Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Ознака: Stjepan Bobek

  • Paunoviću aspirin i led

    U listu „Sport“ od trinaestog avgusta ove godine objavljen je članak pod gornjim naslovom. Kapiten našeg tima preporučuje navijačima i simpatizerima svoga kluba da „piju aspirine i meću led na glavu umesto da vode brigu o problemima kluba za koji navijaju“. A on živi od tih koji treba da gutaju aspirine. I pitam ga, što oni nama daju za uzvrat? Nas nekoliko prisustvovalo je utakmicama „Partizan“ — „Zvezda“ i „Partizan“ — „Sarajevo“ i posmatrali smo sve fudbalere. Došli smo do zaključaka da ima mladih, talentovanih i perspektivnih igrača, ali šta to vredi kad nema ko da ih nauči da igraju i daju golove. Pa, ako Gojko Zec prima platu od pola miliona, onda ni Stjepan Bobek nije skup za dva miliona, jer je on taj tim tri puta dovodio do pobedničkog trona, a mislim da bi bio u stanju da to i sad učini.

    Preporučujemo upravi da što pre angažuje Stjepana Bobeka i Marka Valoka. Ako se ovo ne učini odoše Partizanova slava i ugled.

    Potkrepljujući izjavu kapitena Paunovića sekretar Ivanović je rekao da će brzo svi proroci (mislio je valjda na nas navijače) spustiti nos. Bojim se da posle svega ovoga oni ne spuste svoje noseve.

    U koliko nam za ovo pripada neki honorar, mi ga ustupamo kapitenu Paunoviću da za te pare kupi aspirin i led, koji su mu sada preko potrebni. Jedan deo toga neka pokloni i treneru Zecu.

    — Milisav Golubović, Slobodan Vitorović i još deset navijača „Partizana“

  • Božidar Šujica, pesnik: Verujem u Zeca

    KLUB POZNATIH PARTIZANOVACA

    Božidar Šujica, jedan od najpoznatijih i najgrlatijih Partizanovih navijača, spada u red naših najpoznatijih savremenih pesnika. Ovaj tridesettrogodišnji profesor srpskohrvatskog jezika, objavio je do sada samo dve knjige pesama („Prestupne noći“ 1961. i „Vreme i temelji“ 1966. godine), Ali, to je bilo dovoljno da dobije nagradu za knjigu godine i da bude svrstan od najstrožijih estetičara u malobrojnu porodicu eminentnih pesnika.

    ŠUJICA: Da se razumemo, ja nisam navijač, ja sam prijatelj Partizana, drug njegovih igrača, njihov brat, njihova krv…

    P. VESNIK: Kako je počelo to prijateljstvo i bratstvo?

    ŠUJICA: Ja sam još u Kragujevcu, dok sam bio u gimnaziji imao najzvučniji naziv u školi — Bobek, mada su mi govorili da frapantno ličim na Zebeca.

    P. VESNIK: A kako ste postali — drug brat i krv Partizanovih igrača?

    ŠUJICA: Kafanski!

    P. VESNIK: Ali, koliko znam Partizanovi igrači ne idu u kafanu?

    ŠUJICA: Ali igraju boemski fudbal.

    P. VESNIK: Koji su vam Partizanovi igrači posebno prirasli za srce?

    ŠUJICA: Zlatko Čajkovski mi je još kao gimnazijalcu rekao da je Bobek najbolji igrač na svetu. On je to možda bio, ali u Jugoslaviji, Zebec je to mogao da bude. Šoškić je bio — najčedniji. Vladica i Čebinac bili su — noge tima. Galić beskrajno simpatičan. Miladinović neslućeno darovit, veliki moj drug, Jusufi — najveći kavaljer. Vasović, najviše postigao od svih, ali ne u Ajaksu već u Partizanu. Od sadašnje generacije, znam kao divne momke i igrače — Paunovića, Đorđevića, Damjanovića, Ćurkovića, Rašovića…

    P. VESNIK: Zašto Partizan i pored takvih igrača koje je imao i koje ima, ipak nije postigao izuzetne rezultate na domaćoj fudbalskoj sceni?

