Partizanov vesnik

List sportskog društva sa najvećim tiražom u SFRJ

Ознака: Večiti derbi

  • Netaktičnost

    KROZ NAŠU LUPU

    Nedavno je u sportskoj rubrici „Politike“ objavljeno pismo jedne čitateljke, koja se žalila što uoči utakmice Partizan — Zvezda karte nisu prodavane van blagajni stadiona JNA i što cene (40 i 20 din.) nisu objavljene, jer se na izvestan način osetila prevarenom, i bila je prinuđena da se gura pred blagajnom.

    Urednik „Politike“ želeo je pre objavljivanja ovog pisma da čuje i „drugu stranu“: potražio je objašnjenje od sekretara FK Partizana — Slavka Ivanovića, koji je lakonski odgovorio: „Pa ako joj je cena ulaznica bila visoka zašto se nije vratila?“

    Tu rečenicu, taj „zvanični odgovor“ Partizana, pročitao sam dva puta ne verujući da je to mogao da kaže Slavko Ivanović, profesionalni sportski radnik i čovek koji je upravo poznat po tome što savršeno kontroliše sebe, ima takta i zna da nađe pravu reč za svaku molbu.

    Toga dana Ivanović je izneverio sebe i naneo štetu svome klubu, čak i da se radilo o bilo kome, a ne jednom istinskom prijatelju Partizana.

    Sticajem okolnosti poznajem čitateljku Jelenu Jakšić i njenog brata Ivu Jakšića, glumca Jugoslovenskog dramskog pozorišta koji su strastveni navijači „crno-belih“. Još od onog dana su po oslobođenju zemlje skinuli partizanske uniforme i pošli na stadion zavoleli su Partizan i do danas ga verno smatraju svojim klubom. Godinama njih dvoje po kiši, hladnom vetru, snegu i vrućini odlaze nedeljom popodne na stadion JNA, često i van Beograda, da bodre svoje ljubimce, da sa njima podele radost i tugu. I, eto, ona je u revoltu prema klubu koji voli, a čiju jednu akciju nije smatrala korektnom, obratila se pismom „Politici“ u nadi da će na taj način pomoći Partizanu, njegovim navijačima i, naravno, sebi.

    Ne pripadam ljudima koji zameraju ruži što ima trnje, već sam zahvalan trnju što je dalo ružu, pa ništa mi nije tako strano kao pomisao da bi iz mog pera mogla da potekne bilo kakva malicioznost. Međutim, neke pojave, gestovi i akcije u svim klubovima Partizana zahtevaju kritički i analitički stav redakcije „Partizanov vesnik“ i on to čini sa savesnošću i odgovornošću koju čitaoci pozdravljaju.

    Slavko Ivanović je za hiljade prijatelja sporta na neki način i sinonim Partizana: on nije efemerna ličnost, pa je samim tim dužan da dobro meri svoje reči, jer se sve ono što on kaže i uradi identifikuje sa klubom. Zato bez namere da didaktišemo moramo reći da je ta izjava sekretara Ivanovića bila netaktična i da je ispod nivoa i njega i kluba.

    Nadamo se da će drugarica Jelena Jakšić, inače pretplatnica „Partizanovog vesnika“, bar u ovim redovima dobiti izvesnu satisfakciju.

  • Derbi i navijači

    KROZ NAŠU LUPU

    U jugoslovenskim okvirima postoji samo jedan derbi: Partizan — Crvena zvezda! Svi ostali susreti koje stavljamo pod tu etiketu nikada ne mogu imati im neće imati tu magiju, taj delirijum groznice, tu aromu iščekivanja zbog koje napetih nozdrva hrlimo prema hramu fudbala.

    Tako je već 25 godina. Prodefilovali su mnogi majstori fudbala, koji su bili junaci ili tragične ličnosti derbija; miliona gledalaca doživljavali su svoje najponosnije trenutke sreće i svoj najdublji jad; menjali se akteri i ponešto u samom dekoru ambijenta, ali jedno ostaje: to najsjajnije nadmetanje dva, naša najbolja fudbalska kluba, ostaje — derbi!

    To je ona utakmica u kojoj nema ravnodušnih posmatrača. Svi se oni poistovećuju sa svojim klubom, sa igračima dole, na borilištu, i — postaju jedno. Njih u čvrsto jedinjenje vezuje jedna želja: da se pobedi časni rival! U tim trenucima nelogičnost razdražuje, a preterana logika iscrpljuje. Oni tada vatreno žele da dožive radost i da se u njoj održe do kraja utakmice. Zato se navijači tako iskreno uzbuđuju, lako nerviraju na svaku odluku sudije ili ružan gest protivnika. Jer: tada u gledalištu dominira strast a ne razum!

