Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Ознака: Kroz našu lupu

  • Netaktičnost

    KROZ NAŠU LUPU

    Nedavno je u sportskoj rubrici „Politike“ objavljeno pismo jedne čitateljke, koja se žalila što uoči utakmice Partizan — Zvezda karte nisu prodavane van blagajni stadiona JNA i što cene (40 i 20 din.) nisu objavljene, jer se na izvestan način osetila prevarenom, i bila je prinuđena da se gura pred blagajnom.

    Urednik „Politike“ želeo je pre objavljivanja ovog pisma da čuje i „drugu stranu“: potražio je objašnjenje od sekretara FK Partizana — Slavka Ivanovića, koji je lakonski odgovorio: „Pa ako joj je cena ulaznica bila visoka zašto se nije vratila?“

    Tu rečenicu, taj „zvanični odgovor“ Partizana, pročitao sam dva puta ne verujući da je to mogao da kaže Slavko Ivanović, profesionalni sportski radnik i čovek koji je upravo poznat po tome što savršeno kontroliše sebe, ima takta i zna da nađe pravu reč za svaku molbu.

    Toga dana Ivanović je izneverio sebe i naneo štetu svome klubu, čak i da se radilo o bilo kome, a ne jednom istinskom prijatelju Partizana.

    Sticajem okolnosti poznajem čitateljku Jelenu Jakšić i njenog brata Ivu Jakšića, glumca Jugoslovenskog dramskog pozorišta koji su strastveni navijači „crno-belih“. Još od onog dana su po oslobođenju zemlje skinuli partizanske uniforme i pošli na stadion zavoleli su Partizan i do danas ga verno smatraju svojim klubom. Godinama njih dvoje po kiši, hladnom vetru, snegu i vrućini odlaze nedeljom popodne na stadion JNA, često i van Beograda, da bodre svoje ljubimce, da sa njima podele radost i tugu. I, eto, ona je u revoltu prema klubu koji voli, a čiju jednu akciju nije smatrala korektnom, obratila se pismom „Politici“ u nadi da će na taj način pomoći Partizanu, njegovim navijačima i, naravno, sebi.

    Ne pripadam ljudima koji zameraju ruži što ima trnje, već sam zahvalan trnju što je dalo ružu, pa ništa mi nije tako strano kao pomisao da bi iz mog pera mogla da potekne bilo kakva malicioznost. Međutim, neke pojave, gestovi i akcije u svim klubovima Partizana zahtevaju kritički i analitički stav redakcije „Partizanov vesnik“ i on to čini sa savesnošću i odgovornošću koju čitaoci pozdravljaju.

    Slavko Ivanović je za hiljade prijatelja sporta na neki način i sinonim Partizana: on nije efemerna ličnost, pa je samim tim dužan da dobro meri svoje reči, jer se sve ono što on kaže i uradi identifikuje sa klubom. Zato bez namere da didaktišemo moramo reći da je ta izjava sekretara Ivanovića bila netaktična i da je ispod nivoa i njega i kluba.

    Nadamo se da će drugarica Jelena Jakšić, inače pretplatnica „Partizanovog vesnika“, bar u ovim redovima dobiti izvesnu satisfakciju.

  • Derbi i navijači

    KROZ NAŠU LUPU

    U jugoslovenskim okvirima postoji samo jedan derbi: Partizan — Crvena zvezda! Svi ostali susreti koje stavljamo pod tu etiketu nikada ne mogu imati im neće imati tu magiju, taj delirijum groznice, tu aromu iščekivanja zbog koje napetih nozdrva hrlimo prema hramu fudbala.

    Tako je već 25 godina. Prodefilovali su mnogi majstori fudbala, koji su bili junaci ili tragične ličnosti derbija; miliona gledalaca doživljavali su svoje najponosnije trenutke sreće i svoj najdublji jad; menjali se akteri i ponešto u samom dekoru ambijenta, ali jedno ostaje: to najsjajnije nadmetanje dva, naša najbolja fudbalska kluba, ostaje — derbi!

