Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Ознака: Slavko Drljača

  • Za titulu prvaka nije dovoljna samo želja

    Da li su naši fudbaleri propustili veliku šansu da osvoje prvo mesto?

    Za mnoge je plasman „crno-belih“ fudbalera u ovom prvenstvu — neuspeh. Za mnoge više se i nije moglo. Prvi rezultate gledaju kroz prizmu one čaršijske krilatice izrečene na startu: „sad ili nikad“, drugi se okreću brojnim malerima, koji su iskovali ovaj plasman. I jedni i drugi imaju svoje argumente…

    Pa, da li je ovo adekvatan plasman? Da li su naši fudbaleri zaista prokockali šansu? Odgovor: Hajduk i Željezničar su trenutno bolji timovi, Partizan ih je mogao preteći samo izuzetnim podvigom, uz previše sreće. Jesenji plasman je samo vrtoglavi let u visinu, u ovom trenutku zavaravajući argument onih koji misle da je Partizan postigao neuspeh.

    Partizan je, možda, i mogao da trijumfuje, ali da su „sve vodenice mlele“ u njegovu korist. Ovaj tim, nažalost, nije dovoljno jak da bi mogao da niveliše toliko hendikepa i nepravdi, čega nije bio pošteđen ovog proleća. Želje su bile prevelike, mogućnosti skromne, a oni „sporedni momenti“ banalno opori.

    Bilans

    Kako objasniti pad u finišu? Da li nesrećnim (i psihološkim) okolnostima, ili iscrpljenošću već pretovarenog tima?

    U ovom trenutku nije bitno da li će naši fudbaleri biti treći četvrti ili peti (mada svako mesto ima svoju „beneficiju“) — to je realni domet, odraz stvarnih mogućnosti. Ne ovog tima, već okolnosti u kojima je taj plasman izboren. Partizan, jednostavno, nije mogao da izdrži trku, nije imao snage za više, niti je bio kadrovski spreman (čak ni u psihološkom smislu) da istraje.

    Titula jesenjeg prvaka samo je nagoveštaj koliko je ta mala četa mogla, da je ostala neokrnjena. Odnosno dokaz da nije dovoljno samo 11 fudbalera da bi se osvojio neki veliki trofej!

    Oazu radosti predstavlja međunarodni bilans nekoliko izuzetnih podviga ove generacije. Dokaz više da ona može, da ona jeste vrednost ali da je suviše malobrojna da bi izdržala jedan maratonski ispit kao što je šampionat.

    Za Partizan je uspeh samo ako je prvi. To je aksiom velikog kluba. Kroz tu prizmu ovo je neuspešan finiš. Međutim, ako se sagleda pravo stanje stvari tada je bilans vrlo solidan. Jer, Partizan se može „pohvaliti“ podacima koji bi i Hajduka (novog prvaka) srušili: banalno oštećen sudijskim odlukama hendikepiran mnogim povredama i neočekivanim kadrovskim promenama. Konačno, u finišu, kada su sve nade za prvim mestom potopljene nestalo je i ambicija, tako da taj finiš i nije pravi odraz vrednosti.

    Nedaće

    Partizan nije uspeo. Možda bi pokleknuo i sa Ćurkovićem i Katićem. Ali, voditi borbu za titulu, a istovremeno ostajati bez ključnih igrača, napor je kome bi teško odoleo i jedan Real ili Honved iz najslavnijih dana.

    Jesen je završena na prvoj poziciji. A onda su otišla dva temelja tima, igre, taktike — Ćurković i Katić. Tim je ostao sa 14 igrača! Trener Zec je pokušao da „spasi što se spasti može“ doveo je neke nove snage ali je to bio samo pokušaj davljenika.

    Teže je povređen i drugi golman Drljača. U „mini“ prelaznom roku niko nije našao razumevanja za „crno-bele“. Počeo je polako i drastično da se otplaćuje „kredit“ višegodišnjoj slaboj politici sa igračkim kadrom. Marković, Mitrović, Živaljević, Marić… to su samo pokušaji, nedorečene vrednosti i povremene zablude. Đorđević i Damjanović bili su često povređeni — u toj situaciji stručni štab je morao da stvara nov plan igre, kompoziciju, sistem… A nesreća je bila u tome što je ovaj tim imao dobre glumce u epizodnim ulogama, i u temeljima možda, ali ne i u onim rolama koje predstavljaju kreativni čin igre!

    U trenucima kada je bila neophodna kompletna mobilnost plaćani su cehovi malerima. Tim, koji se borio za prvo mesto, koji je perjanica našeg fudbala — često nije imao gde da trenira! Naši fudbaleri su samo gosti na stadionu JNA! Na glavnom terenu se po kiši ne sme vežbati, pomoćni je najčešće zauzet. Koliko puta su Zec i Atanacković morali da menjaju plan treninga, zbog nedostatka terena!?

    Uz sve to i — sudije! Drastično i banalno je oštećen ovaj tim protiv Čelika OFK Beograda Radničkog (K)… A njegova snaga, u ovom trenutku, nije takva da može da eliminiše i ove hendikepe. Partizan je jedini naš tim čiji je fudbaler isključen zbog šutiranja lopte u aut! (Bjeković). Plaća li ova generacija „crno-belih“ neke (i nečije) ranije dugove?

    Najzad: teško je naći prvoligaša koji nije iskoristio toliko šansi, a koji je primio golove iz bezopasnih situacija kao Partizan. Preveliki napori dekoncentrisali su napadače (Bjeković, Vukotić i Antić), koji su izneli breme na svojim plećima, slab golman uneo je nemir u odbranu.

    Istine

    Partizan je, međutim, jak zbog toga što se smelo okreće sopstvenim slabostima. A njih je bilo…

    Izbor igrača, nedopustivo je skučen za jedan takav kolektiv. To je osnovni uzrok neuspeha. U mladom timu nije bilo igrača na koga bi se Zec mogao osloniti, da li on nije imao poverenja u te mladiće, ili oni zaista ne obećavaju — to je tema za razmišljanje rukovodstva. Ali u grču borbe za prvo mesto njima se nije ni mogla pružiti prilika…

    Partizan, među igračima, a posle odlaska Ćurkovića, nema ličnost koja bi mogla da preuzme ulogu vođe tima na terenu. Otuda se olako gubi sigurnost, otuda stihija i nervoza. Previše emotivan tim, koji ne ume (kao Crvena zvezda na primer) da stiže rezultat.

    U pojedinim fazama prvenstva tim je (često) delovao neborbeno, komotno i neodgovorno. Jesenja hegemonija, kao da je jenjavala, kao da su međunarodni uspesi (Bogota, Španija) uljuljkali tim, stvorili uverenje lažne veličine. A to je najrečitiji dokaz da ovaj tim psihički nije zreo, da ima previše igrača koji život fudbalski ne prihvataju kao obavezu stalnog dokazivanja.

    I možda, odlučujući odraz slabosti unutar tima — nemoć protiv „malih“! Partizan godinama već može da deklasira svakog velikog protivnika api ne ume da igra (i pobedi) protiv timova sa začelja tabele. I to je problem za psihologa…

    …Kao i neshvatljivi promašaji na stadionu JNA! Jer, pored svih hendikepa „crno beli“ su prvenstvo izgubili na svom terenu! Sa gostovanja su doneli dosta bodova ali su pred svojim gledaocima razočarali protiv Željezničara, Bora, Čelika, Radničkog (K), OFK Beograda, Crvene zvezde… A to su promašaji koji moraju skupo da se plate.

    Perspektiva

    Upravo ti neuspesi potvrđuju da je Partizan još uvek psihološki nezrela ekipa, da na tom planu treba mnogo da se radi.

    Trenerski štab je izvukao pouke. Raduje što relativni neuspeh, kao često ranije, ovog puta nije ostavio posledice na odnose u timu. To je atmosfera poverenja u nade, baza iz koje mogu da izrastu rezultati. Tim je stekao određeno iskustvo, navikao da radi i da se maksimalno profesionalno odnosi prema klubu koji — za uzvrat — ispunjava obaveze.

    Već su preduzete mere da se otkloni problem broj jedan — mali izbor prvotimaca. Produžiće se ugovori sa Radakovićem, Petrovićem i Budišićem, već je dovedeno nekoliko igrača iz drugih klubova krajem godine vraćaju se Ćurković i Katić. Ovaj tim je stekao određena iskustvo, igra godinama zajedno, a veoma je mlad. Prosečna starost je 22,5 godine, čime se ne može pohvaliti ni jedan prvoligaš! Damjanović verovatno odlazi u inostranstvo, pa će Radaković sa 25 godina biti najstariji igrač!!

    Ipak i pored obećavajućih nagoveštaja, stručni štab će u dolazećem periodu morati da reši jedan važan problem: Partizan nema igru, jer nema organizatora! Đorđević je često van stroja, Vukotiću je mesto u prednjoj liniji. Ostali nisu pokazali da mogu da preuzmu tako važnu ulogu. „Pronaći“ bar dva „vezna“ igrača — to je obaveza, ako se želi ponovni juriš na titulu.

