Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Ознака: Miodrag Knežević

  • Dajte „Ćuretu“ šta traži

    Draga redakcijo,

    Najlepše vas molim da ovo pismo objavite u sledećem broju vašeg lista i da ga pročitaju trener Zec i Boba Mihajlović.

    „Partizan“ od 1966. godine nije postigao ni jedan značajniji uspeh na domaćem terenu, sem kad je bio prvi u „Ligi šampiona“. Od 1966. godine pa sve do danas priča se kako „crno-beli“ stvaraju tim i kako nailaze bolji dani, jer „vreme radi za njega“ budući da su njegovi fudbaleri mladi. Od tog vremena do danas „Partizan“ nije postao mi prvak, ni jak. Menjali su se treneri članovi uprave, koji su gledali svoje interese. Kad bi osetio da se radi protiv njega, trener je odlazio ne pokušavajući da spreči ono što ne valja. U jednom klubu trener bi morao da bude sve i sva, kao Miljan u Zvezdi.

    Partizan čini grešku za greškom. Pušta svakog fudbalera koji je želeo da ode u inostranstvo, govorilo se: On je zaslužan i može da ide. Ako je zaslužan neka se odreši kesa, pa neka — ostane. Poslednja greška se učinila sa Damjanovićem. Da je od kluba dobio bar približno onoliko koliko je dobio u inostranstvu, danas nas ne bi bolela glava ko će da igra levog beka. Ovako, gubimo, pa gubimo. Ja se plašim da „Gica“ nije poslednji i da je red na „Ćureta“. Treba učiniti sve da se zadrži jedan vrstan golman. Sad treba odrešiti kesu kao onda kad je doveden Knežević, ako ne i više. Ubeđen sam da Ćurković ne bi otišao iz svog kluba kad bi dobio onoliko koliko dobija za odlazak u inostranstvo, a možda bi ostao i za manju sumu. Bojim se samo da nije oteran iz „Partizana“ još onog dana kad je Knežević doveden. Nišlija je dobar golman, ali ne može da se meri sa Ćurkovićem jer je već u godinama. „Ćure“ brani racionalno i računski i svi navijači „crno-belih“ žarko žele da ostane u klubu. Možda će neko reći da se ne isplati držati dva vrsna golmana i da „Knez“ ne treba da sedi na klupi. Međutim, to je normalno za jedan veliki klub.

    Ako „Ćure“ ode bićemo slabiji. Sutra će otići i Katić i bićemo još slabiji. Preko sutra će otići Radaković i Paun i bićemo još slabiji. I tako u beskraj. Mladi igraju, ali ne tako dobro, kao iskusni igrači. Ako se ovako nastavi „Partizan“ nikad neće imati dobar tim, niti će osvojiti prvenstvo. Mi, verni navijači, ne možemo da se hvatamo u koštac sa navijačima drugih klubova, Zvezde pogotovo. Zar „Partizanovi“ momci ne mogu biti takvi profesionalci kakvi su „Zvezdini“? Ona ima alternaciju za svakog igrača, a mi? Molim vas dajte Zecu sva ovlašćenja i dugogodišnji ugovor.

    Molim Zeca za odgovore:

    1. Dokle će ovako?
    2. da li ima nade da Ćure ostane u Partizanu?
    3. Da li Partizan može da ima veći izbor igrača?
    4. Zašto Partizan i kada povede gubi? Takav slučaj se dogodio u Splitu.

    Još jednom molim upravu da Ćuretu plati onoliko koliko je potrebno da bi ostao u Partizanu.

    Molim redakciju da ovo pismo objavi i da mi Zec odgovori u sledećem broju „Partizanovog vesnika“.

    Drugarski vas pozdravljamo.

    — Makuljević Lazar, sa grupom navijača Partizana, Kučevo

  • Racionalni impulsi „crno-belih“ u Bogoti

    JovicaVeličković, specijalni izveštač „Politike“

    Pre polaska na internacionalni fudbalski turnir u Bogoti, koji je trajao od 14. do 27. januara, Partizanove aspiracije kretale su se oko trećeg mesta. U tom trenutku tako su i zaista izgledale realne prognoze, s obzirom da su dva matadora — Ćurković i Katić — bili odsutni iz fudbalske arene, a prisutni u garnizonu JNA u Somboru. Ivan Ćurković bio je dugogodišnji „šef“ odbrane „crno-belih“, a Ilija Katić nedavno proizveden u komandanta srednje linije. Bez njih dvojice, pretpostavljalo se, Partizan nije — Partizan. Jedini optimist po ubeđenju — a ne po zadatku kao što je to slučaj sa Gojkom Zecom — bio je sportski direktor Partizana Dragan Papović:

    „Garantujem da ćemo biti prvi ili u najgorem slučaju drugi — iza Botafoga“ — uveravao je sve putnike Papović.

    Iz učtivosti niko nije želeo da demantuje svog sportskog šefa, mada je svako od putnika intimno mislio da je reč o nekom propagandnom triku.

    Dvadeset sedmog januara uveče po kolumbijskom vremenu, odnosno 28. januara ujutru po beogradskom, Partizan je pobedom nad Botafogom postao šampion „Pentagonala“ grada Bogote i napustio Kolumbiju bez ijednog poraza!

