Molim vas da i za nas, verne prijatelje fudbalskog kluba „Partizan“, kao i stalne čitaoce vašeg i našeg lista „Partizanovog vesnika“ ostavite jedan mali kutak i objavite ovaj članak — sve u iskrenoj želji da pomognemo našem najdražem klubu.
Pozdravljamo sve iskrene prijatelje, simpatizere i navijače „Partizana“ i pitamo ih: gde su i šta rade? Zar su zatvorili oči i prepustili sve stihiji, ili su skrstili ruke pa mirno posmatraju kako tonu sve lađe, slavna prošlost, a sadašnjica sve više i više vuče u propast.
Nije potrebno više naglašavati. Činjenično stanje je tu i ono jasno pokazuje da se ne radi o nekoj privremenoj krizi ili normalnom sportskom porazu, već se slobodno može reći da se radi o pravoj sportskoj katastrofi!
Dileme više nema. Stvar je sasvim jasna. Stara je istina još jednom potvrđena — bitku ne gubi vojska, već vojskovođe. Ljudima se više ne može bacati prašina u oči. Ne treba se više izvlačiti na to da razlog neuspeha leži u odsutnosti Katića, Ćurkovića, povredama Đorđevića i Budišića ili nestašlucima Đorđića i Živaljevića. Ovde sa radi o nečem drugom — bitku je izgubio stručni štab na čelu sa trenerom i direktorom kluba, a kumovao je i raniji predsednik.
Evo primera: prošle zime odlazi „Partizan“ na turneju i postiže veliki uspeh. Naravno, to nas raduje. Ali po povratku u zemlju, od početka sezone pa do danas priređuju nam samo gorčinu, zbog slabih rezultata i loših igara. U čemu je razlog neuspeha? Sigurno je da se posle turneje najviše vodilo računa o tome kako da se sačuvaju svote na deviznom računu. Drugi primer: rukovodstvo zbog pet miliona prepušta Kustudića Vojvodini, a šta bi taj Kustudić značio u odsustvu Katića, pa i kasnije.
Pet poraza, pet poraza gotovo jedan za drugim znak su za ozbiljnu uzbunu i mobilizaciju zdravih snaga u cilju što bržeg ozdravljenja. Jer, sigurno da se ne pamti takav neuspeh.
Postavlja se pitanje — šta sad? Šta u ovoj situaciji? Mislim da je potrebno što pre izvršiti korenite promene u stručnom rukovodstvu.
Odlučio sam da vam napišem ovo pismo posle petog poraza Partizana. Lista neuspeha sve je veća i nesumnjivo je da je Partizan tim brojnim neuspesima izgubio mnogo od svog ugleda. Može se svome klubu oprostiti ako ne ispuni očekivanja na dve-tri utakmice, jer su krize u fudbalu redovna pojava, ali jedan klub tako blistave prošlosti i takvog renomea kakav je „Partizan“ ne bi smeo sebi da dozvoli tako obeshrabrujuće rezultate. Jer 14 bodova iz trinaest utakmica to je bilans klubova koji se bore za opstanak u ligi.
U „Partizanu“ ima samo nekoliko pojedinaca koji sa pravom nose crno-beli dres. Tu bih, u prvom redu, želeo da spomenem Radakovića, Paunovića, Vukotića, i, na momente, Bjekovića. Oni stvarno mnogo pružaju i prava je šteta što moraju pognute glave da napuštaju teren.
Želeo bih da odam veliko priznanje treneru Zecu, koji je najmanje kriv za seriju neuspeha i kome bih samo predložio da rigorozno kažnjava nezalaganje i neborbenost fudbalera, u prvom redu novčano. Ako želi da stekne titulu prvaka mora imati i šampionski tim, a ne onakav kakav ima danas.
Mislim da bi klub morao voditi drugačiju politiku i kad je u pitanju odlazak fudbalera u inostranstvo. Sa 28 godina igrači nisu fudbalski starci, već fudbaleri u punoj snazi. Zato smatram da ni Katiću, ni Ćurkoviću a ni ostalima koji su spremni za odlazak ne treba dati ispisnicu, već ih do kraja karijere zadržati u Partizanu.
Kad bi „crno-beli“ igrali u sastavu Ćurković, Radaković, Antić, Đorđević, Paunović, Budišić, Živaljević, Đorđić, Katić, Vukotić i Bjeković — titula šampiona bila bi njegova. Naravno, u sledećem prvenstvu, jer je u ovom već sve izgubljeno.
Naš fudbalski klub u prelaznom roku: Nikola Budišić i Dane Petrović popisaće ovih dana nov četverogodišnji ugovor i ostati u klubu u kojem su stasali od pionira do prvotimaca i u kojem vide svoju novu šansu za potpunu afirmaciju na zelenom polju.
