Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Ознака: Portret

  • „Nestašni dečko“ sa Bistrice

    Predstavljamo vam buduće asove: Nečujno je postao član Partizana, a veruje da će rukama dohvatiti zvezde

    Svi ljudi koji se bave stvarima uma poznaju se na prvi pogled, poseduju nešto zajedničko. Tako je i sa sportistima: imaju mek hod, lako držanje i jednu posebnu vrstu samosvesti koja vuče korene iz snage mišića i slave, jer njih ljudi na ulici posmatraju kao pobožne slike.

    Međutim, dogodi se ponekad da vas skromnost i diskretno ponašanje jednog fudbalera gotovo zbuni, jer smo najviše navikli na njihovo smelo ponašanje, veseli izgled, pa i razmetljivost.

    Moj susret sa Dimitrijem Mitrovićem, najdarovitijim fudbalerom Crne Gore i odskora članom Partizana bio je posve neobičan.

    Zamolio sam administraciju fudbalskog kluba da jave Mitroviću da ga posle treninga očekujem u prostorijama „Partizanovog vesnika“. Tog mladića nisam poznavao. Video sam ga u dresu Partizana samo na jednoj utakmici, onoj zlosrećnoj sa Čelikom. Tada je igrao pod teškim psihološkim opterećenjem, ali nas je sve na prečac uverio u svoju darovitost. Naravno, to nije dovoljno da bi postao standardan prvotimac Partizana, ali pred njim su vreme i rad, pa se može dogoditi ono što trener Zec očekuje: da se jedan fini materijal oblikuje u fudbalskog majstora.

    Rob ekstrema

    U redakcijsku sobu tiho ulazi mladić u crnom džemperu i crnim zvonastim pantalonama. Srednjeg rasta, bujne tamno plave kose sa dugim širokim zulufima. Tipičan mladić naših dana, jedan od onih koje svakodnevno srećemo ispred fakulteta ili na ulicama. Prišao je mom stolu. Ustao sam da odgovorim na pruženu ruku, ali je došljaku bilo jasno da ga ne poznajem. „Rekli su mi da vam se javim posle treninga“ — procedio je. „Ah, razumem, ti si Mitrović“ živo uzvratih ponudivši ga stolicom. Seo je na sam kraj stolice, pa nisam znao da li se žuri ili mu je neprijatno. Međutim, jedno je sigurno: nije mu taština bila pogođena što ga nisam poznao!

    Bilo je očito da je nenaviknut na razgovore sa novinarima. Ali, što smo više ćaskali Mitrović je bio sve slobodniji i razgovor smo završili, maltene, kao stari znanci. U stvari, to je bila intimna sportska ispovest jednog fudbalera koga razdire nemir zbog nedosegnute afirmacije, zbog tih stalnih konflikta koje je imao u jednoj sredini za koju je osećao da mu je tesna kao odelo iz koga smo izrasli; zbog svog vrelog temperamenta, zbog dvogodišnjeg neprirodnog prekida fudbala u karijeri koja je tek bila počela a puno obećavala, zbog mnogo čega što je imao pred sobom na tom putu da se fudbalski izkaže kao pravi as.

    Dimitrije Mitrović pati što ga smatraju fanatičarom ekscesa, što misle da ne može da obuzda svoju vrelu krv, da je rob ekstrema, jer je, eto jednom u samozaboravu napao sudiju pa je osam meseci gledao svoju Budućnost sa tribina.

    Ali, sve je to sad prošlost. Njegovi snovi postali su java: došao je u veliki klub, spreman je da uči i sluša i čvrsto veruje da će uskoro dokazati da je to odlična Partizanova investicija.

    Okrenut prema budućnosti

    Mitrović dobro meri minulo vreme i sve ono što je u njemu propustio, pa je zato sav okrenut prema onome što dolazi. Sa sigurnošću tvrdi da se više ne plaši vlastite krvi i svoje prekomernosti. Svestan je da mu karamazovski prilaz životu nije doneo ništa dobro. Pio je, jer nije želeo da „kvari drugovima raspoloženje“, devojke je voleo kao i svi drugi mladići njegovih godina, ali je njemu sve pripisivano u pojačanim dimenzijama. Alkohol je ostavio. Više ne zna šta je noćni život. Ide u bioskop, rado sluša muziku i misli na to kako će se ove jeseni oženiti devojkom koju je ostavio u Titogradu.