    Nije mala stvar na visini od oko 2.100 metara pobediti odlični tim Milonarios — 2:1, savladati Veselinovićevu, Šekularčevu i Sankovićevu ekipu Santa Fe — 3:1, remizirati u Kaliju protiv istoimenog tima 1:1 posle Drljačine teške povrede i sa blesiranim Paunovićem, Đorđevićem, Damjanovićem … i na kraju u „finalu nad finalima“ trijumfovati protiv ekipe svetskog ranga Botafoga — 1:0 u čijim dresovima igraju fudbaleri kalibra Žairzinja, Paula Cezara, Roberta, Zekinja, Karlos Alberta, Neja.

    Knežević u Partizanu?

    Posle povrede prvog golmana Slavka Drljače, rukovodstvo „crno-belih“ u Kolumbiji odlučilo je da iz Jugoslavije pozove još jednog vratara. Na listi kandidata nalazili su se Knežević, Mutibarić i Milosavljević. Izbor je pao na golmana niškog Radničkog Miodraga Kneževića.

    „Knez“ je za gotovo sve odbrane u Bogoti dobijao vrlo visoke ocene od kolumbijskih listova „El Espektador“, „El Tiempo“ i „La Republika“. Na kraju je, po nezvaničnoj oceni, proglašen za najboljeg vratara turnira.

    U vezi sa njim rodila se im jedna anegdota, prirodno za nas koji znamo gde igra i kako brani Miodrag Knežević. Jedan lokalni list, između ostalog, objavio je konstataciju svog komentatora:

    „Rezervni golman Partizana — Knežević, ostavio je odličan utisak. Bio je, tako reći, nesavladljiv. Kako li tek brani prvi vratar Partizana?“

    Uostalom, tehničko rukovodstvo Botafoga veoma se interesovalo za Kneževića. Bilo je reči čak i o ceni za eventualni trogodišnji ugovor.

    „Moja je želja da iz niškog Radničkog pređem makar na nekoliko meseci u jedan veliki jugoslovenski klub, pa da tek onda odem u inostranstvo. U tom slučaju, moja cena će biti znatno veća. Ne bih želeo da propustim svoju poslednju šansu. Ja sam već na kraju sportske karijere…“ — rekao nam je Miodrag Knežević.

    Jugoslavija nije učestvovala na Svetskom šampionatu u Meksiku, a ipak jedan bek klupskog ranga našao se u idealnoj jedanaestorici naše planete u 1970. godini.

    Trener kolumbijske ekipe Milonariosa — dr Očoa, veoma je cenjen stručnjak u medicini, ali i u fudbalskom sportu. Dr Očoa pažljivo je posmatrao sve utakmice Svetskog prvenstva u Meksiku, a na „Pentagonalu“ je vodio svoj tim Milonarios. Još u toku turnira u Bogoti dao je ovu izjavu:

    Video sam sve bekove u Meksiku i mislim da se ne varam ako kažem da je „dvojka“ Partizana — Radaković, najbolji među njima, iako nije igrao u prošlogodišnjoj najelitnijoj konkurenciji.

    Dr Očoa lepši kompliment nije mogao da da Miši Radakoviću. Trener Milonariosa nije bio daleko od istine. Radaković je igrao izvanredno:

    • bio je neprelazan bek, čak i za slavnog Cezara;
    • ništa slabije nije igrao ni krilo, jer se vrlo često infiltrirao u protivničku odbranu i sejao paniku. Bilo je situacija kad je Cezar morao da čuva Radakovića, a ne Radaković — Cezara!

    Đorđić — vanserijski „gvinter“

    „Partizan igra suviše evropski, tvrdo u odbrani, mada to po svojim kvalitetima ne bi morao“ — kazao nam je Žairzinjo. „Međutim, „sedmica“ (Svemir Đorđić) igra suviše brazilski. Pa taj je fudbaler rođen Brazilac. Štaviše, veći je Brazilac nego što smo mi! Šta on može ponekad da uradi s loptom i protivničkim fudbalerima — to ne može ni najveći brazilski žongler“ — tvrdi nam Žairzinjo.

    Zaista, Đorđić je s vremena na vreme pravio „rusvaj“ sa svojim čuvarima: vezivao ih je u „čvorove“ — i to mornarske — „lomio“ im kičme.

    Uostalom, njegov nadimak u Partizanu najbolje ilustruje njegov način igranja. Svemira Đorđića nazivaju — „gvinter“.

    I mnogi drugi su se istakli, samo u ovoj rubrici nemamo nameru da hvalimo Paunovića, Bjekovića, Budišića, Damjanovića, Vukotića … jer je već poznato da su oni vrsni fudbaleri.

    Možda je trebalo više prostora posvetiti levom krilu Antiću. Ali o njemu kasnije. Zasad je dovoljno reći da je pošao tragom svojih zemljaka iz Užica — Pavkovića i Đorića.

    Elijas Zakur: Iduće godine u Brazil!

    Menadžer Partizanove turneje Elijas Zakur stigao je u Bogotu tek kad je turnir bio završen. Prirodno, kao i svi ljudi njegove profesije, interesovao se o igri Partizana, s obzirom da su rezultati bili poznati. Šta su mu drugi rekli, nije nam poznato, ali nam je poznato da je pre rastanka u Karakasu rekao:

    „Iduće godine igraćete u Brazilu pod povoljnijim finansijskim uslovima, ali i protiv težih suparnika. Dolazim marta u Beograd, pa ćemo o svemu porazgovarati“.

    I drugi menadžeri ponudili su svoje usluge Partizanu. Nije ni čudo, jer su „crno-beli“ pobednici ovogodišnjeg turnira u Bogoti.