Došao je kraj prvenstva, a s njim i vreme prelaznog roka, u kojem fudbaleri menjaju klupske boje, priželjkuju nove šanse i uspehe. Od naših fudbalera jedino halfu Budišiću i polutki Petroviću ističu ugovori. U vezi s tim, Dragan Papović nam je rekao:
„Klub je spreman da s njima sklopi nov četverogodišnji ugovor. Na Petrovića i Budišića, dakle, računamo i u naredne četiri godine. Oni su potrebni klubu i nema nikakvih smetnji za potpis ugovora. To će, naravno, uz obeštećenje, učiniti ovih dana.
Razgovarali smo i sa dvojicom fudbalera. Budišić nam je rekao:
„Stasao sam u Partizanu od pionira do prvotimca. Cenim poverenje koje mi je dato, kao i fudbalski kolektiv u kojem su mnogi igrači iz te moje generacije — Paunović, Đorđević, Radaković, Petrović, Vukotić i ostali.“
Budišić je za prvi tim odigrao ravno 10 utakmica, bio je 10 puta omladinski državni reprezentativac, a u minuloj sezoni je stekao punu afirmaciju u half liniji.
„Ova godina je godina moje afirmacije. Moram to da cenim i nadam se da ću u narednom prvenstvu dati još više od sebi i da će Partizan postati jači i kvalitetniji.“
Budišić ima dvadeset i tri godine i pred njim je lepa budućnost.
Dane Petrović je u ovom prvenstvu odigrao sve utakmice, ukupno 200 prvenstvenih mečeva u dresu Partizana.
„Ukratko, ostajem u Partizanu još četiri naredne godine. Za potpis ugovora i ja i Budišić primamo po 50.000 dinara, koliko je i predviđeno pravilnikom. Svakako je mnogo važnije od toga uverenje da je ovo kolektiv u kojem smo gotovo svi od ‘beba’ postali iskusni prvotimci, među nama vlada veliko drugarstvo i teško bih mogao i zamisliti neku drugu sredinu osim ove.“
Pitali smo Petrovića i to šta misli o daljoj ličnoj afirmaciji i uspehu kluba u narednoj fudbalskoj sezoni.
„Da nismo imali toliko pehova, da smo uspeli prebroditi te ogromne teškoće, bili bismo šampioni. Za sebe lično vidim mogućnost da u naredne četiri godine uz veliko zalaganje steknem punu afirmaciju. No, to neće biti lako, ali sam svestan da sve i najviše zavisi od mene samog.“
Da li su naši fudbaleri propustili veliku šansu da osvoje prvo mesto?
Za mnoge je plasman „crno-belih“ fudbalera u ovom prvenstvu — neuspeh. Za mnoge više se i nije moglo. Prvi rezultate gledaju kroz prizmu one čaršijske krilatice izrečene na startu: „sad ili nikad“, drugi se okreću brojnim malerima, koji su iskovali ovaj plasman. I jedni i drugi imaju svoje argumente…
Pa, da li je ovo adekvatan plasman? Da li su naši fudbaleri zaista prokockali šansu? Odgovor: Hajduk i Željezničar su trenutno bolji timovi, Partizan ih je mogao preteći samo izuzetnim podvigom, uz previše sreće. Jesenji plasman je samo vrtoglavi let u visinu, u ovom trenutku zavaravajući argument onih koji misle da je Partizan postigao neuspeh.
Partizan je, možda, i mogao da trijumfuje, ali da su „sve vodenice mlele“ u njegovu korist. Ovaj tim, nažalost, nije dovoljno jak da bi mogao da niveliše toliko hendikepa i nepravdi, čega nije bio pošteđen ovog proleća. Želje su bile prevelike, mogućnosti skromne, a oni „sporedni momenti“ banalno opori.
Bilans
Kako objasniti pad u finišu? Da li nesrećnim (i psihološkim) okolnostima, ili iscrpljenošću već pretovarenog tima?
U ovom trenutku nije bitno da li će naši fudbaleri biti treći četvrti ili peti (mada svako mesto ima svoju „beneficiju“) — to je realni domet, odraz stvarnih mogućnosti. Ne ovog tima, već okolnosti u kojima je taj plasman izboren. Partizan, jednostavno, nije mogao da izdrži trku, nije imao snage za više, niti je bio kadrovski spreman (čak ni u psihološkom smislu) da istraje.
Titula jesenjeg prvaka samo je nagoveštaj koliko je ta mala četa mogla, da je ostala neokrnjena. Odnosno dokaz da nije dovoljno samo 11 fudbalera da bi se osvojio neki veliki trofej!
Oazu radosti predstavlja međunarodni bilans nekoliko izuzetnih podviga ove generacije. Dokaz više da ona može, da ona jeste vrednost ali da je suviše malobrojna da bi izdržala jedan maratonski ispit kao što je šampionat.
Za Partizan je uspeh samo ako je prvi. To je aksiom velikog kluba. Kroz tu prizmu ovo je neuspešan finiš. Međutim, ako se sagleda pravo stanje stvari tada je bilans vrlo solidan. Jer, Partizan se može „pohvaliti“ podacima koji bi i Hajduka (novog prvaka) srušili: banalno oštećen sudijskim odlukama hendikepiran mnogim povredama i neočekivanim kadrovskim promenama. Konačno, u finišu, kada su sve nade za prvim mestom potopljene nestalo je i ambicija, tako da taj finiš i nije pravi odraz vrednosti.