    Već davno je utvrđeno da u velikom fudbalskom okršaju često gledaoci mogu da budu odlučujući faktor, da svojim bodrenjem i atmosferom koju stvore pokrenu svoj tim a parališu protivnika. Zato je svaki navijač jednim delićem i tvorac pobede svoga tima.

    Navijači se mogu odreći svake utakmice izuzev derbija. Ne, takvu izdaju nje poznaje još ni jedan fudbalski strasnik. I zato će u nedelju stadion JNA biti opet jedan uzavreli vulkan. Još jednom će fudbal dokazati svoju moć posedovanja nad svojim poklonicima, a davno je utvrđeno da se savršeno posedovanje dokazuje davanjem, pa se nadamo da će igrači oba tima pružiti punu meru svojih mogućnosti i dati doprinos ravan onom navijačkom.

    Sticajem okolnosti ovoga puta ambicije partnera nisu iste: Partizan se bori za prvo mesto, Zvezda samo brani ugled u duelu sa najvećim rivalom. Zato možemo očekivati da će navijači „crno-belih“ imati jače motive za bodrenje, da će biti življi i glasniji i da će upravo huk iz gledališta biti ono „što ih napred kreće“.

    Uostalom, tu utakmicu pored 22 igrača „igra“ i svaki navijač, pa zato očekujemo da će u nedelju fudbaleri i prijatelji Partizana biti jedan ogroman i savršeno orkestriran „tim“ koji svoj put ka tituli mora da ukrasi i onom najdražom pobedom kako bi krajnji trijumf bio potpun ako do njega dođe.

  • Galićev het-trik

    Prisećanja vezana za derbi: Na toj utakmici za njega nije bilo odbrane: probija se kao metak i ciljao tačno!

    Milan Galić pripada onom najužem krugu jugoslovenske fudbalske elite i, razume se, bio je i ostao ponos Partizana.

    Malo je igrača koji su suštastveno bili veliki a koji su imali tako istinsko držanje antizvezde. „Gale“ je širio neki čudni mir oko sebe na svakom mestu osim na terenu. Tu je bio „tajfun“, nezadrživi napadač, spretni strelac i mnogo veći fudbalski veštak i znalac što se to o njemu i danas misli.

    Galić je posedovao jednu izuzetnu vrlinu: pa velikim utakmicama bio je — velik! Zar treba veći dokaz njegove internacionalne klase.

    Brojne su njegove brilijantne igre u dresu Partizana i reprezentacije. Ali, u ovom trenutku kada iščekujemo utakmicu sa „večitim rivalom“ prijatno je prisetiti se onog meča kada su „„crno-beli“ pobedili Crvenu zvezdu sa 5:0!

    Junak te utakmice i najbolji igrač na terenu bio je Milan Galić. Sam je tri puta savladao golmana Mirka Stojanovića, a Vislavski mu se pridružio sa dva pogotka i tako je ostvaren ovaj impozantni rezultat.

    Galić je na toj utakmici lomio sve prepreke, varao protivnike, „probijao“ protivničke redove da ga ni dva, pa i tri igrača nisu mogli zaustaviti.

    Galićev direktni čuvar na toj utakmici — Vladica Popović bio je tragična figura. Odmah posle tog meča Ljuba Spajić, kapiten Crvene zvezde rekao je svojim drugovima da će na idućoj utakmici lično čuvati Galića. I ne samo to: Spajić je spremajući se za revanš i tu dužnost dva meseca živeo kao pravi asketa: išao je u 22 časa na spavanje, ostavio je duvan, prestao da pije i pivo, a ženu je poslao u Titograd kod njenih roditelja.

    Samo tako bilo je nekad mogućno sprečiti pojedine asove Partizana na „utakmicama godine“.

  • Strelci u duetu: „Rešetaćemo mreže!“

    Zoran Filipović

    Zoran Filipović — taj daroviti i neumoljivi strelac, mada još uvek poletarac, već se toliko afirmisao, da je obukao i dres sa državnim grbom. Uz Santrača i Jankovića najozbiljnije konkuriše za titulu prvog strelca ovogodišnjeg šampionata.

    FILIPOVIĆ: Protiv Partizana sam igrao dve utakmice, prijateljsku i prvenstvenu. Oba puta sam osetio slast realizatora. Mada će to biti veoma težak meč, nadam da ću i treći put zatresti mrežu protivnika, ovog puta golmana Markovića. Čak mislim da će biti dosta golova…

    P. VESNIK: A rezultat?

    FILIPOVIĆ: Mislim: nerešeno. Istina, našem rivalu su veoma dragoceni bodovi, ali i mi imamo svoju računicu i svoje ambicije.