    ŠUJICA: Bio sam na proslavi Dvadesetpetogodišnjice Partizana. Tamo me frapirala narcisoidnost nekih ljudi iz uprave, koji se, očigledno više brinu o sebi nego o Partizanu. Ti ljudi možda imaju ljubavi, ali sigurno nemaju fudbalskog znanja i njihova se ljubav pretvara u samoljublje, a možda i u koristoljublje.

    P. VESNIK: Valjda je ta uprava ipak učinila nešto za dobro Partizana?

    ŠUJICA: Jeste, nešto zaista veliko: angažovanje Gojka Zeca. Taj čovek nije maher, mućkaroški genije, prekupac i nakupac bodova, demagog, on ne ugađa čaršiji, ne kupuje novinare, ali je zato vredan sistematičan, krcat znanjem, nekompromitovan, a kao čovek čist, pošten i dostojanstven. On je, besumnje, čovek kome treba dati dugu prugu, a on će znati da svoju kompoziciju dovede do Kupa sveta. Ja kao prorok vidim već ozbiljnog i mirnog Gojka koji će i to primiti normalno kao i ovaj neuspeh Partizana, koji je najmanje njegov.

  • Stub ekipnog takmičenja

    Likovi naših boksera

    U Svetomiru Beliću bokserski klub „Partizan“ ima istinskog šampiona, u Stanojeviću izuzetnog tehničara, u Šekularcu atraktivnog borca… Vujadin Vranić je, međutim, jedan od onih u kojeg se klub uvek može pouzdati. Jedan od trenera „Partizana“ Kosta Leković tu Vranićevu izuzetnu boksersku ustaljenost prokomentariše ovako:

    „Pokušaću da boksera uporedim s fudbalerom: dok je ‘Partizan’ bio onaj pravi ‘parni valjak’, bez Minde Jovanovića nije se mogao sastaviti tim. Njegov doprinos je bio velik, iako je uvek bio u senci takvih asova kao što su bili Bobek, Čajkovski… Slično je i s Vranićem. On je retko kada na novinskim stupcima, nenametljiv je, miran, skroman, ali bez njega se gotovo ne može. Donosio je, a i danas donosi bodove kada je to najpotrebnije.

    Ako bismo, međutim, Vujadina Vranića cenili samo po skromnosti i disciplini, ili možda samo po velikoj odanosti prema klubu, bilo bi nepravedno. Ovaj bokser je već do danas postigao blistave rezultate. Godine 1967/68, bio je prvak države, pobedivši u finalu poznatog jugoslovenskog boksera i reprezentativca Čizmića. Vranić je tokom gotovo jedne decenije pobedio čitavu plejadu naših najpoznatijih boksera: Gazepova, Milovanovića, Matejića, Brandaleka, Čizmića, Lazića…

    I na međunarodnoj areni ovaj je bokser postigao zapažene rezultate. Godine 1967. na velikom internacionalnom turniru u Moskvi Vranić je osvojio drugo mesto, iako je u finalu protiv sovjetskog takmičara boksovao veoma dobro i zaslužio pobedu. Sudije su, međutim, kako to često biva, bile više naklonjene domaćem takmičaru.

    Inače, ovaj izraziti fajter, koji uglavnom uspeva da nametne svoj stil čak i bokserima visokog renomea, bio je i reprezentativac Jugoslavije.

    Vranić se nije odrekao plemenite veštine i kada ga je napala opaka bolest. Bolovao je od žutice, ali se već posle dva meseca, kada se oporavio, ponovo vratio ringu i nastavio da boksuje kao da i nije bolovao.

    Vranić je izuzetno marljiv bokser koji trenira svakog dana. Iako stanuje u Staroj Pazovi, i ima stalno zaposlenje (visokokvalifikovani bravar), uvek je prvi na treningu.

    Ponikao je u beogradskom „Železničaru“, a poslednjih sedam godina je član beogradskog „Partizana“. U „Železničaru“ trener mu je bio Vesić, a u „Partizanu“ Leković, Golić i Šovljanski.

  • Prvi kapiten

    TRAGOM LEGENDI I DOKUMENATA

    Pre no što pređemo na opisivanje našeg šampionskog hoda kroz prvo posleratno fudbalsko prvenstvo Jugoslavije, (o čemu će biti reči u idućem broju), dozvolite da vam predstavimo ličnost čoveka koji je predvodio Partizanov tim u tom pohodu prvog kapitena u istoriji „crno-bele“ ekipe.