Nedaće
Partizan nije uspeo. Možda bi pokleknuo i sa Ćurkovićem i Katićem. Ali, voditi borbu za titulu, a istovremeno ostajati bez ključnih igrača, napor je kome bi teško odoleo i jedan Real ili Honved iz najslavnijih dana.
Jesen je završena na prvoj poziciji. A onda su otišla dva temelja tima, igre, taktike — Ćurković i Katić. Tim je ostao sa 14 igrača! Trener Zec je pokušao da „spasi što se spasti može“ doveo je neke nove snage ali je to bio samo pokušaj davljenika.
Teže je povređen i drugi golman Drljača. U „mini“ prelaznom roku niko nije našao razumevanja za „crno-bele“. Počeo je polako i drastično da se otplaćuje „kredit“ višegodišnjoj slaboj politici sa igračkim kadrom. Marković, Mitrović, Živaljević, Marić… to su samo pokušaji, nedorečene vrednosti i povremene zablude. Đorđević i Damjanović bili su često povređeni — u toj situaciji stručni štab je morao da stvara nov plan igre, kompoziciju, sistem… A nesreća je bila u tome što je ovaj tim imao dobre glumce u epizodnim ulogama, i u temeljima možda, ali ne i u onim rolama koje predstavljaju kreativni čin igre!
U trenucima kada je bila neophodna kompletna mobilnost plaćani su cehovi malerima. Tim, koji se borio za prvo mesto, koji je perjanica našeg fudbala — često nije imao gde da trenira! Naši fudbaleri su samo gosti na stadionu JNA! Na glavnom terenu se po kiši ne sme vežbati, pomoćni je najčešće zauzet. Koliko puta su Zec i Atanacković morali da menjaju plan treninga, zbog nedostatka terena!?
Uz sve to i — sudije! Drastično i banalno je oštećen ovaj tim protiv Čelika OFK Beograda Radničkog (K)… A njegova snaga, u ovom trenutku, nije takva da može da eliminiše i ove hendikepe. Partizan je jedini naš tim čiji je fudbaler isključen zbog šutiranja lopte u aut! (Bjeković). Plaća li ova generacija „crno-belih“ neke (i nečije) ranije dugove?
Najzad: teško je naći prvoligaša koji nije iskoristio toliko šansi, a koji je primio golove iz bezopasnih situacija kao Partizan. Preveliki napori dekoncentrisali su napadače (Bjeković, Vukotić i Antić), koji su izneli breme na svojim plećima, slab golman uneo je nemir u odbranu.
Istine
Partizan je, međutim, jak zbog toga što se smelo okreće sopstvenim slabostima. A njih je bilo…
Izbor igrača, nedopustivo je skučen za jedan takav kolektiv. To je osnovni uzrok neuspeha. U mladom timu nije bilo igrača na koga bi se Zec mogao osloniti, da li on nije imao poverenja u te mladiće, ili oni zaista ne obećavaju — to je tema za razmišljanje rukovodstva. Ali u grču borbe za prvo mesto njima se nije ni mogla pružiti prilika…
Partizan, među igračima, a posle odlaska Ćurkovića, nema ličnost koja bi mogla da preuzme ulogu vođe tima na terenu. Otuda se olako gubi sigurnost, otuda stihija i nervoza. Previše emotivan tim, koji ne ume (kao Crvena zvezda na primer) da stiže rezultat.
U pojedinim fazama prvenstva tim je (često) delovao neborbeno, komotno i neodgovorno. Jesenja hegemonija, kao da je jenjavala, kao da su međunarodni uspesi (Bogota, Španija) uljuljkali tim, stvorili uverenje lažne veličine. A to je najrečitiji dokaz da ovaj tim psihički nije zreo, da ima previše igrača koji život fudbalski ne prihvataju kao obavezu stalnog dokazivanja.
I možda, odlučujući odraz slabosti unutar tima — nemoć protiv „malih“! Partizan godinama već može da deklasira svakog velikog protivnika api ne ume da igra (i pobedi) protiv timova sa začelja tabele. I to je problem za psihologa…
…Kao i neshvatljivi promašaji na stadionu JNA! Jer, pored svih hendikepa „crno beli“ su prvenstvo izgubili na svom terenu! Sa gostovanja su doneli dosta bodova ali su pred svojim gledaocima razočarali protiv Željezničara, Bora, Čelika, Radničkog (K), OFK Beograda, Crvene zvezde… A to su promašaji koji moraju skupo da se plate.
Perspektiva
Upravo ti neuspesi potvrđuju da je Partizan još uvek psihološki nezrela ekipa, da na tom planu treba mnogo da se radi.
