Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Ознака: Navijači

  • Vasović je bio u pravu

    Pišem Vam razočaran posle poraza od čačanskog „Borca“ za Kup Maršala Tita.

    Normalno je da se u sportu ne može uvek pobeđivati, ali nije normalno da se sve gubi, kao što je slučaj sa fudbalerima „Partizana“ ove godine. Ja, kao veliki simpatizer „Partizana“, ove godine sam se stalno razočaravao, jer su fudbaleri u prolećnom delu prvenstva od 34 moguća boda osvojili samo 13 bodova, a u sadanjih 9 kola ovoga prvenstva samo 4 boda. Pa zar se sme to dogoditi timu koji nosi ime „Partizan“ i šta o ovom neuspehu misle igrači i treneri koji se plaćaju po učinku i uopšte čitav upravni aparat fudbalskog kluba. Ako njima nije stalo do novca, valjda im je stalo da održe ugled koji je ove godine potpuno srozan.

    Gledajući utakmicu protiv „Borca“ iz Čačka video sam da kod fudbalera nema morala ni volje za pobedom, premda im se taj moral i volja skupo plaćaju. Igrači su se kretali po terenu kao da su imali olovne cipele, a loptu su prosto mučili, a kako je samo Đorđević izveo jedanaesterac. To je bilo za plakanje. Zar nije sramota da „Partizan“ 15 godina ne može da osvoji Kup Maršala Tita, a da u poslednje 4 godine uvek gubi u Kupu na penale i to od drugoligaša.

    Pre izvesnog vremena kada je Velibor Vasović između ostalog izjavio da će Partizan doživeti sudbinu beogradskog „Radničkog“, mislio sam da je ta izjava tendenciozna, ali sada verujem da će ako ovako nastave fudbaleri stvarno doživeti sudbinu „Radničkog“ iako je razlika u kvalitetu između ova dva kluba uvek bila velika.

    Kada je prošlog leta Gojko Zec došao u „Partizan“ sa velikom pompom, iskreno sam se i ja obradovao, jer sam mislio da je mlad i ambiciozan trener i da će sa fudbalerima postići mnogo bolje uspehe, no što su prethodni treneri uspeli. On je svojim dolaskom to stvarno i najavio, jer je sa fudbalerima osvojio jesenje prvenstvo. Međutim, ove godine Gojko Zec se potpuno izgubio i sa igračima doživeo najcrnju godinu od osnivanja kluba. Kakav je njegov način treniranja, taktika i koncepcija igre, kad fudbaleri ne mogu da daju ni jedan gol po utakmici, jer su na zadnje 8 prvenstvene utakmice dali samo 5 golova. Mene kao vernog navijača najviše nerviraju i razočaravaju izjave Gojka Zeca posle svakog neuspeha, gde uvek daje nekakve optimističke izjave, „kako još sve nije izgubljeno“, „kako postoje teoretske šanse da se osvoji prvo mesto“ „kako će proleće biti ‘Partizanovo’“ itd. Našta mu mi navijači ličimo, zar ne vidi da mu više i deca ne veruju, jer teoretske šanse za osvajanje prvog mesta ima i „Sutjeska“ koja je poslednja na tabeli, ali ona nema takve ambicije.

    Navijač Partizana od osnivanja

    — Bratislav Vučković, Beograd, Al. Nenadović 29.

  • Zecova taktika u Firenci

    Druže uredniče,

    Siguran sam da je ovo moje pismo jedno od mnogih koja u poslednje vreme stižu u redakciju. Želim, najpre, da uputim kritiku „Partizanovom vesniku“ „Stvara se tim“… „Povratak asova“… Dokle ćete da nas obmanjujete. Zašto ne naoštrite pero i ne udarite po onima koji su krivi za sadašnju situaciju? Zašto neko ne plati za ove neuspehe, za ovu bruku… Gubimo čak i od Borca i mene je prosto sramota što sam navijač „Partizana“.

    Ako kao navijač „crno-belih“ imam prava na svoj glas, onda želim da kažem da Gojko Zec nije sposoban da vodi jedan veliki klub (što je „Partizan“, mora se priznati, bio pre nego što su na njegovo čelo došli Zec i Papović). „Partizanova“ igra danas je ravna nuli.