    To je ona utakmica u kojoj nema ravnodušnih posmatrača. Svi se oni poistovećuju sa svojim klubom, sa igračima dole, na borilištu, i — postaju jedno. Njih u čvrsto jedinjenje vezuje jedna želja: da se pobedi časni rival! U tim trenucima nelogičnost razdražuje, a preterana logika iscrpljuje. Oni tada vatreno žele da dožive radost i da se u njoj održe do kraja utakmice. Zato se navijači tako iskreno uzbuđuju, lako nerviraju na svaku odluku sudije ili ružan gest protivnika. Jer: tada u gledalištu dominira strast a ne razum!

    Već davno je utvrđeno da u velikom fudbalskom okršaju često gledaoci mogu da budu odlučujući faktor, da svojim bodrenjem i atmosferom koju stvore pokrenu svoj tim a parališu protivnika. Zato je svaki navijač jednim delićem i tvorac pobede svoga tima.

    Navijači se mogu odreći svake utakmice izuzev derbija. Ne, takvu izdaju nje poznaje još ni jedan fudbalski strasnik. I zato će u nedelju stadion JNA biti opet jedan uzavreli vulkan. Još jednom će fudbal dokazati svoju moć posedovanja nad svojim poklonicima, a davno je utvrđeno da se savršeno posedovanje dokazuje davanjem, pa se nadamo da će igrači oba tima pružiti punu meru svojih mogućnosti i dati doprinos ravan onom navijačkom.

    Sticajem okolnosti ovoga puta ambicije partnera nisu iste: Partizan se bori za prvo mesto, Zvezda samo brani ugled u duelu sa najvećim rivalom. Zato možemo očekivati da će navijači „crno-belih“ imati jače motive za bodrenje, da će biti življi i glasniji i da će upravo huk iz gledališta biti ono „što ih napred kreće“.

    Uostalom, tu utakmicu pored 22 igrača „igra“ i svaki navijač, pa zato očekujemo da će u nedelju fudbaleri i prijatelji Partizana biti jedan ogroman i savršeno orkestriran „tim“ koji svoj put ka tituli mora da ukrasi i onom najdražom pobedom kako bi krajnji trijumf bio potpun ako do njega dođe.

  • Umesto čestitke

    KROZ NAŠU LUPU

    Pravom poezijom zadrhću žice navijača Partizana kada se povede razgovor o poslednjem uspehu fudbalera na Pentagonal turniru u Bogoti.

    Ta današnja mlada generacija „crno-belih“ pred uvek budnim očima Gojka Zeca, u silnom vrenju svoje ponesenosti preti da preplavi „nasipe“, da svojom besprimernom vitalnošću i talentom nadigra sve protivnike i da u blagotvornom sjaju pre početka ovog leta donese Partizanu još jednu titulu šampiona države.

    Trijumf Partizana u Bogoti nismo očekivali. Došao je nenadno, ali nije pao s neba. Još jednom je potvrđeno da se velika uspesi ne ostvaruju bez muke i truda. Pentagonal u Bogoti je sad u divnom sazvuku sa onim iz Siudad Meksika. Združeni — mnogo kazuju, a još više obećavaju.

    Znati — to je vredno, zamišljati to je još dragocenije! I zato sada svi mi stvaramo svoju viziju sutrašnjice ovog današnjeg tima Partizana. Merimo, analizirao, procenjujemo, upoređujemo… A sve to ima zajednički imenitelj: krajnji domet! I pitamo se: jesmo li svedoci rađanja jednog novog šampionskog tima? Priznajmo: ekipa ne ostavlja utisak veličine, ali njena snaga nije u naglašenim zvezdama, već u nečem mnogo presudnijem: u ozbiljnom, profesionalnom radu, u zdravim odnosima u ekipi i celom klubu, u jednoj izuzetnoj psihološkoj stabilnosti svakog pojedinca i tima, kao i u tome što je u rukovođenju skromnost zamenila oholost.

    I upravo zato što danas u kompletnom Partizanu nema nigde jedne pukotine, nigde truni nekadašnje slabosti i defekta mogućno je postići i više no što nam se čini da su krajnje moći današnjih nosilaca crno belog dresa.

    Da se razumemo: to ne znači da je Partizan zabarikadiran prema svakoj slabosti, zidom ograđen od grešaka, ali je bitno da je jedinstven unutra i prema spoljnjem svetu, a to je velika zaloga za nove uspehe.

