Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Ознака: Navijači

  • Fudbalske i druge igre

    IGRE I LJUDI

    Ovogodišnje jugoslovenske fudbalske igre su završene. Ostaće zapisano da je titulu najboljeg fudbalskog tima ove godine osvojio splitski Hajduk. Ali, biće svakako i onih koji će tražiti drukčiju formulaciju. Na primer: titulu ovogodišnjeg prvaka Jugoslavije izgubio je beogradski Partizan. No, nije bitno koja je od ovih formulacija precizna. Bitno je da je poznat zvanični šampion. I da za taj svoj uspeh zaslužuje — čestitku. Čestitku za igru i nadigravanje, za izdržljivost i upornost, za veru u sebe i mnogo štošta drugo.

    Partizan, ako nije zvanični šampion, on je svakako tragični heroj ovog prvenstva. Tim koji je, dok je igrao kompletan, igrao odista šampionski nije postao ono što u stvari jeste, samo zahvaljujući tragičnim okolnostima (bio je lišen usluga četvorice prvotimaca, od kojih su trojica reprezentativci). No, ne bi bilo pravedno sada time pravdati Partizanov neuspeh ili, pak, objašnjavati Hajdukov uspeh. Možda bi Hajduk bio šampion i da Partizana nisu pogodile takve nedaće. Možda. O tome sada ne vredi raspravljati, jer kakve vajde od toga. Istina, analiza Partizanovog neuspeha može biti od koristi i pouke. Ali, čini mi se i analiza Hajdukovog uspeha — mnogo više. Evo, zato, jedne subjektivne anatomije tog uspeha.

    Igra

    Valja, najpre, odati počast Hajdukovoj igri: muškoj, srčanoj, bespoštednoj, punoj igračkog temperamenta i volje za pobedom. Sa koliko su želje ti momci ulazili u svaku igru govori podatak da su mnoge svoje utakmice dobili pred sam kraj igre. Najkarakterističniji primeri su igre protiv Železničara (2:1) i Vojvodine (3:1) koje su dobili u poslednjim sekundama igre, mada su protivnici prvi došli u vođstvo! Ili primeri o dobijenim utakmicama gde su ranije obično gubili (na primer u Nišu), zatim o mnogim utakmicama kojima su protivnici prvi postigli golove, igrali bolje, ali oni ipak pobedili!

    Samouverenost

    Razgovori što sam ih, slučajnim sticajem okolnosti, vodio sa nekim članovima uprave Hajduka uoči prolećnog dela prvenstva, odisali su čudnom. gotovo nesvakidašnjom samouverenošću. Još tada oni su iskreno verovali da će njihovi „bili“ pobediti. „Mi smo tako rešili“, govorili su mi oni, „a kad se mi rešimo — postali bismo i prvaci u skijanju iako ovde nema snega“! Spomenuli su i primer košarkaša: u Splitu ovaj sport nikada nije imao tradiciju, klub je tek pre nekoliko godina osnovan, ali su splitski „tići“ doneli ove godine u svoj rodni grad šampionsku titulu!

    Pobednička klima

    Zna se da u Splitu i uopšte u Dalmaciji vlada mediteranska klima. Međutim, ove godine je tamo preovlađivala — pobednička klima. I to sve zbog — Hajduka. Otkako je počeo ovaj šampionat Dalmacija je živela za Hajduk. Svaki njegov trijumf je bio i trijumf njenih žitelja. Oko kluba je stvorena pobednička atmosfera. I Hajduk je pobeđivao. Splićani, kao svi mediteranci su temperamentni i spontani. Oni se ne stide svojih emocija, želja, oni umeju otvoreno da vole, pate i pa se raduju. Tako je bilo i sa emocijama i željama okrenutim Hajduku. Oni su mu javno izjavljivali ljubav, ali su zato tražili — pobede. I on je pobeđivao. Da bi istrajao u tome bodrili su ta i zabavljali usađivali mu čeličnu volju i granitni duh, poznati dalmatinski umetnici: Miljenko Smoje, Boris Dvornik, Asja Kisić, Mišo Kovač, Zdravka Krstulović… Oni su igračima pripremali duhovnu i duševnu hranu. Istina za njihovu dušu bio je zadužen poseban stručnjak — jedan uvozni psiholog. Igrači koji su imali uz sebe takve i njima slične dušebrižnike, telohranitelje, sponsore i iscelitelje nisu ni mogli imati neke druge ambicije sem pobedničkih.