    Ne znam da li je naš klub ikad u svojoj istoriji beležio takve neuspehe, kao ove godine? Zašto branite Zeca i govorite o objektivnim teškoćama? Zar i „Zvezda“ ne igra sa podmlađenim timom, pa ipak pobeđuje? „Crno-belima“ treba trener koji će osvežiti stil igre i doneti novu metodologiju rada. „Partizan“ igra staromodno i trapavo i niko me ne može uveriti da njegovi momci nisu sposobni da igraju moderniji fudbal. Stvar je u tome što nema nekog da ih tome pouči.

    „Partizan“ je toliko nisko pao da stičem ubeđenje da ga neko u upravi svesno tura u propast.

    Ovi neuspesi, ako se nastave, oteraće sa stadiona i poslednjeg navijača. To je prosto neverovatno da jeda tim od devet utakmica izvojuje samo jednu pobedu, dva puta igra nerešeno, a sve ostale gubi. Ona utakmica protiv Fiorentine je debakl pogrešne taktike; šamar jednoj potpuno pogrešno postavljenoj igri. Ko je terao „Partizan“ da napada u gostima kad i najveći laik zna da su Italijani majstori za kontranapad, a za „bunker“ i da ne govorimo.

    — Dušan Janković, ulica Slavka Rodića 18, 11165 Kneževac

  • Na muci se poznaju junaci

    Dragi uredniče

    Molim Vas da i za mene, vernog prijatelja fudbalskog kluba stalnog čitaoca vašeg lista, ostavite jedan mali kutak i objavite ovo pismo, sve u iskrenoj želji da pomognem omiljenom klubu. Ujedno pozdravljam sve navijače, prijatelje i simpatizere „crno-belih“.

    Odlučio sam da napišem ovo pismo kad sam u prošlom broju na istoj ovoj strani pročitao da su navijači postali nestrpljivi i da žele da „Partizan“ već jednom prestane da gubi. Naljutio sam se kad sam to video, jer mislim da to nisu pravi navijači, ako podržavaju klub samo onda kad mu dobro ide. Zato molim sve navijače da ih ne izda strpljenje i da i dalje budu uz „crno-bele“.

    Siguran sam da „Partizan“ nije izgubio mnogo od svoje popularnosti u svetu, od one godine kad je ušao u finale KEŠ-a, i da i sad ima visoko mesto na svetskoj lestvici popularnosti. Zato bih želeo da nekako pomognemo da što pre prebrodi krizu. Treba da bodrimo svoje ljubimce da istraju, jer sam siguran da oni to mogu. Zato molim sve navijače da budu uz „Partizan“ i sada isto kao to su bili onda kad je beležio briljantne rezultate, i da na stadionu više aplaudiraju, a manje zvižde, jer zvižduci mogu da demorališu.

    Mislim da „Partizan“ igra najlepši fudbal u zemlji, ali nema dobrog strelca. Zato bih upozorio trenera Zeca i upravu da se potrude da u klub dođe Cvetković iz „Radničkog“ ili neki drugi vrsni strelac.

    Drugarski vas pozdravljam

    — Stole Anđelić, selo Oštrelj kod Bora

  • Paunoviću aspirin i led

    U listu „Sport“ od trinaestog avgusta ove godine objavljen je članak pod gornjim naslovom. Kapiten našeg tima preporučuje navijačima i simpatizerima svoga kluba da „piju aspirine i meću led na glavu umesto da vode brigu o problemima kluba za koji navijaju“. A on živi od tih koji treba da gutaju aspirine. I pitam ga, što oni nama daju za uzvrat? Nas nekoliko prisustvovalo je utakmicama „Partizan“ — „Zvezda“ i „Partizan“ — „Sarajevo“ i posmatrali smo sve fudbalere. Došli smo do zaključaka da ima mladih, talentovanih i perspektivnih igrača, ali šta to vredi kad nema ko da ih nauči da igraju i daju golove. Pa, ako Gojko Zec prima platu od pola miliona, onda ni Stjepan Bobek nije skup za dva miliona, jer je on taj tim tri puta dovodio do pobedničkog trona, a mislim da bi bio u stanju da to i sad učini.

    Preporučujemo upravi da što pre angažuje Stjepana Bobeka i Marka Valoka. Ako se ovo ne učini odoše Partizanova slava i ugled.

    Potkrepljujući izjavu kapitena Paunovića sekretar Ivanović je rekao da će brzo svi proroci (mislio je valjda na nas navijače) spustiti nos. Bojim se da posle svega ovoga oni ne spuste svoje noseve.

