Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Ознака: Turnir

  • Partizan oduševio Špance

    Još jedan uspeh u inostranstvu: „Crno-beli“ su na Kanarskim ostrvima uvećali ugled jugoslovenskog fudbala

    U ovom vremenu nadzvučnih brzina dimenzija na prostor kao dimenzija prestaje da postoji, je sve je postalo blizu, tu, na dohvat ruke. Eto, fudbaleri „Partizana“ su preko Rima i Madrida odleteli na Kanarska ostrva, to „parče raja na zemlji“ kako kažu turistički prospekti, odigrali utakmicu, prikazali izvrsnu igru, pobedili i već sutradan su bili u Beogradu. Pa, ko može da kaže da svet nije mali!

    Još jedna pobeda naših fudbalera u inostranstvu nedvosmisleno kazuje da i ova ekipa ima svoju određenu specifičnu težinu, čak internacionalnu klasu, i da su ti pomalo zbunjujući uspesi van granica naše zemlje istovremeno i dokaz mladosti i neiskustva tih dečaka, koji u dugom i napornom prvenstvu nisu imali dovoljno nerava i snage da istraju i osvoje prvo mesto kako je i očekivano, ali nas zato teše svojom nepobedivošću prilikom utakmica na raznim geografskim širinama.

    Koliko je Partizan oduševio gledaoce u Las Palmasu najbolje se može videti po tome što je rukovodstvu „crno-belih“ odmah uručen poziv za učešće na jednom turniru u Tenerifu, na Kanarskim ostrvima što je Partizan i prihvatio.

  • Racionalni impulsi „crno-belih“ u Bogoti

    JovicaVeličković, specijalni izveštač „Politike“

    Pre polaska na internacionalni fudbalski turnir u Bogoti, koji je trajao od 14. do 27. januara, Partizanove aspiracije kretale su se oko trećeg mesta. U tom trenutku tako su i zaista izgledale realne prognoze, s obzirom da su dva matadora — Ćurković i Katić — bili odsutni iz fudbalske arene, a prisutni u garnizonu JNA u Somboru. Ivan Ćurković bio je dugogodišnji „šef“ odbrane „crno-belih“, a Ilija Katić nedavno proizveden u komandanta srednje linije. Bez njih dvojice, pretpostavljalo se, Partizan nije — Partizan. Jedini optimist po ubeđenju — a ne po zadatku kao što je to slučaj sa Gojkom Zecom — bio je sportski direktor Partizana Dragan Papović:

    „Garantujem da ćemo biti prvi ili u najgorem slučaju drugi — iza Botafoga“ — uveravao je sve putnike Papović.

    Iz učtivosti niko nije želeo da demantuje svog sportskog šefa, mada je svako od putnika intimno mislio da je reč o nekom propagandnom triku.

    Dvadeset sedmog januara uveče po kolumbijskom vremenu, odnosno 28. januara ujutru po beogradskom, Partizan je pobedom nad Botafogom postao šampion „Pentagonala“ grada Bogote i napustio Kolumbiju bez ijednog poraza!

    Nije mala stvar na visini od oko 2.100 metara pobediti odlični tim Milonarios — 2:1, savladati Veselinovićevu, Šekularčevu i Sankovićevu ekipu Santa Fe — 3:1, remizirati u Kaliju protiv istoimenog tima 1:1 posle Drljačine teške povrede i sa blesiranim Paunovićem, Đorđevićem, Damjanovićem … i na kraju u „finalu nad finalima“ trijumfovati protiv ekipe svetskog ranga Botafoga — 1:0 u čijim dresovima igraju fudbaleri kalibra Žairzinja, Paula Cezara, Roberta, Zekinja, Karlos Alberta, Neja.

    Knežević u Partizanu?

    Posle povrede prvog golmana Slavka Drljače, rukovodstvo „crno-belih“ u Kolumbiji odlučilo je da iz Jugoslavije pozove još jednog vratara. Na listi kandidata nalazili su se Knežević, Mutibarić i Milosavljević. Izbor je pao na golmana niškog Radničkog Miodraga Kneževića.

    „Knez“ je za gotovo sve odbrane u Bogoti dobijao vrlo visoke ocene od kolumbijskih listova „El Espektador“, „El Tiempo“ i „La Republika“. Na kraju je, po nezvaničnoj oceni, proglašen za najboljeg vratara turnira.

    U vezi sa njim rodila se im jedna anegdota, prirodno za nas koji znamo gde igra i kako brani Miodrag Knežević. Jedan lokalni list, između ostalog, objavio je konstataciju svog komentatora:

    „Rezervni golman Partizana — Knežević, ostavio je odličan utisak. Bio je, tako reći, nesavladljiv. Kako li tek brani prvi vratar Partizana?“

    Uostalom, tehničko rukovodstvo Botafoga veoma se interesovalo za Kneževića. Bilo je reči čak i o ceni za eventualni trogodišnji ugovor.

    „Moja je želja da iz niškog Radničkog pređem makar na nekoliko meseci u jedan veliki jugoslovenski klub, pa da tek onda odem u inostranstvo. U tom slučaju, moja cena će biti znatno veća. Ne bih želeo da propustim svoju poslednju šansu. Ja sam već na kraju sportske karijere…“ — rekao nam je Miodrag Knežević.

    Jugoslavija nije učestvovala na Svetskom šampionatu u Meksiku, a ipak jedan bek klupskog ranga našao se u idealnoj jedanaestorici naše planete u 1970. godini.

    Trener kolumbijske ekipe Milonariosa — dr Očoa, veoma je cenjen stručnjak u medicini, ali i u fudbalskom sportu. Dr Očoa pažljivo je posmatrao sve utakmice Svetskog prvenstva u Meksiku, a na „Pentagonalu“ je vodio svoj tim Milonarios. Još u toku turnira u Bogoti dao je ovu izjavu:

    Video sam sve bekove u Meksiku i mislim da se ne varam ako kažem da je „dvojka“ Partizana — Radaković, najbolji među njima, iako nije igrao u prošlogodišnjoj najelitnijoj konkurenciji.