    Maškare

    Kako to često biva, sportske igre prate i neke druge igre. Za njih je potrebno isto toliko, a možda i više umešnosti nego li za one prave. I tu su se ljudi oko Hajduka pokazali kao pravi šampioni. Ako im rezultat neke utakmice nije odgovarao, kao one sa OFK Beogradom u Splitu, oni su umeli da pozovu u pomoć famoznog šišmiša koji je u pravom trenutku onesvestio sudiju, a to je značilo i prekid utakmice. Taj famozni šišmiš izgleda da je bio prisutan i na još nekim Hajdukovim utakmicama. Ako im se sudije nisu dopadale, oni su znali da organizuju hajku na sudijsku organizaciju.

    Ako su igrači nekog tima isuviše dobro baratali loptom oni su znali da ih kamenuju, da im zaprete… I ne samo to: oni su umeli i njihovim sugrađanima da sateraju strah u kosti — preteći im i bacajući im automobile u more!

    Ako je bilo potrebno oni su učinili da jedan običan fudbalski meč postane predmet žestokih političkih rasprava, čak i najviših partijskih foruma!

    Ako je bilo potrebno… Ali ne, To je bilo dovoljno za ovu godinu. Partizan i ljudi oko njega, (na žalost ili na sreću) nisu znali ni jednu od tih igara. I zato nije ni čudo što nisu postali šampioni. I možda je dobro što je tako.

  • Netaktičnost

    KROZ NAŠU LUPU

    Nedavno je u sportskoj rubrici „Politike“ objavljeno pismo jedne čitateljke, koja se žalila što uoči utakmice Partizan — Zvezda karte nisu prodavane van blagajni stadiona JNA i što cene (40 i 20 din.) nisu objavljene, jer se na izvestan način osetila prevarenom, i bila je prinuđena da se gura pred blagajnom.

    Urednik „Politike“ želeo je pre objavljivanja ovog pisma da čuje i „drugu stranu“: potražio je objašnjenje od sekretara FK Partizana — Slavka Ivanovića, koji je lakonski odgovorio: „Pa ako joj je cena ulaznica bila visoka zašto se nije vratila?“

    Tu rečenicu, taj „zvanični odgovor“ Partizana, pročitao sam dva puta ne verujući da je to mogao da kaže Slavko Ivanović, profesionalni sportski radnik i čovek koji je upravo poznat po tome što savršeno kontroliše sebe, ima takta i zna da nađe pravu reč za svaku molbu.

    Toga dana Ivanović je izneverio sebe i naneo štetu svome klubu, čak i da se radilo o bilo kome, a ne jednom istinskom prijatelju Partizana.

    Sticajem okolnosti poznajem čitateljku Jelenu Jakšić i njenog brata Ivu Jakšića, glumca Jugoslovenskog dramskog pozorišta koji su strastveni navijači „crno-belih“. Još od onog dana su po oslobođenju zemlje skinuli partizanske uniforme i pošli na stadion zavoleli su Partizan i do danas ga verno smatraju svojim klubom. Godinama njih dvoje po kiši, hladnom vetru, snegu i vrućini odlaze nedeljom popodne na stadion JNA, često i van Beograda, da bodre svoje ljubimce, da sa njima podele radost i tugu. I, eto, ona je u revoltu prema klubu koji voli, a čiju jednu akciju nije smatrala korektnom, obratila se pismom „Politici“ u nadi da će na taj način pomoći Partizanu, njegovim navijačima i, naravno, sebi.

    Ne pripadam ljudima koji zameraju ruži što ima trnje, već sam zahvalan trnju što je dalo ružu, pa ništa mi nije tako strano kao pomisao da bi iz mog pera mogla da potekne bilo kakva malicioznost. Međutim, neke pojave, gestovi i akcije u svim klubovima Partizana zahtevaju kritički i analitički stav redakcije „Partizanov vesnik“ i on to čini sa savesnošću i odgovornošću koju čitaoci pozdravljaju.

    Slavko Ivanović je za hiljade prijatelja sporta na neki način i sinonim Partizana: on nije efemerna ličnost, pa je samim tim dužan da dobro meri svoje reči, jer se sve ono što on kaže i uradi identifikuje sa klubom. Zato bez namere da didaktišemo moramo reći da je ta izjava sekretara Ivanovića bila netaktična i da je ispod nivoa i njega i kluba.