    U koliko nam za ovo pripada neki honorar, mi ga ustupamo kapitenu Paunoviću da za te pare kupi aspirin i led, koji su mu sada preko potrebni. Jedan deo toga neka pokloni i treneru Zecu.

    — Milisav Golubović, Slobodan Vitorović i još deset navijača „Partizana“

  • Budite oštri kritičari

    Druže uredniče,

    Povod da vam se i ja javim su „uspesi“ fudbalskog kluba „Partizana“ u poslednje vreme. Mi čekamo već pet godina da budemo sigurni da nećemo izgubiti, recimo od „Sutjeske“, a kako stvari stoje čekaćemo još podosta. U svom listu kako ja znam stvarate veliki „Partizan“ svake godine dok ne počne prvenstvo, a kad ono dođe…

    Sve zaslužne fudbalere pustili ste u inostranstvo, rezerva nema, povrede prate fudbalere, i, naravno, uvek imate opravdanje za neuspehe. Jer, kako razumeti da uvaženi drug Papović daje izjave za štampu da naš omiljeni Ćurković po izlasku iz JNA odlazi u inostranstvo, dok taj isti momak, jedinstveni golman i sportista, izjavljuje kako bi rado ostao u „Partizanu“. Kada biste mu ponudili četrdeset miliona ostao bi on do kraja karijere, a vi biste načinili potez decenije. Ako pustite njega otići će dogodine i ostali i tako će „Partizan“ imati najmlađi tim, ali i prazne tribine, jer nemamo zbog koga da dolazimo na stadion. „Partizan“ nema dovoljno igrača ni za prvu postavu, a o rezervama da i ne govorimo. Zato vi odrešite kesu, kupite par dobrih fudbalera, zadržite golmana svetske klase, pa će sa tribina opet odjekivati: „Napred, Partizan…“

    Ako se desi, a desiće se, da Ćurković ode iz „Partizana“ više nemam za koga da navijam.

    Druže uredniče, i vama bih uputio zamerke. Vaš list mora biti bogatiji vestima iz drugih sportova, recimo boksa i vaterpola, tako da i drugi mladi sportisti izađu iz anonimnosti.

    Želeći vam uspeh u daljem radu, postavljam vam sad, na kraju, pitanje: Ko je postigao pogodak na utakmici Mančester — Partizan i koji je fudbaler isključen? Reč je o velikoj opkladi. Nadam se da ni sam bio dosadan i da ćete mi odgovoriti.

    — Mikić Radomir, 19300 Negotin

  • Dajte „Ćuretu“ šta traži

    Draga redakcijo,

    Najlepše vas molim da ovo pismo objavite u sledećem broju vašeg lista i da ga pročitaju trener Zec i Boba Mihajlović.

    „Partizan“ od 1966. godine nije postigao ni jedan značajniji uspeh na domaćem terenu, sem kad je bio prvi u „Ligi šampiona“. Od 1966. godine pa sve do danas priča se kako „crno-beli“ stvaraju tim i kako nailaze bolji dani, jer „vreme radi za njega“ budući da su njegovi fudbaleri mladi. Od tog vremena do danas „Partizan“ nije postao mi prvak, ni jak. Menjali su se treneri članovi uprave, koji su gledali svoje interese. Kad bi osetio da se radi protiv njega, trener je odlazio ne pokušavajući da spreči ono što ne valja. U jednom klubu trener bi morao da bude sve i sva, kao Miljan u Zvezdi.

    Partizan čini grešku za greškom. Pušta svakog fudbalera koji je želeo da ode u inostranstvo, govorilo se: On je zaslužan i može da ide. Ako je zaslužan neka se odreši kesa, pa neka — ostane. Poslednja greška se učinila sa Damjanovićem. Da je od kluba dobio bar približno onoliko koliko je dobio u inostranstvu, danas nas ne bi bolela glava ko će da igra levog beka. Ovako, gubimo, pa gubimo. Ja se plašim da „Gica“ nije poslednji i da je red na „Ćureta“. Treba učiniti sve da se zadrži jedan vrstan golman. Sad treba odrešiti kesu kao onda kad je doveden Knežević, ako ne i više. Ubeđen sam da Ćurković ne bi otišao iz svog kluba kad bi dobio onoliko koliko dobija za odlazak u inostranstvo, a možda bi ostao i za manju sumu. Bojim se samo da nije oteran iz „Partizana“ još onog dana kad je Knežević doveden. Nišlija je dobar golman, ali ne može da se meri sa Ćurkovićem jer je već u godinama. „Ćure“ brani racionalno i računski i svi navijači „crno-belih“ žarko žele da ostane u klubu. Možda će neko reći da se ne isplati držati dva vrsna golmana i da „Knez“ ne treba da sedi na klupi. Međutim, to je normalno za jedan veliki klub.