    A i prošle godine bili su prvi u Meksiko Sitiju…

  • Gerilci odložili start

    Na Pentagonalu i oko njega

    Prvu utakmicu na „Pentagonalu“, sa Milionariosom, Partizan je trebalo da igra 14. januara. Međutim, susret je odložen za 24 časa iz političkih razloga.

    Bili su to dani oštrih sukoba između vojske i pripadnika gradske gerile u Bogoti, pa je postojala opasnost incidenata. To je „stranka“ slična urugvajskim „Tupamerosima“. Srećom, sve se na vreme stišalo…

    Susret „večitih rivala“

    Crvena zvezda i Partizan sreli su se i na „zelenom kontinentu“. Pošto su „crveno-beli“. zbog nekih nesporazuma, nepredviđeno stigli u Bogotu, odseli su u istom hotelu gde i Partizan — „Kordiljeri“. Na aerodromu ih je sačekao — Bora Đorđević. Fudbaleri, uz Šekularca i Veselinovića, proveli su zajedno dva prijatna dana.

    Zec odbio ponudu

    Za vreme gostovanja u Kaliju, predsednik istoimenog kluba ponudio je treneru Gojku Zecu pozamašnu svotu dolara za dvogodišnji ugovor. Naš trener nije o tome hteo ni da razgovara!

    Osam dana kasnije, pred meč sa Botafogom vlasnik Kalija je ponovio ponudu, ovog puta povećavajući svotu ponuđenih dolara.

    Dobio je isti odgovor!

    Neki drugi klubovi su izrazili spremnost da kupe Bjekovića, Đorđevića i Paunovića. Međutim, trudili su se uzalud.

    Čikinjo — „bela vrana“

    Za prekid meča Botafogo — Partizan, domaći novinari i funkcioneri nisu uperili oštricu kritike na Roberta, koji je navodno vređao glasno arbitra. Fudbaleri Botafoga napustili su teren, solidarišući se sa Čikinjom, koga je sudija isključio.

    „Odmazda“ navijača

    Posle inkriminisanog susreta sa Botafogom, fudbaleri Partizana napadnuti su kamenicama, na putu do hotela. Bila je to „odmazda“ grupe neobuzdanih navijača Botafoga, koji su — u znak protesta razbili dva stakla na prozorima autobusa. Naši igrači nisu osetili posledice tog nesportskog ispada.

    Dresovi na poklon

    Rukovodstvo „crno-belih“ na ovoj turneji, pokazalo je da zna da ceni svaku pažnju. Zbog korektnog gesta niškog Radničkog i Pobede iz Prilepa, koji su im ustupili Gligorovskog i Kneževića, kao pojačanja, rešili su da se revanširaju: Partizan je Radničkom i Pobedi doneo po garnituru dresova, kao znak pažnje.

    Inače, rukovodstvo je, za razne klupske selekcije, kupilo 17 garnitura dresova razne veličine i dezena!

    Bod poslednjem

    Naši fudbaleri su trijumfovali. Zanimljivo je, međutim, da su jedini bod na „Pentagonalu“ izgubili protiv najslabijeg tima na turniru, Kalija. Ali, i za to ima opravdanja: to je jedini susret koji nije igran u Bogoti, već na terenu protivnika. A u Bogoti je nadmorska visina 2700 metara, u Kaliju — svega 1000! To je za „crno-bele“ bila velika prepreka.

    Izostao duel

    Pred meč sa Botafogom Partizan je najviše nade polagao u Radakovića. On je trebalo da čuva najboljeg igrača protivnika, slavnog Paula Cezara-Limu. Jer, prošle godine u Meksiku, Lima nije „pipnuo fudbal“ pored našeg beka!

    Ovog puta očekivani dvoboj je izostao — jer je Lima bio povređen i nije mogao da igra.

    Pejović — polutka

    Na dve utakmice Zec je odlučio da centarhalfa Vladu Pejovića prebaci na mesto polutke. Želi da na mesta ovom izvrsnom igraču, koji je „hendikepiran“ činjenicom da su Paunović i Budišić izvrsni. Kada je to, u Beogradu, čuo Atanacković je samo prokomentarisao:

    — Zec zna šta radi, to je izvrstan potez. Neka Pejović proširi svoje znanje, neka nauči linije u napadu: To će mu trebati.

    Malerozni Drljača i Đorđević

    Slavko Drljača baš nije imao sreće. Odlaskom Ćurkovića dobio je toliko željenu šansu i na prvoj proveri (protiv Milionariosa) slomio nogu u duelu sa protivničkim centarforom! Mogao je da ostane, ali se vratio u Beograd da se leči. Nogu je stavio u gips i neizvesno je kada će početi sa treninzima.

    Ni Đorđević nije bio mnogo bolje sreće. On, Damjanović se ponovo povredio — u meču sa Santa Feom, u kome je bio najbolji na terenu. Da maler bude veći: nekoliko dana kasnije, protiv Botafoga, dobio je udarac na istom mestu!

    Specijalne nagrade

    Posle izvanrednog uspeha na turniru u Bogoti, želeći na taj način da oda posebno priznanje fudbalerima za izvanredne igre i zalaganje, kao i za sportsko držanje, vođstvo puta odlučilo je da fudbalerima i treneru Zecu dodeli specijalne nagrade, odnosno ekstra premije.