    „Za mene je najvažnije da počnem da napredujem u fudbalu“, kaže smerno simpatični Crnogorac, „jer i danas znam onoliko koliko sam znao kada sam imao 17 godina i kada je trebalo da branim boje omladinske reprezentacije Jugoslavije. Stagnirao sam. To me najviše boli.

    „Zato sam dao obećanje sebi da ću se izboriti za mesto u prvoj ekipi i da ću nešto završiti, školu ili zanat tokom ovih godina koje ću provesti u Beogradu kao član Partizana.

    Odličja i slabosti

    Mitrović je kategoričan još u jednom: da se više nikad ne vrati u Budućnost! U početku je patio za Titogradom, drugovima i onim lagodnim životom koji je ostavio, ali se sad već divno oseća u velikom gradu.

    Posle pauze od godinu dana teško su mi pali naporni treninzi na kojima je ostajao bez daha, ali je sad sve bolje. Ima 2-3 suvišna kilograma, i to će skinuti.

    Za njega stručnjaci kažu da izvanredno oseća igru, da ima ideja, odličnu tehniku, smisao za kombinaciju i pravovremenu predaju lopte. Udarac mu je tehnički izgrađen, služi se obema nogama, maštovit je, raznovrstan i ima veliki radijus kretanja.

    Nije brz i u obavljanju defanzivnih zadataka (što je vrlo važno za igrača u srednjem redu!) ne snalazi se najbolje: nije dovoljno uporan i tehnika oduzimanja lopti mu još nije na željenom nivou.

    „Značaj taktičke spremnosti shvatio sam tek u velikom klubu, u prvoligaškim okršajima, i nadam se da ću kod Gojka Zeca imati najkompletniju obuku. On je bio moj trener u Budućnosti i to je bio najplodonosniji period titogradskog fudbala.“

    Mitrović zasad sedi na klupi za rezervne igrače. Čeka šansu da zaigra uz Boru Đorđevića i Vukotića, pomiren sa tim da nema pravog života bez velikih bolova i velikih radosti.

    Lična karta

    Rođen 1947 godine u Zaječaru. Fudbal počeo da igra u pionirskom timu titogradske Budućnosti 1963. godine, da bi već sledeće sezone postao junior. Posle dve godine oblači dres prvotimca i postaje jedan od najboljih igrača.

    Visok je 176 sm. težak 72 kilograma. Igra ofanzivnog halfa ili povučenu polutku tzv. vezni igrač. Treneri su mu bili: Vujošević, Rogošić, Pazmanj, Darmanović, Dedović, Zec i Saračević.

    Član Partizana od 1971 godine.

  • Istinoljubivi majstor šaha

    Priča o Milunki Lazarević, internacionalnom šahovskom majstoru

    Klub književnika u Novom Sadu dugo je bio idealno utočište Milunki Lazarević svake one večeri, kada bi njen otac dovodio prijatelje u stan da odigraju po koju partiju šaha. Tada je u njihovom domu morala da vlada „grobna tišina“. Samo je povlačenje figura narušavalo mir koji je vladao. Po prirodi temperamentna, Milunka nije mogla dugo da sedi na jednom mestu i zato je radije odlazila u klub.

    U trenucima kada je bila dobre volje, pokušavala je da razume oca i njegove prijatelje — da shvati o kakvim se to nevidljivim silama radi, koje su u stanju da kao magnet vežu čoveka za crno-belo polje. Tada bi pristajala da joj otac pokaže kako se figure kreću. Nejasno je znala da se cilj igre sastoji u davanju „šaha“ i „mata“. Ali i to je bilo isuviše za osobu koja je mrzela ovu drevnu igru.