    Ako „Ćure“ ode bićemo slabiji. Sutra će otići i Katić i bićemo još slabiji. Preko sutra će otići Radaković i Paun i bićemo još slabiji. I tako u beskraj. Mladi igraju, ali ne tako dobro, kao iskusni igrači. Ako se ovako nastavi „Partizan“ nikad neće imati dobar tim, niti će osvojiti prvenstvo. Mi, verni navijači, ne možemo da se hvatamo u koštac sa navijačima drugih klubova, Zvezde pogotovo. Zar „Partizanovi“ momci ne mogu biti takvi profesionalci kakvi su „Zvezdini“? Ona ima alternaciju za svakog igrača, a mi? Molim vas dajte Zecu sva ovlašćenja i dugogodišnji ugovor.

    Molim Zeca za odgovore:

    1. Dokle će ovako?
    2. da li ima nade da Ćure ostane u Partizanu?
    3. Da li Partizan može da ima veći izbor igrača?
    4. Zašto Partizan i kada povede gubi? Takav slučaj se dogodio u Splitu.

    Još jednom molim upravu da Ćuretu plati onoliko koliko je potrebno da bi ostao u Partizanu.

    Molim redakciju da ovo pismo objavi i da mi Zec odgovori u sledećem broju „Partizanovog vesnika“.

    Drugarski vas pozdravljamo.

    — Makuljević Lazar, sa grupom navijača Partizana, Kučevo

  • Ko je kriv?

    Druže uredniče,

    Molim vas da i za nas, verne prijatelje fudbalskog kluba „Partizan“, kao i stalne čitaoce vašeg i našeg lista „Partizanovog vesnika“ ostavite jedan mali kutak i objavite ovaj članak — sve u iskrenoj želji da pomognemo našem najdražem klubu.

    Pozdravljamo sve iskrene prijatelje, simpatizere i navijače „Partizana“ i pitamo ih: gde su i šta rade? Zar su zatvorili oči i prepustili sve stihiji, ili su skrstili ruke pa mirno posmatraju kako tonu sve lađe, slavna prošlost, a sadašnjica sve više i više vuče u propast.

    Nije potrebno više naglašavati. Činjenično stanje je tu i ono jasno pokazuje da se ne radi o nekoj privremenoj krizi ili normalnom sportskom porazu, već se slobodno može reći da se radi o pravoj sportskoj katastrofi!

    Dileme više nema. Stvar je sasvim jasna. Stara je istina još jednom potvrđena — bitku ne gubi vojska, već vojskovođe. Ljudima se više ne može bacati prašina u oči. Ne treba se više izvlačiti na to da razlog neuspeha leži u odsutnosti Katića, Ćurkovića, povredama Đorđevića i Budišića ili nestašlucima Đorđića i Živaljevića. Ovde sa radi o nečem drugom — bitku je izgubio stručni štab na čelu sa trenerom i direktorom kluba, a kumovao je i raniji predsednik.

    Evo primera: prošle zime odlazi „Partizan“ na turneju i postiže veliki uspeh. Naravno, to nas raduje. Ali po povratku u zemlju, od početka sezone pa do danas priređuju nam samo gorčinu, zbog slabih rezultata i loših igara. U čemu je razlog neuspeha? Sigurno je da se posle turneje najviše vodilo računa o tome kako da se sačuvaju svote na deviznom računu. Drugi primer: rukovodstvo zbog pet miliona prepušta Kustudića Vojvodini, a šta bi taj Kustudić značio u odsustvu Katića, pa i kasnije.

    Pet poraza, pet poraza gotovo jedan za drugim znak su za ozbiljnu uzbunu i mobilizaciju zdravih snaga u cilju što bržeg ozdravljenja. Jer, sigurno da se ne pamti takav neuspeh.

    Postavlja se pitanje — šta sad? Šta u ovoj situaciji? Mislim da je potrebno što pre izvršiti korenite promene u stručnom rukovodstvu.

    Jer, ne može se živeti samo od stare slave.

    — Vlado Anić, Split.

  • Nećemo mlad, već zreo tim!