    Jer, bez kvalitetnih „radilica“ nema u savremenom fudbalu ni rezultata…

    Kvantitet pa kvalitet

    Stara je istina da se iz kvantiteta rađa kvalitet. Upravo zbog toga Partizan je bio u podređenom položaju, u odnosu na ostale konkurente. Dok je Crvena zvezda, na primer, imala oko 30 prvotimaca, Gojko Zec je mogao da računa na 16, pod uslovom da su svi zdravi! U takvoj situaciji nije moglo biti reči o konkurenciji, o izboru, kombinacijama…

    Partizan nije imao naročit kvalitet, a skoro nikakav kvantitet!

    Shvatili su to ljudi u klubu. Shvatili da je prvo mesto izgubljeno, možda, baš zbog nedostatka dovoljnog broja igrača da je plaćen skupo ceh višegodišnjoj krizi prvotimaca.

    To je verovatno razlog što se ovog proleća ne miruje. Čini se sve da se pre prelaznog roka obezbedi nekoliko talentovanih igrača koji bi — bar u ovom prvom trenutku — popunili igrački kadar i nametnuli bilo kakvu konkurenciju. Ugovore su već potpisali talentovani Bašić iz Kule i Ninković iz Kostolca, razgovori sa Sremom, oko Kustudića, privode se kraju, po svoj prilici tu je i Špirić iz Rume… To je samo početak. Trener Zec tvrdi da neće biti mnogo ako se dovede i desetak igrača!

    O onim poznatijim čuće se u julu. Rukovodstvo naveliko kontaktira sa nekim igračima i klubovima. Imena se za sada ne pominju, ali je sigurno da će biti i „velikih riba“. Najvažnije je: ne sedi se skrštenih ruku, ne čeka se poslednji trenutak. Odluka je čvrsta: Partizan više ne sme čekati start sa 15 fudbalera!

  • Zašto Partizan nije prvak?

    Analiza bez gorčine

    Za Partizana prvenstvo je završeno. I praktički i teorijski — računi se više ne mogu praviti. Pozicija se ne može popravljati.

    U toj godišnjoj trci, u nadmetanju u fudbalskoj veštini, u borbi sa svim nedaćama, teško je kategorički reći da li se moglo završiti na makar nešto boljoj poziciji. U svakom slučaju — to za Partizana nije uspeh! Pogotovu što je u prolećnom delu startovao kao vodeća ekipa i što je u Latinskoj Americi postigao zavidan uspeh. A sada, na „kraju balade“ — previše zaostaje od šampiona.

    Postojala je šansa, i to velika, realna — da Partizan kad je već bio na čelu prvoligaša bude i šampion. Međutim, ekipa nije bila kadra da tu poziciju zadrži, nije uspela da da se održi u kovitlacu i u borbi sa svim nedaćama. Nije imala ni dovoljno snage, ni igrača, sposobnih i upornih da se neprekidno i uporno bore. Ponekad nije bilo ni dovoljne inspiracije kod pojedinaca da se ekipa zadrži na čelnoj poziciji. U prvoligaškom nadmetanju, u poslednje četiri godine, ovo prvenstvo rezultatski je najnepovoljnije: 1968. — drugi, 1989. — treći, 1970. — drugi, a ove 1971. — četvrti ili peti!

    Kad se pređeni takmičarski put analizira, prevashodno radi sadašnjeg i sutrašnjeg trenutka, razlozi se traže i nalaze, najpre, u delatnostima kolektiva — igrača, stručnog štaba i drugih funkcionera.

    Autor ovih redova latio se nezahvalnog posla, makar i uz tuđu pomoć, da potraži osnovne razloge svog „tankog“ plasmana fudbalera. Sagovornik je bio Dragan Papović, tehnički direktor kluba. Bez pretenzija da se do kraja analiziraju svi elementi, dijalog se vodio o tome zašto Partizan nije šampion kad je to mogao biti, i kako se vidi Partizanovo „sutra“.

    Mali fond igrača

    Papović naglašava da želi da iznese lično mišljenje koje nije u svemu rezultat kolektivne analize do koje je došlo stručno rukovodstvo ili Upravni odbor kluba. Razloge zbog kojih se Partizan nije bolje plasirao Papović vidi u tri faktora. U nedozvoljivo malom fondu igrača, u igrama „kratkog daha“, i na posletku, u činjenici da su sudije „oduzele“ 4 ili 5 bodova!

    „Naše teškoće su počele naročito odlaskom Ćurkovića i Katića u JNA. Ćurković je otišao iznenadno i neopravdano, a bio je oslobođen obaveze. Jesenas smo imali i jednu tragediju — poginuo je mladi i talentovani Nadoveza. Na turneji po Latinskoj Americi golman Drljača je slomio nogu. To su sve notorne činjenice — svima poznate. Uz to, Đorđević je skoro celo proleće bio rekonvalescent. Sa toliko gubitaka, sa toliko izgubljenih značajnih poluga u jednom timu, neminovno se moralo pasti u kvalitetu. To bi pogodilo i Intera, i Reala i svaki, pa i najveći tim…

    Igre „kratkog daha“, rezerve neborbenost…

    Drugi faktor koji je uslovio prolećne neuspehe fudbalera Papović nalazi u nedovoljnoj mobilnosti nekih igrača, u nekim mečevima i cele ekipe, kao i situaciji da se klub našao bez igrača podmlatka sposobnih da zamenjuje prvotimce:

    „Odlaskom nekoliko ključnih igrača iz kluba, ekipa nije našla dovoljno snage da se do kraja mobiliše, da se uspešno takmiči u vrlo jakoj konkurenciji. U nekim trenucima nije bila dovoljno psihički stabilna. Borbenost i zalaganje pojedinaca često su podbacivali. Na nekoliko mečeva gotovo cela ekipa igrala je neborbeno, nemobilno, bez srca… Naročito se to pokazalo u igri sa Borcem, kad je trebalo postići pobedu, jer je postojala šansa da se napravi prekretnica.“

    Tehnički direktor je pomalo i deprimiran činjenicom da klub takoreći nije imao mladih igrača sposobnih da po potrebi „uskaču“ u prvi tim:

    „Za 6 godina sve Partizanove škole dale su samo jednog mladog perspektivnog igrača. Samo jednog: (Vukotić!) To Partizan ne može i ne sme da toleriše. Interesi kluba zahtevaju da se tu učini zaokret.“

    Kako je naš list već pisao, Partizan je u prolećnoj sezoni imao gorko, vrlo gorko, iskustvo sa sudijama. Papović je podsetio da su sudije samo proletos „skratile“ 4-5 bodova Partizanu:

    „U utakmici sa Čelikom sudija Rauš načinio je 4 povrede pravila: poništio dva Partizanova regularna gola, nije nam dosudio jedan penal, a Čeliku je priznao gol postignut iz nedozvoljene pozicije… U meču sa Radničkim (K) sudija Dopuđa poništio nam je gol i dosudio — penal, koji smo promašili; dozvolio da Paunović (R) igra rukom i postigne gol, mada je prekršaj videlo celo gledalište… u susretu sa Željezničarom domaćin je drugi gol postigao posle očiglednog faula, a Bjeković je isključen samo zato što je, posle faula nad njim, poslao loptu u publiku! To je jedini slučaj tako drastične kazne u Prvoj ligi. Da ironija bude veća — trojica igrača Željezničara na toj istoj utakmici učinila su isti prekršaj, a nisu ni zapisani! Najzad, Bjeković je kažnjen pa smo bez njega igrali u Banja Luci — i najvećim delom zato i izgubili… U meču sa Beogradom nije nam dosuđen očigledan jedanaesterac…

    „Tako se, na razne načine, gubilo zrnce po zrnce. I od gotovog — veresija. Od prvog mesta — dospelo se na četvrto.“

    Pojačanja ekipe i stručni rad

    „Bilo kako bilo“, nastavlja Papović, „jedno poglavlje je prošlo. Sad stojim pred novim. Osnovne preokupacije kluba su: da kvalitetno ojača ekipu i da uloži mnogo truda u borbi za naredna takmičenja i trofeje.

    „U toku su razgovori i poslovi da se u klub dovede nekoliko kvalitetnih, perspektivnih i mladih igrača, kako bismo ojačali sve linije tima. Teškoća u tom poduhvatu ima, ali Partizan je svestan činjenice da taj poduhvat mora da ostvari. Neki bivši Partizanovi igrači vratiće se. Za sada se ne zna koji su to igrači. Za desetak dana i to će biti poznato.“

    Tokom dijaloga o opštem stanju u prvom timu, u pogledu jedinstva i sportske saradnje, Papović je kazao:

    „O tome, izgleda, kruže kojekakve priče, ali sa punom odgovornošću kažem da u tom pogledu nema nikakvih problema. Igrači se odlično slažu. A i kako ne bi kad najstariji među njima ima 25 godina.“

    Usput smo izrazili uverenje da se valjda više niko u Partizanu neće baviti menjanjem trenera svake godine, pa da trenera okrivi za četvrto mesto u konačnom plasmanu — i da traži drugog. Papović to kategorički odbija i ističe je Partizan tražio i našao mladog, sposobnog i ambicioznog trenera i da s njim čvrsto računa „na duži rok“.

