Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Ознака: Miloš Milutinović

  • Brutalnost guši veštinu

    IGRE I LJUDI

    Ta fotografija koju je u koloru objavio jedan poznati strani časopis, delovala je jezivo svojim naturalizmom: u prvom planu su bile noge fudbalera sa spuštenim čarapama. U stvari to i nisu bile ljudske noge već nešto što je samo ličilo na njih: deformisane, izbrazdane kramponima, poprskane krvlju. Unakažene, ličile su pre na noge nekog verskog fanatika posle ritualnog šibanja ili na noge ratnika posle okršaja. Snimak koji je delovao tako zastrašujuće načinjen je u koloru, razume se. posle neke utakmice. Potražio sam u potpisu ispod slike ime nesrećnog vlasnika tog unakaženog para nogu i ustanovio da se zove — Džordž Best! I tek tada me obuzela teza pomešana s besom: zar je neki divljak mogao tako surovo da unakazi jednog takvog fudbalskog majstora? Doveden do očajanja, verovatno, upotrebio je svoj poslednji (a možda i jedini) adut — brutalnost da bi zaustavio jednog takvog čarobnjaka kao što je Best, igrača dostojnog simbolike svog imena (najbolji).

    Razmišljajući nad ovom fotografijom setim se da sam jednog leta na plaži bio zapanjen mnogobrojnim ožiljcima, brazgotinama, kvrgama i oteklinama što su pokrivale noge jednog takođe velikog igrača, jednog para nogu i ustanovio da se zove — Dragoslava Šekularca. Nedavno sam takav isti reljef neviteštva video na nogama Bore Đorđevića. Verovatno ništa drukčije ne izgledaju ni noge Milana Galića, Josipa Skoblara, Vukasa, Milutinovića, Bobeka, Džajića, Musemića, Petkovića… Ali, zato tih ožiljaka verovatno nema na nogama jednog Bolfeka, Mite Stojanovića, Režeka, Kokeze, Čopa, Milićevića, Dojčinovskog, Mečkarova, Raca, Popadića, Hadžiabdića, Kapidžića, Valeca… Neko će reći; pa i oni su fudbaleri i oni igraju fudbal nogama. i oni rizikuju… Da, ali tu ima razlike: prvima su noge sredstvo, a drugima — cilj. Prvi se služe nogama da bi ostvarili svoje igračke ideje, maštu da bi nadigrali, a drugi imaju samo jedan cilj da onemoguće igru i igrača! I zato, u sudarima tih različitih igračkih ideja, dolazi i do takvih neigrački. trenutaka kad prestaje igra a nastaje obračun do surovosti.

    Gledao sam, nedavno, u Zagrebu, kako mladi Valec, valjda po trenerovim instrukcijama, zloupotrebljava svoj talenat i domaći teren pokušavajući da na svaki način onemogući Boru Đorđevića. Kad je video da to ne može igrom i fudbalskim sredstvima, pribegao je surovim startovima: uvek kad je Đorđević imao loptu pred sobom on je nasrtao na njega obema nogama! I naravno, gotovo uvek iz tih duela izlazio kao „pobednik“: Đorđević je bio više u horizontali nego uspravno! Sudija Rauš (ah taj Rauš) je primećivao neke prekršaje pa i kažnjavao, ali nikada kao opasnu igru, što je mladog Valeca još više hrabrilo. Začudo, Đorđević na toj utakmici nije bio ozbiljnije povređen, ali je bio pošteno premlaćen. Međutim, ono što nije uspeo Valec u Zagrebu, uspeli su Kojović i Hadžiabdić u Sarajevu; Đorđević je opet povređen! Po ko zna koji put u svojoj ne baš dugoj karijeri!

    Na Karaburmi sam nedavno gledao jedan takođe neviteški obračun: Kapidžić, Popadić i Šoškić 90 minuta su nemilosrdno jurili po terenu i tukli Petkovića i Santrača, naročito kad bi bili nadmudreni, a bili su gotovo uvek. Sudija Horvat ni jednog od ovih fudbalskih „siledžija“ nije ni opomenuo! A moglo se desiti da ova dvojica vrsnih igrača, inače rekonvalescenti, opet idu u bolnicu!

    Ili primer nesrećnog Vahidina Musemića! Taj vrsni igrač je, verovatno u svojoj karijeri više bio u gledalištu nego na terenu! Mnogi centarhalfovi su diplomirali surovost baš na ovom poštenom borcu. Odlazeći sa fudbalske scene, Stjepan Bobek je, valjda u trenutku iskrene srdžbe, rekao: „Da nije bilo Vladice Popovića verovatno bih igrao još 5—6 godina!“

    Slične izjave o sličnim kostolomcima mogli bi dati i drugi naši veliki igrači. Svedoci smo da se mnoge sjajne karijere prekidaju nasilno, da mnogi veliki igrači bivaju sputani nefudbalskim sredstvima.