    Izvinjenje

    Veče posle incidenta rukovodstvo Botafoga (u delegaciji su bili predsednik kluba, članovi rukovodstva, Roberto i predsednik FS Kolumbije, Alfonso Sele) u hotelu „Kordiljeri“ i izvinilo se zbog napuštanja terena. Beograđani su to prihvatili i proveli veče u srdačnoj atmosferi.

    Partizan tim meseca

    Najveći list u Bogoti, „El ekspedeter“ svakog meseca bira najuspešniji klub (i pojedince), bez obzira da li je to domaća ili strana ekipa. Ovog puta Partizan je bio bez konkurencije — dobio je još jedno veliko priznanje. Nezgoda je bila samo u tome što domaćini nisu znali da li da tu titulu „crno-beli“ ponesu za januar, februar ili za oba meseca!

    Brkajlije

    Nekoliko dana Paunović je bio „najatraktivnija“ ličnost u hotelu. Doneo je iz Beograda pun kofer konzervi. Posle nekoliko trovanja hranom (Paunović, Pejović, Antić i Marić) svi igrači su se okupili oko Paunovićevog kofera sa konzervama.

    Ali, čim su konzerve potrošene, naišla je druga atraktivnost. Mnogi igrači pustili su brkove. Petrović, Paunović, Bjeković i Damjanović, za vreme južno američke turneje, nosili su epitet — „brkajlije“.

    Biser turneje

    Domaći komentatori i stručnjaci tvrde da je naš predstavnik na svim utakmicama igrao veoma dobro. Pa, ipak, mnogi misle da je biser turneje bio meč protiv Santa Fe. List „Il tiempo“ piše:

    „Partizan je igrao odlično na svim utakmicama. Ali, najlepšu igru prikazao je u prvom meču protiv Santa Fea. Vukotić, Paunović i Đorđević bili su na toj utakmici veliki.“

    U trenerkama starih majstora

    Ljut sudar Partizana i Botafoga nije mogao da stvori granicu u prijateljstvu istinskih sportista. Paulo Cezar i Žairzinjo, vedete brazilskog fudbala razmenili su klupske trenerke sa Gojkom Zecom i Nikolom Budišićem.

  • Dragoslav Šekularac: Pa, vi i ne slutite šta ste učinili!

    Na Pentagonalu i oko njega

    ŠEKULARAC: Meč sa Partizanom bio je za mene događaj godine! Mislim da sam još jednom dokazao svoju veličinu, Partizan me prijatno iznenadio.

    VESELINOVIĆ: Santa Fe je izgubio od sjajnog protivnika. Partizan ima izvanredno mladu, talentovanu i kvalitetnu ekipu. Najbolji ste na Pentagonalu, ovo je tim pred kojim je budućnost. Imate i jednog izvanrednog i mladog trenera, koji majstorski vodi tim.

    ZEKINJO (BOTAFOGO): Odavno u Južnoj Americi jedan tim nije dočekan sa takvom pompom, kao sada Partizan! Vi ste to zaslužili, zbog utiska i trijumfa prošle godine, u Meksiku.

    ŽAIRZINJO (BOTAFOGO): I prošle godine „slomio“ nas je Đorđić! To je sjajan igrač. Drago mi je što me je i ovog puta u to uverio.

    ŠEKULARAC: Pa, vi i ne slutite šta ste učinili! Ni jedna evropska ekipa do sada nije ovako igrala u Bogoti. Posle ovog trijumfa cena Partizana na južnoameričkom kontinentu biće pet puta veća!

    PAULO DE AUMEGA (TEHNIKO BOTAFOGA): Mislio sam da će naše dvoboje rešiti sjajna navala Botafoga. Ali, Jugosloveni imaju odbranu kakvu još nisam video. To je fenomenalno!

    IZVEŠTAČ LISTA „IL TIEMPO“: Ta dva mladića, Vukotić i Živaljević, oduševili su publiku u Kaliju. Prvi je igrač neviđenih ideja i mogućnosti, drugi ima udarac kao torpedo…

    LIST „EL EKSPERTADO“: Kali je srećno prošao! Partizana može da zaustavi samo Santa Fe, jer ga Veselinović i Šekularac poznaju.

    ESKOBAR (KALI): Kakav je to igrač, taj Paunović! Pa, pored njega ni ptica ne može da proleti…

    ROBERTO (BOTAFOGO): Ne mogu sebi da oprostim što sam udario Paunovića. Ne znam šta mi je bilo. Izvinjavam se svima do neba. Pokvarili smo jedan spektakl, meč koji bi bio velik.

    DAMJANOVIĆ: u drugom susretu protiv Botafoga isključen sam prvi put u životu! Zaista, za to nije bilo razloga. Nije mi zbog kazne, već što sam „srušio“ jednu svoju dragu tradiciju.

    PAULO CEZAR — LIMA (BOTAFOGO): Video sam mnogo velikih svetskih golmana. Ali, Knežević je fenomenalan! Sad mi je jasno zbog čega je Santos želeo da ga angažuje. U njegovoj senci (na drugoj utakmici — prim. red) ostala je čak i odlična igra Partizana.

    VELASKEZ (ARBITAR PREKINUTOG MEČA SA BOTAFOGOM): Partizan nije kriv, držao se džentlmenski. Botafogo je pokušao da igra silom, a fudbalski zakoni su isti za sve. Morao sam da prekinem meč.

    ALFONSO SENIOR (ČLAN FIFA): Arbitar je bio u pravu — morao je da prekine utakmicu. Botafogo nije imao nerava, poneo se kako ne dolikuje velikom timu. A mogao se ugledati na Partizana!