    Bio je to Miroslav-Meho Brozović, čovek čije ime zbunjuje mladu generaciju naših navijača, koja se logično pita: „Kako zar to nisu bili Bobek ili Čajkovski?“ Opsednuti dvama legendama prvog Partizanovog sastava današnji ljubitelji fudbala ne može ni da zamisli da je neko drugi mogao u to doba da nosi kapitensku traku. Zato se u čudu, ali i s pravom pita: ko je i kakav je igrač bio Meho Brozović? Šta je to što mu je davalo prednost za ovakvu počast ispred jednog Čajkovskog i Bobeka?!

    Pre svega, reći ćemo vam odmah da najstariji, najautoritativniji i najrenomiraniji igrač ekipe po pravilu navlači žutu traku oko rukava. To je zakon u svakom timu. A Brozović je u trenutku formiranja Partizana bio to u svakom pogledu. Stariji od poletarca Bobeka i znatno mlađeg druga Čajkovskog. Ne samo po godinama već i po igračkom i reprezentativnom stažu. Kada su ova dvojica bili još nepoznati juniori. Miroslav Brozović je bio igrač u punoj snazi, standardni član državnog tima i jedan od najpoznatijih fudbalera u zemlji!

    Ipak, u glavi navijača-laika večno je prisutna i druga misao, koju on spontano vezu je za ličnost kapitena: nije li možda igračka vrednost presudnija od staža i iskustva? Zar nije ispravnije da kapiten tima bude igrač najvećeg formata, onaj čiji autoritet izvire iz fudbalske klase? Posmatran čak i tako Brozović je bio „pravi čovek“ pošto je spadao tada u kategoriju gorostasnih igrača — u najekskluzivniji krug evropskih bekova koje je naš fudbal imao!

    Hroničar ovih redova razvrstava sve igrače s brojevima 2 i 3 na bekove klasičnog tipa (prevashodne „fajtere“) i braniče modernog vremena, koji podjednako učestvuju u napadu i odbrani. I odmah da dodamo: više ceni čak i beka klasičnog tipa koji je u svojoj ulozi dostigao evropsku i svetsku perfekciju nego li najsavremenijeg beka koji u svojoj ulozi nije dostigao taj nivo. Odavde se nameće i zaključak: dok su dva najbolja beka po savremenom konceptu — Jusufi i Stanković — imali u igri nedostataka i felera, Miroslav Brozović je u kategoriji bekova-fajtera bio gotovo nepogrešiv! U predratnoj Evropi ulazio je u red tri najbolja beka kontinenta — minimalnu prednost pred njim imali su možda samo nezaboravni braniči „skavdre azure“ Foni i Rava!

    Otkuda tako visoko mišljenje o Brozoviću? Koji su to kvaliteti koji su ga tako visoko uzdizali (po mišljenju pisca ovih redova čak na pijedestal najboljeg beka u istoriji našeg fudbala?

    Pre svega to je atletizam kakvim nije mogao da se pohvali nijedan naš docniji branič. Brozović je u tom domenu imao sve: veliku masu, strahovitu snagu, odličan odraz, dovoljnu brzinu i oštrinu… Ako dodate tome njegova voljno-moralna svojstva — besprimerno požrtvovanje, strahovitu oštrinu (koja je graničila s brutalnošću), hladnokrvnost i trezvenost — onda vam je jasno da ste suočeni s pravom „fudbalskom nemani“ na čijoj strani prolaza nije bilo. pogotovu za krilo koje je bilo osnovna briga u tadašnjoj bekovskoj igri. Bezbroj puta smo bili svedoci da je britki Meho formalno „pojeo“ najveća evropska krila koja su mu se suprotstavljala!

    Postojalo je još nešto paradoksalno u njegovoj igri što ta je izdizalo za glavu iznad savremenika u dresu s brojem 2. Već pomenuta hladnokrvnost i trezvenost koja nije bila svojstvena „fajterima“. Dok su svi oni srljali, Brozović je to radio samo u trenucima „stani-pani“. U svim ostalim fazama igre bio je izvanredno mudar taktičar(!).

