni se prosto prevrne gušterača. I pre neki dan nisam izdržao. Dohvatim jednog takvog mudronju, posadim ga za sto, naručim mu piće i lepo ga priupitam:

    — Dobro, preuvaženi, o kom klubu da pišem?

    On me gleda graorasto i veli:

    — Pa, naši… naši, na primer, o šahovskom klubu „Partizan“.

    Tu sam ga, u stvari, čekao. Izvadim notes olovku i počnem:

    — Evo, pisaću na licu mesta. Reci ti meni, prvo i prvo, koliko je plaćen njihov trener?

    Tip naprasno blene.

    — Trener? — muca — Trener?… Pojma nemam da li i postoji, ali ako postoji…

    — Ali ako postoji — velim ja zlobno — onda on godišnje prima kao Žeravica mesečno. Ništa, idemo dalje. Koliko je plaćen njihov maser, njihov „tehniko“, njihov psiholog…?

    — Gospode! — vapi individua — Nema toga kod njih.

    — Aha, nema! Dobro, idemo u drugu oblast: ko je od igrača izbačen iz igre jer je sudiji psovao majku seljačku…

    — Niko! Matuljko je, doduše, imao posla sa sudijom, al to na privatnoj osnovi.

    — Vrlo dobro. A sad, odgovori ti meni, na sledeće pitanje: koliko miliona je dobio, recimo, Gligorić kad je pripretio da smeni rukovodstvo kluba…

    Principijelac zinuo kao riba na suvom. Beči se. Mlatara:

    — Ama, šta to pričaš! Nikad se to nije dogodilo, niti…

    — Pa, dobro — postavljam ja ubistvenu poentu — šta se onda dešava među šahistima?

    — Ništa. Oni igraju šah.

    — I?

    — Osvojili su prvo mesto u državi.

    Znao sam da će progutati glistu.

    — Čekaj, bilhamberu! — dostojanstveno dajem završnu reč. — Osvojili prvo mesto, osvojili osvojili — pa šta? Ali, ako ne zgrću lovu, ako ne prave ujdurme, ako ne biju sudiju — šta, onda, rade na sportskom polju, to ja tebe pitam? Gleda on mene totalno izgubljenim, kretenoindnim pogledom.

    Gledam ja njega — prezrivo, sažaljivo.

    Kažem: savršen bezveznjak.

  • Normalna stvar

    KOZERIJA

    Što se mene tiče, ja sam još pre mesec dana bio savršeno siguran da ćemo i u Bogoti zauzeti prvo mesto. a evo zbog čega.

    Prvo i prvo, „Partizan“ je navikao da osvaja prva mesta, a navika je, što se kaže, druga priroda. I da želiš, ne možeš je se lako otresti. Dakle, već po navici crno-beli su morali biti prvaci.

    Drugo i drugo, klasni i idejni sastav turnira u Bogoti je bio kao stvoren za naše momke. Naši protivnici su, još u fundamentu, bili predodređeni da izgube, da počnemo redom:

    „Partizan“ je sasvim glatko pobedio „Milionarios“! Nije ni čudo, jer su partizani uvek lako izlazili na kraj sa milionarima. Da se dotični tim zvao i „Milijarderis“ ne bi mu ništa pomoglo.

    Crno-beli su takođe „uzeli meru“ klubu Santa Fe (što, u prevodu, znači Sveti Fe), iako je imenovanom svecu neštedimice pomagao Šekularac lično. Međutim, kao i uvek, naučni i revolucionarni tim porazio je religiozni i to sa 3:1.

    Što se tiče brazilske ekipe „Botafogo“ i tu mi je bilo kristalno jasno da on, sirotan, nema šta da traži od „Partizana“. Jer, notorna je činjenica da crno-beli fudbaleri lako igraju sa timovima čije ime počinje slovom B. (Beograd, Bor…). Prema tome, „neki Botafogo“ iz Brazila zaista nije imao nikakve šanse protiv naših Beograđana i to u Bogoti. Pogotovo ako se zna i drugi podatak: da je isti „Botafogo“ naša stalna mušterija i da svake zime dolaze tamo gde je „Partizan“, da mu ovaj overi semestar.

    Jedino me je zabrinjavao tim „Kali“ kad sam naučio da je Kali ime jedne boginje i to vrlo lepe. Pošto sam znao da su naši momci osetljivi prema lepim ženama — to sam se i malo pribojavao njihovog susreta. Na sreću, naši dečaci su uspeli da obuzdaju svoj kavaljerski duh, te su i ovde osvojili bod.

    Sve u svemu, zauzeće prvog mesta u Bogoti me nije naročito impresioniralo — shvatio sam to kao jedno rutinsko obavljanje dužnosti. Čak, po meni, „Partizan“ i nije morao da poteže toliki put. Mogao je lepo da sroči pisamce, otprilike sledeće sadržine: „Cenjeni prijatelji, da ne bi za džabe obijali noge i gubili dragoceno vreme oko nepotrebnih formalnosti, najlepše vas molim da nam odgovarajući pehar i odgovarajuće dolare pošaljete na stadion JNA…“

    No sad, šta je, tu je. Valjda će se u vitrinama naći mesto i za ovaj pehar!