    P. VESNIK: Mladi ste, imate li tremu pred takve mečeve?

    FILIPOVIĆ: Šta da krijem — imam, i to pred svaki važniji meč. Ali, to brzo prođe. Naposletku, ko je ne bi imao pred tako velikom masom navijača kakvu imaju naša dva tima. Rekao bih još i to da nećemo i ne smemo razočarati te naše simpatizere, već im prikazati sve čari fudbalske veštine. Ja to u svoje ime obećavam.

    Nenad Bjeković

    Nenad Bjeković, tvorac one velike poslednje pobede nad Zvezdom, kada je u završnici utakmice, samo „zadovoljio“ pravdu, jer je Partizan čitavih devedeset minuta bio superiornija ekipa. Ni ovog puta Bjeković nije pesimista.

    BJEKOVIĆ: Derbi je uvek neizvesnost. To je i sukob nerava, a ne samo kvaliteta, strategije i htenja.

    P. VESNIK: Golovi, mladi Filipović ih najavljuje, a vi?

    BJEKOVIĆ: Pa, valjda ni naši topovi nisu bez municije! Uostalom, za sebe lično mogu reći da ću, ipak, savladati Dujkovića bar jedanput. Istina je da Zvezda igra sve bolje, ali ume i da prima golove…

    Zna se da Nenada Bjekovića šut uvek ne služi, da katkad ume i da izneveri. I to smo mu rekli.

    BJEKOVIĆ: U fudbalu je to tako, promaši se gol iz najpovoljnije situacije, a postigne iz gotovo nemoguće. Meni se to, eto, češće dešava. Neka se desi i u igri sa Zvezdom — ovo poslednje! — našali se popularni Nena.

    Poziv od strane Boškova u državnu reprezentaciju veliko je priznanje za Bjekovića. U tom pogledu na ravnoj je nozi sa mladim kolegom Filipovićem. A činjenica je da Nenad pruža veoma dobre igre baš protiv Zvezde i da je tvorac dve pobede, one u Letnjem kupu šampiona i ove poslednje za bodove.

    BJEKOVIĆ: Neka Filipović i postigne gol u trećoj utakmici, a ja da budem tvorac treće pobede, pa smo opet egali! — osmehnuo se Bjeković.

  • Nade, želje i obećanja aktera i navijača

    Uoči gala predstave najvećih rivala našeg fudbala Partizana i Crvene zvezde

    I ovo fudbalsko predvečerje podariće nam u zelenoj areni na Topčiderskom brdu žestok boj. Pobornici fudbala, pogotovo oni strasni i klupskim bojama Zvezde i Partizana otrgnuti, u rastućoj groznici dočekaće veliki dvoboj. A oni, akteri, i stratezi derbija, katkad i sam odagnaju da bi se mašti pobede predali. Ipak, radost i tuga u fudbalu su uzajamni, nužni, deljivi — već prema tome kako ih isprede i podeli sudbina megdana…

    Sakupili smo pregršt želja, poruka i htenja — da nam toplo i navijački zvuče, da nas opiju i nadahnu u iščekivanju onoga što će nam doneti 6. juni.

    Miljan Miljanić: Partizanu kapu dole!

    Našli smo ga na popodnevnom treningu. Žestoko je oznojio svoje momke. Nasmejan i ljubazan, kao jedini Miljan, kao diplomata drevne grčke filozofske škole, reče:

    MILJANIĆ: Partizanu, uvek kapu dole!

    P. VESNIK: Samo to?

    MILJANIĆ: Ako mislite da nije sve, razvodnićemo malo — veli i briše znoj. — Da, taj derbi se ipak razlikuje — od svih ostalih, on je nešto posebno, rekao bih takvo fudbalsko stanje koje je puno elektriciteta i najvećih imaginacija. Cenim sve protivnike, za Partizanu, kako rekoh — kapu dole, makar s njim i najmanje važan megdan delili, mada takvih nema. Znam da će moje i Gojkove momke velika armija navijača poneti na krilima, da će derbi biti kvalitetan fudbalski okršaj, a to je i najvažnije. Rezultat će sigurno biti — ispisan na semaforu!

    Trener Gojko Zec: Učinićemo sve kako bismo iskoristili šansu.

    Valjda nikoga od kandidata za titulu prvaka nisu tako pratile nevolje kao Partizana. Odlazak Katića i Ćurkovića, povrede, mali fond rezervnih igrača… — znaju se i sve druge nedaće, objektivne i subjektivne. No, Gojko je vraški uporan, radan, istrajan. Gotovo kao da čarobnom palicom iznalazi ona suptilna rešenja. Ukratko, „peče“ se na velikoj vatri ovogodišnjeg šampionata. Kako se onda suprotstavi ti „večitom rivalu“?