    Šta više, bio je najopasniji bek svog vremena i u oblasti izgradnje napada svog tima! Samo to nije postizao brzim begom duž aut-linije i centaršutem s krila (što rade savremeni bekovi), već dubinskim pravolinijskim dugim loptama ili dijagonalama preko polovine igrališta kojima je upošljavao svoja krila. Po tim udarcima Brozović je uoči rata bio nadaleko čuven — nedostižan bek WM sistema. U tom elementu nadmašao je čak i slavnog Fonija i Ravu.

  • Brutalnost guši veštinu

    IGRE I LJUDI

    Ta fotografija koju je u koloru objavio jedan poznati strani časopis, delovala je jezivo svojim naturalizmom: u prvom planu su bile noge fudbalera sa spuštenim čarapama. U stvari to i nisu bile ljudske noge već nešto što je samo ličilo na njih: deformisane, izbrazdane kramponima, poprskane krvlju. Unakažene, ličile su pre na noge nekog verskog fanatika posle ritualnog šibanja ili na noge ratnika posle okršaja. Snimak koji je delovao tako zastrašujuće načinjen je u koloru, razume se. posle neke utakmice. Potražio sam u potpisu ispod slike ime nesrećnog vlasnika tog unakaženog para nogu i ustanovio da se zove — Džordž Best! I tek tada me obuzela teza pomešana s besom: zar je neki divljak mogao tako surovo da unakazi jednog takvog fudbalskog majstora? Doveden do očajanja, verovatno, upotrebio je svoj poslednji (a možda i jedini) adut — brutalnost da bi zaustavio jednog takvog čarobnjaka kao što je Best, igrača dostojnog simbolike svog imena (najbolji).

    Razmišljajući nad ovom fotografijom setim se da sam jednog leta na plaži bio zapanjen mnogobrojnim ožiljcima, brazgotinama, kvrgama i oteklinama što su pokrivale noge jednog takođe velikog igrača, jednog para nogu i ustanovio da se zove — Dragoslava Šekularca. Nedavno sam takav isti reljef neviteštva video na nogama Bore Đorđevića. Verovatno ništa drukčije ne izgledaju ni noge Milana Galića, Josipa Skoblara, Vukasa, Milutinovića, Bobeka, Džajića, Musemića, Petkovića… Ali, zato tih ožiljaka verovatno nema na nogama jednog Bolfeka, Mite Stojanovića, Režeka, Kokeze, Čopa, Milićevića, Dojčinovskog, Mečkarova, Raca, Popadića, Hadžiabdića, Kapidžića, Valeca… Neko će reći; pa i oni su fudbaleri i oni igraju fudbal nogama. i oni rizikuju… Da, ali tu ima razlike: prvima su noge sredstvo, a drugima — cilj. Prvi se služe nogama da bi ostvarili svoje igračke ideje, maštu da bi nadigrali, a drugi imaju samo jedan cilj da onemoguće igru i igrača! I zato, u sudarima tih različitih igračkih ideja, dolazi i do takvih neigrački. trenutaka kad prestaje igra a nastaje obračun do surovosti.

    Gledao sam, nedavno, u Zagrebu, kako mladi Valec, valjda po trenerovim instrukcijama, zloupotrebljava svoj talenat i domaći teren pokušavajući da na svaki način onemogući Boru Đorđevića. Kad je video da to ne može igrom i fudbalskim sredstvima, pribegao je surovim startovima: uvek kad je Đorđević imao loptu pred sobom on je nasrtao na njega obema nogama! I naravno, gotovo uvek iz tih duela izlazio kao „pobednik“: Đorđević je bio više u horizontali nego uspravno! Sudija Rauš (ah taj Rauš) je primećivao neke prekršaje pa i kažnjavao, ali nikada kao opasnu igru, što je mladog Valeca još više hrabrilo. Začudo, Đorđević na toj utakmici nije bio ozbiljnije povređen, ali je bio pošteno premlaćen. Međutim, ono što nije uspeo Valec u Zagrebu, uspeli su Kojović i Hadžiabdić u Sarajevu; Đorđević je opet povređen! Po ko zna koji put u svojoj ne baš dugoj karijeri!

