Ove godine kada, na sreću jugoslovenskog sporta, JSD Partizan slavi 25-godišnjicu svog postojanja i rada možemo očekivati pojačanu delatnost svih klubova i takmičara iz velike porodice „crno-belih“.
Međutim, ovaj jubilej se ne iscrpljuje samo među sportistima i aktivnim funkcionerima, već bi u njemu, sa istom radošću i ponosom, trebalo da učestvuju i naši prijatelji, navijači, simpatizeri…
Ovo je prilika za pojačano organizovano zbližavanje svih kojima je Partizan bio i ostao najdraži sportski kolektiv.
Hteli bismo da izbegnemo dramatično isticanje potrebe da se broj članova-prijatelja mora povećati, ali je neophodno naglasiti da postoji veliki nesklad između ostvarenja i ugleda što ih je stvorio Partizan tokom četvrt veka svoga postojanja i broja našeg organizovanog članstva.
Pravi prijatelj je s Partizanom u trijumfu i ako tako mora biti i u patnji. U ovom trenutku neka srećna zvezda, obasjava naš put. Fudbaleri su velikim uspehom u Meksiku otvorili ovu slavljeničku godinu. Sad reč imaju naši prijatelji. Pasivna ravnodušnost nije znak dobrog prijateljstva. Mi hoćemo vatrene prijatelje, one koji će s nama biti u radosti i bolu; želimo da članovi-prijatelji budu za nas prava pokretačka snaga, naš pokazatelj za dobro ili loše vođenje sportske politike.
Da se razumemo: bitke se mogu gubiti ili dobijati, poduhvati mogu uspevati ili omanjivati, ali to ne sme da menja odanost i vernost pravog druga. Uostalom, u životu pored cveća ima i — trnja, ali samo uporni i postojani idu dalje.
Jubilej bi trebalo da bude dobrodošli zov za sve one kojima je prisna crno-bela boja, ali su još van ograde našeg članstva. Ovo je trenutak da se organizovano okupimo, da se zbližimo, da ojačamo…
I još nešto: ne budimo zadovoljni time što mi posedujemo člansku kartu člana-prijatelja Partizana, već učinimo da i naš sused, kolega, prijatelj i poznanik svoju naklonost potvrdi i učlanjenjem. To bi trebalo da bude moralni zadatak svakog proverenog Partizanovca.