    ZEC: Zvezda je uvek protivnik dužan punog poštovanja. Osvojila je veliki trofej — Kup i nije opterećena trkom za prvo mesto. Utoliko će joj meč s nama biti lakši. Nama je, pak, taj meč velika šansa, možda i poslednja. Moramo uložiti krajnje napore, učiniti sve, da bismo tu šansu iskoristili.

    Dakle, biće teško. No, ja verujem u svoje momke. Neka dadu sve od sebe. neka igra bude velika i dostojna ugleda dva velika rivala i brojne publike, koja će umeti sigurno da stvori štimung za veliku igru.

    Blagoje Paunović: Biće to velika igra.

    PAUNOVIĆ: Uveren sam da će to biti velika igra bez obzira na položaj Zvezde i Partizana na tabeli. Ali biće to i težak meč za nas igrače. Kad kažem težak, onda, pre svega, mislim na našu odbranu. Jer, teško je zadržati takvu navalu kao što je Zvezdina, posebno sad kada je u usponu forme. Izgaraćemo kao, uostalom, i uvek u duelima sa Zvezdom, jer moramo postići pun uspeh!

    P. VESNIK: Najlepši i najdraži derbi?

    PAUNOVIĆ: Debitovao sam protiv Zvezde 1965. (1:1) i od tada sam odigrao sve utakmice sa „večitim rivalom“. Najdraža pobeda mi je ova poslednja (2:1) kada smo tokom cele utakmice bili bolji, da bismo pali u trans radosti tek u poslednjim sekundama dvoboja.

    Momčilo Vukotić: Moram jednom načeti Zvezdinu mrežu.

    VUKOTIĆ: Naše šanse za prvo mesto su istina umanjene ali nisu i prestale. To nas obavezuje da u žestoku bitku uđemo sa željom da velikom protivniku uzmemo oba boda. Upravo ti bodovi mogu biti naša poslednja šansa.

    P. VESNIK: Gol, prvenac?

    VUKOTIĆ: Moram načeti Zvezdinu mrežu! Još im nisam dao gol, ali to, inače velikom golmanu Dujkoviću, ovog puta čvrsto obećavam. Mislim da ne mogu stalno da me prate ti maleri. Uostalom, znam da je to moj veliki dug vernim i strpljivim navijačima, i neću dozvoliti da ih ovom prilikom razočaram.

    Snežana Cvijović, učenica iz Beograda: Derbi i navijača!

    CVIJOVIĆ: Kao odana simpatizerka i navijač uvek sam optimista. Istina, lepo bi bilo da se ponovi onaj prošli derbi, da nam naši ljubimci u poslednjim sekundama donesu neizmernu radost… Ja verujem u pobedu Partizana. Samo, mislim da bi mi „Partizanovci“ trebalo bolje da navijamo, da pariramo inače veoma bučnim navijačima Crvene zvezde.

    Golman Dujković: Opasnost se zove Vukotić

    DUJKOVIĆ: Verujem da će nam biti lakše nego našim protivnicima, čak lakše nego u svim dosadašnjim susretima. Jer, Partizanu su bodovi neophodni u borbi za prvo mesto, a zna se veoma dobro koliki je to psihički teret u toku igre.

    P. VESNIK: Ako se vaša mreža koji put zatrese, od koga bi mogla?

    DUJKOVIĆ: Opasnost se zove Vukotić, bar ja tako mislim…

    P. VESNIK: Ko je, po vama novi šampion?

    DUJKOVIĆ: Hajduk je trenutno u prednosti, ali do kraja sva šta može da bude, da se izmeni. Jer, bodovi prednosti se lako istope u finišu koji dostiže „belo usijanje“.

    Jovan Aćimović: Velika draž i inspiracija

    AĆIMOVIĆ: Svaka naša utakmica ima veliku draž i daje nam posebnu inspiraciju. Rekao bih, pomalo romantično, da je to uvek fudbalska rapsodija viša bar za oktavu od ostalih. Zato se publika sigurno neće prevariti ako na puni stadion. Uveren sam da će biti i dosta golova.

    P. VESNIK: Cenite li nekoga u protivničkom timu posebno?

    AĆIMOVIĆ: Ko obuče dres velikog tima i on je veliki! Đorđević, Paunović i Bjeković su državni reprezentativci. Znamo se dobro i uzajamno cenimo i poštujemo. Samo, tu su i drugi, za koje lično mislim da će se afirmisati iduće sezone.

    P. VESNIK: Novi šampion?

    AĆIMOVIĆ: Intimno mislim i nadam se da će to biti Partizan, mada niko nije imao toliko nedaća ove sezone kao on. Iskreno želim da smognu toliko snage i da u finišu nadmaše opasne rivale.