    Na Karaburmi sam nedavno gledao jedan takođe neviteški obračun: Kapidžić, Popadić i Šoškić 90 minuta su nemilosrdno jurili po terenu i tukli Petkovića i Santrača, naročito kad bi bili nadmudreni, a bili su gotovo uvek. Sudija Horvat ni jednog od ovih fudbalskih „siledžija“ nije ni opomenuo! A moglo se desiti da ova dvojica vrsnih igrača, inače rekonvalescenti, opet idu u bolnicu!

    Ili primer nesrećnog Vahidina Musemića! Taj vrsni igrač je, verovatno u svojoj karijeri više bio u gledalištu nego na terenu! Mnogi centarhalfovi su diplomirali surovost baš na ovom poštenom borcu. Odlazeći sa fudbalske scene, Stjepan Bobek je, valjda u trenutku iskrene srdžbe, rekao: „Da nije bilo Vladice Popovića verovatno bih igrao još 5—6 godina!“

    Slične izjave o sličnim kostolomcima mogli bi dati i drugi naši veliki igrači. Svedoci smo da se mnoge sjajne karijere prekidaju nasilno, da mnogi veliki igrači bivaju sputani nefudbalskim sredstvima.

    I zato nedavna izjava jednog od naših najpoznatijih ortopeda prof. dr Cvetka Rakića da se „u Jugoslaviji igra najgrublji fudbal na svetu“ deluje, odista dramatično. Jer, ako se ovako nastavi sa naših terena će nestati i onako malobrojni fudbalski majstori. Naši stadioni će poželeti fudbalske hudožestvenike.

  • Risto Tošović: „Kad izgubi Partizan, ne izlazim iz kuće“

    KLUB POZNATIH PARTIZANOVACA

    Naš ugledni pesnik Risto Tošović, poznat je i kao veliki simpatizer „crno-belih“, Dugo godina je obavljao vrlo značajne funkcije u kulturnom i javnom životu (glavni urednik „Književnih novina“, urednik „Politike“, glavni urednik „NIN-a“ itd. Sada je predsednik Udruženja književnika Srbije. Nekada je bio i član uprave FK „Partizan“.

    P. VESNIK: Od kada i zašto navijate za „Partizan“?

    TOŠOVIĆ: Negde 1946, godine našao sam se na starom stadionu BSK-a. Otišao sam na utakmicu, a nisam znao ko igra. Jedna ekipa je igrala fantastično. Rekli su mi da je to — „Partizan“. Kasnije sam odlazio na sve Partizanove utakmice i počeo da navijam za taj klub, ne samo zbog dopadljive igre, već i zato što su bili istinski jugoslovenski klub i zato što su nosili tako simbolično ime. Od tada, sa njima delim i vedre i tmurne dane.

    P. VESNIK: Kojih je bilo više: vedrih ili tmurnih?

    TOŠOVIĆ: To je teško reći. Možda se tmurni dani duže pamte. Ja, ipak, mislim da je bilo više onih drugih. Bilo ih, bar u vreme kada su u „Partizanu“ igrali Bobek, Milutinović i drugovi, a i kasnije u doba Galića i Šoškića.

    P. VESNIK: Šta radite kad „Partizan“ izgubi?

    TOŠOVIĆ: Ništa. Tugujem. Obično jedan dan ne izlazim iz kuće, naročito ne među poznanike koji bi mogli biti pakosni zbog toga.

    P. VESNIK: Poslednjih godina verovatno Vam se često događa da ne izlazite iz kuće…

    TOŠOVIĆ: Nažalost, jeste! Čini mi se da ova nova ekipa „crno-belih“ momaka nema moral koji je imala, na primer, generacija Vladice Kovačevića. I zato oni često gube i od slabijih timova, čak i na svome terenu. Kad je već reč o moralu, moram reći da je moj utisak da se ti momci odveć lako predaju, ne samo kad gube i kad je to neminovno, već i kad im ne krene od početka. Osim toga, oni nemaju ono što je svojstveno velikim timovima: da u toku igre menjaju način igranja, da se snalaze na terenu…