    I zato nedavna izjava jednog od naših najpoznatijih ortopeda prof. dr Cvetka Rakića da se „u Jugoslaviji igra najgrublji fudbal na svetu“ deluje, odista dramatično. Jer, ako se ovako nastavi sa naših terena će nestati i onako malobrojni fudbalski majstori. Naši stadioni će poželeti fudbalske hudožestvenike.

  • Risto Tošović: „Kad izgubi Partizan, ne izlazim iz kuće“

    KLUB POZNATIH PARTIZANOVACA

    Naš ugledni pesnik Risto Tošović, poznat je i kao veliki simpatizer „crno-belih“, Dugo godina je obavljao vrlo značajne funkcije u kulturnom i javnom životu (glavni urednik „Književnih novina“, urednik „Politike“, glavni urednik „NIN-a“ itd. Sada je predsednik Udruženja književnika Srbije. Nekada je bio i član uprave FK „Partizan“.

    P. VESNIK: Od kada i zašto navijate za „Partizan“?

    TOŠOVIĆ: Negde 1946, godine našao sam se na starom stadionu BSK-a. Otišao sam na utakmicu, a nisam znao ko igra. Jedna ekipa je igrala fantastično. Rekli su mi da je to — „Partizan“. Kasnije sam odlazio na sve Partizanove utakmice i počeo da navijam za taj klub, ne samo zbog dopadljive igre, već i zato što su bili istinski jugoslovenski klub i zato što su nosili tako simbolično ime. Od tada, sa njima delim i vedre i tmurne dane.

    P. VESNIK: Kojih je bilo više: vedrih ili tmurnih?

    TOŠOVIĆ: To je teško reći. Možda se tmurni dani duže pamte. Ja, ipak, mislim da je bilo više onih drugih. Bilo ih, bar u vreme kada su u „Partizanu“ igrali Bobek, Milutinović i drugovi, a i kasnije u doba Galića i Šoškića.

    P. VESNIK: Šta radite kad „Partizan“ izgubi?

    TOŠOVIĆ: Ništa. Tugujem. Obično jedan dan ne izlazim iz kuće, naročito ne među poznanike koji bi mogli biti pakosni zbog toga.

    P. VESNIK: Poslednjih godina verovatno Vam se često događa da ne izlazite iz kuće…

    TOŠOVIĆ: Nažalost, jeste! Čini mi se da ova nova ekipa „crno-belih“ momaka nema moral koji je imala, na primer, generacija Vladice Kovačevića. I zato oni često gube i od slabijih timova, čak i na svome terenu. Kad je već reč o moralu, moram reći da je moj utisak da se ti momci odveć lako predaju, ne samo kad gube i kad je to neminovno, već i kad im ne krene od početka. Osim toga, oni nemaju ono što je svojstveno velikim timovima: da u toku igre menjaju način igranja, da se snalaze na terenu…

    P. VESNIK: Ima li drugih razloga za neuspehe?

    TOŠOVIĆ: Nisam sklon da neuspehe pravdam nekim razlozima izvan fudbalske igre (sudije, na primer). Poraz u sportu gotovo uvek je izraz subjektivnih slabosti. Jednom velikom timu, kao što je Partizan ne sme se dogoditi da ostane bez ključnih igrača onda kad su mu najpotrebniji. O tome se mora voditi računa bar 4—5 godina unapred. Partizanu su neophodni praktični ljudi. koji vidovito misle i imaju visoko razvijenu profesionalnu svest. Što se toga tiče, „Zvezda“ je bila uvek ispred „Partizana“. Osim toga Zvezda je uspela ono što „Partizan“ nije: da oko kluba stvori određenu povoljnu klimu, da okupi svoje prijatelje i simpatizere. To je i „Partizan“ mogao s obzirom da ima dosta simpatizera i veliki broj uglednih prijatelja iz raznih društvenih slojeva i profesija. Naravno, ta se greška još uvek može ispraviti…

    Ali ne znam da li mogu neke druge…

  • Karneval cveća i festival fudbala

    Mladi fudbaleri Partizana i ovog februara putuju u Vijaređo: Fudbaleri Partizana rado viđeni gosti u Vijaređu koji po tradiciji u ovo vreme svake godine okuplja najtalentovanije mlade fudbalere Evrope. — Dobro igrati u Vijaređu znači prodreti u krug perspektivnih asova, doći na spisak menadžera, selektora, stručnjaka…

    Nisu slučajno majstori spektakla, Italijani, odlučili da udruže karneval maski i cveća, sa festivalom fudbala — i da svoj Vijaređo, grad na obali Sredozemlja, učine mondenski aktuelnim u ove februarske dane.