    Dr Očoa lepši kompliment nije mogao da da Miši Radakoviću. Trener Milonariosa nije bio daleko od istine. Radaković je igrao izvanredno:

    • bio je neprelazan bek, čak i za slavnog Cezara;
    • ništa slabije nije igrao ni krilo, jer se vrlo često infiltrirao u protivničku odbranu i sejao paniku. Bilo je situacija kad je Cezar morao da čuva Radakovića, a ne Radaković — Cezara!

    Đorđić — vanserijski „gvinter“

    „Partizan igra suviše evropski, tvrdo u odbrani, mada to po svojim kvalitetima ne bi morao“ — kazao nam je Žairzinjo. „Međutim, „sedmica“ (Svemir Đorđić) igra suviše brazilski. Pa taj je fudbaler rođen Brazilac. Štaviše, veći je Brazilac nego što smo mi! Šta on može ponekad da uradi s loptom i protivničkim fudbalerima — to ne može ni najveći brazilski žongler“ — tvrdi nam Žairzinjo.

    Zaista, Đorđić je s vremena na vreme pravio „rusvaj“ sa svojim čuvarima: vezivao ih je u „čvorove“ — i to mornarske — „lomio“ im kičme.

    Uostalom, njegov nadimak u Partizanu najbolje ilustruje njegov način igranja. Svemira Đorđića nazivaju — „gvinter“.

    I mnogi drugi su se istakli, samo u ovoj rubrici nemamo nameru da hvalimo Paunovića, Bjekovića, Budišića, Damjanovića, Vukotića … jer je već poznato da su oni vrsni fudbaleri.

    Možda je trebalo više prostora posvetiti levom krilu Antiću. Ali o njemu kasnije. Zasad je dovoljno reći da je pošao tragom svojih zemljaka iz Užica — Pavkovića i Đorića.

    Elijas Zakur: Iduće godine u Brazil!

    Menadžer Partizanove turneje Elijas Zakur stigao je u Bogotu tek kad je turnir bio završen. Prirodno, kao i svi ljudi njegove profesije, interesovao se o igri Partizana, s obzirom da su rezultati bili poznati. Šta su mu drugi rekli, nije nam poznato, ali nam je poznato da je pre rastanka u Karakasu rekao:

    „Iduće godine igraćete u Brazilu pod povoljnijim finansijskim uslovima, ali i protiv težih suparnika. Dolazim marta u Beograd, pa ćemo o svemu porazgovarati“.

    I drugi menadžeri ponudili su svoje usluge Partizanu. Nije ni čudo, jer su „crno-beli“ pobednici ovogodišnjeg turnira u Bogoti.

    A i prošle godine bili su prvi u Meksiko Sitiju…

  • Gerilci odložili start

    Na Pentagonalu i oko njega

    Prvu utakmicu na „Pentagonalu“, sa Milionariosom, Partizan je trebalo da igra 14. januara. Međutim, susret je odložen za 24 časa iz političkih razloga.

    Bili su to dani oštrih sukoba između vojske i pripadnika gradske gerile u Bogoti, pa je postojala opasnost incidenata. To je „stranka“ slična urugvajskim „Tupamerosima“. Srećom, sve se na vreme stišalo…

    Susret „večitih rivala“

    Crvena zvezda i Partizan sreli su se i na „zelenom kontinentu“. Pošto su „crveno-beli“. zbog nekih nesporazuma, nepredviđeno stigli u Bogotu, odseli su u istom hotelu gde i Partizan — „Kordiljeri“. Na aerodromu ih je sačekao — Bora Đorđević. Fudbaleri, uz Šekularca i Veselinovića, proveli su zajedno dva prijatna dana.

    Zec odbio ponudu

    Za vreme gostovanja u Kaliju, predsednik istoimenog kluba ponudio je treneru Gojku Zecu pozamašnu svotu dolara za dvogodišnji ugovor. Naš trener nije o tome hteo ni da razgovara!

    Osam dana kasnije, pred meč sa Botafogom vlasnik Kalija je ponovio ponudu, ovog puta povećavajući svotu ponuđenih dolara.

    Dobio je isti odgovor!

    Neki drugi klubovi su izrazili spremnost da kupe Bjekovića, Đorđevića i Paunovića. Međutim, trudili su se uzalud.

    Čikinjo — „bela vrana“

    Za prekid meča Botafogo — Partizan, domaći novinari i funkcioneri nisu uperili oštricu kritike na Roberta, koji je navodno vređao glasno arbitra. Fudbaleri Botafoga napustili su teren, solidarišući se sa Čikinjom, koga je sudija isključio.

    „Odmazda“ navijača

    Posle inkriminisanog susreta sa Botafogom, fudbaleri Partizana napadnuti su kamenicama, na putu do hotela. Bila je to „odmazda“ grupe neobuzdanih navijača Botafoga, koji su — u znak protesta razbili dva stakla na prozorima autobusa. Naši igrači nisu osetili posledice tog nesportskog ispada.

    Dresovi na poklon

    Rukovodstvo „crno-belih“ na ovoj turneji, pokazalo je da zna da ceni svaku pažnju. Zbog korektnog gesta niškog Radničkog i Pobede iz Prilepa, koji su im ustupili Gligorovskog i Kneževića, kao pojačanja, rešili su da se revanširaju: Partizan je Radničkom i Pobedi doneo po garnituru dresova, kao znak pažnje.

    Inače, rukovodstvo je, za razne klupske selekcije, kupilo 17 garnitura dresova razne veličine i dezena!

    Bod poslednjem

    Naši fudbaleri su trijumfovali. Zanimljivo je, međutim, da su jedini bod na „Pentagonalu“ izgubili protiv najslabijeg tima na turniru, Kalija. Ali, i za to ima opravdanja: to je jedini susret koji nije igran u Bogoti, već na terenu protivnika. A u Bogoti je nadmorska visina 2700 metara, u Kaliju — svega 1000! To je za „crno-bele“ bila velika prepreka.