    P. VESNIK: Ima li drugih razloga za neuspehe?

    TOŠOVIĆ: Nisam sklon da neuspehe pravdam nekim razlozima izvan fudbalske igre (sudije, na primer). Poraz u sportu gotovo uvek je izraz subjektivnih slabosti. Jednom velikom timu, kao što je Partizan ne sme se dogoditi da ostane bez ključnih igrača onda kad su mu najpotrebniji. O tome se mora voditi računa bar 4—5 godina unapred. Partizanu su neophodni praktični ljudi. koji vidovito misle i imaju visoko razvijenu profesionalnu svest. Što se toga tiče, „Zvezda“ je bila uvek ispred „Partizana“. Osim toga Zvezda je uspela ono što „Partizan“ nije: da oko kluba stvori određenu povoljnu klimu, da okupi svoje prijatelje i simpatizere. To je i „Partizan“ mogao s obzirom da ima dosta simpatizera i veliki broj uglednih prijatelja iz raznih društvenih slojeva i profesija. Naravno, ta se greška još uvek može ispraviti…

    Ali ne znam da li mogu neke druge…

  • Kad fudbal postaje med za oči

    Komentar utakmice Partizan — Velež 3:0: Najbolja igra „crno-belih“ ovog proleća bude smele nade u finišu prvenstva

    Kako je to bilo divno veče za sve prijatelje fudbala, posebno za navijače Partizana. Odavno gledalište nije bilo tako iskreno oduševljeno, tako poneseno kao tokom ovih 90 minuta igre sa Veležom.

    Partizan se na ovoj utakmici pokazao u najboljem svom izdanju i, možemo slobodno reći, to je bila takva interpretacija fudbala kakvom bi se ponosile i one sjajne generacije Bobeka, „Čika“, Jusufija i Kovačevića.

    Partizan je u susretu sa Veležom igrao raznovrsno, sadržajno, organizovano, ali sa maštom i improvizacijom. Rečju, bio je to pravi fudbalski vatromet!

    Balzak kaže „da sve stvari gledane kroz maglu izgledaju lepše“. Međutim, i sve fudbalske utakmice doživljavaju se lepše ako su pod reflektorima. To je potvrdio i ovaj susret s Mostarcima, pa je i to na određen način učinilo da utisak bude tako veličanstven.

    Dakako, ne smemo zaboraviti ni odličnog i vrlo ambicioznog protivnika. Mostarci su pružili žilav otpor, ali je Partizan bio poletan i toliko raspoložen da bi pred njim pao i jedan Mančester junajted.

    Da li je ovaj sjajni finiš „crno-belih“ došao malo kasno — pitaju se navijači sa zebnjom u srcu: Ili: šta je to što je tako radikalno izmenilo igru Zecovog tima nabolje?

    Pre svega cela ekipa je igrala sa takvim htenjem da je to bilo najimpresivnije. Ritam, zalaganje, borbenost, kolektivnost i rešenost da se utakmica dobije bili su toliko prisutni u svakom igraču i u svakoj akciji da pobeda nijednog trenutka nije dolazila u pitanje.

    Dakako, treba istaći i tri nove ličnosti: vrlo sigurnog, spretnog i srećnog golmana Furtulu koji je malo otkrovenje za beogradsku publiku. Zatim britkog i vrlo jednostavnog beka Marića i, najzad, hitronogog, vrednog i veštog golgetera Živaljevića.

    Suviše je smelo na osnovu jedne igre donositi neke definitivne zaključke, ali je vrlo umesno pitanje: zar brzi i prodorni Živaljević, taj opasni šuter i vešti dribler nije još ranije mogao naći svoje mesto u ekipi, a i Furtula svojom pojavom i mirnoćom deluje toliko golmanski da zaslužuje poverenje.

    U svakom slučaju, igra protiv Veleža ospokojuje pred gostovanje u Banjaluci i posebno pred susret sa Zvezdom, a i obavezuje sve igrače na nove podvige.

  • Naši čitaoci i idealan tim Partizana

    U novogodišnjem broju našeg lista objavljen je „idealan tim“ Partizana, kao finalni akt proslave 25-ogodišnjice postojanja i rada fudbalskog kluba Partizan.

    I kad i obično: svaka anketa ma kako brižljivo pripremana, čak i ako svojom slojevitošću daje presek vremena, atmosfere i mišljenja, na određen način uznemiri čitaoce i prijatelje i mnoge od njih nagna da nam se jave, bilo da izraze svoje slaganje ili neslaganje ili, jednostavno, da zatraže objašnjenje zašto je ovaj, a ne onaj igrač u najboljem timu Partizana tokom minulih godina jedne četvrtine našeg stoleća.