    Šah pobeđuje liriku

    Vreme je provodila u pisanju pesama, slušanju muzike, bavljenju atletikom i brzom hodanju. Nije ni slutila da će samo nekoliko godina kasnije, 1950, instruktor Šahovskog odbora Vojvodine Žarko Popović, doći u njenu gimnaziju i organizovati prvenstvo škole u šahu. I, mada je mrzela ovu igru, žarko je želela da pokaže drugovima i drugaricama kako i ona zna da barata figurama.

    Ni dan danas nije svesna kakvom se filmskom brzinom sve odvijalo. Osvojila je prvenstvo škole i drugo mesto na prvenstvu Novog Sada. Usledilo je prvenstvo Vojvodine i osvojeno šesto mesto.

    Već tada stručnjaci u njoj otkrivaju veliki talenat, ali ona sve to neozbiljno shvata, misleći, da je ove rezultate postigla sticajem okolnosti.

    Ni tada, a ni kasnije, još ne oseća nikakvu ljubav prema šahu. Verovala je da joj ova igra može omogućiti lepa putovanja, ali nikako i lično zadovoljstvo kakvo je osećala prilikom pisanja stihova.

    Partija protiv Zagrepčanke Vinceljak, 1950 godine, ostaće joj u nezaboravnoj uspomeni. Nikako nije mogla da oprosti sebi što je izgubila, jer je imala figuru više. Ovo je bila prekretnica za Milunku Lazarević. Iz čistog inata i besa, a i zbog povređene sujete — jer svi su govorili: „Evo buduće svetske prvakinje“, odlučila je da ozbiljno trenira, a ne kao do tada stihijski i kad stigne.

    Svakog dana dvanaest sati učila je osnove šaha. Upoznavala se sa teorijom ove igre, a Rudolfu Mariću najviše ima da zahvali za upućivanje u tajne ove igre. Dolazila je posle ponoći i svaki put bi se sukobljavala sa majkom, koja je sada, zbog ćerke, postala još ogorčeniji protivnik šaha.

    Put uspeha

    Mržnja koju je Milunka osećala u početku, vremenom se pretvarala u ljubav prema šahu, da bi na kraju prerasla u fanatizam.

    Dug bi bio spisak uspeha Milunke Lazarević. Dovoljno je reći da je sedam puta osvajala prvenstvo Jugoslavije, da je nacionalni i internacionalni majstor, višestruki pobednik mnogih domaćih i međunarodnih turnira, osvajač dva muška turnira zbog čega je dobila nadimak „Napoleon šaha“, da je dva puta bila pred osvajanjem titule svetske prvakinje i da je kruna oba puta izmakla za pola poena.

    Posle prvog, a naročito drugog debakla, doživela je nervni slom. I u takvim trenucima, umesto da naiđe na podršku okoline, ova ju je nemilosrdno „sekla“. Na sve strane je čula pitanje: — „Pa zar nisi mogla još pola poena da osvojiš?“ Niko se u tim trenucima nije setio da kaže da nam je Milunka donela srebrnu medalju sa Olimpijade u Splitu, 1963. Niko se od njih nije prisetio da ta žena već 20 godina igra šah bez prestanka; da niže pobedu za pobedom, pa zašto da i ona nekad ne izgubi, makar to bilo i u takmičenju za titulu svetske prvakinje.

    Milunka je jedini ženski internacionalni majstor, koji igra na svim međunarodnim turnirima. Koliko na ovim takmičenjima stradaju nervi i zdravlje, mogu da shvate jedino oni koji se bave šahom.

    Danas, posle toliko vremena Milunka se sredila. Ona je našla sebe i čvrsto veruje da će na predstojećem turniru za svetsku prvakinju mnoge morati da se namuče, ukoliko budu želele da osvoje i pola poena.

    Život podređen šahu

    Zbog prevelike ljubavi prema šahu Milunka je isuviše žrtvovala od ličnog života. Sve je podredila šahu, toj specifičnoj „narkomaniji“, pa čak i svoj dom. Za sobom ima dva neuspela braka, jer ni jedan od njenih supruga nije mogao da shvati duga i česta putovanja. Iz ovog perioda života, pored čestih neprijatnosti, ostala joj je jedna svetla tačka, a to je devetogodišnji sin Radames, koji je dobio ime po istoimenom junaku iz opere Aida.