    GOJKO ZEC: Nije važno ko je bio najbolji, nije važno ništa se dešavalo. Bitno je da smo osvojili pehar, da smo igrali veoma dobro, da smo sproveli plan priprema i da je svaki pojedinac bio izvanredno disciplinovan.

  • Naši gosti

    Knežević

    Veteran među stativama. Preko 500 puta čuvao je mrežu u prvoligaškim i internacionalnim mečevima. Nije, onda, slučajno pao izbor na Kneževića. Partizan je zatražio njegovu pomoć, jer je pored sjajnih kvaliteta imao i iskustvo, jer mu je ovo treći put preko Okeana (po jednom je bio sa Radničkim i OFK Beogradom).

    — Srećan sam što mi je trener Zec ukazao poverenje — kaže Knežević. — Još sam zadovoljniji ako sam opravdao poverenje. Osećao sam se kao u Radničkom. Hvala mom klubu što me pustio, hvala Partizanu za poverenje.

    A trener Zec ne krije komplimente. On kaže:

    — Knežević nam je dobro došao. Potvrdio je sve ono što se o njemu već zna: da je sjajan golman i veliki sportista. Branio je vrlo dobro, naročito protiv Botafoga.

    Miodrag Knežević je ostvario svoju davnašnju želju — da stane na gol „crno-belih“. I, učinio je to na briljantan način. Zato je Partizanova pobeda u Bogoti i njegova pobeda.

    Gligorovski

    Predstavlja, jednu od onih drugoligaških veličina, čiji je najjači adut — mladost! Gligorovski je centarfor Pobede iz Prilepa, koja se velikodušno odazvala molbi Partizana, i omogućila put ovom 20-godišnjem mladiću preko Atlantika. Gligorovski nije igrao mnogo, ali je i to dovoljno da bi potvrdio svoj veliki talenat.

    — Gligorovski je opravdao nade. To je izvanredno brz igrač, eksplozivan, sa veoma opasnim udarcem. Njegov gol protiv Santa Fea — priča trener Partizana — bio je izvanredan. Ono što impresionira kod ovog mladića — to je skok. Odavno nisam video tako nešto. Ima Gligorovski i mana, mnogo još treba da radi, ne zna osnovne elemente, ali je još jednom dokazao da je veliki potencijal,

    Mladi fudbaler nema šta da doda. On je prezadovoljan, a njegova želja da pređe u Partizan (posle ovakvog prijema među igračima) postala je još jača…

  • Uspesi čija se svetlosna snaga daleko rasprostire

    Pet bisera sa raznih meridijana

    Pune su oči i srca „crno-belih“. Taj pehar iz Bogote, taj podsetnik izuzetnog podviga, stoji pred nama i budi uspomene. Vraćaju se sećanja na tih dvadesetak dana lepote i nade, na te dane kada se crno-bela boja tako prijatno lepršala „zelenim kontinentom“. Još jedna istinska kruna uselila se u vitrinu uspomena. A one naviru…

    Bukurešt, Beč, Kazablanka, Meksiko, Bogota… Sutra će se, možda, tražiti mesto za novi pehar?…

    Bukurešt, 1947. Prvo učešće Partizana na jednom zvaničnom turniru u inostranstvu, sa poznatim protivnicima. Pobedili su ITA, Čokanil i ČFR. Prvi bljesak, prvi međunarodni uspeh, prvi pehar…

    Dve godine kasnije, na bečkom Prateru, savladan je čuveni Rapid u meču „koji Beč godinama nije video“. bilo je to onih furioznih 5:2, koji su digli stadion na noge, u finalu ni sudija nije mogao da pomogne, Istina, doprinosi nerešenom rezultatu od 2:2, ali pehar putuje u Beograd.

    Petnaest godina trebalo je Partizanovim fudbalerima, da bi se priča ponovila, ovog puta u Kazablanki, 1963. Real iz Saragose savladan je u odlučujućem meču (4:2) i veliki pehar, dar kralja Maroka Hasana Drugog, primio je kapiten „crno-belih.

    Dve nerešene igre (1:1) sa trnavskim Spartakom i reprezentacijom Meksika, dve pobede od 1:0 protiv Botafoga i 2:1 protiv Gvadalahare — to je put ka četvrtom internacionalnom peharu na Pentagonalnom turniru u Meksiku, januara 1970. A taj turnir bio je po mnogo čemu sličan ovom tek minulom…

    Ovaj peti pehar iz Bogote, možda je najdraži, jer je najsvežiji. Rezultatski je i najubedljiviji. Ali, ima nešto što ga veliča, niz momenata koji ovaj uspeh čine izuzetnim trijumfom.

    Savladani su veliki protivnici, januar je još jednom postao najlepši mesec za „crno-bele“. Imponovao je naš klub igrom, odnosima, ponašanjem. Demonstrirao je, u odbrani, najmoderniju evropsku taktiku i snagu, potvrdio priču o neprobojnosti tog bedema. Ali je umeo da i Brazilcima parira. Imao je u svojim redovima i takve igrače (Đorđić, Vukotić, Đorđević…) čije su akcije zasenile čak i virtuoze, kao što su Žairzinjo, Roberto, Olvedo…

    Krenuo je Partizan na ovaj put bez dva junaka jeseni — Ćurkovića i Katića, ali je smogao snage da istraje. Nove snage ubrzo su pokazale svoju moć, potvrdile verovanje trenera Zeca da će biti dobre zamene. Paunović, Đorđević, Vukotić, Bjeković, Damjanović, Radaković… bili su na standardnom nivou. Đorđić, Pejović, Budišić… u stalnom usponu. Marić, Antić, Petrović, Grubješić, Furtula i Drljača pružili su novi dokaz da su dostojni Partizanovog dresa. Odavno ovaj tim (sa gostima Kneževićem i Gligorovskim) nije imao više dobrih pojedinaca…

    U takvoj situaciji može se govoriti samo o tome da je ova turneja donela novi dokaz o sazrevanju tima. Još jedan podatak da je trener Zec pronašao pravo mesto za svakog pojedinca.