    Da ne bismo pojedinačno odgovarali svim čitaocima, evo iznosimo šta je bilo presudno za ovakvu kompoziciju tima i zašto u njoj nisu našli mesto Šoštarić, Brozović, Minda Jovanović, Hasanagić, Miladinović, Čebinac, Valok, Atanacković i još neki čija su imena bila po ukusu prijatelja „crveno-belih“.

    1 Ćurković

    IvanĆurković je zahvaljujući igrama koje je pružio tokom tri poslednje godine uspeo da nadvisi čak i Šoškića, koji je u našim i svetskim okvirima veće ime od Ćurkovića, ali ne i bolji golman. Naime, Ćurković u taktičkom smislu toliko unapredio igru golmana da je postao uzor modernog čuvara mreže.

    Danas je Ćurković, uz Engleza Benksa, najbolji golman Evrope! On je u svom šesnaestercu sve više računar, a sve manje golman u onom klasičnom smislu reči.

    Ćurkovićev najveći kvalitet je u tome što sprečava a ne brani gol kao većina golmana. Inteligentan je, pronicljiv kada je u dresu misli kao mačka i gotovo se ne da iznenaditi. Rečju golman van serije i konkurencije!

    2 Belin

    BrunoBelin je bio i ostao „najplemenitiji bek“ koji je fudbalskom sportu uopšte poznat. Sve je kod njega bazirano na tehnici, veštini i brzini. Fudbal je igrao lakoćom majstora, pa otuda i utisak da svoju snagu nije ni koristio. Imao je izuzetnu tehniku oduzimanja, a grubost mu je do kraja karijere ostala nepoznata.

    Belin je uz Branka Stankovića iz Crvene zvezde bio preteča beka današnjice, beka koji ne dejstvuje samo u defanzivnim zadacima, već spretno organizuje igru svoga tima pospešuje napada, pa ga čak i završava. To sve nije posedovao Miroslav Brozović, koji je bio veliki bek u ondašnjem shvatanju fudbala, ali ne u ovom današnjem smislu.

    3 Jusufi

    Fahrudin Jusufi je trajno ušao u istoriju jugoslovenskog fudbala kao bek svetskog potencijala. Bio je čvrst kao kremen, umeo je da se bori kao lav, da oduzima lopte i da ih u smučarskom slalomu donosi do protivničkog šesnaesterca i podaruje saigračima.

    Fascinirao je kao tehničar i fudbalski znalac i po tome je odmah upadao u oči. Na svim meridijanima bio je priznavan kao „evropski Džalma Santos“ toliko je virtuozno delovao na terenu da je najviše priznanja primao i od navijača iz rivalskih tabora.

    Svoju visoku internacionalnu klasu potvrdio je i po odlasku u Zapadnu Nemačku.

    4 Čajkovski

    Zlatko Čajkovski: Za mnoge stručnjake je to najbolji jugoslovenski igrač svih vremena. Bio je najubedljivija ličnost na fudbalskom terenu. Igrao je fudbal sa zanosom i strašću koju još niko posle njega nije ponovio. Znao je mnogo, davao je još više. Imao je neizmerenu izdržljivost, posedovao je veštinu koja je oduševljavala i nikad se nije predavao.

    To je najpopularniji jugoslovenski igrač u svetu! Voleli su ga navijači, cenili novinari, oduševljavali stručnjaci. Uz Bobeka, Miloša i Zebeca činio je igrački kvartet najviše međunarodne klase. Oni su proslavili Partizan na svim meridijanima.

    5 Paunović

    Blagoje Paunović: Uz Ćurkovića jedini igrač današnje generacije koji je našao svoje mesto u „najidealnijem timu“ Partizana. Paunović ima takva igračka svojstva da je teško zamisliti veću kompletnost. Brz je, ima odlične reflekse, sjajno igra glavom, odlično se postavlja, vrstan je tehničar, oseća igru i podjednako dobro dejstvuje i kad obavlja defanzivne zadatke kao i kad započinje akcije napada.

    UZ Holcera je nezamenljiv član odbrane državne reprezentacije, a u Partizanu sa Ćurkovićem čini nepremostivi bedem za svaki napadački red. Centarhalf najvećeg formata!