    Izostao duel

    Pred meč sa Botafogom Partizan je najviše nade polagao u Radakovića. On je trebalo da čuva najboljeg igrača protivnika, slavnog Paula Cezara-Limu. Jer, prošle godine u Meksiku, Lima nije „pipnuo fudbal“ pored našeg beka!

    Ovog puta očekivani dvoboj je izostao — jer je Lima bio povređen i nije mogao da igra.

    Pejović — polutka

    Na dve utakmice Zec je odlučio da centarhalfa Vladu Pejovića prebaci na mesto polutke. Želi da na mesta ovom izvrsnom igraču, koji je „hendikepiran“ činjenicom da su Paunović i Budišić izvrsni. Kada je to, u Beogradu, čuo Atanacković je samo prokomentarisao:

    — Zec zna šta radi, to je izvrstan potez. Neka Pejović proširi svoje znanje, neka nauči linije u napadu: To će mu trebati.

    Malerozni Drljača i Đorđević

    Slavko Drljača baš nije imao sreće. Odlaskom Ćurkovića dobio je toliko željenu šansu i na prvoj proveri (protiv Milionariosa) slomio nogu u duelu sa protivničkim centarforom! Mogao je da ostane, ali se vratio u Beograd da se leči. Nogu je stavio u gips i neizvesno je kada će početi sa treninzima.

    Ni Đorđević nije bio mnogo bolje sreće. On, Damjanović se ponovo povredio — u meču sa Santa Feom, u kome je bio najbolji na terenu. Da maler bude veći: nekoliko dana kasnije, protiv Botafoga, dobio je udarac na istom mestu!

    Specijalne nagrade

    Posle izvanrednog uspeha na turniru u Bogoti, želeći na taj način da oda posebno priznanje fudbalerima za izvanredne igre i zalaganje, kao i za sportsko držanje, vođstvo puta odlučilo je da fudbalerima i treneru Zecu dodeli specijalne nagrade, odnosno ekstra premije.

    Izvinjenje

    Veče posle incidenta rukovodstvo Botafoga (u delegaciji su bili predsednik kluba, članovi rukovodstva, Roberto i predsednik FS Kolumbije, Alfonso Sele) u hotelu „Kordiljeri“ i izvinilo se zbog napuštanja terena. Beograđani su to prihvatili i proveli veče u srdačnoj atmosferi.

    Partizan tim meseca

    Najveći list u Bogoti, „El ekspedeter“ svakog meseca bira najuspešniji klub (i pojedince), bez obzira da li je to domaća ili strana ekipa. Ovog puta Partizan je bio bez konkurencije — dobio je još jedno veliko priznanje. Nezgoda je bila samo u tome što domaćini nisu znali da li da tu titulu „crno-beli“ ponesu za januar, februar ili za oba meseca!

    Brkajlije

    Nekoliko dana Paunović je bio „najatraktivnija“ ličnost u hotelu. Doneo je iz Beograda pun kofer konzervi. Posle nekoliko trovanja hranom (Paunović, Pejović, Antić i Marić) svi igrači su se okupili oko Paunovićevog kofera sa konzervama.

    Ali, čim su konzerve potrošene, naišla je druga atraktivnost. Mnogi igrači pustili su brkove. Petrović, Paunović, Bjeković i Damjanović, za vreme južno američke turneje, nosili su epitet — „brkajlije“.

    Biser turneje

    Domaći komentatori i stručnjaci tvrde da je naš predstavnik na svim utakmicama igrao veoma dobro. Pa, ipak, mnogi misle da je biser turneje bio meč protiv Santa Fe. List „Il tiempo“ piše:

    „Partizan je igrao odlično na svim utakmicama. Ali, najlepšu igru prikazao je u prvom meču protiv Santa Fea. Vukotić, Paunović i Đorđević bili su na toj utakmici veliki.“

    U trenerkama starih majstora

    Ljut sudar Partizana i Botafoga nije mogao da stvori granicu u prijateljstvu istinskih sportista. Paulo Cezar i Žairzinjo, vedete brazilskog fudbala razmenili su klupske trenerke sa Gojkom Zecom i Nikolom Budišićem.

  • Dragoslav Šekularac: Pa, vi i ne slutite šta ste učinili!

    Na Pentagonalu i oko njega

    ŠEKULARAC: Meč sa Partizanom bio je za mene događaj godine! Mislim da sam još jednom dokazao svoju veličinu, Partizan me prijatno iznenadio.

    VESELINOVIĆ: Santa Fe je izgubio od sjajnog protivnika. Partizan ima izvanredno mladu, talentovanu i kvalitetnu ekipu. Najbolji ste na Pentagonalu, ovo je tim pred kojim je budućnost. Imate i jednog izvanrednog i mladog trenera, koji majstorski vodi tim.

    ZEKINJO (BOTAFOGO): Odavno u Južnoj Americi jedan tim nije dočekan sa takvom pompom, kao sada Partizan! Vi ste to zaslužili, zbog utiska i trijumfa prošle godine, u Meksiku.

    ŽAIRZINJO (BOTAFOGO): I prošle godine „slomio“ nas je Đorđić! To je sjajan igrač. Drago mi je što me je i ovog puta u to uverio.

    ŠEKULARAC: Pa, vi i ne slutite šta ste učinili! Ni jedna evropska ekipa do sada nije ovako igrala u Bogoti. Posle ovog trijumfa cena Partizana na južnoameričkom kontinentu biće pet puta veća!

    PAULO DE AUMEGA (TEHNIKO BOTAFOGA): Mislio sam da će naše dvoboje rešiti sjajna navala Botafoga. Ali, Jugosloveni imaju odbranu kakvu još nisam video. To je fenomenalno!

    IZVEŠTAČ LISTA „IL TIEMPO“: Ta dva mladića, Vukotić i Živaljević, oduševili su publiku u Kaliju. Prvi je igrač neviđenih ideja i mogućnosti, drugi ima udarac kao torpedo…

    LIST „EL EKSPERTADO“: Kali je srećno prošao! Partizana može da zaustavi samo Santa Fe, jer ga Veselinović i Šekularac poznaju.