    Kapiten Zvezde Dragan Džajić: Radaković je „nezgodan“ bek…

    DŽAJIĆ: Mada ovaj derbi dolazi u trenutku očigledne razlike u našim pozicijama na tabeli, pa i ambicijama, on ipak mora biti veliki. Mi i te kako moramo voditi računa o ugledu Zvezde i navijačima, pogotovo smo to dužni u susretu sa najvećim rivalom Partizanom.

    P. VESNIK: Kakvu poruku imate za Radakovića?

    DŽAJIĆ: Miša je odličan igrač! — Rekao bih: nezgodan bek! Ako je na prošlom derbiju bio moj uspešni ukrotitelj, onda sam mu ostao dužan. Svakako ću nastojati da ovog puta budem bolji. Uostalom, jedno je sigurno: publika će uživati u kreativnoj i uzbudljivoj igri, ona će nas nositi devedeset minuta, u kojima ćemo dobro natopiti naše dresove. Mislim da nam je lakše, jer nećemo imati ono psihičko opterećenje kao što ga Partizan ima s obzirom na borbu za prvo mesto.

    Borivoje Đorđević: Pobedićemo Zvezdu sa dva gola razlike!

    ĐORĐEVIĆ: Za taj derbi danima živimo i mi i Zvezda i publika. On mora biti veliki i po igri i po onoj izuzetnoj atmosferi koju verni simpatizeri umeju da naprave, a to je onda nadahnuće za nas igrače, ono što nas napred kreće.

    P. VESNIK: Rezultat?

    ĐORĐEVIĆ: Pobedićemo Zvezdu sa dva gola razlike! Istina, imam problema sa povredom iz Sarajeva, ali ja bih i iz kreveta ustao i igrao tu utakmicu. Naravno, ako treba tako da bude. Poručio bih našim navijačima da nas istrajno bodre, da nadvise Zvezdine pristalice u gledalištu, pa ćemo i mi njih na terenu.

    Miša Radaković: Biće presudna inspiracija…

    RADAKOVIĆ: Nema lepše predstave od te i zato mislim da je velika čast za svakog od nas igrati derbi. A kad je tako, onda treba verovati u izuzetan fudbalski spektakl na stadionu JNA.

    P. VESNIK: A protivnik, rezultat?

    RADAKOVIĆ: Zvezda je Zvezda i time je sve rečeno. Veoma se dobro poznajemo i lično i taktički… Mislim da će trenutno inspiracija biti presudna za ishod. Za naš tim biće veoma važan poklič navijača. Ako nas ponesu kao prošli put, nadam se trijumfu. Što se tiče duela sa Džajićem, njemu svi komplimenti kao asu, a meni dueli! — nasmejao se Radaković.

    Ratko Čolić: Moram gledati derbi…

    Upitan da li odlazi pa okršaje Zvezde i Partizana fudbalski veteran nam je s osmehom rekao:

    ČOLIĆ: Redovno odlazim i gledam, a bez njih bi bio siromašniji. — reče Čolić brišući naočare. — Te utakmice oduvek su privlačile ljubitelje fudbala kao najveći magnet. Jer, imaju posebnu draž. Želeo bih da, ipak, vidim naše mladiće u punom zalaganju za boje kluba i verne navijače, da izgaraju, kao što smo to mi činili.

    Novica Cvetković: Pobediće Zvezda.

    CVETKOVIĆ: Mislim da Partizan u ovom derbiju nema šta da očekuje. Zvezda ima više prednosti, a ja bi podsetio samo na jednu činjenicu: zar ona ne daje polovinu igrača za državnu reprezentaciju! Inače, volim te derbije i rado ih posećujem. Moj ljubimac je Filipović za kojeg verujem da će postići bar jedan pogodak. Jednostavno, derbi je izuzetna fudbalska poslastica koju svakako ne treba propustiti.

    Mićo Lepčtinović, radnik iz Beograda: Važno je da to bude velika igra i da vidimo golove…

    LEPČTINOVIĆ: Navijač sam Zvezde. Ali, uvek sam cenio Partizana, bez kojeg ni Zvezda ne bi bila velika. Razume se, priželjkujem pobedu mojih ljubimaca i posebno verujem u golgeterske sposobnosti mladog Filipovića. Ali bojim se da, ipak, Partizan ne iznenadi — kao prošli put… Uostalom, važno je za nas gledaoce da to bude velika igra i da vidimo što više golova, da nas meč uzbudi i oduševi.

  • Risto Tošović: „Kad izgubi Partizan, ne izlazim iz kuće“

    KLUB POZNATIH PARTIZANOVACA

    Naš ugledni pesnik Risto Tošović, poznat je i kao veliki simpatizer „crno-belih“, Dugo godina je obavljao vrlo značajne funkcije u kulturnom i javnom životu (glavni urednik „Književnih novina“, urednik „Politike“, glavni urednik „NIN-a“ itd. Sada je predsednik Udruženja književnika Srbije. Nekada je bio i član uprave FK „Partizan“.