    Dragi drugovi,

    Odlučio sam da vam napišem ovo pismo posle petog poraza Partizana. Lista neuspeha sve je veća i nesumnjivo je da je Partizan tim brojnim neuspesima izgubio mnogo od svog ugleda. Može se svome klubu oprostiti ako ne ispuni očekivanja na dve-tri utakmice, jer su krize u fudbalu redovna pojava, ali jedan klub tako blistave prošlosti i takvog renomea kakav je „Partizan“ ne bi smeo sebi da dozvoli tako obeshrabrujuće rezultate. Jer 14 bodova iz trinaest utakmica to je bilans klubova koji se bore za opstanak u ligi.

    U „Partizanu“ ima samo nekoliko pojedinaca koji sa pravom nose crno-beli dres. Tu bih, u prvom redu, želeo da spomenem Radakovića, Paunovića, Vukotića, i, na momente, Bjekovića. Oni stvarno mnogo pružaju i prava je šteta što moraju pognute glave da napuštaju teren.

    Želeo bih da odam veliko priznanje treneru Zecu, koji je najmanje kriv za seriju neuspeha i kome bih samo predložio da rigorozno kažnjava nezalaganje i neborbenost fudbalera, u prvom redu novčano. Ako želi da stekne titulu prvaka mora imati i šampionski tim, a ne onakav kakav ima danas.

    Mislim da bi klub morao voditi drugačiju politiku i kad je u pitanju odlazak fudbalera u inostranstvo. Sa 28 godina igrači nisu fudbalski starci, već fudbaleri u punoj snazi. Zato smatram da ni Katiću, ni Ćurkoviću a ni ostalima koji su spremni za odlazak ne treba dati ispisnicu, već ih do kraja karijere zadržati u Partizanu.

    Kad bi „crno-beli“ igrali u sastavu Ćurković, Radaković, Antić, Đorđević, Paunović, Budišić, Živaljević, Đorđić, Katić, Vukotić i Bjeković — titula šampiona bila bi njegova. Naravno, u sledećem prvenstvu, jer je u ovom već sve izgubljeno.

    Drugarski pozdrav

    — Milivoje Simović, 71480 Foča, Maršala Tita 23

  • Sanak s Partizanom

    Naš zemljak Ratko Stojnić iz sela Kijevci kod Banja Luke već nekoliko godina živi i radi u Osnabriku. Međutim, on je u Nemačkoj samo prostorno, fizički dok je duhom u svojoj zemlji.

    Jedna od kopča sa domovinom — kako nam on javlja — je i njegov omiljeni klub Partizan, odnosno list „Partizanov vesnik“.

    Nedavno je Stojnić dobio naslednika — sina Milorada. Odmah po rođenju svoga sina Ratko Stojnić je povećao broj članova — prijatelja Partizana. I ne samo to: on je prvo fotografisanje svoga novorođenčeta vezao za omiljeni klub: uz sliku fudbalskog tima „crno-belih“.

  • Dajte šanse onima sa klupe!

    Draga Redakcijo

    Nakon dugog razmišljanja odlučio sam da vam se javim, jer ne mogu više da izdržim a da ne ispoljim ono što u sebi nosim.

    Evo o čemu se radi: kao i mnogi tako sam i ja pozdravio dolazak trenera Gojka Zeca u Partizan i slažem se da on ima širokog ovlašćenja oko izbora i sastava tima, ali vidim da on pravi neke greške, koje utiču na rezultate, a i na plasman „Partizana“. Ja lično mislim da sadašnji igrači „Partizana nisu tako slabi, koliko su to rezultati koje postižu. Mislim da uzrok leži u tome što oni igrači koji najviše treba da trče to ne čine, kao što nisu činili ni proletos na utakmici sa Dinamom u Zagrebu, sa Hajdukom u Beogradu i sad u Splitu, nedavno sa Crvenom zvezdom i mnogim drugim timovima. Pitam se zašto sada kada imamo dovoljno rezervnih igrača, oni loši pojedinci ne budu zamenjeni na sledećoj utakmici. Mislim da i ja znam koji su to igrači. To su oni u koje je investirano najviše novca, a to su dva igrača iz navale i dva iz odbrane. Ma pitam se sad gde su ostali fudbaleri i treneri da vide slabosti tih mladića.

    Na kraju primite puno srdačnih pozdrava.

    — Vasko Sivkarovski, selo Bukovo, z. p. Bitola