    Nadamo se da će drugarica Jelena Jakšić, inače pretplatnica „Partizanovog vesnika“, bar u ovim redovima dobiti izvesnu satisfakciju.

  • Derbi i navijači

    KROZ NAŠU LUPU

    U jugoslovenskim okvirima postoji samo jedan derbi: Partizan — Crvena zvezda! Svi ostali susreti koje stavljamo pod tu etiketu nikada ne mogu imati im neće imati tu magiju, taj delirijum groznice, tu aromu iščekivanja zbog koje napetih nozdrva hrlimo prema hramu fudbala.

    Tako je već 25 godina. Prodefilovali su mnogi majstori fudbala, koji su bili junaci ili tragične ličnosti derbija; miliona gledalaca doživljavali su svoje najponosnije trenutke sreće i svoj najdublji jad; menjali se akteri i ponešto u samom dekoru ambijenta, ali jedno ostaje: to najsjajnije nadmetanje dva, naša najbolja fudbalska kluba, ostaje — derbi!

    To je ona utakmica u kojoj nema ravnodušnih posmatrača. Svi se oni poistovećuju sa svojim klubom, sa igračima dole, na borilištu, i — postaju jedno. Njih u čvrsto jedinjenje vezuje jedna želja: da se pobedi časni rival! U tim trenucima nelogičnost razdražuje, a preterana logika iscrpljuje. Oni tada vatreno žele da dožive radost i da se u njoj održe do kraja utakmice. Zato se navijači tako iskreno uzbuđuju, lako nerviraju na svaku odluku sudije ili ružan gest protivnika. Jer: tada u gledalištu dominira strast a ne razum!

    Već davno je utvrđeno da u velikom fudbalskom okršaju često gledaoci mogu da budu odlučujući faktor, da svojim bodrenjem i atmosferom koju stvore pokrenu svoj tim a parališu protivnika. Zato je svaki navijač jednim delićem i tvorac pobede svoga tima.

    Navijači se mogu odreći svake utakmice izuzev derbija. Ne, takvu izdaju nje poznaje još ni jedan fudbalski strasnik. I zato će u nedelju stadion JNA biti opet jedan uzavreli vulkan. Još jednom će fudbal dokazati svoju moć posedovanja nad svojim poklonicima, a davno je utvrđeno da se savršeno posedovanje dokazuje davanjem, pa se nadamo da će igrači oba tima pružiti punu meru svojih mogućnosti i dati doprinos ravan onom navijačkom.

    Sticajem okolnosti ovoga puta ambicije partnera nisu iste: Partizan se bori za prvo mesto, Zvezda samo brani ugled u duelu sa najvećim rivalom. Zato možemo očekivati da će navijači „crno-belih“ imati jače motive za bodrenje, da će biti življi i glasniji i da će upravo huk iz gledališta biti ono „što ih napred kreće“.

    Uostalom, tu utakmicu pored 22 igrača „igra“ i svaki navijač, pa zato očekujemo da će u nedelju fudbaleri i prijatelji Partizana biti jedan ogroman i savršeno orkestriran „tim“ koji svoj put ka tituli mora da ukrasi i onom najdražom pobedom kako bi krajnji trijumf bio potpun ako do njega dođe.

  • Risto Tošović: „Kad izgubi Partizan, ne izlazim iz kuće“

    KLUB POZNATIH PARTIZANOVACA

    Naš ugledni pesnik Risto Tošović, poznat je i kao veliki simpatizer „crno-belih“, Dugo godina je obavljao vrlo značajne funkcije u kulturnom i javnom životu (glavni urednik „Književnih novina“, urednik „Politike“, glavni urednik „NIN-a“ itd. Sada je predsednik Udruženja književnika Srbije. Nekada je bio i član uprave FK „Partizan“.

    P. VESNIK: Od kada i zašto navijate za „Partizan“?

    TOŠOVIĆ: Negde 1946, godine našao sam se na starom stadionu BSK-a. Otišao sam na utakmicu, a nisam znao ko igra. Jedna ekipa je igrala fantastično. Rekli su mi da je to — „Partizan“. Kasnije sam odlazio na sve Partizanove utakmice i počeo da navijam za taj klub, ne samo zbog dopadljive igre, već i zato što su bili istinski jugoslovenski klub i zato što su nosili tako simbolično ime. Od tada, sa njima delim i vedre i tmurne dane.