    P. VESNIK: Od kada i zašto navijate za „Partizan“?

    TOŠOVIĆ: Negde 1946, godine našao sam se na starom stadionu BSK-a. Otišao sam na utakmicu, a nisam znao ko igra. Jedna ekipa je igrala fantastično. Rekli su mi da je to — „Partizan“. Kasnije sam odlazio na sve Partizanove utakmice i počeo da navijam za taj klub, ne samo zbog dopadljive igre, već i zato što su bili istinski jugoslovenski klub i zato što su nosili tako simbolično ime. Od tada, sa njima delim i vedre i tmurne dane.

    P. VESNIK: Kojih je bilo više: vedrih ili tmurnih?

    TOŠOVIĆ: To je teško reći. Možda se tmurni dani duže pamte. Ja, ipak, mislim da je bilo više onih drugih. Bilo ih, bar u vreme kada su u „Partizanu“ igrali Bobek, Milutinović i drugovi, a i kasnije u doba Galića i Šoškića.

    P. VESNIK: Šta radite kad „Partizan“ izgubi?

    TOŠOVIĆ: Ništa. Tugujem. Obično jedan dan ne izlazim iz kuće, naročito ne među poznanike koji bi mogli biti pakosni zbog toga.

    P. VESNIK: Poslednjih godina verovatno Vam se često događa da ne izlazite iz kuće…

    TOŠOVIĆ: Nažalost, jeste! Čini mi se da ova nova ekipa „crno-belih“ momaka nema moral koji je imala, na primer, generacija Vladice Kovačevića. I zato oni često gube i od slabijih timova, čak i na svome terenu. Kad je već reč o moralu, moram reći da je moj utisak da se ti momci odveć lako predaju, ne samo kad gube i kad je to neminovno, već i kad im ne krene od početka. Osim toga, oni nemaju ono što je svojstveno velikim timovima: da u toku igre menjaju način igranja, da se snalaze na terenu…

    P. VESNIK: Ima li drugih razloga za neuspehe?

    TOŠOVIĆ: Nisam sklon da neuspehe pravdam nekim razlozima izvan fudbalske igre (sudije, na primer). Poraz u sportu gotovo uvek je izraz subjektivnih slabosti. Jednom velikom timu, kao što je Partizan ne sme se dogoditi da ostane bez ključnih igrača onda kad su mu najpotrebniji. O tome se mora voditi računa bar 4—5 godina unapred. Partizanu su neophodni praktični ljudi. koji vidovito misle i imaju visoko razvijenu profesionalnu svest. Što se toga tiče, „Zvezda“ je bila uvek ispred „Partizana“. Osim toga Zvezda je uspela ono što „Partizan“ nije: da oko kluba stvori određenu povoljnu klimu, da okupi svoje prijatelje i simpatizere. To je i „Partizan“ mogao s obzirom da ima dosta simpatizera i veliki broj uglednih prijatelja iz raznih društvenih slojeva i profesija. Naravno, ta se greška još uvek može ispraviti…

    Ali ne znam da li mogu neke druge…

  • Ne igramo samo za ovaj trenutak, već za renome i ugled Partizana

    Levi bek Partizana Milan Damjanović piše „Partizanovom vesniku“ iz Bogote

    (Bogota, januara) — Kada budete čitali ovo pismo znaće se pobednik „Pentagonala“, znaće te da li smo izvanredno prvi, ili hrabro drugi, na turniru koji je okupio veliko fudbalsko društvo.

    Impresioniram sam i polaskan ugledom i renomeom koji ovde uživamo. Na svakom koraku dočekuju nas i ispraćaju kao šampione, kao izuzetne goste. Nema u tim susretima, u tim kontaktima, oficijelne patetike. Naši domaćini su ljudi koji svakog čoveka postavljaju na mesto koje zaslužuje — i tako se prema njemu i ophode.

    Čudni su utisci sa ovakvih putovanja. Čini se da su 24 časa leta avionom ne mogu da zaborave. A već sutradan, posle prespavane noći, život počinje normalno, kao i u Beogradu, navike se osim u malim izuzecima ne menjaju.

    Rad

    Rad je i ovde u Bogoti formula života fudbalera Partizana. Treniramo, analiziramo proteklu utakmicu, spremamo se za sledeću. Sve što činimo planirano je do tančina. Zec ovde u Bogoti isti je kao onaj u Beogradu. A to znači da radimo maksimalno disciplinovano. sa maksimumom volje.

    Kada je fudbal u pitanju kod nas je prisutan i jedan novi motiv: kao nikada osećamo šta znači biti član Partizana, osećamo šta znači igrati ne samo za ovaj trenutak i već i za onaj godinama stican renome i ugled Partizana.