    Ponosna je na svoga „Bucu“, koji trenutna živi sa ocem u Moskvi i gde je kao veliki talenat za klavir, imao već dva javna nastupa. Istina ovaj rastanak joj je teško pao, ali je ga svesna da mali tamo ima bolje uslove za napredovanje, pa se i sa tom nevoljom morala da pomiri.

    Milunka pripada onoj grupi, koja igra emotivan šah. Puna je mašte, kombinacija i tehnike. Rečju, pravi umetnik u svojoj profesiji. Smatra, da je za ovakve osobe vrlo važna ljubav, sređen i miran život. Lično, najbolje igra kada je zaljubljena! Uvek je vrela ili hladna — nikad mlaka. Kod nje nema sredine: ili voli ili mrzi! Isuviše iskrena i otvorena dobila je ime „Bič božiji“, koji i danas nosi zbog toga što kaže ono što misli.

    „Maskota“

    Inače oseća veliko zadovoljstvo kada igra mečeve sa jakim protivnicama i tada daje najbolje partije. Međutim, sa slabijim protivnicama ne voli da igra, jer nikad ne može dovoljno da se koncentriše i tako se često dešava da izgubi i od poslednje na tabeli.

    Opšte je poznato da sportisti nose svoje maskote. Ona nikad nije imala maskotu, verovatno je nikada neće ni imati, jer maskote su male i mogu da se nose. Njena „maskota“, ako bi tako mogli da je nazovemo, je poznati humorista Brana Crnčević. Kao potpredsednik šah kluba Novi Beograd i veliki ljubitelj ove igre Brana Crnčević uvek prisustvuje svim takmičenjima. Kad god je bio u dvorani Milunka je dobijala sve partije bez teškoća, ali će joj zato biti vrlo teško da nosi jednu ovakvu „maskotu“ na sve turnire na kojima učestvuje.

    Svoje slobodno vreme provodi, uglavnom, slušajući operske arije, ruske i mađarske romanse. Mnogo čita, prevodi i piše stihove. Pre tri godine 1967, objavljena je njena zbirka pesama pod imenom „Crno-belo“; bavi se i vinarstvom. Pisala je komentare za skoro sve listove širom naše zemlje i verovatno će se jednog dana posvetiti ovom pozivu, jer se šaha ne može živeti. Trenutno ženski šah je u nemilosti i ona za sve svoje rezultate postignute na domaćem i međunarodnom planu prima samo 400,00 dinara. Kakva je to nagrada, bolje da i ne komentarišemo!

    Ostaje nam samo da poželimo našoj Milunki mnogo sreće na predstojećem turniru kandidatkinja, sa nadom da će nam se vratiti s jednom od medalja.

  • Naši čitaoci i idealan tim Partizana

    U novogodišnjem broju našeg lista objavljen je „idealan tim“ Partizana, kao finalni akt proslave 25-ogodišnjice postojanja i rada fudbalskog kluba Partizan.

    I kad i obično: svaka anketa ma kako brižljivo pripremana, čak i ako svojom slojevitošću daje presek vremena, atmosfere i mišljenja, na određen način uznemiri čitaoce i prijatelje i mnoge od njih nagna da nam se jave, bilo da izraze svoje slaganje ili neslaganje ili, jednostavno, da zatraže objašnjenje zašto je ovaj, a ne onaj igrač u najboljem timu Partizana tokom minulih godina jedne četvrtine našeg stoleća.

    Da ne bismo pojedinačno odgovarali svim čitaocima, evo iznosimo šta je bilo presudno za ovakvu kompoziciju tima i zašto u njoj nisu našli mesto Šoštarić, Brozović, Minda Jovanović, Hasanagić, Miladinović, Čebinac, Valok, Atanacković i još neki čija su imena bila po ukusu prijatelja „crveno-belih“.