Trenerski štab je izvukao pouke. Raduje što relativni neuspeh, kao često ranije, ovog puta nije ostavio posledice na odnose u timu. To je atmosfera poverenja u nade, baza iz koje mogu da izrastu rezultati. Tim je stekao određeno iskustvo, navikao da radi i da se maksimalno profesionalno odnosi prema klubu koji — za uzvrat — ispunjava obaveze.
Već su preduzete mere da se otkloni problem broj jedan — mali izbor prvotimaca. Produžiće se ugovori sa Radakovićem, Petrovićem i Budišićem, već je dovedeno nekoliko igrača iz drugih klubova krajem godine vraćaju se Ćurković i Katić. Ovaj tim je stekao određena iskustvo, igra godinama zajedno, a veoma je mlad. Prosečna starost je 22,5 godine, čime se ne može pohvaliti ni jedan prvoligaš! Damjanović verovatno odlazi u inostranstvo, pa će Radaković sa 25 godina biti najstariji igrač!!
Ipak i pored obećavajućih nagoveštaja, stručni štab će u dolazećem periodu morati da reši jedan važan problem: Partizan nema igru, jer nema organizatora! Đorđević je često van stroja, Vukotiću je mesto u prednjoj liniji. Ostali nisu pokazali da mogu da preuzmu tako važnu ulogu. „Pronaći“ bar dva „vezna“ igrača — to je obaveza, ako se želi ponovni juriš na titulu.
Jer, bez kvalitetnih „radilica“ nema u savremenom fudbalu ni rezultata…
Kvantitet pa kvalitet
Stara je istina da se iz kvantiteta rađa kvalitet. Upravo zbog toga Partizan je bio u podređenom položaju, u odnosu na ostale konkurente. Dok je Crvena zvezda, na primer, imala oko 30 prvotimaca, Gojko Zec je mogao da računa na 16, pod uslovom da su svi zdravi! U takvoj situaciji nije moglo biti reči o konkurenciji, o izboru, kombinacijama…
Partizan nije imao naročit kvalitet, a skoro nikakav kvantitet!
Shvatili su to ljudi u klubu. Shvatili da je prvo mesto izgubljeno, možda, baš zbog nedostatka dovoljnog broja igrača da je plaćen skupo ceh višegodišnjoj krizi prvotimaca.
To je verovatno razlog što se ovog proleća ne miruje. Čini se sve da se pre prelaznog roka obezbedi nekoliko talentovanih igrača koji bi — bar u ovom prvom trenutku — popunili igrački kadar i nametnuli bilo kakvu konkurenciju. Ugovore su već potpisali talentovani Bašić iz Kule i Ninković iz Kostolca, razgovori sa Sremom, oko Kustudića, privode se kraju, po svoj prilici tu je i Špirić iz Rume… To je samo početak. Trener Zec tvrdi da neće biti mnogo ako se dovede i desetak igrača!
O onim poznatijim čuće se u julu. Rukovodstvo naveliko kontaktira sa nekim igračima i klubovima. Imena se za sada ne pominju, ali je sigurno da će biti i „velikih riba“. Najvažnije je: ne sedi se skrštenih ruku, ne čeka se poslednji trenutak. Odluka je čvrsta: Partizan više ne sme čekati start sa 15 fudbalera!
Prvu utakmicu na „Pentagonalu“, sa Milionariosom, Partizan je trebalo da igra 14. januara. Međutim, susret je odložen za 24 časa iz političkih razloga.
Bili su to dani oštrih sukoba između vojske i pripadnika gradske gerile u Bogoti, pa je postojala opasnost incidenata. To je „stranka“ slična urugvajskim „Tupamerosima“. Srećom, sve se na vreme stišalo…
Susret „večitih rivala“
Crvena zvezda i Partizan sreli su se i na „zelenom kontinentu“. Pošto su „crveno-beli“. zbog nekih nesporazuma, nepredviđeno stigli u Bogotu, odseli su u istom hotelu gde i Partizan — „Kordiljeri“. Na aerodromu ih je sačekao — Bora Đorđević. Fudbaleri, uz Šekularca i Veselinovića, proveli su zajedno dva prijatna dana.
Zec odbio ponudu
Za vreme gostovanja u Kaliju, predsednik istoimenog kluba ponudio je treneru Gojku Zecu pozamašnu svotu dolara za dvogodišnji ugovor. Naš trener nije o tome hteo ni da razgovara!
Osam dana kasnije, pred meč sa Botafogom vlasnik Kalija je ponovio ponudu, ovog puta povećavajući svotu ponuđenih dolara.
Dobio je isti odgovor!
Neki drugi klubovi su izrazili spremnost da kupe Bjekovića, Đorđevića i Paunovića. Međutim, trudili su se uzalud.
Čikinjo — „bela vrana“
Za prekid meča Botafogo — Partizan, domaći novinari i funkcioneri nisu uperili oštricu kritike na Roberta, koji je navodno vređao glasno arbitra. Fudbaleri Botafoga napustili su teren, solidarišući se sa Čikinjom, koga je sudija isključio.