    I sada, pred utakmicu protiv Botafoga, mogu slobodno reći da Partizan može slabo da igra, ali ne može da igra neborbeno, bez volje, bez žara. To je danas veliki kvalitet naše ekipe.

    Šekularac

    Mene je posebno obradovao susret sa Šekularcem. Igrali smo nekada zajedno, igrali smo i jedan protiv drugog. Bili smo uvek ljuti protivnici, ali i veliki prijatelji. Pre neko veče iskoristili smo slobodno vreme i posedeli u jednoj kafanici. Šeki, emotivan kao uvek, poče priču:

    — Koliko smo puta sedeli ovako zajedno u „Maderi“ i nikada nismo osetili to kao nešto izuzetno, nešto što se ne zaboravlja, A sada, odavde, najbolje osetiš koliko nam je u stvari ta beogradska svakodnevnica draga…

    Šeki još uvek dobro igra. Ne krije da su za njega ovi dani boravka Partizana u Bogoti i onaj „tranzit“ Crvene zvezde kroz Bogotu, trenuci koji nemaju svoju cenu.

    U celoj onoj gužvi na utakmici protiv Santa Fea, kada se zbilja nije znalo ko na koga sa kakvom namerom nasrće, Šeki i golman Sanković ostali su po strani. Posle utakmice Šeki mi je pola u šali, pola u zbilji, rekao:

    — Gico, pričaj kada se vratiš u Jugoslaviju da može i neka gužva da prođe, a da se u nju Šekularac ne umeša.

    Ovde je i Toza Veselinović. On se oseća kao domaćin, plašio nas je pred utakmicu protiv njegovog Santa Fea, iako, sam, nije verovao u pobedu svoje ekipe.

    Igra

    Znam da vas najviše interesuje kako igramo. Daleko je od pameti tvrditi da nam Katić i Ćurković ne nedostaju. Međutim, moram da podvučem da smo položili ispit, da nas je odsustvo dvojice izvrsnih fudbalera, ključnih za našu igru, mobilisalo do te mere da iz sebe izvlačimo i poslednji atom snage i veštine.

    Golmani, i Drljača i Furtula položili su ispit. Šteta što se Drljača povredio. Godinama je čekao tu šansu — i kada mu se ukazala prilika kost na nozi je napukla. Za fudbalera nema veće nesreće.

    Doputovao je Nišlija Knežević, To je veliko pojačanje za naš tim, ali, moram reći da nas je Furtula sve iznenadio. Neiskustvo je nadoknadio srcem, hrabrošću, videlo se, bio je rešio da pogine ako treba, ali da dobro brani. I branio je odlično.

    Mi u odbrani znali smo da iza nas ne stoji Ćurković i bez obzira na poverenje u Drljaču i Furtulu, igrali smo sa dozom opreza. Nismo, takoreći, učinili ni jednu grešku.

    Zvezda

    Sreli smo se u Bogoti sa fudbalerima Crvene zvezde. Bio je to srdačan, topao, prijateljski susret. Proveli smo uglavnom zajedno taj dan. I mi i oni mislimo isto: lepe su, korisne ove turneje, ali kod kuće nam je ipak najlepše. Topliji mi je onaj sneg kod kuće nego ovo sunce u Bogoti. Možda bi zimu trebalo drugačije planirati. Nije to nostalgija, već želja za racionalnijom računicom.

    Nisam ja jedini koji tako misli.

  • Partizan ponovo prvoligaš

    Veliki uspeh hokejaša „crno-belih“ i pored svih teškoća

    Hokejaši Partizana u subotu uveče posle poslednjeg zvižduka arbitara na klizalištu u Celju potrčali su jedan drugom u zagrljaj. Posle jednogodišnje pauze nekadanji višestruki šampion Jugoslavije ponovo je postao prvoligaš. Partizan je u Celju pobedio sa 5:1, a posle završetka utakmice između OHK Beograda i Kranjske Gore na Tašmajdanu, ova pobeda nije mu bila ni potrebna. Tako su „crno-beli“ osvojili prvo mesto u B grupi finala prvenstva Jugoslavije, odnosno peto mesto na ovogodišnjem šampionatu, što im je donelo plasman u Prvu ligu.

    Čini se da je ove godine Partizan zaista slavio jednu od svojih najvećih pobeda. Još uvek nam je u sećanju početak prvenstva kada je predsednik Hokejaškog saveza Jugoslavije Leopold Krese mimo svih propisa i paragrafa jednostavno višestruke šampione prebacio u Drugu ligu. Uzalud su bili mnogobrojni protesti, HSJ i njihov predsednik ostali su pri svojoj odluci i tako se „crno-bela“ četa našla u drugoligaškom društvu. Počelo se od početka, ali to nije bila jedina prepreka na koju su naišli sada novi prvoligaši.