    ESKOBAR (KALI): Kakav je to igrač, taj Paunović! Pa, pored njega ni ptica ne može da proleti…

    ROBERTO (BOTAFOGO): Ne mogu sebi da oprostim što sam udario Paunovića. Ne znam šta mi je bilo. Izvinjavam se svima do neba. Pokvarili smo jedan spektakl, meč koji bi bio velik.

    DAMJANOVIĆ: u drugom susretu protiv Botafoga isključen sam prvi put u životu! Zaista, za to nije bilo razloga. Nije mi zbog kazne, već što sam „srušio“ jednu svoju dragu tradiciju.

    PAULO CEZAR — LIMA (BOTAFOGO): Video sam mnogo velikih svetskih golmana. Ali, Knežević je fenomenalan! Sad mi je jasno zbog čega je Santos želeo da ga angažuje. U njegovoj senci (na drugoj utakmici — prim. red) ostala je čak i odlična igra Partizana.

    VELASKEZ (ARBITAR PREKINUTOG MEČA SA BOTAFOGOM): Partizan nije kriv, držao se džentlmenski. Botafogo je pokušao da igra silom, a fudbalski zakoni su isti za sve. Morao sam da prekinem meč.

    ALFONSO SENIOR (ČLAN FIFA): Arbitar je bio u pravu — morao je da prekine utakmicu. Botafogo nije imao nerava, poneo se kako ne dolikuje velikom timu. A mogao se ugledati na Partizana!

    GOJKO ZEC: Nije važno ko je bio najbolji, nije važno ništa se dešavalo. Bitno je da smo osvojili pehar, da smo igrali veoma dobro, da smo sproveli plan priprema i da je svaki pojedinac bio izvanredno disciplinovan.

  • Naši gosti

    Knežević

    Veteran među stativama. Preko 500 puta čuvao je mrežu u prvoligaškim i internacionalnim mečevima. Nije, onda, slučajno pao izbor na Kneževića. Partizan je zatražio njegovu pomoć, jer je pored sjajnih kvaliteta imao i iskustvo, jer mu je ovo treći put preko Okeana (po jednom je bio sa Radničkim i OFK Beogradom).

    — Srećan sam što mi je trener Zec ukazao poverenje — kaže Knežević. — Još sam zadovoljniji ako sam opravdao poverenje. Osećao sam se kao u Radničkom. Hvala mom klubu što me pustio, hvala Partizanu za poverenje.

    A trener Zec ne krije komplimente. On kaže:

    — Knežević nam je dobro došao. Potvrdio je sve ono što se o njemu već zna: da je sjajan golman i veliki sportista. Branio je vrlo dobro, naročito protiv Botafoga.

    Miodrag Knežević je ostvario svoju davnašnju želju — da stane na gol „crno-belih“. I, učinio je to na briljantan način. Zato je Partizanova pobeda u Bogoti i njegova pobeda.

    Gligorovski

    Predstavlja, jednu od onih drugoligaških veličina, čiji je najjači adut — mladost! Gligorovski je centarfor Pobede iz Prilepa, koja se velikodušno odazvala molbi Partizana, i omogućila put ovom 20-godišnjem mladiću preko Atlantika. Gligorovski nije igrao mnogo, ali je i to dovoljno da bi potvrdio svoj veliki talenat.

    — Gligorovski je opravdao nade. To je izvanredno brz igrač, eksplozivan, sa veoma opasnim udarcem. Njegov gol protiv Santa Fea — priča trener Partizana — bio je izvanredan. Ono što impresionira kod ovog mladića — to je skok. Odavno nisam video tako nešto. Ima Gligorovski i mana, mnogo još treba da radi, ne zna osnovne elemente, ali je još jednom dokazao da je veliki potencijal,

    Mladi fudbaler nema šta da doda. On je prezadovoljan, a njegova želja da pređe u Partizan (posle ovakvog prijema među igračima) postala je još jača…

  • Uspesi čija se svetlosna snaga daleko rasprostire

    Pet bisera sa raznih meridijana

    Pune su oči i srca „crno-belih“. Taj pehar iz Bogote, taj podsetnik izuzetnog podviga, stoji pred nama i budi uspomene. Vraćaju se sećanja na tih dvadesetak dana lepote i nade, na te dane kada se crno-bela boja tako prijatno lepršala „zelenim kontinentom“. Još jedna istinska kruna uselila se u vitrinu uspomena. A one naviru…

    Bukurešt, Beč, Kazablanka, Meksiko, Bogota… Sutra će se, možda, tražiti mesto za novi pehar?…

    Bukurešt, 1947. Prvo učešće Partizana na jednom zvaničnom turniru u inostranstvu, sa poznatim protivnicima. Pobedili su ITA, Čokanil i ČFR. Prvi bljesak, prvi međunarodni uspeh, prvi pehar…

    Dve godine kasnije, na bečkom Prateru, savladan je čuveni Rapid u meču „koji Beč godinama nije video“. bilo je to onih furioznih 5:2, koji su digli stadion na noge, u finalu ni sudija nije mogao da pomogne, Istina, doprinosi nerešenom rezultatu od 2:2, ali pehar putuje u Beograd.

    Petnaest godina trebalo je Partizanovim fudbalerima, da bi se priča ponovila, ovog puta u Kazablanki, 1963. Real iz Saragose savladan je u odlučujućem meču (4:2) i veliki pehar, dar kralja Maroka Hasana Drugog, primio je kapiten „crno-belih.

    Dve nerešene igre (1:1) sa trnavskim Spartakom i reprezentacijom Meksika, dve pobede od 1:0 protiv Botafoga i 2:1 protiv Gvadalahare — to je put ka četvrtom internacionalnom peharu na Pentagonalnom turniru u Meksiku, januara 1970. A taj turnir bio je po mnogo čemu sličan ovom tek minulom…

    Ovaj peti pehar iz Bogote, možda je najdraži, jer je najsvežiji. Rezultatski je i najubedljiviji. Ali, ima nešto što ga veliča, niz momenata koji ovaj uspeh čine izuzetnim trijumfom.