    Godinama u karnevalske dane građani Vijaređa domaćini su mladih fudbalera tako reći iz cele Evrope — dobra igra u Vijaređu odskočna je daska za gornji dom u internacionalnoj konkurenciji, viza za fudbalsku porodicu asova.

    Rado viđen gost

    Partizan je pre petnaestak godina otišao u Vijaređo da pobedi — i da otada bude rado viđen gost građana ovog turističkog mesta.

    Bila je to ona izvanredna generacija koju je predvodio Miloš Milutinović, plavokosi momak koji je za sebe vezao srca ljubitelja fudbala u ovom gradu, talentom, i šarmom.

    Kažu fudbaleri Partizana, svi koji su do sada igrali u Vijaređu, da ih tamošnja publika tretira kao svoje, da u Vijaređu igraju kao pred svojom publikom.

    Teško se stiče simpatija razmažene fudbalske publike — i velika obaveza svake generacije mladih fudbalera „crno-belih“ je da te simpatije sačuva.

    Do sada su to Partizanovi fudbaleri redovno uspevali.

    Fudbalska matura

    Za mlade fudbalere Partizana turnir u Vijaređu je fudbalska matura, ispit zrelosti — i zato nije čudo što je trener Zec pošavši na turneju po Južnoj Americi, a razmišljajući o nastavku prvenstva, poručio:

    — Turnir u Vijaređu je filter za mlade igrače. Ko bude igrao dobro, pridružiće se prvotimcima.

    Verovatno zato sa ekipom pored trenera omladinaca Mirka Damjanovića u Vijaređo putuje i Aleksandar Atanacković. Mladi fudbaleri izloženi su proceni stručnjaka i po povratku u Beograd oni najbolji poći će stopama najtalentovanijih iz prethodne generacije, stopama Budišića, Pejovića, Smilevskog, Vukotića … Među njima je bio i pokojni Nadoveza.

    Škola fudbala

    Put u Vijaređo prilika je da se sa trenerom juniora „crno-belih“ Mirkom Damjanovićem porazgovara o fudbalskom podmlatku u Partizanu i pažnji koja se podmlatku poklanja.

    U Partizanu radi prava mala fudbalska škola čiji je direktor Stevan Vilotić. Treneri smo Milan Vukelić i ja — počeo je Mirko Damjanović.

    Saznali smo da organizovano rade pod zastavom „crno-belih“ dve ekipe pionira i dve ekipe omladinaca.

    — Vršimo selekciju, odabiramo najtalentovanije dečake i sa njima svakodnevno radimo. To je lep posao koji zahteva naučan, studiozan prilaz.

    Da podsetimo: Mirko Damjanović je diplomirao VŠFV, a kasnije i Trenersku školu.

    — Kakve su ideje ljudi u Partizanu kada je u pitanju ova mala škola fudbala?

    — Stali smo na stanovište da je mnogo isplatljivije i moralnije odgajiti fudbalere u svojoj sredini, nego ih dovoditi sa strane. Škola fudbala ne znači samo rad na selekciji, već i gajenje istovetnog načina igranja sa fudbalerima svih uzrasta. Samo tako može da se stvori jednog dana sposoban fudbaler, spreman da bezbedno prođe kroz fudbalske dečje bolesti, koje inače obavezno prate svakog fudbalera na vratima prvog tima.

    Mirko Damjanović nam je rekao da će sa mladim fudbalerima u Vijaređo putovati i Vukotić i Grubješić, a možda i još neko od onih mladih fudbalera koji su u Južnoj Americi, naravno, ako se dotle Partizan vrati sa turneje.

    Spisak putnika za Vijaređo biće poznat pred sam put, ali je sasvim sigurno da će se u ekipi naći i nekoliko talentovanih mladih fudbalera iz nekih drugih klubova koji će igrati kao gosti, Partizan računa i na Smileskog, koji je trenutno član Borca iz Banjaluke, a odrastao je u Partizanu.

    — Biće vrlo teško na turniru u Vijaređu — predviđa Mirko Damjanović, ali, tradicija je na našoj strani. Siguran sam da će fudbaleri Partizana dati sve od sebe jer za to imaju isuviše velikih motiva.