    P. VESNIK: Kojih je bilo više: vedrih ili tmurnih?

    TOŠOVIĆ: To je teško reći. Možda se tmurni dani duže pamte. Ja, ipak, mislim da je bilo više onih drugih. Bilo ih, bar u vreme kada su u „Partizanu“ igrali Bobek, Milutinović i drugovi, a i kasnije u doba Galića i Šoškića.

    P. VESNIK: Šta radite kad „Partizan“ izgubi?

    TOŠOVIĆ: Ništa. Tugujem. Obično jedan dan ne izlazim iz kuće, naročito ne među poznanike koji bi mogli biti pakosni zbog toga.

    P. VESNIK: Poslednjih godina verovatno Vam se često događa da ne izlazite iz kuće…

    TOŠOVIĆ: Nažalost, jeste! Čini mi se da ova nova ekipa „crno-belih“ momaka nema moral koji je imala, na primer, generacija Vladice Kovačevića. I zato oni često gube i od slabijih timova, čak i na svome terenu. Kad je već reč o moralu, moram reći da je moj utisak da se ti momci odveć lako predaju, ne samo kad gube i kad je to neminovno, već i kad im ne krene od početka. Osim toga, oni nemaju ono što je svojstveno velikim timovima: da u toku igre menjaju način igranja, da se snalaze na terenu…

    P. VESNIK: Ima li drugih razloga za neuspehe?

    TOŠOVIĆ: Nisam sklon da neuspehe pravdam nekim razlozima izvan fudbalske igre (sudije, na primer). Poraz u sportu gotovo uvek je izraz subjektivnih slabosti. Jednom velikom timu, kao što je Partizan ne sme se dogoditi da ostane bez ključnih igrača onda kad su mu najpotrebniji. O tome se mora voditi računa bar 4—5 godina unapred. Partizanu su neophodni praktični ljudi. koji vidovito misle i imaju visoko razvijenu profesionalnu svest. Što se toga tiče, „Zvezda“ je bila uvek ispred „Partizana“. Osim toga Zvezda je uspela ono što „Partizan“ nije: da oko kluba stvori određenu povoljnu klimu, da okupi svoje prijatelje i simpatizere. To je i „Partizan“ mogao s obzirom da ima dosta simpatizera i veliki broj uglednih prijatelja iz raznih društvenih slojeva i profesija. Naravno, ta se greška još uvek može ispraviti…

    Ali ne znam da li mogu neke druge…

  • Neda Arnerić: „Žene vole pobednike“

    KLUB POZNATIH PARTIZANOVACA

    Neda Arnerić je naša najmlađa filmska zvezda. Ova jugoslovenska Širli Templ počela je ozbiljno da se bavi filmskom umetnošću još u trinaestoj godini. Danas joj je sedamnaest godina, a već za sobom ima desetak glavnih uloga odigranih u domaćim i inostranim filmovima, nekoliko domaćih i međunarodnih priznanja. Oni koji je znaju — kažu da pored filma voli sport i da je njena boja — crno-bela.

    P. VESNIK: Otkada vaše srce kuca za Partizan?

    ARNERIĆ: Pa, valjda otkad sam se rodila… Tačnije, otkad sam čula prve reči o sportu. Jer u mojoj kući su svi partizanovci: i otac i majka i brat.

    P. VESNIK: Pošto se u kući pričalo samo o Partizanu, vi niste ni mogli izabrati drugi klub, zar ne?

    ARNERIĆ: U početku je to bilo sve onako površno. Navijala sam za Partizan čitajući novine. A onda sam počela da odlazim i na utakmice; U stvari, za moje navijačko opredeljenje ipak je bio presudan jedan susret sa igračima Partizana u vozu za Skoplje. Upoznali smo se i sprijateljili. Tada sam ih malo bolje ošacovala i uvidela da nisam pogrešila što sam još kao beba počela da navijam za njih. Divni su to momci, simpatični i šarmantni. Samo kad bi takvi bili i na terenu.

    P. VESNIK: Jesu li vas nekada razočarali?

    ARNERIĆ: Jesu, naročito poslednjih godina. Jednom su čak bili, čini mi se, među poslednjima! Zar to oni smeju da dozvole! Oni, šampioni! Prestala sam da slušam o njima, da čitam novine…

    P. VESNIK: Ali sada su na prvom mestu…

    ARNERIĆ: Ako misle da i dalje navijam za njih neka i ostanu tu gde su: Ili ako to već ne mogu da se zadrže bar na pristojnom rastojanju od Crvene zvezde. Naravno, Partizan mora igrati šampionski kako to dolikuje istinskom šampionu. I mora pobeđivati. Onda će imati svoje navijače i među ženama, jer žene vole pobednike.