    Savladani su veliki protivnici, januar je još jednom postao najlepši mesec za „crno-bele“. Imponovao je naš klub igrom, odnosima, ponašanjem. Demonstrirao je, u odbrani, najmoderniju evropsku taktiku i snagu, potvrdio priču o neprobojnosti tog bedema. Ali je umeo da i Brazilcima parira. Imao je u svojim redovima i takve igrače (Đorđić, Vukotić, Đorđević…) čije su akcije zasenile čak i virtuoze, kao što su Žairzinjo, Roberto, Olvedo…

    Krenuo je Partizan na ovaj put bez dva junaka jeseni — Ćurkovića i Katića, ali je smogao snage da istraje. Nove snage ubrzo su pokazale svoju moć, potvrdile verovanje trenera Zeca da će biti dobre zamene. Paunović, Đorđević, Vukotić, Bjeković, Damjanović, Radaković… bili su na standardnom nivou. Đorđić, Pejović, Budišić… u stalnom usponu. Marić, Antić, Petrović, Grubješić, Furtula i Drljača pružili su novi dokaz da su dostojni Partizanovog dresa. Odavno ovaj tim (sa gostima Kneževićem i Gligorovskim) nije imao više dobrih pojedinaca…

    U takvoj situaciji može se govoriti samo o tome da je ova turneja donela novi dokaz o sazrevanju tima. Još jedan podatak da je trener Zec pronašao pravo mesto za svakog pojedinca.

    Imala je publika u Bogoti (a naše fudbalere gledalo je preko 180.000 gledalaca) da to primeti, da proceni. Aplauzi na otvorenoj sceni, opseda hotela, autogrami, komplimenti u štampi, dve neplanirane igre… to su najrečitiji izrazi utiska koji su ostavili „crno-beli“. Partizanov kvalitet još je izražajniji, ako se zna da je Zec imao više problema sa povredama nego ostali. Vukotić, Bjeković, Paunović… nisu igrali punom snagom. Đorđević i Damjanović morali su da se odmaraju po nekoliko dana.

    Partizan je prvi sa 3 boda prednosti. Obasut komplimentima za majstorstvo. Hvaljen za ono (tehniku) u čemu je najteže zadovoljiti ukuse kolumbijske publike. Partizan je ponovio podvig! Otvorio nove vidike, postao jedna od najtraženijih evropskih ekipa. Stigle su nove ponude, ostali su tragovi jednog velikog tima. Ali, nešto će ostati dugo…

    Taj dvostruki trijumf! Druga uzastopna pobeda na „Pentagonalu“. Teško je naći evropsku ekipu koja je uspela da zabeleži trijumf na jednom prekookeanskom skupu. Partizan je napravio jedinstven podvig — on je pobednik dva takva turnira zaredom! A to nije uspelo, do sada bar, ni jednoj evropskoj ekipi!!

    Ovaj peti pehar je najdraži. Ne samo zbog rezultata već zbog definitivnog povratka u vrh internacionalne fudbalske elite. Nema više sumnji — ova generacija je sazrela, ova generacija počinje novi put stare Partizanove tradicije. Bogota 1971. je definitivno slomila sve sumnje, nikada elementi koji nose veličinu jednog kolektiva — u modernom fudbalu — nisu bili brojniji. Simbolični sombrero na njihovim glavama samo je oreolni izraz petog na neki način jubilarnog, internacionalnog podviga ovog kolektiva.

    Zato, bravo momci u crno-belim dresovima! Sa blistavim peharom „Bogota 71“. vratili ste, konačno, sve nevernike.

    Da li će 1971. biti godina vaše definitivne fudbalske afirmacije? Pet pehara u vitrinama obećavaju…

  • Pratio sam Zvezdu i Partizan

    Srđan Popović, specijalni izveštač „Večernjih novosti“:

    Nekako uvek, gotovo po pravilu, Partizan je odjedanput ostajao bez jedne izvanredne generacije i kada su svi očekivali dugotrajnu krizu, nicao je novi, talentovani i snažan tim.

    Sa titulom jesenjeg šampiona, Partizan je devetog januara, sa aerodroma u Surčinu krenuo u Južnu Ameriku, na kontinent gde se igra najlepši, a možda i najbolji fudbal na svetu.

    Fudbalski neiskazana mladost, gotovo dečaci, naizgled kao juniorski tim. Otišli su svečano ispraćeni, da bi ih tačno mesec dana posle toga, na istom mestu, dočekalo desetostruko više navijača, pozdravljajući još jedan uspeh na američkom kontinentu, prvo mesto no Pentagonalnom turniru u glavnom gradu Kolumbije.

    Po novinarskoj sudbini koja neprekidno servira iznenađenja, bio sam prvo sa fudbalerima Crvene zvezde desetak dana, a onda nastavio da pratim „crno-bele“.

    Kako je posao novinara takav da u daljini uvek biva orijentisan na zajednički život sa ekipom koju prati, imao sam mogućnost da sasvim dobro upoznam obe ekipe.

    Da ne bude zabune, bez opredeljenja, oba tima ostavljaju, sasvim sigurno, utisak da su to zdravi, disciplinovani i simpatični kolektivi, skupovi mladih, savesnih i ambicioznih sportista. Ni velika nervoza, udaljenost od kuće, baš ništa nije moglo da uznemiri igrače Partizana ili Crvene zvezde. U svakoj prilici, na putovanju, terenu, u hotelu ili kada su se neobavezno provodili van domaka kontrole trenera ili vođe puta, svi su bili veoma disciplinovani i savesni.

    — Ovde su bile mnoge sportske ekipe, ali nijedna nije ostavila tako povoljan i simpatičan utisak kao vaša, — rekao nam je direktor hotela „Kordiljera“ u Bogoti.