„Odmazda“ navijača
Posle inkriminisanog susreta sa Botafogom, fudbaleri Partizana napadnuti su kamenicama, na putu do hotela. Bila je to „odmazda“ grupe neobuzdanih navijača Botafoga, koji su — u znak protesta razbili dva stakla na prozorima autobusa. Naši igrači nisu osetili posledice tog nesportskog ispada.
Dresovi na poklon
Rukovodstvo „crno-belih“ na ovoj turneji, pokazalo je da zna da ceni svaku pažnju. Zbog korektnog gesta niškog Radničkog i Pobede iz Prilepa, koji su im ustupili Gligorovskog i Kneževića, kao pojačanja, rešili su da se revanširaju: Partizan je Radničkom i Pobedi doneo po garnituru dresova, kao znak pažnje.
Inače, rukovodstvo je, za razne klupske selekcije, kupilo 17 garnitura dresova razne veličine i dezena!
Bod poslednjem
Naši fudbaleri su trijumfovali. Zanimljivo je, međutim, da su jedini bod na „Pentagonalu“ izgubili protiv najslabijeg tima na turniru, Kalija. Ali, i za to ima opravdanja: to je jedini susret koji nije igran u Bogoti, već na terenu protivnika. A u Bogoti je nadmorska visina 2700 metara, u Kaliju — svega 1000! To je za „crno-bele“ bila velika prepreka.
Izostao duel
Pred meč sa Botafogom Partizan je najviše nade polagao u Radakovića. On je trebalo da čuva najboljeg igrača protivnika, slavnog Paula Cezara-Limu. Jer, prošle godine u Meksiku, Lima nije „pipnuo fudbal“ pored našeg beka!
Ovog puta očekivani dvoboj je izostao — jer je Lima bio povređen i nije mogao da igra.
Pejović — polutka
Na dve utakmice Zec je odlučio da centarhalfa Vladu Pejovića prebaci na mesto polutke. Želi da na mesta ovom izvrsnom igraču, koji je „hendikepiran“ činjenicom da su Paunović i Budišić izvrsni. Kada je to, u Beogradu, čuo Atanacković je samo prokomentarisao:
— Zec zna šta radi, to je izvrstan potez. Neka Pejović proširi svoje znanje, neka nauči linije u napadu: To će mu trebati.
Malerozni Drljača i Đorđević
Slavko Drljača baš nije imao sreće. Odlaskom Ćurkovića dobio je toliko željenu šansu i na prvoj proveri (protiv Milionariosa) slomio nogu u duelu sa protivničkim centarforom! Mogao je da ostane, ali se vratio u Beograd da se leči. Nogu je stavio u gips i neizvesno je kada će početi sa treninzima.
Ni Đorđević nije bio mnogo bolje sreće. On, Damjanović se ponovo povredio — u meču sa Santa Feom, u kome je bio najbolji na terenu. Da maler bude veći: nekoliko dana kasnije, protiv Botafoga, dobio je udarac na istom mestu!
Specijalne nagrade
Posle izvanrednog uspeha na turniru u Bogoti, želeći na taj način da oda posebno priznanje fudbalerima za izvanredne igre i zalaganje, kao i za sportsko držanje, vođstvo puta odlučilo je da fudbalerima i treneru Zecu dodeli specijalne nagrade, odnosno ekstra premije.
Izvinjenje
Veče posle incidenta rukovodstvo Botafoga (u delegaciji su bili predsednik kluba, članovi rukovodstva, Roberto i predsednik FS Kolumbije, AlfonsoSele) u hotelu „Kordiljeri“ i izvinilo se zbog napuštanja terena. Beograđani su to prihvatili i proveli veče u srdačnoj atmosferi.
Partizan tim meseca
Najveći list u Bogoti, „El ekspedeter“ svakog meseca bira najuspešniji klub (i pojedince), bez obzira da li je to domaća ili strana ekipa. Ovog puta Partizan je bio bez konkurencije — dobio je još jedno veliko priznanje. Nezgoda je bila samo u tome što domaćini nisu znali da li da tu titulu „crno-beli“ ponesu za januar, februar ili za oba meseca!
Brkajlije
Nekoliko dana Paunović je bio „najatraktivnija“ ličnost u hotelu. Doneo je iz Beograda pun kofer konzervi. Posle nekoliko trovanja hranom (Paunović, Pejović, Antić i Marić) svi igrači su se okupili oko Paunovićevog kofera sa konzervama.
Ali, čim su konzerve potrošene, naišla je druga atraktivnost. Mnogi igrači pustili su brkove. Petrović, Paunović, Bjeković i Damjanović, za vreme južno američke turneje, nosili su epitet — „brkajlije“.