    Očevidno, Partizanove preokupacije su da kvalitetno ojača ekipu i da još uspešnije i savremenije organizuje stručni rad, kako bi sve te akcije na kraju donele veće i vrednije plodove.

  • Gerilci odložili start

    Na Pentagonalu i oko njega

    Prvu utakmicu na „Pentagonalu“, sa Milionariosom, Partizan je trebalo da igra 14. januara. Međutim, susret je odložen za 24 časa iz političkih razloga.

    Bili su to dani oštrih sukoba između vojske i pripadnika gradske gerile u Bogoti, pa je postojala opasnost incidenata. To je „stranka“ slična urugvajskim „Tupamerosima“. Srećom, sve se na vreme stišalo…

    Susret „večitih rivala“

    Crvena zvezda i Partizan sreli su se i na „zelenom kontinentu“. Pošto su „crveno-beli“. zbog nekih nesporazuma, nepredviđeno stigli u Bogotu, odseli su u istom hotelu gde i Partizan — „Kordiljeri“. Na aerodromu ih je sačekao — Bora Đorđević. Fudbaleri, uz Šekularca i Veselinovića, proveli su zajedno dva prijatna dana.

    Zec odbio ponudu

    Za vreme gostovanja u Kaliju, predsednik istoimenog kluba ponudio je treneru Gojku Zecu pozamašnu svotu dolara za dvogodišnji ugovor. Naš trener nije o tome hteo ni da razgovara!

    Osam dana kasnije, pred meč sa Botafogom vlasnik Kalija je ponovio ponudu, ovog puta povećavajući svotu ponuđenih dolara.

    Dobio je isti odgovor!

    Neki drugi klubovi su izrazili spremnost da kupe Bjekovića, Đorđevića i Paunovića. Međutim, trudili su se uzalud.

    Čikinjo — „bela vrana“

    Za prekid meča Botafogo — Partizan, domaći novinari i funkcioneri nisu uperili oštricu kritike na Roberta, koji je navodno vređao glasno arbitra. Fudbaleri Botafoga napustili su teren, solidarišući se sa Čikinjom, koga je sudija isključio.

    „Odmazda“ navijača

    Posle inkriminisanog susreta sa Botafogom, fudbaleri Partizana napadnuti su kamenicama, na putu do hotela. Bila je to „odmazda“ grupe neobuzdanih navijača Botafoga, koji su — u znak protesta razbili dva stakla na prozorima autobusa. Naši igrači nisu osetili posledice tog nesportskog ispada.

    Dresovi na poklon

    Rukovodstvo „crno-belih“ na ovoj turneji, pokazalo je da zna da ceni svaku pažnju. Zbog korektnog gesta niškog Radničkog i Pobede iz Prilepa, koji su im ustupili Gligorovskog i Kneževića, kao pojačanja, rešili su da se revanširaju: Partizan je Radničkom i Pobedi doneo po garnituru dresova, kao znak pažnje.

    Inače, rukovodstvo je, za razne klupske selekcije, kupilo 17 garnitura dresova razne veličine i dezena!

    Bod poslednjem

    Naši fudbaleri su trijumfovali. Zanimljivo je, međutim, da su jedini bod na „Pentagonalu“ izgubili protiv najslabijeg tima na turniru, Kalija. Ali, i za to ima opravdanja: to je jedini susret koji nije igran u Bogoti, već na terenu protivnika. A u Bogoti je nadmorska visina 2700 metara, u Kaliju — svega 1000! To je za „crno-bele“ bila velika prepreka.

    Izostao duel

    Pred meč sa Botafogom Partizan je najviše nade polagao u Radakovića. On je trebalo da čuva najboljeg igrača protivnika, slavnog Paula Cezara-Limu. Jer, prošle godine u Meksiku, Lima nije „pipnuo fudbal“ pored našeg beka!

    Ovog puta očekivani dvoboj je izostao — jer je Lima bio povređen i nije mogao da igra.

    Pejović — polutka

    Na dve utakmice Zec je odlučio da centarhalfa Vladu Pejovića prebaci na mesto polutke. Želi da na mesta ovom izvrsnom igraču, koji je „hendikepiran“ činjenicom da su Paunović i Budišić izvrsni. Kada je to, u Beogradu, čuo Atanacković je samo prokomentarisao:

    — Zec zna šta radi, to je izvrstan potez. Neka Pejović proširi svoje znanje, neka nauči linije u napadu: To će mu trebati.

    Malerozni Drljača i Đorđević

    Slavko Drljača baš nije imao sreće. Odlaskom Ćurkovića dobio je toliko željenu šansu i na prvoj proveri (protiv Milionariosa) slomio nogu u duelu sa protivničkim centarforom! Mogao je da ostane, ali se vratio u Beograd da se leči. Nogu je stavio u gips i neizvesno je kada će početi sa treninzima.

    Ni Đorđević nije bio mnogo bolje sreće. On, Damjanović se ponovo povredio — u meču sa Santa Feom, u kome je bio najbolji na terenu. Da maler bude veći: nekoliko dana kasnije, protiv Botafoga, dobio je udarac na istom mestu!

    Specijalne nagrade

    Posle izvanrednog uspeha na turniru u Bogoti, želeći na taj način da oda posebno priznanje fudbalerima za izvanredne igre i zalaganje, kao i za sportsko držanje, vođstvo puta odlučilo je da fudbalerima i treneru Zecu dodeli specijalne nagrade, odnosno ekstra premije.

    Izvinjenje

    Veče posle incidenta rukovodstvo Botafoga (u delegaciji su bili predsednik kluba, članovi rukovodstva, Roberto i predsednik FS Kolumbije, Alfonso Sele) u hotelu „Kordiljeri“ i izvinilo se zbog napuštanja terena. Beograđani su to prihvatili i proveli veče u srdačnoj atmosferi.

    Partizan tim meseca

    Najveći list u Bogoti, „El ekspedeter“ svakog meseca bira najuspešniji klub (i pojedince), bez obzira da li je to domaća ili strana ekipa. Ovog puta Partizan je bio bez konkurencije — dobio je još jedno veliko priznanje. Nezgoda je bila samo u tome što domaćini nisu znali da li da tu titulu „crno-beli“ ponesu za januar, februar ili za oba meseca!

    Brkajlije

    Nekoliko dana Paunović je bio „najatraktivnija“ ličnost u hotelu. Doneo je iz Beograda pun kofer konzervi. Posle nekoliko trovanja hranom (Paunović, Pejović, Antić i Marić) svi igrači su se okupili oko Paunovićevog kofera sa konzervama.

    Ali, čim su konzerve potrošene, naišla je druga atraktivnost. Mnogi igrači pustili su brkove. Petrović, Paunović, Bjeković i Damjanović, za vreme južno američke turneje, nosili su epitet — „brkajlije“.

    Biser turneje

    Domaći komentatori i stručnjaci tvrde da je naš predstavnik na svim utakmicama igrao veoma dobro. Pa, ipak, mnogi misle da je biser turneje bio meč protiv Santa Fe. List „Il tiempo“ piše:

    „Partizan je igrao odlično na svim utakmicama. Ali, najlepšu igru prikazao je u prvom meču protiv Santa Fea. Vukotić, Paunović i Đorđević bili su na toj utakmici veliki.“

    U trenerkama starih majstora

    Ljut sudar Partizana i Botafoga nije mogao da stvori granicu u prijateljstvu istinskih sportista. Paulo Cezar i Žairzinjo, vedete brazilskog fudbala razmenili su klupske trenerke sa Gojkom Zecom i Nikolom Budišićem.

  • Uspesi čija se svetlosna snaga daleko rasprostire

    Pet bisera sa raznih meridijana

    Pune su oči i srca „crno-belih“. Taj pehar iz Bogote, taj podsetnik izuzetnog podviga, stoji pred nama i budi uspomene. Vraćaju se sećanja na tih dvadesetak dana lepote i nade, na te dane kada se crno-bela boja tako prijatno lepršala „zelenim kontinentom“. Još jedna istinska kruna uselila se u vitrinu uspomena. A one naviru…

    Bukurešt, Beč, Kazablanka, Meksiko, Bogota… Sutra će se, možda, tražiti mesto za novi pehar?…

    Bukurešt, 1947. Prvo učešće Partizana na jednom zvaničnom turniru u inostranstvu, sa poznatim protivnicima. Pobedili su ITA, Čokanil i ČFR. Prvi bljesak, prvi međunarodni uspeh, prvi pehar…

    Dve godine kasnije, na bečkom Prateru, savladan je čuveni Rapid u meču „koji Beč godinama nije video“. bilo je to onih furioznih 5:2, koji su digli stadion na noge, u finalu ni sudija nije mogao da pomogne, Istina, doprinosi nerešenom rezultatu od 2:2, ali pehar putuje u Beograd.

    Petnaest godina trebalo je Partizanovim fudbalerima, da bi se priča ponovila, ovog puta u Kazablanki, 1963. Real iz Saragose savladan je u odlučujućem meču (4:2) i veliki pehar, dar kralja Maroka Hasana Drugog, primio je kapiten „crno-belih.