  • Navijači Partizana ujedinite se!

    NAVIJAČI — PISMA — ŽELJE

    pišem vam u ime jedne velike grupe navijača Partizana, i to onih najvatrenijih. Svi smo mi iz Zemuna i Novog Beograda, a naša jedina strast je fudbal! Tačnije: Partizan!

    Vaš, odnosno naš list, „Partizanov vesnik“, pratimo redovno pa smo mišljenja da bismo i mi, navijači, mogli dobiti malo prostora pa da se i naš glas čuje. Šaljemo vam i dve fotografije pa vas molimo da nam vratite ukoliko ih ne objavite.

    Približava se dan kada će oživeti stadioni širom naše zemlje, dan kada će naš naš Partizan nastaviti ljuti boj u želji da osvoji titulu državnog prvaka i tako obraduje sve nas, svoje verne navijače.

    Reka ljudi krenuće prema stadionu JNA, a među njima bićemo mi, najvatreniji i najstrastveniji sa zastavom, transparentima i drugim navijačkim rekvizitima.

    Ko smo mi? Ko su ti mladi ljudi koji čine armiju Partizanovih navijača, a s pesmom na usnama slave svaku pobedu svojih ljubimaca i koji tako dostojanstveno i sportski primaju poraze?

    Mi smo fudbalski strasnici i verni navijači „crno-belih“, reći će vam svaki od nas: mi smo ti koji sa „crno-belima“ delimo dobro i zlo, radost i tugu. Za sve nas postoji jedna velika ljubav — Partizan!

    U onom „ćošetu“ na „jugu“ stadiona JNA svako od nas zaboravlja svoje ime, zanimanje, brige i svakodnevnicu i svi smo jedno — Partizanovi navijači! Poznajemo se između sebe, a pravo ime niko nikome ne zna. Uostalom, zar je to važno? Ta zar nije dovoljno ono: „Jogi“, „Ćora“, „Krle“, „Malajac“, „Gringo“, „Nole“, „Peda“, „Debeli“, Čeda, Petko i mnogi drugi. To su naša navijačka imena, kojima se mi ponosimo. Svi mi živimo od nedelje do nedelje, od utakmice do utakmice sa parolom:

    Mi smo našem Gojku obećanje dali
Da ćemo ga bodriti kod kuće i na strani…

    Podržaćemo Boru, Pauna, Budu, Gicu, Svemu, Mišu, Daneta, Nešu, Mocu i sve ostale ne bi li nam ti mladići priredili na kraju prvenstva veliko slavlje i dokazali ko je najbolji…

    Zato poručujemo našim navijačima u celoj zemlji da se ujedine pod devizom:

    … Kad Partizan zaigra stadion se trese
Navijači cele zemlje ujedinite se!…

    Mi ćemo pomoći svim navijačima iz unutrašnjosti koji žele da bodre svoj, odnosno naš Partizan, a onima koji su daleko od svojih ljubimaca slaćemo fotografije fudbalera, zastavice, značke, kape i sve ono što spada u znamenje navijača „crno-belih“.

    — Milovan Bakić, učenik druge godine Autom. školskog centra, Zemun, Šajkaška broj 2.

  • Naši čitaoci i idealan tim Partizana

    U novogodišnjem broju našeg lista objavljen je „idealan tim“ Partizana, kao finalni akt proslave 25-ogodišnjice postojanja i rada fudbalskog kluba Partizan.

    I kad i obično: svaka anketa ma kako brižljivo pripremana, čak i ako svojom slojevitošću daje presek vremena, atmosfere i mišljenja, na određen način uznemiri čitaoce i prijatelje i mnoge od njih nagna da nam se jave, bilo da izraze svoje slaganje ili neslaganje ili, jednostavno, da zatraže objašnjenje zašto je ovaj, a ne onaj igrač u najboljem timu Partizana tokom minulih godina jedne četvrtine našeg stoleća.

    Da ne bismo pojedinačno odgovarali svim čitaocima, evo iznosimo šta je bilo presudno za ovakvu kompoziciju tima i zašto u njoj nisu našli mesto Šoštarić, Brozović, Minda Jovanović, Hasanagić, Miladinović, Čebinac, Valok, Atanacković i još neki čija su imena bila po ukusu prijatelja „crveno-belih“.