    6 Vasović

    Velibor Vasović: u danima kada je branio boje Partizana i državne reprezentacije bio je igrač bez premca. Suvereno je vladao prostorom pred svojim golom, ali je povremeno znao opasno da ugrozi protivnička vrata.

    „Vaske“ je jedan od onih koji su dobili najviše glasova u našoj anketi, što je dokaz da su ga svi visoko cenili. Pravi igrač savremenog fudbala! Uporan, neustrašiv, snažan, nesavladljiv i oštar. Imao je svoj stil u igri. Delovao je sirovo, tvrdo, ali je zato bio uvek dostižan, gotovo da je sve duele rešavao u svoju korist, a kada bi on bio savladan gol je bio neminovan.

    7 Kovačević

    Vladimir Kovačević je još kao junior mnogostrukošću svoga talenta umeo da ukreše divljenje u očima gledalaca. Bilo je svima jasno da će taj dečak krhke konstitucije izrasti u pravog asa.

    Kovačević je fudbalski strateg najvećeg formata. Sve je video, pa čak i predviđao u deliću sekunde i donosio rešenja koja su bila nevidljiva i mirnom posetiocu na tribinama.

    Bio je suptilan tehničar sa prefinjenim smislom za igru i kombinacije, a umeo je da postiže golove s lakoćom rođenog golgetera.

    Da ga je priroda obdarila većom izdržljivošću i snagom u Kovačeviću bismo imali najkompletnijeg, najinteligentnijeg i, svakako, najboljeg igrača svih vremena. Boljeg čak i od Bobeka!

    8 Milutinović

    Miloš Milutinović je bio trio igrač: centarfor ili polutka, a na desnom krilu igrao u reprezentaciji i samo nekoliko puta u Partizanu.

    Igrao je pet godina u crno belom dresu i za to vreme je stekao visoku internacionalnu afirmaciju. Bio je umetnik lopte, veštak, maštoviti kombinator i neumoljivi strelac.

    Miloš je najbolji golgeter Partizana ako se uzme u obzir broj odigranih utakmica i postignutih golova. Oduševljavao je lakoćom, znanjem i umećem. Sve je kod njega bilo skladno, elegantno, bez napora…

    9 Galić

    Milan Galić je bio igrač ekstra klase, ali ga svi nisu cenili u meri koju su zasluživali njegova obdarenost i ostvarenja na terenu.

    „Gale“ je bio odličan tehničar, spretan dribler i nepogrešivi strelac. Imao je prodornost strele. Njegova brzinska reakcija je bila fenomenalna. Sve je radio u punom sprintu i protivničke odbrambene igrače je ostavljao bespomoćnim.

    Malo je igrača koji su toliko osećali igru, tražili je i pri svemu tome uvek išli na najjednostavnija rešenja. Galićeva veličina je u tome što nikad nije voleo jevtine efekte, već je pred sobom imao samo jedan cilj: protivnički gol!

    10 Bobek

    Stjepan Bobek: Prvi i do danas jedini priznati majstor fudbala. Tako visok stepen fudbalske intelegencije još nije viđen u našoj zemlji.

    Bobek je mogao sve da učini sa loptom, a njegov kreatorski odnos prema igri ostao je do danas nedostignut. „Štef“ je bio i ostao istinski fudbalski hudožestvenik. On je oplemenio i obogatio fudbalsku igru, dao joj je ono što pre njega nije mogao niti znao.

    Savremenici iz Bobekovih dana i danas su spremni da ustanu kada govore o njegovoj fudbalskoj veštini.

    11 Zebec

    Branko Zebec: Dugo se verovalo da je Zebec prevashodno igrač izvanrednih fizičkih mogućnosti. Međutim, vremenom Branko je eliminisao takva mišljenja i naterao sve prijatelje fudbala da ga uvažavaju kao igrača izvan kategorije.

    Zebec je bio sjajno krilo i izvanredan centarhalf. Šta je igrao bolje teško je reći. Uostalom, tako veliki igrač na svakom mestu pruža mnogo, jer je i njegova sveukupnost bila nemerljiva.

    U Partizanu Zebec je doživeo svoju punu afirmaciju, bio nezamenljiv član reprezentacije i u dva maha je branio boje najboljeg tima Evrope. Jedan od onih koji se ne zaboravljaju.