    Dve nerešene igre (1:1) sa trnavskim Spartakom i reprezentacijom Meksika, dve pobede od 1:0 protiv Botafoga i 2:1 protiv Gvadalahare — to je put ka četvrtom internacionalnom peharu na Pentagonalnom turniru u Meksiku, januara 1970. A taj turnir bio je po mnogo čemu sličan ovom tek minulom…

    Ovaj peti pehar iz Bogote, možda je najdraži, jer je najsvežiji. Rezultatski je i najubedljiviji. Ali, ima nešto što ga veliča, niz momenata koji ovaj uspeh čine izuzetnim trijumfom.

    Savladani su veliki protivnici, januar je još jednom postao najlepši mesec za „crno-bele“. Imponovao je naš klub igrom, odnosima, ponašanjem. Demonstrirao je, u odbrani, najmoderniju evropsku taktiku i snagu, potvrdio priču o neprobojnosti tog bedema. Ali je umeo da i Brazilcima parira. Imao je u svojim redovima i takve igrače (Đorđić, Vukotić, Đorđević…) čije su akcije zasenile čak i virtuoze, kao što su Žairzinjo, Roberto, Olvedo…

    Krenuo je Partizan na ovaj put bez dva junaka jeseni — Ćurkovića i Katića, ali je smogao snage da istraje. Nove snage ubrzo su pokazale svoju moć, potvrdile verovanje trenera Zeca da će biti dobre zamene. Paunović, Đorđević, Vukotić, Bjeković, Damjanović, Radaković… bili su na standardnom nivou. Đorđić, Pejović, Budišić… u stalnom usponu. Marić, Antić, Petrović, Grubješić, Furtula i Drljača pružili su novi dokaz da su dostojni Partizanovog dresa. Odavno ovaj tim (sa gostima Kneževićem i Gligorovskim) nije imao više dobrih pojedinaca…

    U takvoj situaciji može se govoriti samo o tome da je ova turneja donela novi dokaz o sazrevanju tima. Još jedan podatak da je trener Zec pronašao pravo mesto za svakog pojedinca.

    Imala je publika u Bogoti (a naše fudbalere gledalo je preko 180.000 gledalaca) da to primeti, da proceni. Aplauzi na otvorenoj sceni, opseda hotela, autogrami, komplimenti u štampi, dve neplanirane igre… to su najrečitiji izrazi utiska koji su ostavili „crno-beli“. Partizanov kvalitet još je izražajniji, ako se zna da je Zec imao više problema sa povredama nego ostali. Vukotić, Bjeković, Paunović… nisu igrali punom snagom. Đorđević i Damjanović morali su da se odmaraju po nekoliko dana.

    Partizan je prvi sa 3 boda prednosti. Obasut komplimentima za majstorstvo. Hvaljen za ono (tehniku) u čemu je najteže zadovoljiti ukuse kolumbijske publike. Partizan je ponovio podvig! Otvorio nove vidike, postao jedna od najtraženijih evropskih ekipa. Stigle su nove ponude, ostali su tragovi jednog velikog tima. Ali, nešto će ostati dugo…

    Taj dvostruki trijumf! Druga uzastopna pobeda na „Pentagonalu“. Teško je naći evropsku ekipu koja je uspela da zabeleži trijumf na jednom prekookeanskom skupu. Partizan je napravio jedinstven podvig — on je pobednik dva takva turnira zaredom! A to nije uspelo, do sada bar, ni jednoj evropskoj ekipi!!

    Ovaj peti pehar je najdraži. Ne samo zbog rezultata već zbog definitivnog povratka u vrh internacionalne fudbalske elite. Nema više sumnji — ova generacija je sazrela, ova generacija počinje novi put stare Partizanove tradicije. Bogota 1971. je definitivno slomila sve sumnje, nikada elementi koji nose veličinu jednog kolektiva — u modernom fudbalu — nisu bili brojniji. Simbolični sombrero na njihovim glavama samo je oreolni izraz petog na neki način jubilarnog, internacionalnog podviga ovog kolektiva.

    Zato, bravo momci u crno-belim dresovima! Sa blistavim peharom „Bogota 71“. vratili ste, konačno, sve nevernike.

    Da li će 1971. biti godina vaše definitivne fudbalske afirmacije? Pet pehara u vitrinama obećavaju…

  • U Kolumbijskoj fudbalskoj vatri

    Slava Botafoga postala, neočekivano, neshvatljiv manir ratobornosti. — Trener Zec u vrtlogu južnoameričkih enigmi prepunih opasnih iskušenja

    DragišaPopović, specijalni izveštač „Borbe“ — (Bogota, februara)

    Nije samo nad morska visina kolumbijskog tla, postala preokupacija fudbalera Partizana. Od prvih dana tipična južnoamerička atmosfera nagoveštavala je teška iskušenja na svakom koraku.

    Trener Zec prvi put se sa „crno-belim“ grenadirima našao na drugim koordinatama, preko Atlantika, daleko od uvek prijatne Evrope. „Velike igre“, kako to biva pod nebom Latinske Amerike, počele su od prvih dana useljenja u hotel „Kordiljera“ baš u strogom centru Bogote…

    Nezgoda na startu

    Jesenji šampion nije mogao da se pohvali, na prvom koraku, nekom izuzetnom sportskom srećom. Kada su glavobolje sa aklimatizacijom počele polako da prolaze, naišle su druge, izgleda, mnogo teže savladive. Nekad čuveni Milionarios, zatim šampion Kali, Santa Fe više poznat po Jugoslovenima treneru Veselinoviću i popularnom asu Šekularcu, nego po čuvenju i brazilski Botafogo, stvorili su brzo klimu velike neizvesnosti i nestrpljenja, nagoveštavajući „osvetu prošlogodišnjim pobednicima Pentagonala u Meksiko Sitiju“.

    Kada će se pojaviti ta osveta i kako? To pitanje neprestano je lebdelo među igračima Partizana. Ali, uvek hladnokrvni i neustrašivi „tehniko“ Zec, nije davao ni pet para na sve te priče, pa je takvim stavom uspeo da ulije izuzetnu smelost među svoje štićenike.

    Drljača je u prvom okršaju protiv Milonariosa (2:1) slomio nogu. Svi su se pitali:

    — Šta ćemo sad?

    — Ništa, fudbal je fudbal, braniće Furtula! — govorio je bez uzbuđenja Zec, ne ispoljavajući ni trunku zabrinutosti.

    Niko nije imao ništa protiv mladog golmana, ali je većina strepela, jer još nije dovoljno iskusan, kako se to kaže, „nije izgoreo na međunarodnim dvobojima“! Druga utakmica u Kaliju došla je veoma brzo, posle samo dan odmora?! To je, izgleda, bila prva varijanta menadžerskih igara, prvo stezanje obruča unapred pravljenih računica.

    „Crno-beli“ nisu poklekli u Kaliju (1:1) protiv ovogodišnjeg šampiona, iako se uoči utakmice dosta govorilo o „vrućem“ terenu, bučnoj publici i drugim preprekama, tobože nesavladivim…

    Golman Furtula je izvanredno branio!

    Pretnje uz „koka kolu“

    Čekajući avion na internacionalnom aerodromu „Kolorado“ u Bogoti, koji će čitavu ekspediciju odvesti do Kalija, sreli smo se sa predsednikom kluba, Aleksom, koga je put vodio na drugu stranu, ali je eto želeo da se upozna sa protivnicima pre nego što stignu u njegov grad.

    Na prvoj razmeni dijaloga nije bilo teško utvrditi da se Kali plaši Partizana! Taj strah izbijao je iz svake misli elegantnog predsednika koji je, takođe, odmah pokazao da izvanredno poznaje evropske fudbalske prilike i jugoslovensko fudbalsko podneblje.

    — Svi nam uporno tvrde da je Botafogo najopasniji protivnik na turniru, a ja uporno razuveravam te ljude i govorim da su u velikoj zabludi i dodajem da je prvi favorit Partizan! — govorio je Aleks.

    — Da li to znači da će Kali svo svoje oružje ispaliti protiv nas? — pitao je dr Golubičić.

    — Svakako, samo moramo da vodimo računa da nam topovi ne zataje, jer imam utisak da se vaša jedanaestorica ne plaše nikakvog oružja, kada je posredi lopta! — dodao je predsednik Kalija.

    — Zašto? — u razgovor se umešao trener Zec.

    — Pa vi negujete moderan evropski fudbal u kome sevaju varnice, baš kao da dolazite iz nekog engleskog ili nemačkog grada, — dopunio se Aleks.

    — Nikad se ne zna, možda ćemo ovoga puta primeniti u Kaliju, neku južnoameričku fudbalsku varijantu!? — dodao je Zec.

    — To možete slobodno da učinite, biće nam lakše, jer će onda nestati sve strepnje u našem taboru! — rekao je Aleks bez razmišljanja.