    — Igrao sam sa vašim prethodnicima, bio sam sa njima drug van terena i protivnik na njemu, ali ono što sam kod vas video sada, veoma me iznenadilo. Umete da igrate, borite se, radite, sve bez galame i poze. Ovo će biti veliki tim!

    Slavni Žairzinjo, najbolji strelac Brazilaca na svetskom prvenstvu u Meksiku, oduševljen je igrom „crno-belih“.

    — Nisam igrao protiv bolje i korektnije odbrane, — rekao mi je Žairzinjo. — Vi ste elitni predstavnik evropskog fudbala.

    O igrama Partizana javljali smo svakodnevno našim redakcijama, kao po pravilu radosne vesti. Partizan je pobeđivao, skupljao bodove i na kraju primio skupoceni pehar grada Bogote.

    Između utakmica, Gojko Zec je sproveo veliki deo planiranog rada, pripremajući tim za proleće, za odbranu vodeće pozicije. Nijednog trenutka nije bilo pogovora, čak ni zakulisnog, kuloarskog ogovaranja i prigovora. To je jedan novi kvalitet ekipe kojoj je novi, mlad i ambiciozan, nadasve sposoban i nadaren trener usadio volju za radom i uspehom. Nije bilo „buntovnika“, svi su slušali, trenirali i — pobeđivali.

    Slobodno vreme koristili su fudbaleri za obilazak grada, kupovinu suvenira, posetu bioskopima.

    Jedne nedelje svi smo bili na koridi. Dok je arena odjekivala poklicima „O-le!“, dok je bik izboden ležao u poslednjim trzajima, fudbaleri Partizana su jedini bili na strani jadne životinje, a to mnogo govori.

    Često uz pesmu i šalu provodili su dane asketskog života daleko od svojih, a nijednog trenutka nije došlo do svađe ili raspravljanja.

    I pored incidenta na prvoj utakmici sa Botafogom, prijateljstvo sa ovom sjajnom ekipom iz Ria ostalo je nepomućeno, a kasnije zajednički sastanak još je poboljšao odnose.

    U hotelu Santa Fe, gde su stanovali Brazilci, održan je zajednički sastanak igrača i vođstva puta koji je pokazao da jezik sporta lako ruši sve barijere. Paunović i Roberto koji su se zavadili na terenu brzo su se pomirili, da bi kasnije postali odlični prijatelji.

    Partizan i Crvena zvezda su veliki sportski rivali, to je notorna činjenica, ali suparništvo dva velika tima ne stvara neprijateljstvo. Naprotiv, van terena oni su dobri prijatelji. Tako je bilo još iz onih prvih dana, još od Rajka, Bobeka, Čika i Đajića…

    U Malagi, dok se čekalo na put u Južnu Ameriku, doznali smo da je Partizan u prvoj utakmici na Pentagonalu pobedio tim Milonarisa sa 2:1.

    — To je odlično za naš fudbal, prokomentarisao je pred svojim igračima trener Crvene zvezde Miljan Miljanić. Partizan i nama pravi reklamu.

    Ovo nisam rekao Gojku Zecu.

    Jedne noći, pred utakmicu sa Santa Fe, u šetnji gradom, trener Partizana Zec, glasno razmišljajući o fudbalu reče.

    — Mi dobro igramo i pobeđujemo, Crvena zvezda je sa najboljim argentinskim klubovima, na njihovom terenu, dokazala vrednost jugoslovenskog fudbala. Velež je zabeležio odlične rezultate. Sve je to naš zajednički doprinos. Zaista sam radostan!

    Mesec dana je brzo prošlo. Ostala su sećanja na prijatne trenutke boravka u dalekoj Kolumbiji. Veliki trofej je u vitrini uspeha. Partizan je dokazao sadašnju vrednost, ali je sigurno nagovestio da pravo vreme ovog sadašnjeg tima donosi tek budućnost. Taj trenutak nije daleko. Možda, već ovog proleća!?

  • Surčin u crno-belom


    Stotine navijača sa zastavama došlo je da dočeka pobednike iz Bogote. Grupa naših estradnih umetnika pridružila se „crno-belima“ još u Parizu i uz Miju Aleksića i Tozovca slavlje je bilo potpunije.

  • Vojnički pozdravi i čestitke

    U vreme dok je „Partizan“ igrao utakmice na „Pentagonalu“ u Bogoti zatekli smo se čak na tromeđi Jugoslavije, Austrije i Italije, među vojnicima — graničarima. I, dok je TV — ekipa pravila kadrove za popularnu emisiju „Od jutra do povečerja“, u kojoj su i graničari bili protagonisti, napraviti smo i ovaj „kadar“ za njihov omiljeni list „Partizanov vesnik“.

    SMILJIĆ: Znate, mi smo zaista daleko od naših ljubimaca, fudbalera „crno belih“, (rekao nam je vodnik prve klase Mirko Smiljić, graničarski starešina) ali pratimo sva zbivanja u zemlji i van nje.

    P. VESNIK: Pa, kako pratite zbivanja u Partizanu?

    SMILJIĆ: Ovde, u karauli više od polovine vojnika su navijači Partizana. Svako ima ponešto od simbola. Imamo spomen — knjigu, primamo redovno „Partizanov vesnik“, imamo i ploču sa himnom… Osim toga slušamo redovno vesti i čitamo štampu pa tako saznajemo što se zbiva u Partizanu.

    P. VESNIK: Imate li kakvu poruku, želju?

    SMILJIĆ: Svakako. Sve utakmice na Pentagonal turniru pratili smo s velikim interesovanjem. I strahovali smo, jer je Partizan otputovao hendikepiran… Kako su nas samo obradovali! Ako već pišete o nama molim vas, prenesite svim fudbalerima i treneru Gojku Zecu naše iskrene čestitke i srdačne vojničke pozdrave. Veoma nam je drage što je Partizan tako čisto i časno reprezentovao jugoslovenski fudbal u Južnoj Americi.

    — Sa nestrpljenjem ali i velikom verom u konačni uspeh, očekujemo nastavak državnog prvenstva — rekli su hrabri graničari.