    1 Ćurković

    IvanĆurković je zahvaljujući igrama koje je pružio tokom tri poslednje godine uspeo da nadvisi čak i Šoškića, koji je u našim i svetskim okvirima veće ime od Ćurkovića, ali ne i bolji golman. Naime, Ćurković u taktičkom smislu toliko unapredio igru golmana da je postao uzor modernog čuvara mreže.

    Danas je Ćurković, uz Engleza Benksa, najbolji golman Evrope! On je u svom šesnaestercu sve više računar, a sve manje golman u onom klasičnom smislu reči.

    Ćurkovićev najveći kvalitet je u tome što sprečava a ne brani gol kao većina golmana. Inteligentan je, pronicljiv kada je u dresu misli kao mačka i gotovo se ne da iznenaditi. Rečju golman van serije i konkurencije!

    2 Belin

    BrunoBelin je bio i ostao „najplemenitiji bek“ koji je fudbalskom sportu uopšte poznat. Sve je kod njega bazirano na tehnici, veštini i brzini. Fudbal je igrao lakoćom majstora, pa otuda i utisak da svoju snagu nije ni koristio. Imao je izuzetnu tehniku oduzimanja, a grubost mu je do kraja karijere ostala nepoznata.

    Belin je uz Branka Stankovića iz Crvene zvezde bio preteča beka današnjice, beka koji ne dejstvuje samo u defanzivnim zadacima, već spretno organizuje igru svoga tima pospešuje napada, pa ga čak i završava. To sve nije posedovao Miroslav Brozović, koji je bio veliki bek u ondašnjem shvatanju fudbala, ali ne u ovom današnjem smislu.

    3 Jusufi

    Fahrudin Jusufi je trajno ušao u istoriju jugoslovenskog fudbala kao bek svetskog potencijala. Bio je čvrst kao kremen, umeo je da se bori kao lav, da oduzima lopte i da ih u smučarskom slalomu donosi do protivničkog šesnaesterca i podaruje saigračima.

    Fascinirao je kao tehničar i fudbalski znalac i po tome je odmah upadao u oči. Na svim meridijanima bio je priznavan kao „evropski Džalma Santos“ toliko je virtuozno delovao na terenu da je najviše priznanja primao i od navijača iz rivalskih tabora.

    Svoju visoku internacionalnu klasu potvrdio je i po odlasku u Zapadnu Nemačku.

    4 Čajkovski

    Zlatko Čajkovski: Za mnoge stručnjake je to najbolji jugoslovenski igrač svih vremena. Bio je najubedljivija ličnost na fudbalskom terenu. Igrao je fudbal sa zanosom i strašću koju još niko posle njega nije ponovio. Znao je mnogo, davao je još više. Imao je neizmerenu izdržljivost, posedovao je veštinu koja je oduševljavala i nikad se nije predavao.

    To je najpopularniji jugoslovenski igrač u svetu! Voleli su ga navijači, cenili novinari, oduševljavali stručnjaci. Uz Bobeka, Miloša i Zebeca činio je igrački kvartet najviše međunarodne klase. Oni su proslavili Partizan na svim meridijanima.

    5 Paunović

    Blagoje Paunović: Uz Ćurkovića jedini igrač današnje generacije koji je našao svoje mesto u „najidealnijem timu“ Partizana. Paunović ima takva igračka svojstva da je teško zamisliti veću kompletnost. Brz je, ima odlične reflekse, sjajno igra glavom, odlično se postavlja, vrstan je tehničar, oseća igru i podjednako dobro dejstvuje i kad obavlja defanzivne zadatke kao i kad započinje akcije napada.

    UZ Holcera je nezamenljiv član odbrane državne reprezentacije, a u Partizanu sa Ćurkovićem čini nepremostivi bedem za svaki napadački red. Centarhalf najvećeg formata!

    6 Vasović

    Velibor Vasović: u danima kada je branio boje Partizana i državne reprezentacije bio je igrač bez premca. Suvereno je vladao prostorom pred svojim golom, ali je povremeno znao opasno da ugrozi protivnička vrata.

    „Vaske“ je jedan od onih koji su dobili najviše glasova u našoj anketi, što je dokaz da su ga svi visoko cenili. Pravi igrač savremenog fudbala! Uporan, neustrašiv, snažan, nesavladljiv i oštar. Imao je svoj stil u igri. Delovao je sirovo, tvrdo, ali je zato bio uvek dostižan, gotovo da je sve duele rešavao u svoju korist, a kada bi on bio savladan gol je bio neminovan.