    Sve je proteklo u šali, ali nije bilo teško utvrditi, onako, „između redova“, da timu Kalija ne odgovaraju — uostalom kao i svakoj južnoameričkoj ekipi — brzina i snaga. Strateg Kalija video je „crno-bele“ protiv Milonariosa i zaključio da neće biti lako protiv robusnih mladića.

    Tako smo uz koka kolu uspeli da nazremo trenutno stanje u taboru opasnog protivnika.

    Put u Kali bio je prijatan…

    Posle „remija“ — pesnice!

    Komentator veoma čitanog kolumbijskog dnevnika „El Tijempo“, napisao je posle nerešenog rezultata utakmice u Kaliju:

    „Kali je uspeo da se spase poraza, igrajući opreznije nego ikad na sopstvenom terenu! Sada posle te utakmice Veselinović je dobio samopouzdanje i računa da će Santa Fe nadmudriti zemljake!“

    Kada sam gonjen nekom čudnom intuicijom u studiju radio „Nasionala“, na pitanje kako će proći Santa Fe protiv tima Partizana, napisao na parčetu hartije „tri prema jedan za Partizan“, mnogi su se kiselo nasmejali. Uopšte, uoči susreta vladalo je samo u kolumbijskom smislu, optimističko raspoloženje…

    Epilog nije pokazao da su se očekivanja poklonika Santa Fe ispunila, iako je to takom utakmice, izgledalo da će se, ipak — sve želje ostvariti.

    Paunović je pri kraju prvog dela isključen (1:1). Nade se izgubile za goste…

    — I sa desetoricom moramo izdržati! — rekao je Zec u svlačionici.

    Za vreme odmora nije bilo nikakvih uzbuđenja među fudbalerima Partizana. Raspoloženje nije preraslo u panični strah od poraza. Sa puno sigurnosti Zec je ulio veliko poverenje među mlade momke i smireno, svakom ponaosob, objasnio taktiku igre u nastavku.

    Ubrzo, Bjeković je, neočekivano, nekom magičnom snagom pogodio cilj (2:1) i smirio bučni stadion, koji je svakog trenutka trebalo da se upali u ludom očekivanju da će Santa Fe uspeti da realizuje brojčanu nadmoćnost.

    Nikakva taktika nije mogla da sruši čelični zid pred golom „crno-belih“. Sve akcije odbijale su se kao od šale, odbrana iako bez svoga stuba, uspevala je da otkloni sve napade. I, kada nije moglo ništa drugo, tim Santa Fea pokušava da grubim nasrtajima „reši sve probleme“. Posle nekoliko više nego „prljavih nasrtaja“, izbila je velika gužva na terenu.

    Radio reporter Miodrag Stoiljković, za trenutak se iznenadio događajima na fudbalskom igralištu, sve opisao, ali mu se u jednom trenutku učinilo da je to nedovoljno ubedljivo za slušaoce Radio Beograda, pa je u nekoliko reči sve lepo opisao:

    — Dragi slušaoci to su neviđene scene… Najbolje je reći biju Turci, ali biju i Srbi!

    Nekoliko neodgovornih gledalaca uletelo je na bojište i uvećalo nesuglasice…

    Posle pesničenja, Bora Đorđević kao da kažnjava protivnike izvanrednim pogotkom (3:1). Na kraju rekao mi je u svlačionici šta ga je najviše impresioniralo tokom igre:

    — Šekularac me je oduševio u opštoj gužvi! Jednostavno se sklonio u stranu dok su varnice sevale na sve strane…

    Zli jezici kažu da je to sigurno jedina utakmica na kojoj je Šekularac igrao, a nije, kada je do toga došlo, učestvovao u bokserskim veštinama.

    Potamneli Botafogo

    Kolumbijski kolega Alvarado rekao mi je posle utakmice:

    — Santa Fe je umesto najavljene egzibicije i trijumfa želeo da pokaže bar dobre pesnice, ali, nažalost, videli smo da i u toj staroj, klasičnoj sportskoj disciplini, nije bio dorastao svom protivniku!

    Listajući kolumbijsku štampu, posle trijumfa Partizana na „Pentagonalnom turniru“, pao mi je u oči komentar izveštača lista „El Espektador“ koji je plastično objasnio sve što ljubitelje fudbala može da zanima, ako traže verodostojan eho svega što se zbilo u Bogoti, na stadionu „Kampim“:

    „Botafogo na čistom portugalskom jeziku znači — bacač vatre! Na veliku žalost hiljade gledalaca koji su platili skupe ulaznice za veliko finale, Botafogf nije bacao fudbalsku vatru, nego jedino udarce nogama i rukama, po nedužnom protivniku, i na kraju iz svojih slavnih čeljusti izbacio — nesportsko ponašanje!“

    Da tako je i bilo: Botafogo je nezadovoljan izašao sa terena i nije se vratio u predviđenom roku. Skandal je bio veliki. A kada su se predstavnici „sedme sile“ setili da su „crno-beli“ prošle sezone u Meksiko Sitiju, takođe u duelu sa Botafogom, igrali sa igračem manje, nisu se bunili i, na kraju, pobedili renomirani brazilski tim, iskoristili su sve to da bi pokazali sportski manir jugoslovenskih fudbalera. Bruka je pukla na sve strane.

    U štampi je bilo i ovakvih naslova: „Potamneli Botafogo“, „Brazilci razočarali ljubitelje fudbala, jer su umesto lopte želeli bitku!“ „Žairzinjo povukao fudbalere iz igre i kada se predomislio sve je bilo već kasno!“…

    Roberto je udario Paunovića, jer tokom čitavog prvog dela nije mogao da predahne i dođe do lopte. Stara prznica i svađalica, dobro poznata na stadionima u Brazilu, ponovo je izgubio nerve. Tek pod prismotrom policije izašao je iz igre?!

    Partizan se zaista punih mesec dana nalazio u kolumbijskoj fudbalskoj vatri. Nije bilo lako izdržati sve i dokopati se dragocenog trofeja…

    Tajna nesuglasica

    Mnogi ljubitelji fudbala pitaju se: kako da tako veliki turnir obiluje raspravama, nesuglasicama i fizičkim obračunavanjima?

    Pre sveta treba reči da je „Pentatonalni turnir“ u Bogoti protekao u pravoj južnoameričkoj atmosferi. Buke je bilo na sve strane. I, to nije ništa neobično za stadione ovih ogromnih tropskih prostranstava!

    Za nas Evropljane sve to liči na skandal, ali za najprosečnijeg ljubitelja fudbala, ovde u Latinskoj Americi, verovali ili ne, to su — sasvim obične stvari, ništa drugo nego — svakidašnjica velikih dvoboja.

    Pravo da vam kažem, ne sećam se utakmice na turniru u Bogoti na kojoj nije bilo „povuci potegni“, toliko, da je policija morala da uleće u teren i razdvaja ratoborne!

    Fudbaleri Partizana su se izvanredno snašli, jer su u takvom ambijentu, nastojali da postanu, bar za nekoliko trenutaka — pravi pravcati Južnoamerikanci.

    Botafogo je odlaskom sa terena napravio skandal. To zaista jedino nije uobičajeno za ovdašnje stadione, pa će ga ovakav postupak — skupo stajati.

    „Crno-beli“ su pregoreli sve i priredili — podvig.

  • Lekcija iz lepog ponašanja…

    … I pored dramatičnih scena koje prate mečeve na Južnoameričkom kontinentu. — Kapiten Milan Damjanović dostojanstveno podneo prvo isključenje u karijeri

    Pobedio je Partizan prošle godine u Meksiku, ponovio je taj uspeh, sada, u Bogoti. Ali, iza tog rezultatskog trijumfa oblikovao se još jedan uspeh, više gest, lekcija iz ponašanja, koju su naši fudbaleri održali Južnoamerikancima.

    Sećate se: prošle godine, u Meksiku, u duelu sa Gvadalaharom, Partizan je platio ceh želji da domaćin trijumfuje. Pa je u tom duelu domaći arbitar hteo, na svaki način, da pomogne, da preokrene rezultat od 2:1 za Partizan. Prvo je isključio Đorđića, koji u karijeri nije napravio grub prekršaj, da bi — nešto kasnije — iz igre udaljio kapitena Mihajlovića, jer je tražio objašnjenje za takav gest!

    Epilog je poznat: naši igrači sačuvali su rezultat i dostojanstvo. A domaća štampa pitala je: „Zar je moguće da jedan tim bolje igra sa 9 fudbalera!?“. Partizan je dobio svoju veliku bitku.

    Dobio je i ovog januara, u Bogoti. Samo, sada je situacija bila obrnuta. Botafogo je opravdano ostao bez dva fudbalera i, nije to mogao da podnese. Demonstrativno je napustio teren i izgubio važniju bitku od one rezultatske. A mogao se setiti turnira u Meksiku, i gesta Partizana. To poređenje donelo je „crno-belima“ jednu veliku moralnu pobedu. Pobedu koja se pamti…

    Ovaj primer moralne lekcije, koja je ubedljivija od svih reči, upotpunjuju dva detalja sa ovogodišnjeg prelaska preko Atlantika.

