Dramatičan obrt u finišu meča Partizan — Jugoplastika
Malo je sportova kod kojih se dramatika doživljava u samo nekoliko sekundi kao što je to u košarci. Na utakmici punoj neizvesnosti, uzbuđenja, oštrine, duela i lošeg suđenja minut i 52 sekunde do kraja još se nije znalo ko će pobediti. Tada je Partizan izgubio dve lopte, Splićani su to iskoristili i tek tada je meč bio odlučen. U vazduhu se osećala drama. Trebalo je samo da Dražen Dalipagić bude na svom nivou, pa da se atmosfera prepune dvorane užari. Ali, u tim odlučnim trenucima Dalipagić je bio ophrvan svojom taštinom. Imao je pred očima samo svoju ličnost, a ne klub, navijače i drugove iz ekipe. Bio je opušten, bezvoljan, nezainteresovan… Baš onda kada su svi u dvorani treperili izvodio je slobodna bacanja sa nonšalancijom ravnodušnog kockara, čoveka kome je svejedno kuda će lopta proći. I, razume se, ona nije išla kroz obruč. I u igri je bio takav: bez želje, vatre, zanosa, probojnosti i preciznosti, svega onoga što ga krasi i čini velikim igračem.
Kako je mogućno da razmaženost jedne zvezde ode u takve sfere da baci pod noge sve samo zato što ga je trener dugo držao na klupi. A bio je u pravu! Iz dva razloga. Prvo, Dalipagić je imao četiri lične greške i Ćorković ga je povukao iz igre; drugo, bez njega je tim sa tri mala, laka i pokretljiva beka bolje izlazio na kraj sa visokim i nepokretnim Splićanima, pa je ispalo da je bolje bez onoga bez koga se inače „ne može“.
Ali, veliki as je u tim trenucima bio — mali čovek. Nije mogao da zamisli (pa da se sa tim i pomiri!) da se i bez njega može dobiti utakmica. Demonstrirao je svoju zlovolju, igrao je protiv vlastitog tima, protiv sebe…
Dalipagić je sjajan igrač, moderan košarkaš, jedan od najboljih u našoj zemlji. Kićanović i on su inkarnacija Partizana. Ali upravo to je ono što ovu dvojicu vanserijskih igrača goni na pojačan napor, na sve teže zadatke, na podizanje ekipe u zvezdane sfere. Zato nije lako biti as. Njima se ništa ne prašta. Oni su uvek pod lupom navijačkih očiju. To isto važi za Slavnića i Kapičića, Šolmana i Ratu Tvrdića, Ćosića i Đerđu.
Međutim, Dalipagić mora da zna da se navijačima ne može prodavati rog za sveću, da se ne sme i ne može glumiti, već da se mora boriti, zalagati, izgarati… Navijači su opasni. Oni su divni dok veruju svojim ljubimcima. Ali vrlo opaki kad osete da ih je neko izneverio, da im okreće leđa i izdaje. Tada umesto duše oni imaju — bič! Lako se okrenu i umesto nekadašnjih ovacija dolaze pogrde. Dalipagić je u nedelju uveče bio na samoj ivici toga da mu kompletno gledalište okrene leđa, da ga obaspe zviždanjem i pokaže onu oporu stranu slave.
Jedno je sigurno: ne može se uvek igrati najbolje! Ali se zato mora boriti. Kićanović, Farčić, Đukić, Beravs, Todorić… Svi su oni unosili sebe u igru; bili na momente više ili manje uspešni, ali nikad nisu prestajali da se bore. To publika dobro nijansira. I pamti. Čajkovski i Rajko Mitić odavno ne igraju ali su ostali sinonimi velikih boraca, igrača koji ne znaju za predaju. Sutra će to isto biti i sa košarkom, još uvek mladim sportom u nas.
Dalipagić je Partizanu doneo mnoge pobede. Sme da jednom bude i krivac za poraz. Ali, iz ovog svog antisportskog držanja i oni ostali moraju da izvuku određene pouke kako se to nikome i nikad više ne bi ponovilo. Siromašniji smo za jednu pobedu, bogatiji za jedno iskustvo!