    Imala je publika u Bogoti (a naše fudbalere gledalo je preko 180.000 gledalaca) da to primeti, da proceni. Aplauzi na otvorenoj sceni, opseda hotela, autogrami, komplimenti u štampi, dve neplanirane igre… to su najrečitiji izrazi utiska koji su ostavili „crno-beli“. Partizanov kvalitet još je izražajniji, ako se zna da je Zec imao više problema sa povredama nego ostali. Vukotić, Bjeković, Paunović… nisu igrali punom snagom. Đorđević i Damjanović morali su da se odmaraju po nekoliko dana.

    Partizan je prvi sa 3 boda prednosti. Obasut komplimentima za majstorstvo. Hvaljen za ono (tehniku) u čemu je najteže zadovoljiti ukuse kolumbijske publike. Partizan je ponovio podvig! Otvorio nove vidike, postao jedna od najtraženijih evropskih ekipa. Stigle su nove ponude, ostali su tragovi jednog velikog tima. Ali, nešto će ostati dugo…

    Taj dvostruki trijumf! Druga uzastopna pobeda na „Pentagonalu“. Teško je naći evropsku ekipu koja je uspela da zabeleži trijumf na jednom prekookeanskom skupu. Partizan je napravio jedinstven podvig — on je pobednik dva takva turnira zaredom! A to nije uspelo, do sada bar, ni jednoj evropskoj ekipi!!

    Ovaj peti pehar je najdraži. Ne samo zbog rezultata već zbog definitivnog povratka u vrh internacionalne fudbalske elite. Nema više sumnji — ova generacija je sazrela, ova generacija počinje novi put stare Partizanove tradicije. Bogota 1971. je definitivno slomila sve sumnje, nikada elementi koji nose veličinu jednog kolektiva — u modernom fudbalu — nisu bili brojniji. Simbolični sombrero na njihovim glavama samo je oreolni izraz petog na neki način jubilarnog, internacionalnog podviga ovog kolektiva.

    Zato, bravo momci u crno-belim dresovima! Sa blistavim peharom „Bogota 71“. vratili ste, konačno, sve nevernike.

    Da li će 1971. biti godina vaše definitivne fudbalske afirmacije? Pet pehara u vitrinama obećavaju…

  • Lekcija iz lepog ponašanja…

    … I pored dramatičnih scena koje prate mečeve na Južnoameričkom kontinentu. — Kapiten Milan Damjanović dostojanstveno podneo prvo isključenje u karijeri

    Pobedio je Partizan prošle godine u Meksiku, ponovio je taj uspeh, sada, u Bogoti. Ali, iza tog rezultatskog trijumfa oblikovao se još jedan uspeh, više gest, lekcija iz ponašanja, koju su naši fudbaleri održali Južnoamerikancima.

    Sećate se: prošle godine, u Meksiku, u duelu sa Gvadalaharom, Partizan je platio ceh želji da domaćin trijumfuje. Pa je u tom duelu domaći arbitar hteo, na svaki način, da pomogne, da preokrene rezultat od 2:1 za Partizan. Prvo je isključio Đorđića, koji u karijeri nije napravio grub prekršaj, da bi — nešto kasnije — iz igre udaljio kapitena Mihajlovića, jer je tražio objašnjenje za takav gest!

    Epilog je poznat: naši igrači sačuvali su rezultat i dostojanstvo. A domaća štampa pitala je: „Zar je moguće da jedan tim bolje igra sa 9 fudbalera!?“. Partizan je dobio svoju veliku bitku.

    Dobio je i ovog januara, u Bogoti. Samo, sada je situacija bila obrnuta. Botafogo je opravdano ostao bez dva fudbalera i, nije to mogao da podnese. Demonstrativno je napustio teren i izgubio važniju bitku od one rezultatske. A mogao se setiti turnira u Meksiku, i gesta Partizana. To poređenje donelo je „crno-belima“ jednu veliku moralnu pobedu. Pobedu koja se pamti…

    Ovaj primer moralne lekcije, koja je ubedljivija od svih reči, upotpunjuju dva detalja sa ovogodišnjeg prelaska preko Atlantika.

    Arbitar Kanesa iz Čilea isključio je, na utakmici sa Santa Feom, Paunovića samo zato što ga je ovaj upozorio na pogibeljnu igru protivnika! Paunović je napustio teren, a da nikom nije ni palo na pamet da protestuje. Kao ni kod isključenja Damjanovića, protiv Botafoga. Naš kapiten je izbačen iz stroja. (opet Kanesa!), bez ikakvog razloga, Bilo mu je to prvo isključenje u karijeri. Partizan je smogao snage da čak i povede sa 1:0 — igrajući 76 minuta sa 10 igrača — i da očuva nerešen rezultat.