    Arbitar Kanesa iz Čilea isključio je, na utakmici sa Santa Feom, Paunovića samo zato što ga je ovaj upozorio na pogibeljnu igru protivnika! Paunović je napustio teren, a da nikom nije ni palo na pamet da protestuje. Kao ni kod isključenja Damjanovića, protiv Botafoga. Naš kapiten je izbačen iz stroja. (opet Kanesa!), bez ikakvog razloga, Bilo mu je to prvo isključenje u karijeri. Partizan je smogao snage da čak i povede sa 1:0 — igrajući 76 minuta sa 10 igrača — i da očuva nerešen rezultat.

    Ako je ova turneja rezultatski trijumf, onda ona nosi još jedan dokaz, pečat koji će trajati kao primer — izuzetne sportske i moralne snage ovog kolektiva. Partizan je održao protivnicima dvostruku lekciju: jednu iz fudbalske veštine, a drugu iz domena sportske etike!

    … pred 235.000 gledalaca

    Partizan—Milionarios 2:1 (2:1)

    Stadion: Kampin u Bogoti. Gledalaca: 40.000. Sudija: Mario Kanesa (Čile). Strelci: Lobeton u 15. za Milionarios, a Živaljević u 16. i Vukotić u 23. minutu za Partizan.

    Partizan: Drljača (Furtula), Marić, Pejović, Petrović, Paunović, Budišić, Đorđić, Živaljević (Grubješić), Bjeković, Vukotić, Antić.

    Milionarios: Kintana, Ernandez, Bivano, Bavirija, Kastro, Magsija, Trebina, Brant, Subijat, Lobeton, Lavesi.

    Partizan—Kali 1:1 (1:1)

    Stadion: Gerero u Kaliju. Gledalaca: 15.000. Sudija: Velaskez (Kolumbija). Strelci: Antić u 1. i Olmedo u 3. minutu.

    Partizan: Furtula, Radaković, Damjanović, Petrović (Marić), Paunović (Pejović), Budišić, Đorđić, Grubješić, Bjeković (Gligorovski), Vukotić, Antić (Živaljević).

    Kali: Zape, Valensia, Bautista, Eskobar, Viafara, Fernandez, Agudelo, Olmedo, Solarte, Meza.

    Partizan—Santa Fe 3:1 (1:1)

    Stadion: Kampin. Gledalaca: 70.000. Sudija: Kanesa (Čile). Strelci: Kampaz u 10. za Santa Fe, a Đorđević u 25. i 85. i Bjeković u 60. minutu za Partizan.

    Partizan: Knežević, Radaković, Damjanović, Petrović, Paunović, Budišić, Đorđić (Pejović), Đorđević (Grubješić), Bjeković (Marić), Vukotić, Antić.

    Santa Fe: Sanković, Manhares, Agire, Baziliko, Rodrigez, Gonzales, Kanjon, Šekularac, Kampaz, Alvate, Revaljon.

    Partizan—Botafogo 1:0 (prekinuto u 44. min)

    Stadion: Kampin. Gledalaca: 19.000. Strelac: Bjeković u 16. minutu.

    Partizan: Knežević, Radaković, Damjanović, Petrović, Paunović, Budišić, Đorđić, Đorđević, Bjeković, Vukotić, Antić.

    Botafogo: Ubiratan, Moreira, Čikinjo, Leonadis, Valtekir, Neir, Karlos Roberto, Zekinjo, Roberto, Žairzinjo, Ramos Roberto.

    Reprize

    U dva nova meča, sa Santa Feom i Botafogom, koji su po svaku cenu želeli revanš, naši fudbaleri su opet pokazali svoju superiornost. Santa Fe je pobeđen i sa 5 rezervi, Botafogo je jedva izborio nerešeno, mada je 70 minuta imao igrača više (kapiten Damjanović bezrazložno isključen)!

    Partizan—Santa Fe 1:0 (1:0)

    Stadion: Kaluna u Bogoti. Gledalaca: 20.000. Sudija Kansea (Čile). Strelac: Gligorovski u 6. minutu.

    Partizan: Knežević, Radaković, Marić, Pejović, Paunović, Budišić, Grubješić (Petrović), Gligorovski, Vukotić (Bjeković), Antić, Živaljević (Đorđić).

    Santa Fe: Sanković, Manharez, Agire, Baziliko, Rodrigez, Gonzales, Kanjon, Artaza, Kampaz, Šekularac, Revaljon.

    Partizan—Botafogo 1:1 (1:0)

    Stadion: Kampin. Gledalaca: 20.000. Strelci: Vukotić u 41. i Žairzinjo u 76. minutu. Sudija: Kanesa (Čile).

    Partizan: Knežević, Radaković, Damjanović, Petrović, Paunović, Budišić, Đorđić, Pejović, Bjeković (Živaljević), Vukotić, Antić.

    Botafogo: Ubiratan, Mura, Čikinjo, Valtekir, Karlos Roberto, Leonadis, Zekinjo, Nei, Roberto, Žairzinjo, Tonino.

    Tabela

    1.Partizan4 3 1 09(7):37
    2.Milonarios4 2 0 29:64
    3.Botafogo4 2 0 24:5(3)4
    4.Santa Fe4 1 1 26:93
    5.Kali4 0 2 24:82

    Napomena: gol-razlika Partizana i Botafoga zavisi od toga da li se računa rezultat u momentu prekida, ili zvanični od 3:0 — prema propisima.

  • U Bogoti su za nas svet, nebo i zemlja bili crveni

    Milan Damjanović: Moj dnevnik

    Nisam vodio pedantni dnevnik, ali sam s vremena na vreme zabeležio ponešto za moju ličnu fudbalsku arhivu. Ono što sam smatrao da ne sme da se zaboravi.

    Bio je to izvanredan put. Utisci su se gomilali jedan za drugim filmskom brzinom. Bilo je nemoguće o svemu odmah razmisliti, doneti određen zaključak. Da smo bili na turističkom putovanju i tada bi to bilo teško. A mi smo bili radna fudbalska ekspedicija. Ljudi na zadatku.

    Otputovali smo 9. januara. Predstoji nam put avionom na relaciji Beograd — Rim — Pariz — Njujork — Meksiko — Bogota. Navikao sam na vožnju avionom. Naučio sam sebe da mnogo ne razmišljam, da me misli odnesu daleko, daleko… Posmatram većinu golobradih fudbalera Partizana. Nikada nismo imali ovako mlad tim. To je generacija bez kompleksa, ne plaše se aviona, višečasovnog putovanja, teških protivnika. To je generacija koja misli da sve zna i sve može. I treba da budu takvi.

    Put je trajao oko 22 časa. U Rimu smo se odmarali tri časa. Prespavali smo u Parizu, u „Bon-hotelu“, u blizini Opere. Posle osmočasovnog leta preko Atlantika, Boingom 707, stigli smo u Njujork i odmah nastavili put za Meksiko. Zabeležio sam da su mi to bili najneprijatniji trenuci na putu: sedam časova smo proveli u „tranzitu“ očekujući avion koji je trebalo danas prebaci u Bogotu. A bila je noć, nigde ništa otvoreno. Kao da smo bili na drugoj planeti.

    Šekularac

    Na aerodromu u Bogoti dočekalo nas je osoblje Ambasade. Sa njima je bila i supruga Dragoslava Šekularca, Gordana. Mi smo stari prijatelji. Rekla mi je da je Šeki na treningu i da će nas potražiti u hotelu. Dane provedene u Bogoti Šeki mi je učinio prijatnijim i zanimljivijim. Sećam se, kada je dolazio iz SR Nemačke u Beograd, govorio je da ne može da izdrži profesionalne obaveze, da ne može da izdrži bez Beograda, bez „Madere“. U Bogoti sam sreo drugog Šekularca. Kaže da će ostati tamo dogod bude mogao da igra. Posetio sam ga i kod kuće. Stanuje u lepo nameštenom, četvorosobnom stanu. Šeki je ostao veran sebi i svom temperamentu pa je na svakoj utakmici navijao za Partizan, čak i onda kada smo igrali protiv njegovog Santa Fea! Rekao mi je u šali:

    — Eto, Gico, došlo vreme da i ja navijam za Partizan. Naravno, i iz srca, ali i iz računice. Ako pobedite, moja cena ovde raste…

    Bogota

    Bogota je tipičan južnoamerički grad. Grad kontrasta u svakom pogledu. Na samo sto metara jedan od drugog nalaze se kvartovi velike socijalne bede i luksuzni, blještavi kvartovi modernih vila. Čovek oseća miris novca…

    Najavljeni smo velikom reklamom. Radio je prekidao redovan program najmanje pedeset puta dnevno reklamirajući utakmice. Kada je već o radiju, reporteri u Bogoti su nenadmašni. Slušajući ih kako komentarišu akciju na sredini terena čovek bi pomislio da će gol da padne u svakom trenutku. Na tribinama retko koji gledalac ne nosi tranzistor. Nije ni čudo, reportaže su žive, raznovrsne, smenjuju se reporteri smešteni u svlačionici, oni pored igrališta koji intervjuišu fudbalere u toku igre…

    Zekinjo

    Crnoputo desno krilo Botafoga Zekinjo, mali rastom, suvonjav, kao rahitičan, dobar mi je poznanik. Igrao sam protiv njega tri puta i nikada nisam imao velikih problema. Zekinjo je nervozan, brz kao zec, i kad ide ulicom čini se da fintira prolaznike. Još uvek nisam siguran da li se savija čas levo, čas desno, namerno, ili mu je to manir. Igra slično Garinči. Na jednoj utakmici nismo se čestito ni susreli, a sudija je odsvirao kraj. Na drugoj sam bio izbačen iz igre. Bez razloga, prvi put u karijeri. Zekinjo je „zagradio“ loptu a ja sam se bacio i klizajućim startom odneo i njega i loptu… Dugo sam razmišljao kako treba igrati protiv Zekinja. Ako prihvatim trku, izgubio sam. Pronašao sam rešenje u pozicionoj igri. Zekinjo je slobodno primao loptu, sa njom čuda stvarao, ali na prostoru od kvadratnog metra, pa bi mi je onda, začuđen što ja ne reagujem, takoreći bez borbe ostavljao.