    7 Kovačević

    Vladimir Kovačević je još kao junior mnogostrukošću svoga talenta umeo da ukreše divljenje u očima gledalaca. Bilo je svima jasno da će taj dečak krhke konstitucije izrasti u pravog asa.

    Kovačević je fudbalski strateg najvećeg formata. Sve je video, pa čak i predviđao u deliću sekunde i donosio rešenja koja su bila nevidljiva i mirnom posetiocu na tribinama.

    Bio je suptilan tehničar sa prefinjenim smislom za igru i kombinacije, a umeo je da postiže golove s lakoćom rođenog golgetera.

    Da ga je priroda obdarila većom izdržljivošću i snagom u Kovačeviću bismo imali najkompletnijeg, najinteligentnijeg i, svakako, najboljeg igrača svih vremena. Boljeg čak i od Bobeka!

    8 Milutinović

    Miloš Milutinović je bio trio igrač: centarfor ili polutka, a na desnom krilu igrao u reprezentaciji i samo nekoliko puta u Partizanu.

    Igrao je pet godina u crno belom dresu i za to vreme je stekao visoku internacionalnu afirmaciju. Bio je umetnik lopte, veštak, maštoviti kombinator i neumoljivi strelac.

    Miloš je najbolji golgeter Partizana ako se uzme u obzir broj odigranih utakmica i postignutih golova. Oduševljavao je lakoćom, znanjem i umećem. Sve je kod njega bilo skladno, elegantno, bez napora…

    9 Galić

    Milan Galić je bio igrač ekstra klase, ali ga svi nisu cenili u meri koju su zasluživali njegova obdarenost i ostvarenja na terenu.

    „Gale“ je bio odličan tehničar, spretan dribler i nepogrešivi strelac. Imao je prodornost strele. Njegova brzinska reakcija je bila fenomenalna. Sve je radio u punom sprintu i protivničke odbrambene igrače je ostavljao bespomoćnim.

    Malo je igrača koji su toliko osećali igru, tražili je i pri svemu tome uvek išli na najjednostavnija rešenja. Galićeva veličina je u tome što nikad nije voleo jevtine efekte, već je pred sobom imao samo jedan cilj: protivnički gol!

    10 Bobek

    Stjepan Bobek: Prvi i do danas jedini priznati majstor fudbala. Tako visok stepen fudbalske intelegencije još nije viđen u našoj zemlji.

    Bobek je mogao sve da učini sa loptom, a njegov kreatorski odnos prema igri ostao je do danas nedostignut. „Štef“ je bio i ostao istinski fudbalski hudožestvenik. On je oplemenio i obogatio fudbalsku igru, dao joj je ono što pre njega nije mogao niti znao.

    Savremenici iz Bobekovih dana i danas su spremni da ustanu kada govore o njegovoj fudbalskoj veštini.

    11 Zebec

    Branko Zebec: Dugo se verovalo da je Zebec prevashodno igrač izvanrednih fizičkih mogućnosti. Međutim, vremenom Branko je eliminisao takva mišljenja i naterao sve prijatelje fudbala da ga uvažavaju kao igrača izvan kategorije.

    Zebec je bio sjajno krilo i izvanredan centarhalf. Šta je igrao bolje teško je reći. Uostalom, tako veliki igrač na svakom mestu pruža mnogo, jer je i njegova sveukupnost bila nemerljiva.

    U Partizanu Zebec je doživeo svoju punu afirmaciju, bio nezamenljiv član reprezentacije i u dva maha je branio boje najboljeg tima Evrope. Jedan od onih koji se ne zaboravljaju.

  • Zabrinjavajuća stagnacija

    IGRE I LJUDI

    Nedavno na jednoj utakmici Partizanovih hokejaša, odigranoj pred uvredljivo malim brojem gledalaca, sreo sam svog starog znanca, osvedočenog Partizanovca.

    — Gde si, ne viđam te! — rekoh mu.

    — Pa kako bi me i viđao, kad ne ideš na Partizanove utakmice — reče on zagonetno se smeškajući.

    — Idem, kako ne, uvek kad sam u Beogradu — rekoh ozbiljno.

    — Ali ne idemo na iste utakmice — procedi on zagonetno.

    — Kad god stignem gledam fudbal, vaterpolo, košarku… — rekoh.