    Ako je ova turneja rezultatski trijumf, onda ona nosi još jedan dokaz, pečat koji će trajati kao primer — izuzetne sportske i moralne snage ovog kolektiva. Partizan je održao protivnicima dvostruku lekciju: jednu iz fudbalske veštine, a drugu iz domena sportske etike!

    … pred 235.000 gledalaca

    Partizan—Milionarios 2:1 (2:1)

    Stadion: Kampin u Bogoti. Gledalaca: 40.000. Sudija: Mario Kanesa (Čile). Strelci: Lobeton u 15. za Milionarios, a Živaljević u 16. i Vukotić u 23. minutu za Partizan.

    Partizan: Drljača (Furtula), Marić, Pejović, Petrović, Paunović, Budišić, Đorđić, Živaljević (Grubješić), Bjeković, Vukotić, Antić.

    Milionarios: Kintana, Ernandez, Bivano, Bavirija, Kastro, Magsija, Trebina, Brant, Subijat, Lobeton, Lavesi.

    Partizan—Kali 1:1 (1:1)

    Stadion: Gerero u Kaliju. Gledalaca: 15.000. Sudija: Velaskez (Kolumbija). Strelci: Antić u 1. i Olmedo u 3. minutu.

    Partizan: Furtula, Radaković, Damjanović, Petrović (Marić), Paunović (Pejović), Budišić, Đorđić, Grubješić, Bjeković (Gligorovski), Vukotić, Antić (Živaljević).

    Kali: Zape, Valensia, Bautista, Eskobar, Viafara, Fernandez, Agudelo, Olmedo, Solarte, Meza.

    Partizan—Santa Fe 3:1 (1:1)

    Stadion: Kampin. Gledalaca: 70.000. Sudija: Kanesa (Čile). Strelci: Kampaz u 10. za Santa Fe, a Đorđević u 25. i 85. i Bjeković u 60. minutu za Partizan.

    Partizan: Knežević, Radaković, Damjanović, Petrović, Paunović, Budišić, Đorđić (Pejović), Đorđević (Grubješić), Bjeković (Marić), Vukotić, Antić.

    Santa Fe: Sanković, Manhares, Agire, Baziliko, Rodrigez, Gonzales, Kanjon, Šekularac, Kampaz, Alvate, Revaljon.

    Partizan—Botafogo 1:0 (prekinuto u 44. min)

    Stadion: Kampin. Gledalaca: 19.000. Strelac: Bjeković u 16. minutu.

    Partizan: Knežević, Radaković, Damjanović, Petrović, Paunović, Budišić, Đorđić, Đorđević, Bjeković, Vukotić, Antić.

    Botafogo: Ubiratan, Moreira, Čikinjo, Leonadis, Valtekir, Neir, Karlos Roberto, Zekinjo, Roberto, Žairzinjo, Ramos Roberto.

    Reprize

    U dva nova meča, sa Santa Feom i Botafogom, koji su po svaku cenu želeli revanš, naši fudbaleri su opet pokazali svoju superiornost. Santa Fe je pobeđen i sa 5 rezervi, Botafogo je jedva izborio nerešeno, mada je 70 minuta imao igrača više (kapiten Damjanović bezrazložno isključen)!

    Partizan—Santa Fe 1:0 (1:0)

    Stadion: Kaluna u Bogoti. Gledalaca: 20.000. Sudija Kansea (Čile). Strelac: Gligorovski u 6. minutu.

    Partizan: Knežević, Radaković, Marić, Pejović, Paunović, Budišić, Grubješić (Petrović), Gligorovski, Vukotić (Bjeković), Antić, Živaljević (Đorđić).

    Santa Fe: Sanković, Manharez, Agire, Baziliko, Rodrigez, Gonzales, Kanjon, Artaza, Kampaz, Šekularac, Revaljon.

    Partizan—Botafogo 1:1 (1:0)

    Stadion: Kampin. Gledalaca: 20.000. Strelci: Vukotić u 41. i Žairzinjo u 76. minutu. Sudija: Kanesa (Čile).

    Partizan: Knežević, Radaković, Damjanović, Petrović, Paunović, Budišić, Đorđić, Pejović, Bjeković (Živaljević), Vukotić, Antić.

    Botafogo: Ubiratan, Mura, Čikinjo, Valtekir, Karlos Roberto, Leonadis, Zekinjo, Nei, Roberto, Žairzinjo, Tonino.

    Tabela

    1.Partizan4 3 1 09(7):37
    2.Milonarios4 2 0 29:64
    3.Botafogo4 2 0 24:5(3)4
    4.Santa Fe4 1 1 26:93
    5.Kali4 0 2 24:82

    Napomena: gol-razlika Partizana i Botafoga zavisi od toga da li se računa rezultat u momentu prekida, ili zvanični od 3:0 — prema propisima.

  • Ne igramo samo za ovaj trenutak, već za renome i ugled Partizana

    Levi bek Partizana Milan Damjanović piše „Partizanovom vesniku“ iz Bogote

    (Bogota, januara) — Kada budete čitali ovo pismo znaće se pobednik „Pentagonala“, znaće te da li smo izvanredno prvi, ili hrabro drugi, na turniru koji je okupio veliko fudbalsko društvo.

    Impresioniram sam i polaskan ugledom i renomeom koji ovde uživamo. Na svakom koraku dočekuju nas i ispraćaju kao šampione, kao izuzetne goste. Nema u tim susretima, u tim kontaktima, oficijelne patetike. Naši domaćini su ljudi koji svakog čoveka postavljaju na mesto koje zaslužuje — i tako se prema njemu i ophode.