    Roberto

    Pričali su mi fudbaleri Botafoga da im Roberto mnogo znači, jer je izvanredan centarfor, fudbaler izvan serije, ali da zbog njega imaju niz problema, jer redovno izaziva tuču. On je tip fudbalera koje niko ne voli: kukavica, udari, pa beži po igralištu. Udario je Paunovića bez lopte! Srce mi je uzdrhtalo. Bio je to signal za neviđenu tuču. Naš mladi golman Furtula dotrčao je čak sa klupe za rezervne igrače i nokautirao Roberta. Furtula je bukvalno shvatio moje savete upućene mu posle utakmice protiv Santa Fea. I tada je izbila tuča, a Furtula je sedeo kao prikovan za klupu. Prišao sam mu i rekao:

    — Nije te sramota! Mlad si, jak, a sediš dok ti drugovi vode „rat“.

    Protiv Botafoga Furtula nije sedeo — i to je platio Roberto.

    Botafogo

    Botafogo je bez konkurencije najbolji brazilski tim. Igra izvanredno. Bolji je od Santosa koga sam gledao na utakmici protiv Milonariosa.

    Brazilci su teško podneli poraz u prvoj utakmici protiv Partizana. Želeli su revanš po svaku cenu. Prihvati li smo revanš — i opet Brazilci nisu pobedili. Igrali su nervozno, isuviše su želeli pobedu. Ponudili smo im da ta utakmica bude egzibicija, da ne razmišljamo o rezultatu. Nisu pristali, želeli su iznad svega da pobede Partizana.

    Pele

    Teško da ću ikada zaboravi ti susrete sa našim iseljenicima. U Kaliju, neki Marko, Dalmatinac, poklonio nam je šešire od čije prodaje živi. A živi veoma dobro. Posle svake pobede u hotelu nas je dočekivao njegov telegram kojim nam je čestitao.

    Sreo sam se i sa Peleom, prvi put u životu. Izmenili smo zastavice, značke. Igra fenomenalno. Trči kao mladić. Protiv Milonariosa postigao je dva gola, a igrao je povučeno, podjednako i u odbrani i u navali.

    Kapiten

    Eto, i to sam doživio: postao sam kapiten Partizana! Uoči prve utakmice na turneji prišao mi je trener Gojko Zec i rekao:

    — Damjanoviću, vi ćete biti kapiten.

    Igram fudbal od 1953, igrao sam protiv svih najboljih fudbalera sveta, a sada sam prvi put osetio tremu. Možda to nije bila trema, možda se to zove breme odgovornosti. Postao sam kapiten, mlade, ambiciozne ekipe, ekipe sa velikom tradicijom i velikim internacionalnim renomeom. Više nisam razmišljao samo o svom mestu levog beka i protivničkom desnom krilu. U svakoj situaciji znao sam da istupam i kao kapiten.

    Drljača

    Bilo mi ga je iskreno žao. Čekao je svoju šansu u Partizanu i dočekao je u 25. godini. Želeo je da na jednoj utakmici pokaže sve što zna, da se odmah nametne i stekne poverenje svojih drugova i rukovodstva ekipe. Odlično je branio. Kad je povređen napustio igru, seo je pored mene i Brazilca Žairzinja. Niko od nas tada nije ni slutio da će sutradan lekari konstatovati prelom noge. Šteta. Ja znam Drljaču, znam koliko je ambiciozan i koliko voli fudbal. Vratiće se on ponovo na gol Partizana.

    Susret sa Milanom Galićem

    Kada smo saznali da se vraćamo u Beograd, da ne nastavljamo turneju po Meksiku, niko nije bio srećniji od mene. Sada mi put više nije bio tako neinteresantan i dosadan, jer sam znao da je njegov cilj — Beograd. U Parizu sam saznao da na stadionu „Kolomb“, za Kup Francuske, igraju Rems i Sedan. Trener Zec i ja uzeli smo taksi i stigli na „Kolomob“ kada je počinjalo drugo poluvreme. Želeli smo da vidimo Galića i Dakića koji igraju u Remsu. Galić je igrao izvanredno. Stvorio je sebi dve gol-šanse, a posle njegove akcije Rems je postigao jedini gol na utakmici. Iznenadio sam se: posle utakmice fudbaleri Remsa proslavili su pobedu šampanjcem! Čudni su metodi treninga francuskih klubova. Galić mi je ispričao da sa Dakićem samoinicijativno trenira, jer kad odigraju utakmicu u nedelju, igrači se na treningu nađu zajedno tek u četvrtak! Galić je u odličnoj formi, kapiten je Remsa, čuvenog francuskog kluba u kome je nekada igrao Rejmond Kopa.

    Biti stranac koji je tek došao u klub i dobiti kapitensku traku znači izuzetno priznanje. a „Gale“ je to doživeo u Remsu.

  • Ne igramo samo za ovaj trenutak, već za renome i ugled Partizana

    Levi bek Partizana Milan Damjanović piše „Partizanovom vesniku“ iz Bogote

    (Bogota, januara) — Kada budete čitali ovo pismo znaće se pobednik „Pentagonala“, znaće te da li smo izvanredno prvi, ili hrabro drugi, na turniru koji je okupio veliko fudbalsko društvo.

    Impresioniram sam i polaskan ugledom i renomeom koji ovde uživamo. Na svakom koraku dočekuju nas i ispraćaju kao šampione, kao izuzetne goste. Nema u tim susretima, u tim kontaktima, oficijelne patetike. Naši domaćini su ljudi koji svakog čoveka postavljaju na mesto koje zaslužuje — i tako se prema njemu i ophode.

    Čudni su utisci sa ovakvih putovanja. Čini se da su 24 časa leta avionom ne mogu da zaborave. A već sutradan, posle prespavane noći, život počinje normalno, kao i u Beogradu, navike se osim u malim izuzecima ne menjaju.

    Rad

    Rad je i ovde u Bogoti formula života fudbalera Partizana. Treniramo, analiziramo proteklu utakmicu, spremamo se za sledeću. Sve što činimo planirano je do tančina. Zec ovde u Bogoti isti je kao onaj u Beogradu. A to znači da radimo maksimalno disciplinovano. sa maksimumom volje.

    Kada je fudbal u pitanju kod nas je prisutan i jedan novi motiv: kao nikada osećamo šta znači biti član Partizana, osećamo šta znači igrati ne samo za ovaj trenutak i već i za onaj godinama stican renome i ugled Partizana.

    I sada, pred utakmicu protiv Botafoga, mogu slobodno reći da Partizan može slabo da igra, ali ne može da igra neborbeno, bez volje, bez žara. To je danas veliki kvalitet naše ekipe.

    Šekularac

    Mene je posebno obradovao susret sa Šekularcem. Igrali smo nekada zajedno, igrali smo i jedan protiv drugog. Bili smo uvek ljuti protivnici, ali i veliki prijatelji. Pre neko veče iskoristili smo slobodno vreme i posedeli u jednoj kafanici. Šeki, emotivan kao uvek, poče priču:

    — Koliko smo puta sedeli ovako zajedno u „Maderi“ i nikada nismo osetili to kao nešto izuzetno, nešto što se ne zaboravlja, A sada, odavde, najbolje osetiš koliko nam je u stvari ta beogradska svakodnevnica draga…

    Šeki još uvek dobro igra. Ne krije da su za njega ovi dani boravka Partizana u Bogoti i onaj „tranzit“ Crvene zvezde kroz Bogotu, trenuci koji nemaju svoju cenu.

    U celoj onoj gužvi na utakmici protiv Santa Fea, kada se zbilja nije znalo ko na koga sa kakvom namerom nasrće, Šeki i golman Sanković ostali su po strani. Posle utakmice Šeki mi je pola u šali, pola u zbilji, rekao:

    — Gico, pričaj kada se vratiš u Jugoslaviju da može i neka gužva da prođe, a da se u nju Šekularac ne umeša.

    Ovde je i Toza Veselinović. On se oseća kao domaćin, plašio nas je pred utakmicu protiv njegovog Santa Fea, iako, sam, nije verovao u pobedu svoje ekipe.