  • U Kolumbijskoj fudbalskoj vatri

    Slava Botafoga postala, neočekivano, neshvatljiv manir ratobornosti. — Trener Zec u vrtlogu južnoameričkih enigmi prepunih opasnih iskušenja

    DragišaPopović, specijalni izveštač „Borbe“ — (Bogota, februara)

    Nije samo nad morska visina kolumbijskog tla, postala preokupacija fudbalera Partizana. Od prvih dana tipična južnoamerička atmosfera nagoveštavala je teška iskušenja na svakom koraku.

    Trener Zec prvi put se sa „crno-belim“ grenadirima našao na drugim koordinatama, preko Atlantika, daleko od uvek prijatne Evrope. „Velike igre“, kako to biva pod nebom Latinske Amerike, počele su od prvih dana useljenja u hotel „Kordiljera“ baš u strogom centru Bogote…

    Nezgoda na startu

    Jesenji šampion nije mogao da se pohvali, na prvom koraku, nekom izuzetnom sportskom srećom. Kada su glavobolje sa aklimatizacijom počele polako da prolaze, naišle su druge, izgleda, mnogo teže savladive. Nekad čuveni Milionarios, zatim šampion Kali, Santa Fe više poznat po Jugoslovenima treneru Veselinoviću i popularnom asu Šekularcu, nego po čuvenju i brazilski Botafogo, stvorili su brzo klimu velike neizvesnosti i nestrpljenja, nagoveštavajući „osvetu prošlogodišnjim pobednicima Pentagonala u Meksiko Sitiju“.

    Kada će se pojaviti ta osveta i kako? To pitanje neprestano je lebdelo među igračima Partizana. Ali, uvek hladnokrvni i neustrašivi „tehniko“ Zec, nije davao ni pet para na sve te priče, pa je takvim stavom uspeo da ulije izuzetnu smelost među svoje štićenike.

    Drljača je u prvom okršaju protiv Milonariosa (2:1) slomio nogu. Svi su se pitali:

    — Šta ćemo sad?

    — Ništa, fudbal je fudbal, braniće Furtula! — govorio je bez uzbuđenja Zec, ne ispoljavajući ni trunku zabrinutosti.

    Niko nije imao ništa protiv mladog golmana, ali je većina strepela, jer još nije dovoljno iskusan, kako se to kaže, „nije izgoreo na međunarodnim dvobojima“! Druga utakmica u Kaliju došla je veoma brzo, posle samo dan odmora?! To je, izgleda, bila prva varijanta menadžerskih igara, prvo stezanje obruča unapred pravljenih računica.

    „Crno-beli“ nisu poklekli u Kaliju (1:1) protiv ovogodišnjeg šampiona, iako se uoči utakmice dosta govorilo o „vrućem“ terenu, bučnoj publici i drugim preprekama, tobože nesavladivim…

    Golman Furtula je izvanredno branio!

    Pretnje uz „koka kolu“

    Čekajući avion na internacionalnom aerodromu „Kolorado“ u Bogoti, koji će čitavu ekspediciju odvesti do Kalija, sreli smo se sa predsednikom kluba, Aleksom, koga je put vodio na drugu stranu, ali je eto želeo da se upozna sa protivnicima pre nego što stignu u njegov grad.

    Na prvoj razmeni dijaloga nije bilo teško utvrditi da se Kali plaši Partizana! Taj strah izbijao je iz svake misli elegantnog predsednika koji je, takođe, odmah pokazao da izvanredno poznaje evropske fudbalske prilike i jugoslovensko fudbalsko podneblje.

    — Svi nam uporno tvrde da je Botafogo najopasniji protivnik na turniru, a ja uporno razuveravam te ljude i govorim da su u velikoj zabludi i dodajem da je prvi favorit Partizan! — govorio je Aleks.

    — Da li to znači da će Kali svo svoje oružje ispaliti protiv nas? — pitao je dr Golubičić.

    — Svakako, samo moramo da vodimo računa da nam topovi ne zataje, jer imam utisak da se vaša jedanaestorica ne plaše nikakvog oružja, kada je posredi lopta! — dodao je predsednik Kalija.

    — Zašto? — u razgovor se umešao trener Zec.

    — Pa vi negujete moderan evropski fudbal u kome sevaju varnice, baš kao da dolazite iz nekog engleskog ili nemačkog grada, — dopunio se Aleks.

    — Nikad se ne zna, možda ćemo ovoga puta primeniti u Kaliju, neku južnoameričku fudbalsku varijantu!? — dodao je Zec.

    — To možete slobodno da učinite, biće nam lakše, jer će onda nestati sve strepnje u našem taboru! — rekao je Aleks bez razmišljanja.

    Sve je proteklo u šali, ali nije bilo teško utvrditi, onako, „između redova“, da timu Kalija ne odgovaraju — uostalom kao i svakoj južnoameričkoj ekipi — brzina i snaga. Strateg Kalija video je „crno-bele“ protiv Milonariosa i zaključio da neće biti lako protiv robusnih mladića.

    Tako smo uz koka kolu uspeli da nazremo trenutno stanje u taboru opasnog protivnika.

    Put u Kali bio je prijatan…

    Posle „remija“ — pesnice!

    Komentator veoma čitanog kolumbijskog dnevnika „El Tijempo“, napisao je posle nerešenog rezultata utakmice u Kaliju:

    „Kali je uspeo da se spase poraza, igrajući opreznije nego ikad na sopstvenom terenu! Sada posle te utakmice Veselinović je dobio samopouzdanje i računa da će Santa Fe nadmudriti zemljake!“

    Kada sam gonjen nekom čudnom intuicijom u studiju radio „Nasionala“, na pitanje kako će proći Santa Fe protiv tima Partizana, napisao na parčetu hartije „tri prema jedan za Partizan“, mnogi su se kiselo nasmejali. Uopšte, uoči susreta vladalo je samo u kolumbijskom smislu, optimističko raspoloženje…

    Epilog nije pokazao da su se očekivanja poklonika Santa Fe ispunila, iako je to takom utakmice, izgledalo da će se, ipak — sve želje ostvariti.