Biser turneje
Domaći komentatori i stručnjaci tvrde da je naš predstavnik na svim utakmicama igrao veoma dobro. Pa, ipak, mnogi misle da je biser turneje bio meč protiv Santa Fe. List „Il tiempo“ piše:
„Partizan je igrao odlično na svim utakmicama. Ali, najlepšu igru prikazao je u prvom meču protiv Santa Fea. Vukotić, Paunović i Đorđević bili su na toj utakmici veliki.“
U trenerkama starih majstora
Ljut sudar Partizana i Botafoga nije mogao da stvori granicu u prijateljstvu istinskih sportista. Paulo Cezar i Žairzinjo, vedete brazilskog fudbala razmenili su klupske trenerke sa Gojkom Zecom i Nikolom Budišićem.
Pune su oči i srca „crno-belih“. Taj pehar iz Bogote, taj podsetnik izuzetnog podviga, stoji pred nama i budi uspomene. Vraćaju se sećanja na tih dvadesetak dana lepote i nade, na te dane kada se crno-bela boja tako prijatno lepršala „zelenim kontinentom“. Još jedna istinska kruna uselila se u vitrinu uspomena. A one naviru…
Bukurešt, Beč, Kazablanka, Meksiko, Bogota… Sutra će se, možda, tražiti mesto za novi pehar?…
Bukurešt, 1947. Prvo učešće Partizana na jednom zvaničnom turniru u inostranstvu, sa poznatim protivnicima. Pobedili su ITA, Čokanil i ČFR. Prvi bljesak, prvi međunarodni uspeh, prvi pehar…
Dve godine kasnije, na bečkom Prateru, savladan je čuveni Rapid u meču „koji Beč godinama nije video“. bilo je to onih furioznih 5:2, koji su digli stadion na noge, u finalu ni sudija nije mogao da pomogne, Istina, doprinosi nerešenom rezultatu od 2:2, ali pehar putuje u Beograd.
Petnaest godina trebalo je Partizanovim fudbalerima, da bi se priča ponovila, ovog puta u Kazablanki, 1963. Real iz Saragose savladan je u odlučujućem meču (4:2) i veliki pehar, dar kralja Maroka Hasana Drugog, primio je kapiten „crno-belih.
Dve nerešene igre (1:1) sa trnavskim Spartakom i reprezentacijom Meksika, dve pobede od 1:0 protiv Botafoga i 2:1 protiv Gvadalahare — to je put ka četvrtom internacionalnom peharu na Pentagonalnom turniru u Meksiku, januara 1970. A taj turnir bio je po mnogo čemu sličan ovom tek minulom…
Ovaj peti pehar iz Bogote, možda je najdraži, jer je najsvežiji. Rezultatski je i najubedljiviji. Ali, ima nešto što ga veliča, niz momenata koji ovaj uspeh čine izuzetnim trijumfom.
Savladani su veliki protivnici, januar je još jednom postao najlepši mesec za „crno-bele“. Imponovao je naš klub igrom, odnosima, ponašanjem. Demonstrirao je, u odbrani, najmoderniju evropsku taktiku i snagu, potvrdio priču o neprobojnosti tog bedema. Ali je umeo da i Brazilcima parira. Imao je u svojim redovima i takve igrače (Đorđić, Vukotić, Đorđević…) čije su akcije zasenile čak i virtuoze, kao što su Žairzinjo, Roberto, Olvedo…
Krenuo je Partizan na ovaj put bez dva junaka jeseni — Ćurkovića i Katića, ali je smogao snage da istraje. Nove snage ubrzo su pokazale svoju moć, potvrdile verovanje trenera Zeca da će biti dobre zamene. Paunović, Đorđević, Vukotić, Bjeković, Damjanović, Radaković… bili su na standardnom nivou. Đorđić, Pejović, Budišić… u stalnom usponu. Marić, Antić, Petrović, Grubješić, Furtula i Drljača pružili su novi dokaz da su dostojni Partizanovog dresa. Odavno ovaj tim (sa gostima Kneževićem i Gligorovskim) nije imao više dobrih pojedinaca…
U takvoj situaciji može se govoriti samo o tome da je ova turneja donela novi dokaz o sazrevanju tima. Još jedan podatak da je trener Zec pronašao pravo mesto za svakog pojedinca.
Imala je publika u Bogoti (a naše fudbalere gledalo je preko 180.000 gledalaca) da to primeti, da proceni. Aplauzi na otvorenoj sceni, opseda hotela, autogrami, komplimenti u štampi, dve neplanirane igre… to su najrečitiji izrazi utiska koji su ostavili „crno-beli“. Partizanov kvalitet još je izražajniji, ako se zna da je Zec imao više problema sa povredama nego ostali. Vukotić, Bjeković, Paunović… nisu igrali punom snagom. Đorđević i Damjanović morali su da se odmaraju po nekoliko dana.