    Igra

    Znam da vas najviše interesuje kako igramo. Daleko je od pameti tvrditi da nam Katić i Ćurković ne nedostaju. Međutim, moram da podvučem da smo položili ispit, da nas je odsustvo dvojice izvrsnih fudbalera, ključnih za našu igru, mobilisalo do te mere da iz sebe izvlačimo i poslednji atom snage i veštine.

    Golmani, i Drljača i Furtula položili su ispit. Šteta što se Drljača povredio. Godinama je čekao tu šansu — i kada mu se ukazala prilika kost na nozi je napukla. Za fudbalera nema veće nesreće.

    Doputovao je Nišlija Knežević, To je veliko pojačanje za naš tim, ali, moram reći da nas je Furtula sve iznenadio. Neiskustvo je nadoknadio srcem, hrabrošću, videlo se, bio je rešio da pogine ako treba, ali da dobro brani. I branio je odlično.

    Mi u odbrani znali smo da iza nas ne stoji Ćurković i bez obzira na poverenje u Drljaču i Furtulu, igrali smo sa dozom opreza. Nismo, takoreći, učinili ni jednu grešku.

    Zvezda

    Sreli smo se u Bogoti sa fudbalerima Crvene zvezde. Bio je to srdačan, topao, prijateljski susret. Proveli smo uglavnom zajedno taj dan. I mi i oni mislimo isto: lepe su, korisne ove turneje, ali kod kuće nam je ipak najlepše. Topliji mi je onaj sneg kod kuće nego ovo sunce u Bogoti. Možda bi zimu trebalo drugačije planirati. Nije to nostalgija, već želja za racionalnijom računicom.

    Nisam ja jedini koji tako misli.

  • Lep gest Radničkog i Pobede

    Ekspedicija „crno-belih“ otisnula se na južnoameričku turneju hendikepirana. Ivan Ćurković i i Ilija Katić obukli su vojničku uniformu u trenutku kada je tim stekao svoju fizionomiju igre i kada odsustvo svakog pojedinca može da bude kobno. Na put su krenula dva mlada, neiskusna golmana, Drljača i Furtula, i da nesreća bude veća Drljača je povređen i morao je da se vrati kući. Partizan je zatražio pomoć od Nišlija, koji su bez razmišljanja omogućili svom golmanu Miodragu Kneževiću da otputuje u Bogotu. Tako su ispunjene i želje navijača Partizana i Kneževićeva davnašnja — da obuče crno-beli dres.

    Isto tako sa Partizanom je otputovao na turneju i napadač prilepske Pobede, talentovani Gligorovski, fudbaler koji je izjavio da mu je životna želja da zaigra za naš tim.

    U svakom slučaju saradnja „crno-belih“ sa ovim klubovima zaslužuje samo pohvale.

  • Udesi ohrabruju veličine

    Slavko Drljača priča

    S prijateljskim osećanjima i redakcijskom dužnošću pošao sam da posetim Slavka Drljaču, golmana Partizana koji se upravo tih dana vratio iz Bogote sa slomljenom nogom i gipsom na njoj.

    Smisao udaraca u životu naučio sam da razumem s vremenom i dok sam se penjao na drugi sprat razmišljao sam o tome kako je taj mladi čovek, godinama „golman u senci“ primio tu surovu igru sudbine u trenutku kada mu se činilo da se ostvaruje jedna od najboljih java njegovog života. Da li će biti sumoran, tužan i zlovoljan i hoće li ga naš razgovor o Južnoj Americi pritiskivati svojom neprijatnošću — razmišljao sam tražeći u sebi i od sebe punu osetljivost na sve ono što jedna tako delikatna situacija sobom nosi.

    Ali, stisak ruke i osmeh odmah su mi kazali da je svaka bojazan bila suvišna. Drljača je i ovom prilikom svojim smelim i veselim izgledom, koji je urođen mladosti, stavio do znanja da u toj nesreći ne vidi nikakvu tragediju, da je to prosto bila jedna od onih slučajnosti koja se „događaj jednom u pet hiljada godina“ i da su ga dr Ristić i profesor Radulović obodrili svojim optimističkim prognozama o njegovom daljem brzom ozdravljenju.

    Drljača je završio Višu školu spoljne trgovine, a njegova supruga će uskoro dobiti diplomu Filozofskog fakulteta, pa je tako i van fudbala sasvim obezbedio svoju materijalnu egzistenciju.

    No, i pored toga što je intelektualac mladi golman Partizana ne razgovara s mnogo fantazije i živosti. Reklo bi se da je introvertan ili ne naviknut na razgovore sa novinarima. Tek, sve što sam želeo da doznam izvlačio sam s mukom.

    Bele maramice

    Čovek bez sumnje nauči nešto knjigama, ali nauči mnogo više putujući po svetu. Fudbaleri su tu u izuzetno povoljnom položaju. Međutim, s profesionalizmom se nešto menja. To više nisu pelčabarske ili turističke turneje, već — rad! I ovaj boravak Partizana u tom delu sveta inspirisan je prevashodno tom potrebom: da se ekipa dobro pripremi za nastavak prvenstva!

    — Mnogo je uzdaha i zavisti propratilo naš odlazak u Južnu Ameriku — kaže Drljača, ali malo ko zna koliko smo mi istinski robovi fudbala. Eto mi smo u Bogoti trenirali dva puta dnevno i pored turnira. Razređen vazduh nam je stvarao posebnu teškoću, ali je Zec i u toj situaciji inteligentno postupio: majstorski je dozirao treninge i postepeno je povećavao intenzitet tako da smo uspevali da ostvarimo svo planirano.

    Hotel „Kardiljera“ je vrlo komforan. Hrana nije evropska u pravom smislu te reči i ukoliko se u njoj ne uživa, bitno je da se unosi potreban broj kalorija.

    Inače, Partizan je veoma popularan u tom delu sveta. Štampa nam posvećuje vrlo veliku pažnju, a pravo poštovanje doživeli smo već na prvoj utakmici. Ono je iskazano na dvostruki način: prvo, posle himne Milionarnosa svirana je jugoslovenska himna, a drugo, ceo stadion nas je pozdravio mahanjem hiljadama belih maramica što je znak izuzetnog uvažavanja, kako smo to kasnije doznali od naših ljudi koji tamo žive.

    Već ta atmosfera i sve ono što nas je okruživalo govorilo nam je da nismo obična fudbalska ekipa, već nešto više i zato smo u igru uneli toliko želje, truda i ozbiljnosti. Naravno, i rezultati nisu izostali.

    „Bićemo spremni…“

    Naš sagovornik, onako opružen na krevetu u košulji i sa donjim delom trenerke ni jednog momenta nije bio u pozi heroja koji umire. Naprotiv, delovao je vrlo ležerno mada je pričao isprekidano: Istina, tome je doprinosio i njegov dvogodišnji preslatki i nemirni sinčić koji je pred nama izvodio svoj „šou“.

    Znam da svako sanja na svoj način san svoga života, pa sam želeo da doznam kako pod ovim okolnostima Drljača gleda na svoje „sutra“ i šta još očekuje od Partizana i šta je spreman da mu pruži. Usmerili smo razgovor na taj teren.

    — Ne smatram da je ovo bila jedina šansa moje karijere, — kaže vrlo trezveno Drljača. — Ja ne hulim na svoju sportsku sudbinu. Nevolje jačaju čoveka. Biti rezerva Ćurkoviću to je mnogo više nego braniti gol neke druge ekipe. Jer, „Ćure“ je golman van serije. Mislim da sam najviše naučio gledajući ga kako brani. To je pola koraka od savršenstva.

    — Ne treba nikad jamčiti za budućnost, — nastavlja mladi golman, — i ja ne znam šta ona donosi Ćurkoviću, Furtuli ili meni. Moje je da što pre ozdravim i da počnem sa treninzima. Kako će dalje biti — videćemo. Znam jedno: Partizan će biti spreman da brani svoju prvu poziciju na tabeli bez obzira pa tako veliki hendikep kao što je odlazak Ćurkovića i Katića. Naravno, bio bih presrećan kada bih jednim delom i ja doprineo konačnom trijumfu.

    Želje, ma i najnevinije, imaju tu rđavu osobinu da nas potčinjuju drugome i čine nas zavisnim. U Partizanovom slučaju. to je pitanje koliko će dobro igrati Hajduk i Dinamo, kako će nastaviti Zvezda, Železničar i Velež i da li će nastavak trke biti pod okriljem sreće ili peha. Sve je to ono što potvrđuje da se veliki uspeh ne postiže bez muke i truda.

    Sve želje i predviđanja ostavili smo za proleće. Naš sagovornik nas je uz pomoć štaka ispratio do vrata. Još jednom smo prošli kroz veliki divno namešteni stan i ja sam grabio pogledom koliko je moglo da stane u moje oči. Taj stilski nameštaj mešao se sa predmetima koje je lažni slučaj razbacanosti još više ulepšavao.

    U ramu vrata ostao je nasmejani Drljača. I sada ne znam da li je njegova mislena duša uznemirena ili ne.