  • Naši čitaoci i idealan tim Partizana

    U novogodišnjem broju našeg lista objavljen je „idealan tim“ Partizana, kao finalni akt proslave 25-ogodišnjice postojanja i rada fudbalskog kluba Partizan.

    I kad i obično: svaka anketa ma kako brižljivo pripremana, čak i ako svojom slojevitošću daje presek vremena, atmosfere i mišljenja, na određen način uznemiri čitaoce i prijatelje i mnoge od njih nagna da nam se jave, bilo da izraze svoje slaganje ili neslaganje ili, jednostavno, da zatraže objašnjenje zašto je ovaj, a ne onaj igrač u najboljem timu Partizana tokom minulih godina jedne četvrtine našeg stoleća.

    Da ne bismo pojedinačno odgovarali svim čitaocima, evo iznosimo šta je bilo presudno za ovakvu kompoziciju tima i zašto u njoj nisu našli mesto Šoštarić, Brozović, Minda Jovanović, Hasanagić, Miladinović, Čebinac, Valok, Atanacković i još neki čija su imena bila po ukusu prijatelja „crveno-belih“.

    1 Ćurković

    IvanĆurković je zahvaljujući igrama koje je pružio tokom tri poslednje godine uspeo da nadvisi čak i Šoškića, koji je u našim i svetskim okvirima veće ime od Ćurkovića, ali ne i bolji golman. Naime, Ćurković u taktičkom smislu toliko unapredio igru golmana da je postao uzor modernog čuvara mreže.

    Danas je Ćurković, uz Engleza Benksa, najbolji golman Evrope! On je u svom šesnaestercu sve više računar, a sve manje golman u onom klasičnom smislu reči.

    Ćurkovićev najveći kvalitet je u tome što sprečava a ne brani gol kao većina golmana. Inteligentan je, pronicljiv kada je u dresu misli kao mačka i gotovo se ne da iznenaditi. Rečju golman van serije i konkurencije!

    2 Belin

    BrunoBelin je bio i ostao „najplemenitiji bek“ koji je fudbalskom sportu uopšte poznat. Sve je kod njega bazirano na tehnici, veštini i brzini. Fudbal je igrao lakoćom majstora, pa otuda i utisak da svoju snagu nije ni koristio. Imao je izuzetnu tehniku oduzimanja, a grubost mu je do kraja karijere ostala nepoznata.

    Belin je uz Branka Stankovića iz Crvene zvezde bio preteča beka današnjice, beka koji ne dejstvuje samo u defanzivnim zadacima, već spretno organizuje igru svoga tima pospešuje napada, pa ga čak i završava. To sve nije posedovao Miroslav Brozović, koji je bio veliki bek u ondašnjem shvatanju fudbala, ali ne u ovom današnjem smislu.

    3 Jusufi

    Fahrudin Jusufi je trajno ušao u istoriju jugoslovenskog fudbala kao bek svetskog potencijala. Bio je čvrst kao kremen, umeo je da se bori kao lav, da oduzima lopte i da ih u smučarskom slalomu donosi do protivničkog šesnaesterca i podaruje saigračima.

    Fascinirao je kao tehničar i fudbalski znalac i po tome je odmah upadao u oči. Na svim meridijanima bio je priznavan kao „evropski Džalma Santos“ toliko je virtuozno delovao na terenu da je najviše priznanja primao i od navijača iz rivalskih tabora.

    Svoju visoku internacionalnu klasu potvrdio je i po odlasku u Zapadnu Nemačku.

    4 Čajkovski

    Zlatko Čajkovski: Za mnoge stručnjake je to najbolji jugoslovenski igrač svih vremena. Bio je najubedljivija ličnost na fudbalskom terenu. Igrao je fudbal sa zanosom i strašću koju još niko posle njega nije ponovio. Znao je mnogo, davao je još više. Imao je neizmerenu izdržljivost, posedovao je veštinu koja je oduševljavala i nikad se nije predavao.

    To je najpopularniji jugoslovenski igrač u svetu! Voleli su ga navijači, cenili novinari, oduševljavali stručnjaci. Uz Bobeka, Miloša i Zebeca činio je igrački kvartet najviše međunarodne klase. Oni su proslavili Partizan na svim meridijanima.

    5 Paunović

    Blagoje Paunović: Uz Ćurkovića jedini igrač današnje generacije koji je našao svoje mesto u „najidealnijem timu“ Partizana. Paunović ima takva igračka svojstva da je teško zamisliti veću kompletnost. Brz je, ima odlične reflekse, sjajno igra glavom, odlično se postavlja, vrstan je tehničar, oseća igru i podjednako dobro dejstvuje i kad obavlja defanzivne zadatke kao i kad započinje akcije napada.