Partizan je prvi sa 3 boda prednosti. Obasut komplimentima za majstorstvo. Hvaljen za ono (tehniku) u čemu je najteže zadovoljiti ukuse kolumbijske publike. Partizan je ponovio podvig! Otvorio nove vidike, postao jedna od najtraženijih evropskih ekipa. Stigle su nove ponude, ostali su tragovi jednog velikog tima. Ali, nešto će ostati dugo…
Taj dvostruki trijumf! Druga uzastopna pobeda na „Pentagonalu“. Teško je naći evropsku ekipu koja je uspela da zabeleži trijumf na jednom prekookeanskom skupu. Partizan je napravio jedinstven podvig — on je pobednik dva takva turnira zaredom! A to nije uspelo, do sada bar, ni jednoj evropskoj ekipi!!
Ovaj peti pehar je najdraži. Ne samo zbog rezultata već zbog definitivnog povratka u vrh internacionalne fudbalske elite. Nema više sumnji — ova generacija je sazrela, ova generacija počinje novi put stare Partizanove tradicije. Bogota 1971. je definitivno slomila sve sumnje, nikada elementi koji nose veličinu jednog kolektiva — u modernom fudbalu — nisu bili brojniji. Simbolični sombrero na njihovim glavama samo je oreolni izraz petog na neki način jubilarnog, internacionalnog podviga ovog kolektiva.
Zato, bravo momci u crno-belim dresovima! Sa blistavim peharom „Bogota 71“. vratili ste, konačno, sve nevernike.
Da li će 1971. biti godina vaše definitivne fudbalske afirmacije? Pet pehara u vitrinama obećavaju…
… I pored dramatičnih scena koje prate mečeve na Južnoameričkom kontinentu. — Kapiten Milan Damjanović dostojanstveno podneo prvo isključenje u karijeri
Pobedio je Partizan prošle godine u Meksiku, ponovio je taj uspeh, sada, u Bogoti. Ali, iza tog rezultatskog trijumfa oblikovao se još jedan uspeh, više gest, lekcija iz ponašanja, koju su naši fudbaleri održali Južnoamerikancima.
Sećate se: prošle godine, u Meksiku, u duelu sa Gvadalaharom, Partizan je platio ceh želji da domaćin trijumfuje. Pa je u tom duelu domaći arbitar hteo, na svaki način, da pomogne, da preokrene rezultat od 2:1 za Partizan. Prvo je isključio Đorđića, koji u karijeri nije napravio grub prekršaj, da bi — nešto kasnije — iz igre udaljio kapitena Mihajlovića, jer je tražio objašnjenje za takav gest!
Epilog je poznat: naši igrači sačuvali su rezultat i dostojanstvo. A domaća štampa pitala je: „Zar je moguće da jedan tim bolje igra sa 9 fudbalera!?“. Partizan je dobio svoju veliku bitku.
Dobio je i ovog januara, u Bogoti. Samo, sada je situacija bila obrnuta. Botafogo je opravdano ostao bez dva fudbalera i, nije to mogao da podnese. Demonstrativno je napustio teren i izgubio važniju bitku od one rezultatske. A mogao se setiti turnira u Meksiku, i gesta Partizana. To poređenje donelo je „crno-belima“ jednu veliku moralnu pobedu. Pobedu koja se pamti…
Ovaj primer moralne lekcije, koja je ubedljivija od svih reči, upotpunjuju dva detalja sa ovogodišnjeg prelaska preko Atlantika.
Arbitar Kanesa iz Čilea isključio je, na utakmici sa Santa Feom, Paunovića samo zato što ga je ovaj upozorio na pogibeljnu igru protivnika! Paunović je napustio teren, a da nikom nije ni palo na pamet da protestuje. Kao ni kod isključenja Damjanovića, protiv Botafoga. Naš kapiten je izbačen iz stroja. (opet Kanesa!), bez ikakvog razloga, Bilo mu je to prvo isključenje u karijeri. Partizan je smogao snage da čak i povede sa 1:0 — igrajući 76 minuta sa 10 igrača — i da očuva nerešen rezultat.
Ako je ova turneja rezultatski trijumf, onda ona nosi još jedan dokaz, pečat koji će trajati kao primer — izuzetne sportske i moralne snage ovog kolektiva. Partizan je održao protivnicima dvostruku lekciju: jednu iz fudbalske veštine, a drugu iz domena sportske etike!
… pred 235.000 gledalaca
Partizan—Milionarios 2:1 (2:1)
Stadion: Kampin u Bogoti. Gledalaca: 40.000. Sudija: Mario Kanesa (Čile). Strelci: Lobeton u 15. za Milionarios, a Živaljević u 16. i Vukotić u 23. minutu za Partizan.
Stadion: Kampin. Gledalaca: 70.000. Sudija: Kanesa (Čile). Strelci: Kampaz u 10. za Santa Fe, a Đorđević u 25. i 85. i Bjeković u 60. minutu za Partizan.
U dva nova meča, sa Santa Feom i Botafogom, koji su po svaku cenu želeli revanš, naši fudbaleri su opet pokazali svoju superiornost. Santa Fe je pobeđen i sa 5 rezervi, Botafogo je jedva izborio nerešeno, mada je 70 minuta imao igrača više (kapiten Damjanović bezrazložno isključen)!