    Čudni su utisci sa ovakvih putovanja. Čini se da su 24 časa leta avionom ne mogu da zaborave. A već sutradan, posle prespavane noći, život počinje normalno, kao i u Beogradu, navike se osim u malim izuzecima ne menjaju.

    Rad

    Rad je i ovde u Bogoti formula života fudbalera Partizana. Treniramo, analiziramo proteklu utakmicu, spremamo se za sledeću. Sve što činimo planirano je do tančina. Zec ovde u Bogoti isti je kao onaj u Beogradu. A to znači da radimo maksimalno disciplinovano. sa maksimumom volje.

    Kada je fudbal u pitanju kod nas je prisutan i jedan novi motiv: kao nikada osećamo šta znači biti član Partizana, osećamo šta znači igrati ne samo za ovaj trenutak i već i za onaj godinama stican renome i ugled Partizana.

    I sada, pred utakmicu protiv Botafoga, mogu slobodno reći da Partizan može slabo da igra, ali ne može da igra neborbeno, bez volje, bez žara. To je danas veliki kvalitet naše ekipe.

    Šekularac

    Mene je posebno obradovao susret sa Šekularcem. Igrali smo nekada zajedno, igrali smo i jedan protiv drugog. Bili smo uvek ljuti protivnici, ali i veliki prijatelji. Pre neko veče iskoristili smo slobodno vreme i posedeli u jednoj kafanici. Šeki, emotivan kao uvek, poče priču:

    — Koliko smo puta sedeli ovako zajedno u „Maderi“ i nikada nismo osetili to kao nešto izuzetno, nešto što se ne zaboravlja, A sada, odavde, najbolje osetiš koliko nam je u stvari ta beogradska svakodnevnica draga…

    Šeki još uvek dobro igra. Ne krije da su za njega ovi dani boravka Partizana u Bogoti i onaj „tranzit“ Crvene zvezde kroz Bogotu, trenuci koji nemaju svoju cenu.

    U celoj onoj gužvi na utakmici protiv Santa Fea, kada se zbilja nije znalo ko na koga sa kakvom namerom nasrće, Šeki i golman Sanković ostali su po strani. Posle utakmice Šeki mi je pola u šali, pola u zbilji, rekao:

    — Gico, pričaj kada se vratiš u Jugoslaviju da može i neka gužva da prođe, a da se u nju Šekularac ne umeša.

    Ovde je i Toza Veselinović. On se oseća kao domaćin, plašio nas je pred utakmicu protiv njegovog Santa Fea, iako, sam, nije verovao u pobedu svoje ekipe.

    Igra

    Znam da vas najviše interesuje kako igramo. Daleko je od pameti tvrditi da nam Katić i Ćurković ne nedostaju. Međutim, moram da podvučem da smo položili ispit, da nas je odsustvo dvojice izvrsnih fudbalera, ključnih za našu igru, mobilisalo do te mere da iz sebe izvlačimo i poslednji atom snage i veštine.

    Golmani, i Drljača i Furtula položili su ispit. Šteta što se Drljača povredio. Godinama je čekao tu šansu — i kada mu se ukazala prilika kost na nozi je napukla. Za fudbalera nema veće nesreće.

    Doputovao je Nišlija Knežević, To je veliko pojačanje za naš tim, ali, moram reći da nas je Furtula sve iznenadio. Neiskustvo je nadoknadio srcem, hrabrošću, videlo se, bio je rešio da pogine ako treba, ali da dobro brani. I branio je odlično.

    Mi u odbrani znali smo da iza nas ne stoji Ćurković i bez obzira na poverenje u Drljaču i Furtulu, igrali smo sa dozom opreza. Nismo, takoreći, učinili ni jednu grešku.

    Zvezda

    Sreli smo se u Bogoti sa fudbalerima Crvene zvezde. Bio je to srdačan, topao, prijateljski susret. Proveli smo uglavnom zajedno taj dan. I mi i oni mislimo isto: lepe su, korisne ove turneje, ali kod kuće nam je ipak najlepše. Topliji mi je onaj sneg kod kuće nego ovo sunce u Bogoti. Možda bi zimu trebalo drugačije planirati. Nije to nostalgija, već želja za racionalnijom računicom.

    Nisam ja jedini koji tako misli.

  • Lep gest Radničkog i Pobede

    Ekspedicija „crno-belih“ otisnula se na južnoameričku turneju hendikepirana. Ivan Ćurković i i Ilija Katić obukli su vojničku uniformu u trenutku kada je tim stekao svoju fizionomiju igre i kada odsustvo svakog pojedinca može da bude kobno. Na put su krenula dva mlada, neiskusna golmana, Drljača i Furtula, i da nesreća bude veća Drljača je povređen i morao je da se vrati kući. Partizan je zatražio pomoć od Nišlija, koji su bez razmišljanja omogućili svom golmanu Miodragu Kneževiću da otputuje u Bogotu. Tako su ispunjene i želje navijača Partizana i Kneževićeva davnašnja — da obuče crno-beli dres.

    Isto tako sa Partizanom je otputovao na turneju i napadač prilepske Pobede, talentovani Gligorovski, fudbaler koji je izjavio da mu je životna želja da zaigra za naš tim.

    U svakom slučaju saradnja „crno-belih“ sa ovim klubovima zaslužuje samo pohvale.