    Tokom prvenstva HSJ je pokušao preko svojih organa da zaustavi pobedonosni put Partizana, da ga omete kako ne bi se našao tamo gde mu je i mesto prema kvalitetu — u samom vrhu jugoslovenskog hokeja.

    Vrhunac nekorektnog odnosa bila je odluka da se suspenzija celog prvog tima, koji je napustio klizalište u Ljubljani za vreme polufinalne utakmice Kupa Jugoslavije protiv Olimpije, prolongira do dan danas. Tako je ubedljivo vođstvo „crno-belih“ u B grupi takmičenja, odnosno skoro obezbeđen plasman u Prvu ligu, u poslednji čas doveden u pitanje. I ovog puta Partizan skoro naviknut na smicalice upućene na njegovu adresu smogao je snage da sa rezervnim igračima i doajenima beogradskog hokeja ostvari prvoligaški plasman.

    Novi trener Partizana poznati poljski stručnjak Ježek sigurno je doprineo da ekipa Beograđana tokom proteklog prvenstva pruži niz izvanrednih partija i u potpunosti opravda ambicije da se nađe u Prvoj ligi. Doduše, bilo je i propusta trenutnih slabosti, ali sve to prati jedno ovako ekspresno i maratonsko takmičenje.

    Partizan je ponovo prvoligaš. Samo godinu dana voljom HSJ i njegovog predsednika Kresea višestruki šampioni Jugoslavije morali su da se bore u nižem stepenu takmičenja. I iskonstruisana odluka nije pokolebala mladiće, nekadašnjih asova jugoslovenskog hokeja, jer su bili svesni u svoju vrednost i konačno uverili sve da su u pravu.

    U finalnom delu takmičenja protiv Kranjske Gore OHK Beograda i Celja, kada se odlučilo ko će biti prvoligaš, čini se da je do najvećeg izražaja došla vrednost kluba svetlih tradicija za koje se može reći bez sumnje da je jedan od osnivača jugoslovenskog hokeja. Iako teško hendikepirani suspenzijom skoro kompletnog prvog tima svi oni igrači koji su nosili crno-beli dres u novonastaloj situaciji pružili su maksimum od sebe ne boreći se u ovom trenutku za lični plasman u klubu i jugoslovenskom hokeju već za odbranu jednog svetlog imena kao što je hokejaški klub Partizan.

    I sada kada je sve završeno, kada je Partizan ponovo tamo, gde mu je i bilo mesto, među najboljim jugoslovenskim klubovima, treba čestitati svima od golmana Šemsedinovića, pa do poslednje dojučerašnje rezerve i juniore, a silom prilika i prvotimca, na ovom izvanrednom podvigu.

    Partizan je ponovo prvoligaš, a iduća sezona pokazaće koliko je odluka Hokejaškog saveza i njegovog predsednika Leopolda Kresea bila apsurdna.

    Doajene ne treba zaboraviti

    Skoro sigurno i ubedljivo vođstvo Partizana u finalu šampionata Jugoslavije u hokeju na ledu (B grupa) i plasman u Prvu ligu bili su dovedeni u pitanje. Na polufinalnoj utakmici Kupa Jugoslavije protiv Olimpije hokejaši crno-belih nezadovoljni suđenjem odlučili su da napuste klizalište. Automatski im je izrečena suspenzija, a tako je klub praktično ostao bez celog prvog tima.

    U novonastaloj situaciji uprava je reagovala na jedan jedini način. Pod „crno-beli barjak“ pozvani su svi nekadašnji asovi beogradskog hokeja. Tako su ljubitelji ovog sporta ponovo na ledenoj ploči mogli da vide dr Ljubomira Georgijevića, inž. Mijuškovića, Đokića, Manića, Bogičevića i druge.

    U svakom slučaju uprava Partizana mora pohvaliti sportski gest svog večitog rivala Crvene zvezde koji je stavio na raspolaganje „crno-belima“ nekadašnje asove iz svog kluba. Tako je Partizan sa jednim „old“ timom uspeo da završi šampionat, ali i da obezbedi prvoligaški status.

    Dr Georgijević bio je izvanredan kao i nekad kada je bez konkurencije nosio naziv najboljeg jugoslovenskog čuvara mreže. Đokić je ponovo zaustavljao dah svojim hrabrim i beskompromisnim interpretiranjem hokejaške veštine. Mijušković je svoje bogato iskustvo umeo da prenese u pravim trenucima na svoje nove kolege u timu — juniore Partizana…

    I tako u trenutku slavlja kad „crno-bela“ četa proslavlja povratak u prvoligaško društva ne treba zaboraviti ni ove doajene koji su sigurno dosta doprineli da se Partizan ponovo nađe među najboljima.