    Paunović je pri kraju prvog dela isključen (1:1). Nade se izgubile za goste…

    — I sa desetoricom moramo izdržati! — rekao je Zec u svlačionici.

    Za vreme odmora nije bilo nikakvih uzbuđenja među fudbalerima Partizana. Raspoloženje nije preraslo u panični strah od poraza. Sa puno sigurnosti Zec je ulio veliko poverenje među mlade momke i smireno, svakom ponaosob, objasnio taktiku igre u nastavku.

    Ubrzo, Bjeković je, neočekivano, nekom magičnom snagom pogodio cilj (2:1) i smirio bučni stadion, koji je svakog trenutka trebalo da se upali u ludom očekivanju da će Santa Fe uspeti da realizuje brojčanu nadmoćnost.

    Nikakva taktika nije mogla da sruši čelični zid pred golom „crno-belih“. Sve akcije odbijale su se kao od šale, odbrana iako bez svoga stuba, uspevala je da otkloni sve napade. I, kada nije moglo ništa drugo, tim Santa Fea pokušava da grubim nasrtajima „reši sve probleme“. Posle nekoliko više nego „prljavih nasrtaja“, izbila je velika gužva na terenu.

    Radio reporter Miodrag Stoiljković, za trenutak se iznenadio događajima na fudbalskom igralištu, sve opisao, ali mu se u jednom trenutku učinilo da je to nedovoljno ubedljivo za slušaoce Radio Beograda, pa je u nekoliko reči sve lepo opisao:

    — Dragi slušaoci to su neviđene scene… Najbolje je reći biju Turci, ali biju i Srbi!

    Nekoliko neodgovornih gledalaca uletelo je na bojište i uvećalo nesuglasice…

    Posle pesničenja, Bora Đorđević kao da kažnjava protivnike izvanrednim pogotkom (3:1). Na kraju rekao mi je u svlačionici šta ga je najviše impresioniralo tokom igre:

    — Šekularac me je oduševio u opštoj gužvi! Jednostavno se sklonio u stranu dok su varnice sevale na sve strane…

    Zli jezici kažu da je to sigurno jedina utakmica na kojoj je Šekularac igrao, a nije, kada je do toga došlo, učestvovao u bokserskim veštinama.

    Potamneli Botafogo

    Kolumbijski kolega Alvarado rekao mi je posle utakmice:

    — Santa Fe je umesto najavljene egzibicije i trijumfa želeo da pokaže bar dobre pesnice, ali, nažalost, videli smo da i u toj staroj, klasičnoj sportskoj disciplini, nije bio dorastao svom protivniku!

    Listajući kolumbijsku štampu, posle trijumfa Partizana na „Pentagonalnom turniru“, pao mi je u oči komentar izveštača lista „El Espektador“ koji je plastično objasnio sve što ljubitelje fudbala može da zanima, ako traže verodostojan eho svega što se zbilo u Bogoti, na stadionu „Kampim“:

    „Botafogo na čistom portugalskom jeziku znači — bacač vatre! Na veliku žalost hiljade gledalaca koji su platili skupe ulaznice za veliko finale, Botafogf nije bacao fudbalsku vatru, nego jedino udarce nogama i rukama, po nedužnom protivniku, i na kraju iz svojih slavnih čeljusti izbacio — nesportsko ponašanje!“

    Da tako je i bilo: Botafogo je nezadovoljan izašao sa terena i nije se vratio u predviđenom roku. Skandal je bio veliki. A kada su se predstavnici „sedme sile“ setili da su „crno-beli“ prošle sezone u Meksiko Sitiju, takođe u duelu sa Botafogom, igrali sa igračem manje, nisu se bunili i, na kraju, pobedili renomirani brazilski tim, iskoristili su sve to da bi pokazali sportski manir jugoslovenskih fudbalera. Bruka je pukla na sve strane.

    U štampi je bilo i ovakvih naslova: „Potamneli Botafogo“, „Brazilci razočarali ljubitelje fudbala, jer su umesto lopte želeli bitku!“ „Žairzinjo povukao fudbalere iz igre i kada se predomislio sve je bilo već kasno!“…

    Roberto je udario Paunovića, jer tokom čitavog prvog dela nije mogao da predahne i dođe do lopte. Stara prznica i svađalica, dobro poznata na stadionima u Brazilu, ponovo je izgubio nerve. Tek pod prismotrom policije izašao je iz igre?!

    Partizan se zaista punih mesec dana nalazio u kolumbijskoj fudbalskoj vatri. Nije bilo lako izdržati sve i dokopati se dragocenog trofeja…

    Tajna nesuglasica

    Mnogi ljubitelji fudbala pitaju se: kako da tako veliki turnir obiluje raspravama, nesuglasicama i fizičkim obračunavanjima?

    Pre sveta treba reči da je „Pentatonalni turnir“ u Bogoti protekao u pravoj južnoameričkoj atmosferi. Buke je bilo na sve strane. I, to nije ništa neobično za stadione ovih ogromnih tropskih prostranstava!

    Za nas Evropljane sve to liči na skandal, ali za najprosečnijeg ljubitelja fudbala, ovde u Latinskoj Americi, verovali ili ne, to su — sasvim obične stvari, ništa drugo nego — svakidašnjica velikih dvoboja.

    Pravo da vam kažem, ne sećam se utakmice na turniru u Bogoti na kojoj nije bilo „povuci potegni“, toliko, da je policija morala da uleće u teren i razdvaja ratoborne!

    Fudbaleri Partizana su se izvanredno snašli, jer su u takvom ambijentu, nastojali da postanu, bar za nekoliko trenutaka — pravi pravcati Južnoamerikanci.

    Botafogo je odlaskom sa terena napravio skandal. To zaista jedino nije uobičajeno za ovdašnje stadione, pa će ga ovakav postupak — skupo stajati.

    „Crno-beli“ su pregoreli sve i priredili — podvig.