    — E, baš zato se i ne viđamo, jer ja gledam Partizanove atletičare, hokejaše, boksere, stonotenisere, rukometaše, rvače i druge klubove koji se ne takmiče u prvim saveznim ligama — reče on ozbiljno i ironičnim tonom dodade: — Uskoro neću moći da stignem na toliko strana, jer biće sutra još više naših „posrnulih“ timova…

    Nisam znao šta da odgovorim ovom očigledno razočaranom simpatizeru crno-bele boje. Jer njegova replika me podseti na jednu neprijatnu, gotovo tragičnu činjenicu da se nekada velika i moćna, najmoćnija u nas, porodica šampionskih klubova JSD Partizan poslednjih godina toliko osula da danas gotovo polovina njih tavori u drugoligaškim ili drugim, nižim takmičarskim razredima.

    Danas odista nije lako biti navijač Partizana: gotovo da nema kluba ovog društva na čije se utakmice može otići bez straha kao nekad! Neko će možda reći da su drugi veoma napredovali, što je možda tačno, ali isto tako nije neumesno upitati zašto je Partizan za to vreme — stagnirao?

    U životu sportskog društva ili tima, kao i u životu čoveka, moguće su krize i padovi. Oni su često logična posledica raznih okolnosti objektivne ili subjektivne prirode, i zato opravdane ili neopravdane. Tako bi se moglo reći i za takmičarski pad pojedinih klubova JSD Partizan. Jer nije mala stvar kad odjedanput iz vrhunskog sporta iščezne nekoliko višegodišnjih šampiona, među kojima su neki svojevremeno spadali u same vrhove evropskog kvaliteta. To je veliki gubitak za jugoslovenski sport, a za JSD Partizan — gotovo tragedija.

    Kad se tako nešto dogodi u jednoj sportskoj porodici. makar ona bila najbrojnija i najmoćnija, kao što je nekad bilo JSD Partizan — normalno je da se pribegne opštoj mobilizaciji. Koliko se sećam tako nešto nije preduzeto u Partizanu. S vremena na vreme začuo se glas tužbalice, čula se i neka reč opravdanja, poneko objašnjenje… Čak je bilo pokušaja da se krivci za ove neuspehe potraže izvan sportskog društva Partizan. Međutim, da ove nedaće nisu plod objektivnih već subjektivnih okolnosti govore očigledni znaci daljeg procesa oboljevanja Partizanove sportske familije. Kako sada stvari stoje može se lako dogoditi da se ranijim žrtvama ove neobične epidemije pridruže još dve-tri ekipe (košarkaši, košarkašice, a možda i — odbojkašice). Opet je reč o bivšim šampionskim timovima!

    Trenutak je, odista da se, ako ništa drugo, bar trezveno zamisli nad fenomenom osipanja u SD Partizan. I da se potraži lek toj „sportskoj koleri“. Ili, ako to već nije moguće, da se objasne pravi razlozi te zagonetne, „nepoznate i neizlečive“ bolesti. Toliko su bar zaslužili oni koji danas prate utakmice svojih ljubimaca, nekadašnjih šampiona, na raznim poprištima manjeg značaja. Bilo bi pravedno da i oni koji su doprineli tom nesvakidašnjem padu s visine, izgube bar pravo uticaja na politiku Jugoslovenskog sportskog društva Partizan. Jer, ipak mi se čini, da su za Partizanove neuspehe poslednjih godina mnogo manje krivi sportisti, ako su uopšte krivi, od onih koji su ih vodili, a nisu se snašli u uslovima kada je DSNO prestao da brine o Partizanu. Da je tako govore primeri drugih sportskih kolektiva koji su u isto vreme, mada manje teškim uslovima, uspeli da ostvare uspehe i da zauzmu one pozicije koje su pojedini klubovi JSD Partizan ispustili iz ruku.

    Dosta je bilo naslađivanja uspesima sa trake Partizanovog vremeplova! Valja jednom otvoreno pogledati istini u oči. Nekada moćna porodica SD Partizan, koja je znala da osvoji i po deset titula šampiona države godišnje, u poslednjih pet godina imala je svega dva-tri kluba koji su bili kadri da se domognu šampionskog trona. Za Partizan, još uvek najbrojnije, ali ne i najmoćnije sportsko društvo, to je premalo, gotovo nedovoljno imena i tradicije?

    Nešto treba učiniti. Na potezu su oni ljudi koji danas vode brigu o Društvu i njegovim klubovima.