    UZ Holcera je nezamenljiv član odbrane državne reprezentacije, a u Partizanu sa Ćurkovićem čini nepremostivi bedem za svaki napadački red. Centarhalf najvećeg formata!

    6 Vasović

    Velibor Vasović: u danima kada je branio boje Partizana i državne reprezentacije bio je igrač bez premca. Suvereno je vladao prostorom pred svojim golom, ali je povremeno znao opasno da ugrozi protivnička vrata.

    „Vaske“ je jedan od onih koji su dobili najviše glasova u našoj anketi, što je dokaz da su ga svi visoko cenili. Pravi igrač savremenog fudbala! Uporan, neustrašiv, snažan, nesavladljiv i oštar. Imao je svoj stil u igri. Delovao je sirovo, tvrdo, ali je zato bio uvek dostižan, gotovo da je sve duele rešavao u svoju korist, a kada bi on bio savladan gol je bio neminovan.

    7 Kovačević

    Vladimir Kovačević je još kao junior mnogostrukošću svoga talenta umeo da ukreše divljenje u očima gledalaca. Bilo je svima jasno da će taj dečak krhke konstitucije izrasti u pravog asa.

    Kovačević je fudbalski strateg najvećeg formata. Sve je video, pa čak i predviđao u deliću sekunde i donosio rešenja koja su bila nevidljiva i mirnom posetiocu na tribinama.

    Bio je suptilan tehničar sa prefinjenim smislom za igru i kombinacije, a umeo je da postiže golove s lakoćom rođenog golgetera.

    Da ga je priroda obdarila većom izdržljivošću i snagom u Kovačeviću bismo imali najkompletnijeg, najinteligentnijeg i, svakako, najboljeg igrača svih vremena. Boljeg čak i od Bobeka!

    8 Milutinović

    Miloš Milutinović je bio trio igrač: centarfor ili polutka, a na desnom krilu igrao u reprezentaciji i samo nekoliko puta u Partizanu.

    Igrao je pet godina u crno belom dresu i za to vreme je stekao visoku internacionalnu afirmaciju. Bio je umetnik lopte, veštak, maštoviti kombinator i neumoljivi strelac.

    Miloš je najbolji golgeter Partizana ako se uzme u obzir broj odigranih utakmica i postignutih golova. Oduševljavao je lakoćom, znanjem i umećem. Sve je kod njega bilo skladno, elegantno, bez napora…

    9 Galić

    Milan Galić je bio igrač ekstra klase, ali ga svi nisu cenili u meri koju su zasluživali njegova obdarenost i ostvarenja na terenu.

    „Gale“ je bio odličan tehničar, spretan dribler i nepogrešivi strelac. Imao je prodornost strele. Njegova brzinska reakcija je bila fenomenalna. Sve je radio u punom sprintu i protivničke odbrambene igrače je ostavljao bespomoćnim.

    Malo je igrača koji su toliko osećali igru, tražili je i pri svemu tome uvek išli na najjednostavnija rešenja. Galićeva veličina je u tome što nikad nije voleo jevtine efekte, već je pred sobom imao samo jedan cilj: protivnički gol!

    10 Bobek

    Stjepan Bobek: Prvi i do danas jedini priznati majstor fudbala. Tako visok stepen fudbalske intelegencije još nije viđen u našoj zemlji.

    Bobek je mogao sve da učini sa loptom, a njegov kreatorski odnos prema igri ostao je do danas nedostignut. „Štef“ je bio i ostao istinski fudbalski hudožestvenik. On je oplemenio i obogatio fudbalsku igru, dao joj je ono što pre njega nije mogao niti znao.

    Savremenici iz Bobekovih dana i danas su spremni da ustanu kada govore o njegovoj fudbalskoj veštini.

    11 Zebec

    Branko Zebec: Dugo se verovalo da je Zebec prevashodno igrač izvanrednih fizičkih mogućnosti. Međutim, vremenom Branko je eliminisao takva mišljenja i naterao sve prijatelje fudbala da ga uvažavaju kao igrača izvan kategorije.

    Zebec je bio sjajno krilo i izvanredan centarhalf. Šta je igrao bolje teško je reći. Uostalom, tako veliki igrač na svakom mestu pruža mnogo, jer je i njegova sveukupnost bila nemerljiva.

    U Partizanu Zebec je doživeo svoju punu afirmaciju, bio nezamenljiv član reprezentacije i u dva maha je branio boje najboljeg tima Evrope. Jedan od onih koji se ne zaboravljaju.