    1 Ćurković

    IvanĆurković je zahvaljujući igrama koje je pružio tokom tri poslednje godine uspeo da nadvisi čak i Šoškića, koji je u našim i svetskim okvirima veće ime od Ćurkovića, ali ne i bolji golman. Naime, Ćurković u taktičkom smislu toliko unapredio igru golmana da je postao uzor modernog čuvara mreže.

    Danas je Ćurković, uz Engleza Benksa, najbolji golman Evrope! On je u svom šesnaestercu sve više računar, a sve manje golman u onom klasičnom smislu reči.

    Ćurkovićev najveći kvalitet je u tome što sprečava a ne brani gol kao većina golmana. Inteligentan je, pronicljiv kada je u dresu misli kao mačka i gotovo se ne da iznenaditi. Rečju golman van serije i konkurencije!

    2 Belin

    BrunoBelin je bio i ostao „najplemenitiji bek“ koji je fudbalskom sportu uopšte poznat. Sve je kod njega bazirano na tehnici, veštini i brzini. Fudbal je igrao lakoćom majstora, pa otuda i utisak da svoju snagu nije ni koristio. Imao je izuzetnu tehniku oduzimanja, a grubost mu je do kraja karijere ostala nepoznata.

    Belin je uz Branka Stankovića iz Crvene zvezde bio preteča beka današnjice, beka koji ne dejstvuje samo u defanzivnim zadacima, već spretno organizuje igru svoga tima pospešuje napada, pa ga čak i završava. To sve nije posedovao Miroslav Brozović, koji je bio veliki bek u ondašnjem shvatanju fudbala, ali ne u ovom današnjem smislu.

    3 Jusufi

    Fahrudin Jusufi je trajno ušao u istoriju jugoslovenskog fudbala kao bek svetskog potencijala. Bio je čvrst kao kremen, umeo je da se bori kao lav, da oduzima lopte i da ih u smučarskom slalomu donosi do protivničkog šesnaesterca i podaruje saigračima.

    Fascinirao je kao tehničar i fudbalski znalac i po tome je odmah upadao u oči. Na svim meridijanima bio je priznavan kao „evropski Džalma Santos“ toliko je virtuozno delovao na terenu da je najviše priznanja primao i od navijača iz rivalskih tabora.

    Svoju visoku internacionalnu klasu potvrdio je i po odlasku u Zapadnu Nemačku.

    4 Čajkovski

    Zlatko Čajkovski: Za mnoge stručnjake je to najbolji jugoslovenski igrač svih vremena. Bio je najubedljivija ličnost na fudbalskom terenu. Igrao je fudbal sa zanosom i strašću koju još niko posle njega nije ponovio. Znao je mnogo, davao je još više. Imao je neizmerenu izdržljivost, posedovao je veštinu koja je oduševljavala i nikad se nije predavao.

    To je najpopularniji jugoslovenski igrač u svetu! Voleli su ga navijači, cenili novinari, oduševljavali stručnjaci. Uz Bobeka, Miloša i Zebeca činio je igrački kvartet najviše međunarodne klase. Oni su proslavili Partizan na svim meridijanima.

    5 Paunović

    Blagoje Paunović: Uz Ćurkovića jedini igrač današnje generacije koji je našao svoje mesto u „najidealnijem timu“ Partizana. Paunović ima takva igračka svojstva da je teško zamisliti veću kompletnost. Brz je, ima odlične reflekse, sjajno igra glavom, odlično se postavlja, vrstan je tehničar, oseća igru i podjednako dobro dejstvuje i kad obavlja defanzivne zadatke kao i kad započinje akcije napada.

    UZ Holcera je nezamenljiv član odbrane državne reprezentacije, a u Partizanu sa Ćurkovićem čini nepremostivi bedem za svaki napadački red. Centarhalf najvećeg formata!

    6 Vasović

    Velibor Vasović: u danima kada je branio boje Partizana i državne reprezentacije bio je igrač bez premca. Suvereno je vladao prostorom pred svojim golom, ali je povremeno znao opasno da ugrozi protivnička vrata.