    Bogota neumitnošću vremena već pripada prošlosti. Naše misli se okreću prema onom što dolazi. Međutim, ubeđen sam da će uspesi iz Meksika i Kolumbije dugo, bistro i oštro ostati vidljive uspomene ispod struje vremena i to je ono što umesto čestitki treba reći tim mladićima. Naročito u ovom trenutku kada je potrebno da osnaže obruč svoje volje pred nastavak prvenstva.

  • Još jedan latinski podvig

    KROZ NAŠU LUPU

    Treba li reći da se u Latinskoj Americi igra najbolji fudbal na svetu!? Za milione na tom kontinentu fudbalska igra je uzvišena stvar! U toj strasti oni se na poseban način, prazne. Niko ne ume tako da se raduje i toliko da pati na stadionu kao Južnoamerikanci.

    Za većinu od njih žene, muzika i fudbal su prava stvarnog života. Oni malo jedu, još manje piju. Za njih je kaplja alkohola varnica za ludilo. Ali, zato se on opijaju — fudbalom. U ovoj igri oni doživljavaju svojevrsne ekstaze, delirijum groznice koji ne poznaju fudbalski strasnici na ostalim delovima naše planete.

    To je fudbal čiju lepotu uramljuju naše oči: fudbal improvizacije, briljantne tehnike, fantazije, živosti i brzine. Tri brazilske i jedna urugvajska titula svetskih šampiona najbolje potvrđuju supremaciju južnoameričkog fudbala.

    Prošle godine u ovo isto vreme Partizan je u Meksiku na čuvenom Pentagonalu u Siudad Meksiku osvojio prvo mesto i tako na ubedljiv način doprineo reafirmaciji jugoslovenskog fudbala u tom delu sveta. Recimo još da je tada, na tom turniru, glavni favorit bio slavni tim Brazila, Botafogo, koji u svojoj ekipi ima čitavo sazvežđe fudbalskih umetnika, zatim državna reprezentacija Meksika, domaća Gvadalahara i tek na četvrtom mestu bio je naš Partizan. Međutim, Beograđani u crno-belim dresovima nisu tako mislili. Htela su da se dokažu u jednoj tako jakoj međunarodnoj konkurenciji i — uspeli su.

    Ove godine Paunović, Bora Đorđević i njihova družina učestvovali su na Pentagonalu u Bogoti, glavnom gradu Kolumbije. Domaćin, ambiciozni klub Santa Fe u kome je trener naš internacionalac Toza Veselinović, a prvi igrač Dragoslav Šekularac, želeo je da na ovom turniru osvoji pehar. Iste pretenzije imao je i Botafogo (uz još onu želju dugu godinu dana: da se revanšira Partizanu za prošlogodišnji poraz!), dok je Gojko Zec smerno najavio da vodi ekipu na pripreme, ali da to ne znači da će rezultati njegovog tima biti u drugom planu. Inteligentni i oprezni trener „crno-belih“, po običaju, bio je diskretan. Uostalom, to je u njegovoj prirodi, jer razmetljivost mrzi iznad svega.

    Taj tihi dolazak u Bogotu učinio je da je Partizan posle neočekivanog trijumfa ispraćen sa pompom, pažnjom i zahvalnošću koji su prelazili sportske okvire. Eto još jedne potvrde koliko su sportisti dobri ambasadori svoje zemlje.

    Ali, vratimo se uspehu „crno-belih“. I priznajmo: niko od nas to nije očekivao. Prvo što je Partizan posle trijumfa u Meksiku sada smatran autentičnim predstavnikom najkvalitetnijeg evropskog fudbala, pa samim tim i opasnim protivnikom, a drugo, ekipa je odletela bez kapitena Ivana Ćurkovića, golmana najviše klase i oslonca tima, kao i bez Ilije Katića u ovom trenutku nezamenljivog igrača srednjeg reda. Bio je to svojevrstan hendikep za „crno-bele“ pred njihov start u Bogoti. Međutim, radosne vesti nisu prestajale da nas zapljuskuju i tako smo se još jednom osvedočili koliko je vitalan današnji tim Partizana, kako ima visok moral, koliko je profesionalan i vešto vođen.

    Zato je ponovni uspeh nova radost za prijatelje „crno-belih“ i pravi vesnik onoga što ovog proleća očekujemo.