Partizan—Santa Fe 1:0 (1:0)
Stadion: Kaluna u Bogoti. Gledalaca: 20.000. Sudija Kansea (Čile). Strelac: Gligorovski u 6. minutu.
Mladi fudbaleri Partizana i ovog februara putuju u Vijaređo: Fudbaleri Partizana rado viđeni gosti u Vijaređu koji po tradiciji u ovo vreme svake godine okuplja najtalentovanije mlade fudbalere Evrope. — Dobro igrati u Vijaređu znači prodreti u krug perspektivnih asova, doći na spisak menadžera, selektora, stručnjaka…
Nisu slučajno majstori spektakla, Italijani, odlučili da udruže karneval maski i cveća, sa festivalom fudbala — i da svoj Vijaređo, grad na obali Sredozemlja, učine mondenski aktuelnim u ove februarske dane.
Godinama u karnevalske dane građani Vijaređa domaćini su mladih fudbalera tako reći iz cele Evrope — dobra igra u Vijaređu odskočna je daska za gornji dom u internacionalnoj konkurenciji, viza za fudbalsku porodicu asova.
Rado viđen gost
Partizan je pre petnaestak godina otišao u Vijaređo da pobedi — i da otada bude rado viđen gost građana ovog turističkog mesta.
Bila je to ona izvanredna generacija koju je predvodio Miloš Milutinović, plavokosi momak koji je za sebe vezao srca ljubitelja fudbala u ovom gradu, talentom, i šarmom.
Kažu fudbaleri Partizana, svi koji su do sada igrali u Vijaređu, da ih tamošnja publika tretira kao svoje, da u Vijaređu igraju kao pred svojom publikom.
Teško se stiče simpatija razmažene fudbalske publike — i velika obaveza svake generacije mladih fudbalera „crno-belih“ je da te simpatije sačuva.
Do sada su to Partizanovi fudbaleri redovno uspevali.
Fudbalska matura
Za mlade fudbalere Partizana turnir u Vijaređu je fudbalska matura, ispit zrelosti — i zato nije čudo što je trener Zec pošavši na turneju po Južnoj Americi, a razmišljajući o nastavku prvenstva, poručio:
— Turnir u Vijaređu je filter za mlade igrače. Ko bude igrao dobro, pridružiće se prvotimcima.
Verovatno zato sa ekipom pored trenera omladinaca Mirka Damjanovića u Vijaređo putuje i Aleksandar Atanacković. Mladi fudbaleri izloženi su proceni stručnjaka i po povratku u Beograd oni najbolji poći će stopama najtalentovanijih iz prethodne generacije, stopama Budišića, Pejovića, Smilevskog, Vukotića … Među njima je bio i pokojni Nadoveza.
Škola fudbala
Put u Vijaređo prilika je da se sa trenerom juniora „crno-belih“ Mirkom Damjanovićem porazgovara o fudbalskom podmlatku u Partizanu i pažnji koja se podmlatku poklanja.
U Partizanu radi prava mala fudbalska škola čiji je direktor Stevan Vilotić. Treneri smo Milan Vukelić i ja — počeo je Mirko Damjanović.
Saznali smo da organizovano rade pod zastavom „crno-belih“ dve ekipe pionira i dve ekipe omladinaca.
— Vršimo selekciju, odabiramo najtalentovanije dečake i sa njima svakodnevno radimo. To je lep posao koji zahteva naučan, studiozan prilaz.
Da podsetimo: Mirko Damjanović je diplomirao VŠFV, a kasnije i Trenersku školu.
— Kakve su ideje ljudi u Partizanu kada je u pitanju ova mala škola fudbala?
— Stali smo na stanovište da je mnogo isplatljivije i moralnije odgajiti fudbalere u svojoj sredini, nego ih dovoditi sa strane. Škola fudbala ne znači samo rad na selekciji, već i gajenje istovetnog načina igranja sa fudbalerima svih uzrasta. Samo tako može da se stvori jednog dana sposoban fudbaler, spreman da bezbedno prođe kroz fudbalske dečje bolesti, koje inače obavezno prate svakog fudbalera na vratima prvog tima.
Mirko Damjanović nam je rekao da će sa mladim fudbalerima u Vijaređo putovati i Vukotić i Grubješić, a možda i još neko od onih mladih fudbalera koji su u Južnoj Americi, naravno, ako se dotle Partizan vrati sa turneje.
Spisak putnika za Vijaređo biće poznat pred sam put, ali je sasvim sigurno da će se u ekipi naći i nekoliko talentovanih mladih fudbalera iz nekih drugih klubova koji će igrati kao gosti, Partizan računa i na Smileskog, koji je trenutno član Borca iz Banjaluke, a odrastao je u Partizanu.
— Biće vrlo teško na turniru u Vijaređu — predviđa Mirko Damjanović, ali, tradicija je na našoj strani. Siguran sam da će fudbaleri Partizana dati sve od sebe jer za to imaju isuviše velikih motiva.