    „Vaske“ je jedan od onih koji su dobili najviše glasova u našoj anketi, što je dokaz da su ga svi visoko cenili. Pravi igrač savremenog fudbala! Uporan, neustrašiv, snažan, nesavladljiv i oštar. Imao je svoj stil u igri. Delovao je sirovo, tvrdo, ali je zato bio uvek dostižan, gotovo da je sve duele rešavao u svoju korist, a kada bi on bio savladan gol je bio neminovan.

    7 Kovačević

    Vladimir Kovačević je još kao junior mnogostrukošću svoga talenta umeo da ukreše divljenje u očima gledalaca. Bilo je svima jasno da će taj dečak krhke konstitucije izrasti u pravog asa.

    Kovačević je fudbalski strateg najvećeg formata. Sve je video, pa čak i predviđao u deliću sekunde i donosio rešenja koja su bila nevidljiva i mirnom posetiocu na tribinama.

    Bio je suptilan tehničar sa prefinjenim smislom za igru i kombinacije, a umeo je da postiže golove s lakoćom rođenog golgetera.

    Da ga je priroda obdarila većom izdržljivošću i snagom u Kovačeviću bismo imali najkompletnijeg, najinteligentnijeg i, svakako, najboljeg igrača svih vremena. Boljeg čak i od Bobeka!

    8 Milutinović

    Miloš Milutinović je bio trio igrač: centarfor ili polutka, a na desnom krilu igrao u reprezentaciji i samo nekoliko puta u Partizanu.

    Igrao je pet godina u crno belom dresu i za to vreme je stekao visoku internacionalnu afirmaciju. Bio je umetnik lopte, veštak, maštoviti kombinator i neumoljivi strelac.

    Miloš je najbolji golgeter Partizana ako se uzme u obzir broj odigranih utakmica i postignutih golova. Oduševljavao je lakoćom, znanjem i umećem. Sve je kod njega bilo skladno, elegantno, bez napora…

    9 Galić

    Milan Galić je bio igrač ekstra klase, ali ga svi nisu cenili u meri koju su zasluživali njegova obdarenost i ostvarenja na terenu.

    „Gale“ je bio odličan tehničar, spretan dribler i nepogrešivi strelac. Imao je prodornost strele. Njegova brzinska reakcija je bila fenomenalna. Sve je radio u punom sprintu i protivničke odbrambene igrače je ostavljao bespomoćnim.

    Malo je igrača koji su toliko osećali igru, tražili je i pri svemu tome uvek išli na najjednostavnija rešenja. Galićeva veličina je u tome što nikad nije voleo jevtine efekte, već je pred sobom imao samo jedan cilj: protivnički gol!

    10 Bobek

    Stjepan Bobek: Prvi i do danas jedini priznati majstor fudbala. Tako visok stepen fudbalske intelegencije još nije viđen u našoj zemlji.

    Bobek je mogao sve da učini sa loptom, a njegov kreatorski odnos prema igri ostao je do danas nedostignut. „Štef“ je bio i ostao istinski fudbalski hudožestvenik. On je oplemenio i obogatio fudbalsku igru, dao joj je ono što pre njega nije mogao niti znao.

    Savremenici iz Bobekovih dana i danas su spremni da ustanu kada govore o njegovoj fudbalskoj veštini.

    11 Zebec

    Branko Zebec: Dugo se verovalo da je Zebec prevashodno igrač izvanrednih fizičkih mogućnosti. Međutim, vremenom Branko je eliminisao takva mišljenja i naterao sve prijatelje fudbala da ga uvažavaju kao igrača izvan kategorije.

    Zebec je bio sjajno krilo i izvanredan centarhalf. Šta je igrao bolje teško je reći. Uostalom, tako veliki igrač na svakom mestu pruža mnogo, jer je i njegova sveukupnost bila nemerljiva.

    U Partizanu Zebec je doživeo svoju punu afirmaciju, bio nezamenljiv član reprezentacije i u dva maha je branio boje najboljeg tima Evrope. Jedan od onih koji se ne zaboravljaju.